БАНКОВАЧКИ Душан – шеф столарске радионице, висококвалификовани радник (Ириг, 19. I 1922 – Сремска Митровица, 28. XI 1998). До доласка у СНП радио је као столар у грађевинском предузећу у НСаду, земљорадничкој радној задрузи „Ново доба“ у Иригу и у једном столарском предузећу у Сремској Митровици. У СНП је ступио 15. I 1955. и одмах показао велико интересовање за рад у столарској радионици и усавршио се у овом специфичном послу, па је, стекавши поверење сценографа и осталих сарадника, убрзо био распоређен на место руководиоца радионице. Као веома добар стручњак, вредан и савестан радник уживао је леп углед и као први из редова Техничког особља заслужио бронзану медаљу „Јован Ђорђевић“, која му је уручена 1982.

ЛИТ: Ж. Бајић, Са задовољством радио све послове, Позориште, НСад 1984, бр. 5-6, с. 16.

Р. Б.

БАНКОВИЋ-УМЈАНСКИ Ђорђе – глумац (рођ. 1859 – ?). Почео је да глуми 1878. у Позоришној дружини Ђорђа Пелеша. У СНП је члан од 15. IV 1879. до 1883, када прелази у НП у Бгду.

УЛОГЕ: Василије (Покондирена тиква), Митар (Саћурица и шубара), Дужде од Млетака (Максим Црнојевић), Гроф Кевелд (Кин), Паж, Бургони (Марија Стјуарт), Гроф Ег (Марија Магдалена), Лоренцо (Млетачки трговац), Бритвић (Грозни муж), Жан Флетри (Звонар Богородичине цркве), Берикарди (Ултимо), Управљач добара (Црни доктор), Јосиф (Милион), Барон Амзел (Ловорика и просјачки штап), Гроф Боасон (Језуита и његов питомац), Барон Арнхајм (Пуница), Анземл Ренцијус (Окаљано поштење), Архимандрит Христијан (Пера Сегединац).

ЛИТ: А-м, Успеле глумачке креације, Родољуб, Сомбор 1880, бр. 52, с. 424-425; М. Д-ћ, Крвави престо, Позориште, НСад 1881, бр. 13-14, с. 50 и 54-55; С. М., Покондирена тиква, Позориште, НСад 1882, бр. 28, с. 3.

С. Ј. Д.

БАНОВИЋ СТРАХИЊА – драма у три чина. Написао: Борислав Михајловић-Михиз. Прво извођење у Југословенском драмском позоришту у Бгду, 27. II 1963.

Прво извођење у СНП 8. X 1963. у НСаду. – Рд. М. Шуваковић, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, муз. Е. Гвоздановић; В. Матић (Бановић Страхиња), Љ. Раваси (Његова мајка), З. Кримшамхалов (Његова жена), Д. Колесар (Слуга Милутин), В. Станковић (Југ Богдан), А. Хрњаковић – Т. Јовановић (Војин Југовић), З. Стојиљковић (Бошко Југовић), Т. Јовановић, А. Хрњаковић (Слуга у кући Југовића). – Изведено 42 пута, глед. 17.693.

БИБЛ: Бановић Страхиња, Бгд 1963; Бановић Страхиња, НСад 1963.

ЛИТ: (В.) У(рбан), Михизова драма „Бановић Страхиња“, Дневник, 8. X 1963; М. Кујунџић, Скок и доскок двојице шампиона, Дневник, 9. X 1963; С. Селенић, У знаку експеримента, Борба, 7. XII 1963.

М. Р.

БАНФИЛД Рафаеле де (Raffaele de Banfield) – италијански композитор (Њукасл он Тајн, 2. VI 1922 – Риве д’Аркано, код Трста, 7. I 2008). Музику је студирао у Трсту и Венецији код Ђ. Ф. Малипјера. После неколико његових композиција успешно изведених у Валенсији добио је званичан позив Париског конзерваторијума да похађа неке његове одсеке. У Паризу је студирао код Н. Буланжеа. Компоновао је опере Алиса, Једно љубавно писмо лорда Бајрона и Разговор с тангом. За балет је компоновао дело Квантор (извођено у Опери Монте Карло, у театру „Марињи“ у Паризу, а затим широм Европе и Америке), потом Агостино (по новели А. Моравије, извођено најпре као свита за оркестар, а као балетска представа први пут у Шарлроа) и Двобој Танкреда и Клоринде (према поеми Ослобођење Јерусалима Т. Таса, праизведба у Лондону 1949). Поред оперске и балетске, писао је и музику за драмске комаде (Много буке ни око чега В. Шекспира, Бродвеј, 1954) и за документарне и едукативне филмове (такође у САД). Као одличан оперски редитељ са успехом је поставио опере: Ернани Ђ. Вердија на Мајском фестивалу у Фиренци 1957, Бетовеновог Фиделија на Међународном фестивалу у Њу Орлеансу 1957, те Бизеову Кармен у Холивуду 1959. у огромном амфитеатру под отвореним небом. У СНП су извођени његови балети Агостино (1969) и Двобој (1977).

Б. Р.

БАРАНГА Аурел (Aurel Baranga) – румунски драмски  писац (Букурешт, Румунија, 20. VI 1913 – Букурешт, Румунија, 1982). Завршио је Медицински факултет у Букурешту. Представник је тзв. булеварског позоришта, изузетан познавалац сценских могућности; неговао је надреалистички драмски дијалог и својеврсни хумор. Једно време је био и уметнички директор НП у Букурешту. Писао је и поезију. На румунски је преводио дела Ж. П. Сартра, Лопеа де Веге, Молијера и др. Прослављају га драмска дела која су специфична за културну епоху у којој је веома живо деловао. Дебитовао је у позоришном животу комадом Бал у Фагадау, који је доживео премијеру 1946. Нека његова драмска дела имају и историјски садржај. Зла трава (1949) разматра проблем интелектуалца у условима класне борбе након ослобођења. Написао је неколико политичких позоришних комада у којима су главне улоге позитивне личности, са дискретном патетиком, чија остварења остају негде на нивоу репортаже. Потпуно се остварио у сатиричним и лирским комедијама. Булевар помирења (1950) је снажна сатира политикантства и корупције буржоаског друштва; њоме наставља драмски поступак који је осмислио Карађале. Бесно јагње (1952) исмејава бирократизам у свим његовим појавним аспектима. Такође се огледао у комедијама ситуације, у којима има лиризма, осећајности, каткад трагичних судбина. Леп успех су имале његове драме Путовање у Нову Каледонију, Рецепт за срећу или О ономе о чему се не говори, Сицилијана, Адам и Ева, Буди добар, Кристофор. Једна од последњих је била Патетична симфонија (1973). Оно што карактерише комедију Б. јесте природни, нефорсирани хумор, као и непрекидна напетост сценских ситуација. Радња често тежи ка фарси, а понекад и непредвидљивим решењима. Његова комедија Општи интерес изведена је у СНП 1975.

С. А.

БАРАНКОВСКИ Александра – балетска играчица (Нови Сад, 18. IV 1943 – ). Завршила је 8 разреда гимназије са великом матуром у НСаду. Упоредо је похађала и завршила ДПШ  БО у НСаду, 1961, у класи М. Дебељак. Г. 1963. завршила је први степен Правног факултета, такође у НСаду, а доцније, 1967, на истом факултету и дипломирала. Од 1. IX 1961. до 15. VIII 1967. припада балетском ансамблу СНП. Играчку каријеру затим наставља у иностранству. Први пут се појавила у солистичкој улози 1963. као Бели лептир у Пауковој гозби. Укључена у целокупни балетски репертоар, одиграла је успешно више епизодних солистичких улога класичне и карактерне игре.

УЛОГЕ: Злато (Демон злата), III игра и Племкиња (Кармина бурана), Шпанска игра (Пепељуга), Мазурка (Балетске ципелице причају), Трисуца (Крчаг), Девојка са цвећем (Шехерезада), Мирта (Жизела) и друге.

Љ. М.

БАРАНОВ Николај Сергејевич – оперски певач и педагог (Москва, Русија, 1893 – Панчево, 11. V 1933). После завршеног Конзерваторијума ангажован је као солист Опере у Одеси. Од 1922. до 1926. је солист Новосадске опере, а када је ова укинута кратко време проводи у позориштима Скопља и Вараждина. Г. 1929. заједно са својом супругом Н. Архиповом (в) отвара у НСаду приватну певачку школу из које је изашло неколико истакнутих концертних певача и солиста Новосадске и Београдске опере, као и одличних оперских хориста. Концерти ученика ове школе били су веома запажени и од публике и од критике. Б. је био звучан баритон лепог тембра и добро школован. Био је веома музикалан и глумачки обдарен. Мајстор префињене интерпретације арија и песама, плодоносно је у том правцу утицао на своје ђаке. Све време боравка у НСаду био је један од најуспешнијих и најугледнијих чланова Новосадског шаховског клуба.

УЛОГЕ: Риголето (Риголето), Жермон (Травијата), Фигаро (Севиљски берберин), Скарпија (Тоска), Зрињски (Никола Шубић Зрињски), Шарплес (Мадам Батерфлај), Копелијус-Дапертуто-Миракл (Хофманове приче).

ЛИТ: А-м, „Никола Шубић Зрињски“, Застава, 28. XI 1922; Б. П., „Риголето“, Застава, 9. II 1923; С. Зубац, Биланс гостовања Новосадске опере, Нова пошта, Суботица 26. II 1924; А-м, Росини: „Севиљски берберин“, Застава, 28. X 1924; А-м, „Риголето“ од Ђ. Вердија, Застава, 8. VII 1925; О. С(уботи)ћ, Писек у „Травијати“, Застава, 17. I 1926; А-м, Вече руске музике, НСад 1926, бр. 23, с. 6; O. Tolveth, Schulerkonzert im Offiziersheim,  Deutsches Volksblatt, маја 1931; В. Поповић, Баранов и Архипова, Позориште, НСад 1972, бр. 9-10, с. 12-13.

В. П.

БАРАНОВИЋ Крешимир – композитор и диригент (Шибеник, 25. VII 1894 – Београд, 17. IX 1975). Студирао је композицију у Згбу код Кајзера и Лотке и на Музичкој академији у Бечу. Диригент Опере и певачког друштва „Лисински“ у Згбу (1914-1927); диригент Опере у Бгду (1927-1929); диригент Балетске групе Ане Павлове (1938); директор Опере у Згбу (1929-1943); шеф Радио-оркестра у Братислави (1943-1945); професор Музичке академије у Бгду и диригент Опере и Београдске филхармоније од 1946; редовни члан Југославенске академије знаности и умјетности у Згбу (1954). Б. повезује тековине у савременој европској музици са духом хрватског народног стваралаштва. Ствара вредна и оригинална дела која су, особито у раздобљу између два рата, указала на исправан пут развитку југословенске музике националног смера. Као композитор Б. пише првенствено музику за балет и опере, грађену углавном на стилизованим елементима нашег музичког фолклора. Инспирисан је делима руских класика XIX века, особито балетима савременог композитора И. Стравинског. Након првих младалачких оркестралних радова прерађује и допуњује за балетску изведбу Зајчев Сватовац (1922), а затим компонује Лицитарско срце (1924), којим започиње ново раздобље хрватског балета. Музичком позоришту припадају балети Цвијеће мале Иде (1925), Имбрек з носом (1934), Кинеска прича (1955), опера Стрижено-кошено (1932) и Невјеста од Цетин-града (1942). Од осталих Б. оркестралних композиција ваља споменути две симфоније – Poeme balkanique (1926), Песму гуслара (1945) и Симфонијску поему (1957), а од вокалних циклуса З мојих брегов (1927), Мој град (1941) и Из осаме (1942). Компоновао је музику за Погачићев филм Аникина времена (1954), снимљен према истоименој Андрићевој новели. Б. дела допринела су афирмацији југословенске музике у свету. У СНП је 1955. изведен балет Лицитарско срце, а у његовом преводу либрета је 1957. приказана опера А. Бородина Кнез Игор.

ЛИТ: М. Катић, Личност К. Барановића и његов композиторски и диригентски рад кроз 25 година, Новости, 1939, 64; С. Пауновић, Трагом њиховог детињства, Свјетлост, Сарајево 1959, с. 43-49; А-м, Пионир нових токова музике, Дневник, 19. IX 1975.

В. Кч.

БАРАЊИ Рудолф – члан оркестра (тромбон) и директор Опере (Мол, 4. IV 1951 – ). Основно школовање је стекао у родном месту, нижу музичку школу завршио у Ади, Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у НСаду, а 1974. је дипломирао на београдској Музичкој академији на Одсеку дувачких инструмената у класи Винка Валечића (в), код којег је и магистрирао 1980. Први ангажман остварио је у сарајевској Опери 1976. У СНП је био ангажован од 15. IX 1978. до 16. III 1986, најпре као члан Оркестра, а од 1. II 1984. као директор Опере (чему је претходио његов активан рад у Стручној радној групи и Координационом одбору за реорганизацију СНП).

ЛИТ: А-м, Нови директори, Позориште, НСад 1984, бр. 3-4, с. 9.

М. Д. М.