ЛЕБЛ-АЛБАЛА Паулина – писац и преводилац (Београд, 19. VIII 1891 – Лос Анђелес, САД, 8. X 1967). Родила се као најмлађа кћи Симона Лебла, инжењера у Француској компанији за подизање жељезница у Србији, и Наталије. Основну школу и два разреда Грађанске школе завршила је у Нишу (1897-1904), а трећи и четврти разред Више женске школе у Бгду (1904-1906). У Бгду је завршила и више разреде гимназије (1906-1909). Као што је, нешто раније (1906), напустила Учитељску школу, дигла је руке и од студија архитектуре (1909), па је на Филозофском факултету студирала српску и француску књижевност (1909-1913). Посветила се професури крајем 1913. Извесно време провела је Швајцарској (1917-1918); потом је живела и радила у Бгду (1918-1939). Удала се за познатог београдског лекара Давида Албалу. Пензионисана је 1925. Пред Други светски рат отишла је у САД (1940). Вратила се, затим, у земљу (1945) и у Бгду остала до краја 1948, када се иселила у Израел. Затим је живела у Италији, у Риму (1951-1953), Канади (1953-1955) и, најзад, све до смрти (1967), поред једине кћери, у САД (крај Лос Анђелеса). Била је одличан педагог, речит и непосредан предавач. У слободним часовима бавила се књижевним радом. Најчешће је писала чланке и приказивала и оцењивала савремене књиге, али је објављивала и приповетке. Преводила је, сем тога, с француског (Дефо), немачког (Хајне Хесе), енглеског (Дикенс) и такође на енглески. Писала је врло занимљиво књижевне студије о неколицини значајних српских писаца, затим о кризи књиге (1927) и о савременој жени као књижевном ствараоцу (1938), бавећи се и иначе са великим заносом феминистичким питањима. Приредила је избор из дела Љ. П. Ненадовића (1926) и Б. Кнежевића (1931). Сарађивала је у многим листовима и часописима („Српски књижевни гласник“, ЛМС српске“, „Прилози за књижевност, језик и фолклор“, „Страни преглед“, „Јужни преглед“, „Гласник Професорског друштва“, „Просветни гласник“, „Покрет“, „Београдске општинске новине“, „Наша стварност“, „Политика“, „Јавност“, „Женски покрет“, „Жена данас“, „Жидов“, „Американски Србобран“, „Слободна реч“). Била је један од уредника „Женског покрета“, главни уредник „Гласника Југословенског женског савеза“, члан управе Професорског друштва и председник Удружења универзитетски образованих жена. Са сценом је дошла у додир сасвим случајно, преводећи, у сарадњи са својим пријатељима Миодрагом Ибровцем и Светиславом Петровићем, за НП у Бгду комедију Буриданов магарац Г. де Кајавеа и Р. де Флера (1911). Рад НП пратила је краће време у „Штампи“ (1913-1914). СНП је играло њен превод Светог пламена С. Мома.

БИБЛ: Виктор Иго у српској књижевности, Српски књижевни гласник, 1912, бр. 7, с. 527-537; бр. 11, с. 842-857; са К. Богдановић, Теорија књижевности и анализа писмених састава, Бгд 1923; Виктор Иго и Срби, Политика, 1935, бр. 9706, с. 6; Депортација становништва у књижевности, Српски књижевни гласник, 1940, бр. 6, с. 443-448; Тако је некада било, Бгд 2005.

Ж. П.

ЛЕБОВИЋ Ђорђе – драмски писац (Сомбор, 27. VI 1928 – Београд, 22. IX 2004). Школовање је започео у Сомбору. У току рата (1943-1945) био је интерниран у концентрационе логоре Аушвиц, Грос-Розен, Заксенхаузен, Гинкирхен и Маутхаузен. На Филозофском факултету у Бгду дипломирао је 1951. Бавио се новинарством и дуже време био директор Изложбеног павиљона у Масариковој улици у Бгду. Поред Небеског одреда, написаног  у сарадњи са Александром Обреновићем (в), на сцени СНП изведена су му следећа дела: Халелуја, Викторија, Долња земља и Раванград. Стога се за Л. с правом може рећи да је био кућни аутор СНП. За разлику од Небеског одреда, Халелуја има своју литерарну предисторију. Наиме, најпре је 1956. у мартовском броју београдског „Дела“ штампан прозни текст Сахрана почиње обично поподне, потом је по њему сачињена истоимена радио-драма и написан филмски сценарио, да би, најзад, настао драмски текст са преноминацијом једног од ставова Хендловог Месије. Све ове многобројне прераде и дораде истог мотива морале су оставити дубљег трага не само у композиционом облику дефинитивне верзије, него и у унутрашњим токовима дела. Изузетно визуелно писана, Халелуја стога подсећа на филмски сценарио и поступак паралелне монтаже. Иако настао као логични наставак Небеског одреда, те „драме о људима у паклу, о паклу у људима“, Халелуја је пре свега „драма о човековом путу од смрти ка животу“, смештена у простор, како каже њен аутор, „у коме путеви нису обележени линијама забране и смрти, у коме видици нису омеђени ватреним димњацима, у коме су сунчеви зраци без сенки решетака и жица, у коме нема сечива ножа, ни лавежа, ни вриска, ни тишина поворки које корачају у неповрат, у коме људи могу да живе доклегод желе…“. Отуда у том ходу дугом и уморном, од пакла ка животу, и има толико узбудљивог и потресног, отуда изабраницима овог марша живота изглед оживелих мртваца, отуда њихово непрекинуто друговање и опседнутост смрћу с које желе да уклоне све трагове колективног механизма обешчовечења, отуда, коначно, оно њихово несналажење, али и потреба за потврђивањем годинама оспораваног достојанства. Већ су полазне основе драмског сукоба веродостојне атмосфере омогућиле Л. да изврши јасну диференцијацију личности подељених на бивше логораше, бивше ратнике и људе из спољног света. Што је, притом, највише успео у психолошкој дефиницији прве групе нимало не чуди. То су људи којих је препун свет Л. дечашта и логорништва, с којима он још увек живи, у име којих оптужује. Са Викторијом он завршава трилогију о логорашима. Међутим, иако посвећена њима, она је, ипак, драма која се дешава у времену садашњем: „Наша мисао на живот без престанка преплиће се са сећањем на смрт. Иако смо избављени, остали смо са онима чију кошчану прашину носи и развејава ветар,  јер тако једино успевамо да живимо. Ми знамо да ни један пакао не траје вечно и то је наша нада. Знамо да ни један пакао не престаје и то је наш страх. Ослобођени пакла, али не и паклених успомена, распети смо између те сићушне наде и тог безмерног страха“. Као и у драми Халелуја, и у Викторији три групе учесника збивања прецизно су окарактерисане и разврстане на чланове суда, окривљене и сведоке, јер чин победе садржан је већ у чину суђења злочину у име права на живот и победе живота, иако аутор чврсто верује да тиме жртве нису ниуколико искупљене, да правда није и не може бити задовољена. Зато своје идејне, етичке и драматуршке вредности он црпи искључиво из продубљеног разумевања онога што поимамо под истином, правдом, кривицом, заслугом, оданошћу или издајом. Л. драмом Долња земља, заснованом на мотивима и тематским целинама дела Јакова Игњатовића Милан Наранџић, Поета и адвокат и Патница, свечано је, 28. III 1981, отворена нова зграда СНП. Неуобичајеног и у ранијим драмским делима некоришћеног драматуршког концепта, пре свега у карактеризацијама главних личности, Л. гради разуђену фрескну композицију Војводине из средине XIX века, смештајући иронију, као основни аспект, у саму акциону подлогу збивања. Игњатовићеви ликови и романескни предлошци послужиће му, пре свега, да још више истакне логику, менталитет и два опречна модела живљења у истим условима и на  истом простору (Милан Наранџић и Бранко Орлић), а концепт дистанце да вешто избегне замке сентимента и фолклора. Иако разбијена на међусобно не увек довољно усклађене целине, често посустала у ритму и дијалогу, Долња земља низом ситуација, богатством ликова и језика представља једну од успелијих трагикомичних панорама у нашој савременој драмској књижевности. Драмска панорама Раванград 1900 (по Вељку Петровићу) је заједничка представа СНП и сомборског НП (1982): „То је прича о крају једног и почетку другог века. Људи живе надајући се да ће с неким одређеним датумом прекинути са прошлошћу и да крећу у срећнију будућност. Некад су мислили да је то двадесети век, али ми који смо га живели и искусили знамо да је то најкрвавији век у историји…“ (Д. Мијач). Дела су му превођена, штампана и извођена у СССР, ДР Немачкој, Пољској, Мађарској, САД, ЧССР, СР Немачкој, Аустрији и другде. За драме Небески одред (1957) и Халелуја (1965) додељена му је Стеријина награда за најбољи драмски текст, а специјално признање XIII ЈПИ добио је 1968. за Викторију, којом успешно заокружује своју драмску трилогију. Добитник је и више награда у области радио-драмског стваралаштва.

БИБЛ: Небески одред (са А. Обреновићем), НСад 1959; Светионик, 1959; До виђења, друже Гале, 1961; Циркус (са А. Обреновићем), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2240; Халелуја, НСад 1964; Викторија, НСад 1968; Лутка са кревета 21, 1969; Ново јеванђеље, ЛМС, 1972, књ. 410, св. 1, с. 45-101; Долња земља, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2043; Раванград, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2070; Сентандрејска рапсодија, 1983; Трагање по пепелу, Књижевност, Бгд 1986, бр. 3, с. 326-337.

ЛИТ: П. Џаџић, Ђорђе Лебовић и Александар Обреновић, Дело, Бгд 1956, бр. 4; Le Drame Yugoslave d’aujourd’hui, Бгд 1962; Р. В. Јовановић, Српска драма, Бгд 1965; С. Селенић, Антологија савремене српске драме, Бгд 1977.

М. Р.

ЛЕВАК Драгутин – драмски глумац и редитељ (Загреб, 16. II 1891 – Сплит, 1941). Ј. Лешић наводи да је умро у Бањој Луци 1939. За позоришну каријеру се припремао код словеначког глумца и редитеља Игњата Борштника. Први пут је ступио на сцену 1911. у дружини песника Милана Врбанића. Од 1912. до рата био је у Покрајинском позоришту за Далмацију, којим је управљао Михаило Ера Марковић. Од 1917. до 1919. је играо у путујућем позоришту Николе Хајдушковића, од 1920. до 1922. у НП у Сарајеву, од 1922. до 1926. у НК у Осијеку, од 1927. до 1928. у Градском позоришту у Нишу под управом Љубомира Рајичића Чврге, од 1928. до 1929. у Градском позоришту у Битољу, у сезони 1930/31. водио је сопствену трупу под називом „Левакова оперета“, од 1932. до 1933. био је ангажован у СНП у НСаду, од 1934. до 1935. у НП Бгд – Секција за Дб, од 1935. у Градском позоришту у Крагујевцу, које од априла 1936. постаје Секција НПДб и у којој је Л. радио до 1937; од 1937. до 1939. је био члан НП у Бањој Луци и од 1940. до смрти НК у Сплиту. Био је изражајно разноврстан глумац који је безмало подједнако ефектно тумачио драмске, карактерне и комичне улоге, интелигентан у психолошкој анализи и маштовит у карактеризацији.

РЕЖИЈЕ: Звонар Богородичине цркве у Паризу, Саћурица и шубара, Ђаво.

УЛОГЕ: Жак Прево (У новој кожи), Станојло (Ђидо),Виктор Фоланзби (Дорис решава питање брака), Јова поп Арсин (Госпођа министарка), Господин саветник без репутације (Мистер долар), Професор Лазић (Ујеж), Поручник Јавшин (Ана Карењина), Милан Илић (Господски дом), Глумац (Пут око света), Циганин (Зона Замфирова).

ЛИТ: А-м, Гостовање Српског народног позоришта, Југословенски дневник, 1932, бр. 304, с. 5; А-м, Премијера комедије „Дорис решава питање брака“, Југословенски дневник, 1935, бр. 25,  с. 6, бр. 27, с. 10, бр. 28, с. 9; А-м, „Госпођа министарка“, Југословенски дневник, 1935, бр. 40, с. 10; Ј. Лешић, Левак Драгутин, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 101.

Б. С. С.

ЛЕВАК-КРАСИЋ Љубица – в. КРАСИЋ-ЛЕВАК Љубица

ЛЕВОВА Мила (Mila Loewe) – оперска певачица (Сански Мост, 7. VII 1898 – Београд, 28. II 1987). Основну школу је похађала у родном месту (1906–1910), потом у Клостеру сестара у Сарајеву (1910–1914), где је поред клавира, који је свирала још у родитељској кући, имала и предмет соло певање. У Бечу је студирала музику на Akademie für Musik und darstellende Kunst (1914–1919), на одсеку за соло певање, у класи професора Филипа Форштајна. У сезони 1919/20. била је ангажована у Опери СНГ у Љубљани, први пут наступивши као Ђулијета у опери Хофманове приче. Затим је, на позив диригента Х. Маржинеца, дошла у НСад, где је као члан Опере НП певала више сезона (од 1920/21. до 1925/26). Кратко време наступала је у Опери НП у Бгду, а потом је отишла у Тузлу, родитељима. Исте г. вратила се у Беч, где је отворила приватну музичку школу за соло певање (1927–1937). Следеће раздобље живота (1938–1950) провела је у Бгду као клавирски педагог, образујући генерације певача и повремено наступајући као концертна певачица. Затим је (1950–1962) службовала као професор соло певања у Музичкој школи при Факултету музичке уметности у Бгду. Као пензионер (од 1962) посветила се углавном педагошком раду. Забележено је да је „певала врло пријатним, гласовно крепким, лепо развијеним драмским сопраном“ (Б. С. Стојковић). Осим певачких квалитета, школованог гласа, она је показивала изразито драмско осећање у тумачењу својих улога. Поред оперске уметности и педагошког рада, често је наступала и као концертна певачица, јавно и на радио станицама у Бечу, Прагу, Братислави, Брну, Софији и Варшави и у целој Југославији. У Бечу је снимала и плоче. За време боравка у Бечу (1927–1937) наступала је искључиво као амбасадор југословенског фолклора и соло песама најпознатијих југословенских композитора (Ст. Мокрањца, Ј. Славенског,  П. Коњовића, М. Милојевића и других), са успехом представљајући југословенску музику европској музичкој јавности.

УЛОГЕ: Севира (Босонога играчица), Еуридика (Орфеј у паклу), Лола, Сантуца (Кавалерија рустикана), Фраскита, Мерцедес (Кармен), Розалинда (Слепи миш), Лота (Вертер), Флора (Травијата), Бароница Лиза (Јесењи маневар), Хиполита (Сан летње ноћи), Ева (Никола Шубић Зрињски), Ђамилех (Ђамилех), Сапфи (Циганин-барон), Анжел (Гроф од Луксембурга).

ЛИТ: Ђ. П., „Кавалерија рустикана“, Застава, 30. XI 1920; А-м, Шекспир: „Сан летње ноћи“, Застава, 2. III 1921; О. С(уботи)ћ, „Слепи миш“, Застава, 14. X 1921; О. С(уботи)ћ, „Вертер“, Застава, 23. X 1921; А-м, „Зрињски“, Застава, 26. XI 1921; Хр., Опера „Зрињски“, Јединство, 29. XI 1921; О. Суботић, „Орфеј у паклу“, Застава, 5. I 1922; А-м, „Орфеј у паклу“, Истина, 1922, бр. 1, с. 14; О. С(уботи)ћ, „Травијата“, Застава, 30. VI 1922; Хр., Премијера опере „Травијата“, Јединство, 1. VII 1922; О. С(уботи)ћ, „Јесењи маневар“, Застава, 22. IX 1922; Хр., „Јесењи маневар“, Јединство, 24. IX 1922; М. Е. Годивски, „Кавалерија рустикана“, Јединство, 22. XI 1923; О. С(уботи)ћ, „Хофманове приче“, Застава, 27. III 1924; О. С(уботи)ћ, „Корневиљска звона“, Застава, 24. VI 1924; Б. Ј., „Шумарева Криста“, Јединство, 1. III 1925; А-м, „Шумарева Криста“, оперета у 3 чина од Јарноа, Видовдан, НСад 20. III 1925; С. Ф(ишер), Концерт југословенске музике на бечком радију, Политика, 11. III 1934; А-м (М. Живковић), Успеси једне наше уметнице у иностранству. Културна пропаганда г-ђе Миле Левове, Време, 26. VII 1936.

Ђ. П.

ЛЕГАТИ ДРУШТВУ ЗА СНП – За разлику од задужбина, где завештаоци тестаментом или основним писмом изричито захтевају да се од оставине коју намењују Друштву за СНП обавезно образује задужбина или заклада (фонд) која ће носити њихово име, легатима тестатори не одређују ни посебан карактер ни унапред одређену нарочиту сврху. Добри родољуби, свесни положаја властитог народа и његових потреба у свим областима јавног и друштвеног живота, нарочито у просвети и култури, и чињенице да се подршка и помоћ не могу очекивати ни са које друге стране сем из редова самог народа, сетили би се Позоришта и под крај живота и тестаментом му остављали извесну суму новца који је ДСНП користило за извршење својих циљева и задатака. Од првог дана оснивања СНП је, такорећи без престанка, упућивало апеле и молбе народним организацијама, задругама, новчаним заводима и појединцима да се уписују у ДСНП, да шаљу новчане прилоге у његов Фонд, да од својих средстава одвајају за позоришне потребе колико могу и да му на тај начин омогуће опстанак. Легати су, највећим делом, један од облика и резултата таквих и сличних настојања ДСНП у периоду од 1861. до 1914. Међу легаторима СНП има, додуше, и имућних људи, али је много већи број оних скромног имовног стања. Треба чак нагласити да је међу легаторима могло бити много више дародаваца из најбогатијих слојева Срба у Аустроугарској, али их није било. И у овом случају се потврђује да је у оно време најсвеснији део српског народа био међу слојевима средњег и тањег имовног стања, не мањи и међу најсиромашнијима. До 1900. легати се наводе у форинтама које су дотле биле важећа валута у Аустроугарској; од 1900. исказују се у крунама (1 форинта = 2 круне). Код сваког легата се наводи када га је дародавац тестаментом ДСНП завештао. Није утврђено да су се такви облици помоћи СНП јављали и после Првог светског рата. До 1915. завештани су ДСНП, сврстани према местима дародаваца, ови легати: АДА: Радивој Ковачевић, економ, 100 форинти (1884); БЕОГРАД: Евгеније Вучић, пензионисани учитељ, родом из Мартоноша, 2000 круна (1907); његова сестра Катица Коњовић рођ. Вучић покушала је да обори тестамент: спор ни до јануара 1914. није био окончан; др Никола Крстић (в), бивши професор Велике школе и потпредседник Државног савета, родом из Ваца у Угарској, 500 динара (1902); ДСНП је добило на курсу и по одбитку пореза 452 круне и 50 филера; БУДИМПЕШТА: Марија Розмировић (умрла у Будимпешти, 1910), сестра композитора Корнелија Станковића, 1000 круна (1910); Ангелина Станковић рођ. Ристић, родом из Сремских Карловаца, 2000 круна (1907); ВЕЛИКА КИКИНДА: Маца Моканова рођ. Јанкова, 200 круна (1901); ВЕЛИКИ БЕЧКЕРЕК: Александар Трифунац Батфански, 200 форинти (1892), исплаћено ДСНП тек 1893; Јаша Векецки, економ, 200 форинти (1891), за успомену на свога оца Арсу Векецког из Јарковца; ВРШАЦ: Стеван Поповић Јанкић, завештао ДСНП своју скромну кућу од које се продајом добило 1615 форинти (1872); ВУКОВАР: Јудита Стојчевић рођ. Марковић, тестаментом од 31. I / 12. II 1899. легат од 200 форинти, исплаћен тек 19. IV / 2. V 1902 – 400 круна; Тоша Илић, 100 круна (1905); ЗАГРЕБ: Георгије (Ђура) Гавела, завештао тестаментом од 8. II 1880. легат од 50 форинти, новац примљен 19/31. III 1881; ЗЕМУН: Коста Аврамовић, пензионисани крманош Паробродског друштва, родом из Великог Градишта (Duna-Földvar), још за живота, 1887, завештао ДСНП своју штедну књижицу на којој је имао преко 200 форинти; када је 1900. умро, наплата улога била је у питању јер је Земунски кредитни завод био „посрнуо“; Лука Николић, 100 форинти (1894); Коста П. Петровић, 50 форинти (1891); ИЛОК: Катарина Д. Јовановић рођ. Никора (Пешта, 1800 – Илок, 1875), завештала 1875. 250 дуката уплаћених у Кредитном заводу у Бгду; тек 8. VII 1877. ДСНП је примило дукате путем Котарског суда у Илоку и заменом добило за њих, по курсу, 1483 форинте и 68 новчића; ЛИПА: Стеван Антоновић, 100 форинти (1881); легат исплаћен ДСНП тек 1890; МАРТОНОШ: Марко Малетин (умро 1885), тестаментом завештао 50 форинти с тим да легат исплати његова удовица Ленка Малетин рођ. Протић; до краја јуна 1889. завештање није било исплаћено; НОВИ САД: Тривун Вујин, пензионисани капетан, 100 форинти (1886); Марија Димитријевић рођ. Гавански (умрла у НСаду, 1898), удова пок. Милоша, бившег председника МС, завештала 2000 форинти (1897), с каматом ДСНП је 1899. добило 2104 форинте и 72 новчића; Катарина Ђорђевић рођ. Јорга, 100 форинти (1883); Ђорђе К. Јовановић (умро у Будимпешти, 1904), трговац, 1000 круна (1904); легат је исплаћен тек 3. IV 1906; Јован Радуловић, градски чиновник, 100 форинти (1885); Петар Томић, калдрмџија, родом из Велеса у Македонији, 100 форинти (1888); ПЕРЛЕЗ: Сава Ђорђевић, трговац, 500 форинти (1882), исплаћено 1888; ПЕШТА: Јелена Бозда рођ. Белановић, удова Наума Бозде, 1866. завештала 3000 форинти, легат примљен преко новосадског Магистрата 26. IX 1868 – заједно с каматом и по одбитку пристојбе – 3040 форинти и 80 новчића; РУМА: Јосиф Богдановић, 25 форинти (1874), легат исплаћен 1893. са каматом за три г. – 31 форинту; Јован Ђуричић-Биорац, поседник, завештао СНП 1912. четвртину чистог прихода од свих својих некретнина у Руми, Попинцима, Краљевцима и Голубинцима; регистровано да је од овог легата 1921. ДСНП примило 2488 круна; СЕГЕДИН: Михаило Лефтер, 100 форинти (1882); СЕНТА: Ана Загорица рођ. Шевић, 400 форинти (1881); СОМБОР: Јелисавета Бирвалски рођ. Загорица, 200 форинти (1891); Ђорђе Михајловић, економ, 200 форинти (1896); СРБОБРАН: Новак Голубски (Србобран, 1819 – Србобран, 1895), 200 форинти (1895); СРЕМСКА КАМЕНИЦА: др Љубомир Радивојевић, 100 форинти (1894); СТАРА КАЊИЖА: Север Нинчић, завештао 1879. по 75 форинти годишње, с тим да их Друштву исплаћује Српска православна црквена општина у Сенти као извршилац тестамента; има података да је легат исплаћиван од 1880. до 1885; СТАРИ БЕЧЕЈ: Јулијана Јовановић, рођ. Загорица, 2000 круна (1908), СТАРИ ФУТОГ: Стеван Илић, економ, 2000 круна (1913); СУБОТИЦА: Терезија Остојић, рођ. Зозук (умрла у Суботици, 1876), завештала 1000 форинти (1866); легат исплаћен 1882. заједно са каматом и по одбитку пристојбе – 1157 форинти и 22 новчића; Рахила Манојловић рођ. Белеслијин (Сириг, 1827 – Суботица, 1886), 200 форинти (1886), легат исплаћен 1890; Душан Радић (Суботица, 1856 – Суботица, 1916), поседник, у јеку Првог светског рата завештао тестаментом од 29. XI 1915. годишњи легат од 500 круна; ТЕМИШВАР: Ђорђе Вуков, трговац из Турског Бечеја, 1882. завештао четвртину своје куће у Темишвару унуку Данилу Стајићу; ако овај умре без законитих наследника тај део куће припашће српским народним школама у НСаду и ДСНП; легат су 1893. откупили од ДСНП унуци Вукова, Стеван Душан Стајић и његов брат Данило, за 300 форинти; кнез Александар Карађорђевић (Топола, 1806 – Темишвар, 1885) тестаментом завештао 1500 форинти (1885), легат исплаћен тек 1892; Марија Стојановић рођ. Пејић, 200 круна, легат исплаћен 1903; ТИТЕЛ: Ђура Ненадовић (умро у Тителу, 1885), трговац, 1000 форинти (1885); легат исплаћен у две рате по 500 форинти, друга рата тек 1893, заједно с каматом; ЧАКОВО: Емилија Пајевић, 400 форинти (1893), легат исплаћен 1896. Легат Терезије Остојић рођ. Зозук из Суботице имао је, делимично, и карактер задужбине: улагањем у банку уз камату главници се морала, према жељи тестаторке, обезбедити пупиларна сигурност, а могла се трошити само камата. ДСНП је сва средства њеног завештања унело у свој Фонд, из којег су одобравани зајмови сигурним интересентима уз интабулацију на њихове некретнине. Средства Фонда су до извесног износа била неприкосновена, па је на тај начин била изузета од трошења главница оних завештања чији су легатори такав услов поставили у тестаменту. Где таквог услова није било, ДСНП је легатима слободно располагало. Кад је реч, дакле, о употреби односно трошењу легата, мора се искључиво имати у виду Фонд Друштва за СНП (в), у којем су се и та новчана средства, поред других прихода, сабирала и књижила и, оданде, до висине тзв. неприкосновеног дела фондовских средстава, трошила на остваривање циљева и задатака и обављање функције СНП. Цео легат Марије Димитријевић рођ. Гавански из НСада, у износу од 2104,72 форинте, уложен је 1899. на приплод у новосадски Централни кредитни завод, иако ДСНП на то није било обавезно. ДСНП је на све легате у Угарској плаћало држави 10% наследне пристојбе, а после Првог светског рата, у Краљевини СХС, стопа овог пореза била је нижа. Поред тога, Друштво је у Угарској плаћало држави и порез на приходе остварене на средствима Фонда и од задужбина. У првом случају реч је о каматама од новца уложеног у новчане заводе на приплод или издатог на зајам уз интабулационо осигурање, а у другом о приходима оствареним од некретнина издатих у закуп. Матица српска је била ослобођена плаћања наследне пристојбе на легате „јер је“, као што су угарски финансијски органи образлагали, „културно-просветна установа“. Молбе ДСНП да из истих разлога буде ослобођено ове обавезе редовно су одбијане с образложењем „да је СНП-у циљ забављање“. Угарске пореске власти, дакле, нису Позоришту признавале карактер културне и просветне установе.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Позориште, НСад 1877, бр. 13, с. 50, 1879, бр. 5, с. 18, 1885, бр. 6, с. 23, 1886, бр. 59, с. 235; А-м, Извештај Управног одбора о свом годишњем раду, Позориште, НСад 1889, бр. 7, с. 9; 1890, бр. 48, с. 193-194; 1891, бр. 7, с. 29; 1892, бр. 20, с. 81-82; 1893, бр. 8, с. 35; 1894, бр. 9, с. 39; 1895, бр. 48, с. 199; 1896, бр. 48, с. 196; 1897, бр. 14, с. 76; 1898, бр. 45, с. 209; 1899, бр. 10, с. 75; 1900, бр. 51, с. 246; 1902, бр. 28, с. 184; 1904, бр. 34, с. 191; 1905, бр. 1-2, с. 3; 1907, бр. 1, с. 3; Др Л. Станојевић, Извештај о стању и радњи Српског народног позоришта од 1881/2. до 1895/6, Позориште, НСад 1897, бр. 1, с. 2-6; А-м, Извештај о раду и стању Српског народног позоришта за пословну годину 1912/13, НСад 1913; Љ. Лотић, Добротвори Матице српске и њихове задужбине, у: Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 558, 560, 561, 572, 575, 581-582, 603, 604, 605; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 299.

Л. Д.

ЛЕГУВЕ Ерне (Ernest Legouvé) – француски песник, романсијер и драмски писац (Париз, 15. II 1807 – Париз, 14. III 1903). Био је син Габријела Л., песника и драматичара. Средњу школу је похађао у колеџу „Бурбон“. Рано је почео да пише стихове. Као двадесетогодишњак написао је један комад у стиховима који је наградила Француска академија. Иако је објавио више романа и збирки стихова, до популарности је дошао позоришним делима. Поред једне драме написане у сарадњи са Проспером Диноом (заједнички псеудоним Жака Бедена и Проспера-Парфеа Губоа), великог су успеха имала два комада написана у сарадњи са Е. Скрибом: Адријена Лекуврерова (Adrienne Lecouvreur, 1849) и Женски рат (Bataille des dames, 1851). Први од ових комада СНП је приказало 1884, а други 1868. У СНП је 1879. приказан још један Л. комад: Цврчак у мравињаку (La Cigale chez les fourmis, 1876), написан у сарадњи са Е. Лабишем. Многобројна дела која је за собом оставио припадају свим књижевним врстама. Своједобно је била врло чувена и његова активност као предавача. За члана Француске академије изабран је 1855.

ЛИТ: Л., Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 32, с. 756-758; К. Р., „Цврчак у мравињаку“, шаљива игра у једном чину од Легувеа и Лабиша, Јавор, 1879, бр. 5, с. 157-158; -Т-, Женски рат, Позориште, НСад 1881, бр. 6, с. 22-23:А-м, Вршац 13. 3. „Адријена Лекуврерова“ од Скриба и Легувеа, Застава, 1883, бр. 45, с. 2; С-, „Адријена Лекуврерова“  – драма од Скриба и Легувеа, са француског превео К. П. Х., Јавор, 1884, бр. 7, с. 218-220: Г., Адријана Лекуврерова, Позориште, НСад 1884, бр. 13, с. 51; Др Д., Рума 16. 7. „Адријана Лекуврерова“, позоришна игра у 5 чинова од Скриба и Легувеа, Застава, 1885, бр. 120, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Митровици, Стражилово, 1885, бр. 18, с. 574; А-м, „Адријена Лекуврерова“, драма у 5 чинова од Скриба и Легувеа, Јавор, 1886, бр. 5, с. 152-154; М. Д-ћ, „Адријена Лекуврерова“, драма у 5 чинова од Скриба и Легуве, Браник, 1887, бр. 137, с. 3-4; А-м, У суботу, 15. јануара, приказан је „Женски рат“, Застава, 16. I 1900; П., Женски рат, Позориште, НСад 1900, бр. 12, с. 47; Л., Уторак, 4. јула имали смо пред собом старо парче: „Женски рат“, Србадија, Велика Кикинда 1900, бр. 45, с. 3; А-м, „Женски рат“, шаљива игра у 3 чина од Скриба и Легуве, Браник, 1901, бр. 138, с. 3; Ј., Женски рат, Позориште, НСад 1901, бр. 19, с. 130-131; У., У четвртак давала је наша позоришна дружина у Земуну „Женски рат“, Народност, Земун 1903, бр. 12, с. 3; Драг., У суботу 29. марта (11. априла) приказана је шаљива игра „Женски рат“, Наше коло, Сомбор 1908, бр. 15, с. 4-5; Ст., У суботу 29. марта гледали смо: „Женски рат“, шаљиву игру, Слога, Сомбор 1908, бр. 13, с. 3; А-м, Женски рат, Ново позориште, НСад 1909, бр. 12, с. 45-46.

С. А. Ј.

ЛЕДА – љубавна игра у 3 чина. Написао: Мирослав Крлежа. Прво извођење 12. IV 1930. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 30. IV 1930. у Осијеку. Подела узета са плаката представе одржане 3. XI 1931. у НСаду. – Рд. Б. Гавела; Т. Танхофер (Витез Урбан), Ј. Мартинчевић (Кланфар), И. Прегарц (Мелита), Ј. Ракуша (Аурел), А. Лескова (Клара), И. Веселиновићка (Фани), М. Михлова (Прва дама), Ј. Вујићка (Друга дама),  И. Ракарић (Господин). – Изведено 7 пута.

Прво извођење у СНП 23. IV 1953. у НСаду. – Рд. А. Огњановић, пом. рд. Ђ. Костић, сц. Ђ. Табаковић, к. С. Церај-Церић; С. Симић (Витез Оливер Урбан), С. Душановић (Кланфар), М. Коџић (Мелита), Ф. Живни (Аурел), Љ. Раваси (Клара), М. Бањац-Јовановић (Фани), Ј. Бјели (Прва дама), З. Богдановић (Друга дама), Л. Богдановић (Господин). – Изведено 8 пута, глед. 2328.

БИБЛ: Глембајеви, Згб 1932.

ЛИТ: А-м, „Леда“, Нови Сад, 1931, бр. 8, с. 3; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Н. Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 289, с. 5; А-м, „Леда“ М. Крлеже у СНП-у, Дневник, 1953, бр. 2630, с. 12.

В. В.

ЛЕК ЗА ЖЕНЕ – УОБРАЖЕНА БОЛЕСНИЦА (La finta ammalata) – фарса у 3 чина. Написао: Карло Голдони. Прво извођење негде у Италији 1753, у нашој земљи 23. I 1926. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 15. V 1955. у НСаду. Превели: Фердо Делак и Кузма Москатело. – Рд. Ј. Путник, муз. сарадник Д. Стулар, к-граф М. Поповић, сц. С. Максимовић, к. С. Церај-Церић; С. Душановић (Панталоне), Ж. Стојановић (Розаура), Б. Душановић (Беатрича), Д. Чаленић (Коломбина), Б. Татић (Агапито), В. Животић (Арлекино, Анселмо), С. Миња (Онофрио), Л. Богдановић (Мерлино), С. Максић (Тарквинио), М. Јовановић (Лелио), М. Мошоринац, к. г. (Апотекарски помоћник). – Изведено 5 пута, глед. 1600.

В. В.

ЛЕК ОД ПУНИЦА – шаљива игра у 1 радњи. По шпанском оригиналу дон Хуана Мануела Дијане прерадио краљ Лауш Баварски.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 23. IX 1867. у Бгду (заједно са једночинкама Пркос и Вежбање за брачни живот). Превео са немачког: Јован Ђорђевић. – Н. Недељковић (Федерико), А. Мишковићева (Маријана), Д. Ружићка (Долорес), М. Рашићка (Дона Леонсија), Н. Зорић (Дон Клето де Сангредо), Д. Ружић (Рафаел), К. Хаџић (Хуан). – Изведено 18 пута.

Премијера у СНП 27. I 1872. у НСаду (заједно са једночинкама Љубав није шала и Мила). – Н. Недељковић (Федерико), К. Савићка (Маријана), М. Савићева (Долорес), Ј. Маринковићка (Дона Леонсија), Н. Зорић (Дон Клето де Сангредо), П. Брани (Рафаел), К. Хаџић (Хуан). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 28. X 1899.  у Осијеку (заједно са једночинком Ханела). – Рд. М. Хаџи-Динић; Ј. Тодосић (Федерико), Љ. Душановићка (Маријана), С. Бакаловићка (Долорес), М. Тодосићка (Дона Леонсија), М. Хаџи-Динић (Дон Клето де Сангредо), К. Васиљевић (Рафаел), А. Ботић (Хуан). – Изведено 11 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 7. III 1921. (заједно са једночинком Шаран). Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да је у представи учествовала М. Тодосићка у улози Доне Леонсије, у којој је прославила 40-огодишњицу уметничког рада. – Изведено 3 пута.

БИБЛ: Дијана Хујан Манујело дон, Лек од пуница, прерадио краљ Лауш Баварски, прев. Ј. Ђорђевић,  НСад 1903.

ЛИТ: А., Гостовање Српског народног позоришта у Београду,  Србија,  Бгд 1867, бр. 39,  с. 1; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 28, с. 671; К. Р., Српско народно позориште, Вршчанин, 1873, бр. 1, с. 3-4; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, 1878, бр. 14, с. 109; А-м, Из народног позоришта, Српство,  Вршац 1883, бр. 6, с. 3; А-м, У среду, 16. фебруара, гледали смо шаљиву шпанску игру „Лек од пуница“, Застава, 1900, бр. 38, с. 3; б, У среду, 19. јула, приказан је „Лек од пуница“,  Србадија, Велика Кикинда 1900, бр. 49, с. 4; А-м, Шаљива игра у 1 чину: „Лек од пуница“, Србадија, Велика Кикинда 1900, бр. 71,  с. 4; А-м, Српска народна позоришна дружина, Невен,  Суботица 1901, бр. 7, с. 102; А-м, Четрдесетогодишњица Марте Тодосићке, Јединство, 1921, бр. 526, с. 1; А-м, Прослава у позоришту, Застава, 1921, бр. 38, с. 2.

В. В.