ЛОГАР Миховил – композитор (Ријека, 6. X 1902 – Београд, 13. I 1998). По завршетку средње школе у месту рођења, уписао је архитектуру на универзитету у Прагу, што је ускоро заменио студијама композиције на прашком Конзерваторијуму, које је завршио у класи К. Б. Јирака, а мајсторску школу 1927. у класи Ј. Сука. Од 1927. је живео и радио у Бгду, најпре као професор италијанског језика, касније клавира и теоријских предмета у Музичкој школи „Мокрањац“, затим у Средњој музичкој школи при Музичкој академији, а од 1945. до 1972. као ванредни, па као редовни професор композиције и оркестрације на Музичкој академији. Својим дугим и веома плодним деловањем постао је део музичког живота Бгда. Као публициста сарађивао је у разним листовима („Мисао“, „Живот и рад“, „Звук“, „Борба“, стални критичар новосадског „Дневника“, у којем је приказивао оперске представе СНП), а био је и извештач и члан редакције и неких страних листова нпр. „La Scala“. Добитник је многих признања и награда: „Цвијета Зузорић“ (1928, 1932. и 1938), Октобарске награде града Бгда (1968), Седмојулске награде (1972), Награде АВНОЈ (1984) и других, а носилац је и Ордена рада са црвеном заставом, италијанског почасног звања Commendatore, златне медаље „Vittorio Gui“, те почасни члан Краљевско-царске Академије у Фиренци. Од 1956. до 1958. био је председник Удружења композитора Србије. У свом стваралаштву Л. се развијао идући од атоналног експресионизма ка умеренијем хармонском језику. Стваралаштво његовог зрелог периода одликују индивидуални израз, спонтаност изражавања, полетна ритмика, гипка мелодика, некада са призвуком фолклора, богат колорит хармоније, мајсторство оркестрације, живост духа и инспирације, ведрина… Био је изузетно плодан стваралац који се позабавио најразличитијим облицима и жанровима – од једноставних масовних песама, пригодних композиција и илустративне музике за филм, преко композиција за хор, соло песама, дела за клавир и камерних за разне саставе, па све до највећих облика – симфоније, симфонијске поеме, кантата, концертантних дела за разне инструменте и опера. Композитор познат и најширим слојевима слушалаца по својој незаобилазној Химни Београду, Л. је у свом позамашном и разноликом опусу ипак доказао нарочиту наклоност према музичкој сцени. У ту врсту његових дела убрајају се: опере Четири сцене из Шекспира (1930), Саблазан у долини Шентфлоријанској (1937), Кир Јања (1940; партитура изгорела у НП приликом бомбардовања Бгда), Покондирена тиква (1955), Четрдесетпрва (1959), тв опера Паштровски витез (1976), целовечерњи балет Златна рибица (1950) и краћи балети Весна (1932), Дивертименто (1953), Велики валцер (1960) и Спостаменти (1965) – који се најчешће изводе као симфонијска музика. У значајном Л. стваралаштву за музичку сцену ипак посебно место заузима опера Покондирена тиква; то је једино оперско дело настало на основу Стеријине комедије и спада међу веома успела остварења југословенског музичког позоришта. Настало је на иницијативу СНП (директора Опере Ивана Силича), а одликују га инвентивно и мајсторски вођене вокалне партије, изврсна декламација текста, виспрена оркестрација, осећање за драмски ток радње, изразити смисао за комику и цртање карактера и изузетно успешно преношење Стеријиног хумора у музику.
БИБЛ: Погођена атмосфера, Дневник, 7. II 1959; „Хофманове приче“, Дневник, 10. IV 1959; „Кнез Иво од Семберије“, Дневник, 22. XI 1959; Вердијев „Магбет“ први пут у нас, Борба, 22. V 1971.
ЛИТ: М. Козина, Покондирена тиква, Звук, 1957, бр. 9-10; З. Кучук-Алић, Четрдесет прва, Звук, 1961; Ђ. Шаула, Песма слободи, Дневник, 28. II 1961; Д. Цветко, Хисторијски развој музичке културе у Југославији, Згб 1962; С. Хабић, Звучна сагрешења Миховила Логара. О шездесетој годишњици живота, Звук, 1963; Д. Цветко, Јужни Словени у историји европске музике, Марибор 1981; М. Павловић, Покондирена тиква, Звук, 1982, бр. 4; Ж. Здравковић, Шест београдских композитора, Бгд 1996, с. 109-115.
Н. П.
