ЛУКИЋ-МАТИЋ Јелка – в. МАТИЋ-ЛУКИЋ Јелка

ЛУКОВИЋ Коста – новинар, позоришни критичар и управник (Београд, 9. XI 1886 – Београд, октобра 1944). Потекао је из чиновничке породице, чија су се сва деца темељно школовала. Браћа су му били песници Стева, Милан и Лука, и Радомир, који је био дипломата. Основну школу, III мушку гимназију и Филозофски факултет завршио је у Бгду, а у Француској, на Универзитету у Рену, докторирао је 1933. са тезом „L’évolution de la Tragédie religieuse classique en France“ (штампано у Паризу 1933). Био је новинар и члан редакције „Политике“ (1909-1913, 1919) и новинар и уредник листа „Пијемонт“ (1913-1915). Позоришним критикама и приказима драмских дела јављао се и у часописима: „Нова искра“, „Дело“, „Звезда“ и „Српски књижевни гласник“. Са француског је превео драму Онај стари Ж. де Порто-Риша, која је у београдском НП изведена 1913. За управника СНП је постављен 22. I 1919: дужност је преузео од М. Хаџи-Динића 3. IV 1920. и на тој дужности остао је до 1. II 1921. За то време је учинио доста на сређивању стања у позоришту, пре свега финансијског, а затим административно-техничког и кадровског организујући СНП као савремену културну установу настојећи да подигне уметнички ниво и унесе радну атмосферу у уметничке ансамбле. Ангажовањем диригената Хинка Маржинеца и Ловра Матачића и њиховим залагањем основао је Оперу и оперету (Барун Тренк Срећка Албинија 29.  IX 1920, Вертер Жила Маснеа 13. X 1920). Ангажовао је школоване редитеље Јакова Осиповича Шувалова и Емила Надворника, а понеке сценографије је у СНП радио сликар Јован Бијелић, што  је све доприносило подизању уметничког нивоа готово свих изведених представа. За време његовог управниковања на репертоару су били:  Шекспир (Сан летње ноћи), Ибзен (Хеда Габлер), О. Вајлд (Флорентинска трагедија) и читав низ помодних дела тадашњег текућег европског репертоара (Пајерон, Бернстерн, Бисон, Р. Брак, Ж. Екар, Ф. Копо и др.). Од домаћих писаца играни су Стерија (Зла жена), Трифковић (Љубавно писмо, Школски надзорник), Иво Војновић (Госпођа са сунцокретом, Allons enfants), А. Шантић (Хасанагиница), П. Петровић Пеција (Пљусак), Б. Нушић (Народни посланик, Свет, Два лопова), М. Бојић (Краљева јесен), Мита Поповић и др. Л. није избегао судбину осталих управника СНП у међуратном раздобљу: био је нападан у штампи и без правих повода, а посебно када одређене премијере нису имале успеха, с намером да се примора на оставку, што је он и учинио пре истека своје друге сезоне у функцији управника. Од 1921. до 1933. био је власник и уредник београдског листа „Време“, а од 1934. до пензионисања, 1939, шеф Централног прес-бироа. Као пензионер живео је у Бгду до 1944, када је, због сарадње са окупатором, ухапшен и осуђен на смрт.

ЛИТ: А-м, Управник Позоришта, Застава, 3. IV 1920; А-м, Нови управник позоришта, Јединство, 17. XII 1920; А-м, Позориште, Слобода, НСад 22. XII 1920; М. Стојков, Прослава 60-годишњице СНП, Јединство, 2. VI 1921; Ђ. Петровић, Новосадско позориште, Застава, 3. XII 1922.

Ђ. П. и З. Т. Ј.

ЛУКРЕЦИЈА БОРЏИЈА (Lucrèse Borgia) – драма у 5 чинова. Написао: Виктор Иго. Прво извођење у Паризу, 2. II 1833, у нашој земљи 9. II 1871. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 18. V 1922. Превео: Милан А. Симић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – П. Рајчићка (Лукреција Борџија), В. Богић (Џенаро), К. Васиљевић (Губета), Д. Спасић (Херцег од Есте). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у СНП 16. XI 1928. у Вршцу. – Рд. Ј. Харитоновић; Х. Харитоновићка (Лукреција Борџија), Ј. Харитоновић (Дон Алфонзо од Есте), С. Јовановић (Џенаро), Н. Динић (Губета), Д. Марковић (Мафијо Орсини), С. Хурбан (Јепо Ливерето), С. Душановић (Дон Апостоло Гацело), Ђ. Јанковић (Асканијо Петручи), Ј. Силајџић (Олоферно Вителоцо), Љ. Драгићка (Кнегиња Негрони), Л. Лазаревић (Рустигело), С. Савић (Астолфо), Х. Хинковић (Вратар), М. Динићка (Прва дама), З. Ћурчићка (Друга дама), И. Дубравчићева (Трећа дама). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: А-м, Позоришна представа у корист г-ђе Рајчић, Јединство, 1922, бр. 868, с. 3; А-м, Представа у корист оболеле Паве Рајчићке, Застава, 1922, бр. 110, с. 3; А-м, Позориште, Војводина, Вршац 1928, бр. 48, с. 2; А-м, „Лукреција Борџија“, Нови Сад, 1931, бр. 1-2, с. 2.

В. В.

ЛУТКА (La Poupée) – оперета у 3 чина. Музика: Едмон Одран. Либрето: Морис Ордоно. Прво извођење у Паризу, 1899, у нашој земљи 23. X 1900. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 21. I 1910. Превео: Драгомир Брзак. – Рд. М. Хаџи-Динић; Ј. Антонијевић (Максимиус), Д. Кранчевић (Лансло), В. Виловац (Анжле и Лормоа), Р. Спиридоновић (Валтазар), С. Стефановић (Беноа и Први радник), М. Матејић (Василије), М. Хаџи-Динић (Шантрељ), М. Николић (Хиларије), М. Тодосићка (Хиларијусова жена), Л. Јовановићка (Алезија), Д. Матејићка (Анри), Д. Васиљевићка (Гудулина), Б. Савић (Пјер и Трећи радник), Ђ. Маџарић (Жан и Други радник), Д. Николићка (Марија), С. Ђуркић (Бележник и Четврти радник). – Изведено око 40 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 30. XI 1922. – Рд. Д. Кранчевић, дир. К. Стреха, П. Колпиков; М. Оџић (Максимиус), Д. Кранчевић (Лансло), О. Кожај, В. Калинин (Анђело), С. Савић, М. Васић (Балтазар), Д. Белић, С. Душановић (Беноа), Г. Миковић (Базилије, Пјер и Трећи радник), С. Добрић, В. Виловац (Шантрељ), М. Вебле (Лормоа), П. Фигуровски, Д. Таран (Нотар), Р. Алмажановић, Д. Величковић (Хилариус), М. Добрић, С. Стојчевићка (Г-ђа Хилариус), М. Оливијери (Алезија), М. Верешчагина, Д. Матејићка (Гудулин), З. Душановићка (Хенрик), М. Пашко, А. Борисов (Жак), М. Јанковићка, Љ. Јањићева (Марија), Д. Белић, Ј. Силајџић (Први радник), О. Кожај, С. Вендеровић (Други радник). – Изведено 21 пут.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), „Лутка“, Ново позориште, НСад 1910, бр. 18, с. 227; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 15-16, с. 2; Ш. Ј(осин), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1910, бр. 5, с. 36; А., A szerb szinházból, Torontal, Велики Бечкерек 13. IX 1910; А-м, „Лутка“, Браник, 1913, бр. 196, с. 2; А-м, „Лутка“ – премијера, Застава, 22. VI 1923.

В. П.

ЛУЦИЈА ДИДИЈЕРОВА (Lucie Didier) – драма у 3 чина. Написали: Леон Бати и Адолф Жем-Син. Прво извођење у Паризу, 1856.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 12. X 1867. у Бгду. Превео: Бранко Рајић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – М. Гргурова (Луција), Д. Ружић (Дидијер), А. Савић (Мартен), Д. Ружићка (Алиса), М. Станишић, Љ. Коларовићка, Н. Зорић. – Изведено 6 пута.

ЛИТ: А., Гостовање Српског народног позоришта, Србија, Бгд 1867, бр. 4-5, с. 1; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 20, с. 4-78; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 31, с. 742-743.

В. В.

ЛУЧИЈА ДИ ЛАМЕРМУР (Lucia di Lammermoor) – трагична опера у 3 чина. Музика: Гаетано Доницети. Либрето (по роману Валтера Скота): Салваторе Камарано. Прво извођење у Напуљу, 26. IX 1835, у нашој земљи 16. II 1878. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 30. IV 1953. у НСаду. Превео: Милоје Милојевић. – Рд. М. Маринц, дир. В. Шафранек, сц. В. Маренић, к. С. Церај; В. Поповић, Ј. Стефановић Курсула (Астон), О. Бручи, З. Николић (Лучија), В. Цвејић, Р. Грујић (Едгар), Ђ. Ђорђевић, Ф. Кнебл (Артур), М. Хаднађев, Р. Немет, И. Кнежевић (Рајмонд), Д. Еберст, С. Керац, А. Мирчов (Алиса), Ф. Кнебл (Норман), Ј. Андрејев (Дворски шаљивџија). – Изведено 41 пут, глед. 16.282.

Премијера у СНП 29. I 1971. у НСаду. – Рд. Б. Кришка, к. г., дир. М. Фајдига, сц. Л. Вихођил, к. г., к. С. Јатић, к-граф Б. Тонин, хор спремио Е. Гвоздановић; Д. Мариновски, Д. Балтић (Астон), М. Пец, к. г. (Лучија), Ш. Мардешић (Едгар), В. Куцуловић, А. Мандић (Артур), С. Дракулић (Рајмонд), Ј. Јечменица-Инић (Алиса), Ф. Кнебл (Норман). – Изведено 19 пута, глед. 5096.

Премијера у СНП 28. II 1983. у НСаду. – Рд. Б. Рушкуц, дир. М. Јаноски, сц. Б. Максимовић, к. М. Стојановић-Маурич; Б. Вукасовић, М. Милановић (Аштон), В. Оршанић, к. г. (Лучија), Ш. Мардешић, В. Куцуловић (Едгардо Ревенсвуд), Ј. Бисак, А. Манојловић (Артуро Баклоу), Б. Јатић, С. Дракулић (Рајмондо), Б. Окљеша, А. Марушевић (Алиса), М. Онешчук, Д. Секулић (Нормано). – Изведено 21 пут, глед. 9026.

ЛИТ: М. Ивановић, Две оперске премијере на новосадској сцени, НС, 1953, бр. 61-62, с. 3; М. И-ћ, Београдски деби новосадских оперских уметника, Дневник, 8. IV 1954; др А. М., Успело гостовање новосадске опере, Зрењанин, 1959, бр. 342, с. 4; Б. Рушкуц, Два добра потеза, Дневник, 7. II 1971; Е. Гвоздановић, Подмлађена „Лучија“, Дневник, 6. III 1983; Н. С(имин), „Лучија“ у Сегедину, Дневник, 2. II 1985; Д. Плавша, Прворазредни доживљај, Политика, 10. VII 1985.

В. П.

ЉЕСКОВ Николај Семјонович (Николай Семёнович Лесков) – руски писац (Горохово, Орловска губернија, 4. II 1831 – Петербург, 21. II 1895). Рођен је у породици ситног чиновника. Рано је и сâм био принуђен да службује у суду. Прве публицистичке радове штампао је у осамдесетим г. XIX века. Затим прешао на писање приповедака са сеоском тематиком. Постао је познат по приповеци Леди Магбет мценског округа, коју је штампао Достојевски у свом часопису „Епоха“. Од средине шездесетих и у седамдесетим г. полемисао је са револуционарним демократима (најпознатији роман-памфлет На ножевима, 1871). Доцније је одступио од својих у основи конзервативних погледа. Био је веома плодан писац. Најпознатија су му дела: хроника Црквењаци (1872), приповести о животу уметника Ђавоља лутка и Острвљани (обе 1873), сказ у народском духу Левак (1881). Написао је велик број приповедака, а огледао се и у другим прозним жанровима. Добро је познавао и осмишљавао културу свога народа, његов свакодневни живот и обичаје. Језиком и стилом утицао је на своје савременике, али још више на доцнија поколења. Дела су му превођена и код нас, посебно између два рата. На сцени СНП играна је Л. драма Због миша (1920).

ЛИТ: А-м, Николај Семјонович Љесков, у: Закржљали род, Згб 1931, с. 3-6.

Б. К-ћ

ЉУБАВ (Aimer) – позоришни комад у 3 чина. Написао: Пол Жералди. Прво извођење у „Комеди франсез“ у Паризу, 5. XII 1921.

Прво извођење у ДНП 10. XI 1943. у Панчеву. Превео: Миховил Томандл. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; О Животићка (Елен), Љ. Иличић (Анри), М. Аврамовић (Шаланж). – Изведено 4 пута.

В. В.

ЉУБАВ (Luv) – комедија у 2 дела. Написао: Мјуреј Шизгал. Прво извођење у Лондону, 24. IV 1963, у нашој земљи 17. II 1966. у Местном гледалишчу у Љубљани.

Прво извођење у СНП 29. IX 1966. у НСаду. Превела: Илеана Ћосић. – Рд. Н. Комадина, к. г., сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; Ђ. Јелисић (Хари), А. Хрњаковић, Ф. Тапавички (Милт Мелвил), М. Бањац (Елен). – Изведено 30 пута, глед. 6751.

БИБЛ: Љубав (И ово се зове љубав), прев. Илеана Ћосић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1227.

ЛИТ: М. Кујунџић, У зноју лица глумачког, Дневник, 2. X 1966; А. Н(ешић), Љубав или Љубаф?, Вечерње новости, 9. I 1967; А-м, Новосадска „Љубав“ у Београду, Политика експрес, 13. I 1967; М. Мирковић, Љубав и како то смешно звучи, Политика експрес, 18. I 1967; Ж. Јовановић, Љубав, ах љубаф?, Вечерње новости, 13. I 1967; А-м, Кроз наша позоришта, Политика, 7. III 1967; Н. Р., Одушевљени и разочарани, Сомборске новине, 10. III 1967.

А. К.