ЛАЗАРЕВИЋ Гордана  – драмска глумица (Нови Сад, 2. II 1922 – Осијек, 2. IX 1997). Као кћи глумца Лазе Лазаревића (в) наступала је већ као петогодишња девојчица у представама Трупе ДСНП (1927-1931) и водила се као „хонорарни мали глумац“. После положене гимназијске мале матуре кратко је похађала средњу техничку школу и истовремено играла у дечијим ансамблима (од 1936. до 1940) и радила у општинској служби (1941). За време рата је у Бгду проводила тешке избегличке дане издржавајући се од мануелног рада. После рата је била једну сезону (1945/46) у ВНП, па је прешла у суботичко НП (1946-1948), где је удајом променила презиме (супруг јој је био глумац Срета Аврамовић); следеће две сезоне играла је у Приштини (1948-1950), па три сезоне у Котору (1950-1953) и две сезоне у шабачком НП (1953-1955); дуже време је била члан НП у Зеници (1955-1961), а од 1961. до пензионисања (у марту 1973) играла је у осјечком Дечјем позоришту „Огњен Прица“.

УЛОГЕ: Гордана (Вода са планине), Олга Уранова (Свињарка), Путникова жена (Негде у Москви), Петра (Ђидо), Зина (Туђе дете), Розалија (Свет без мржње).

ЛИТ: А-м, In memoriam. Гордана Аврамовић, Позориште, НСад 1997, бр. 1-3, с. 65.

Д. В.

ЛАЗАРЕВИЋ Жарко – драмски писац (Ниш, 7. I 1885 – Осечина код Ваљева, 19. I 1915). Учио је два разреда гимназије у Нишу, а 1912. у Крагујевцу завршио Војно-занатлијску школу у граверској струци. Још као ђак интересовао се за позориште и писао песме. Намеравао је да се сасвим посвети позоришту као глумац: од 1905. до 1906. био је у путујућој дружини Драгутина Крсмановића, од 1907. до 1909. члан НП у Бгду, где је тумачио драмске и карактерне улоге, па се повукао са сцене и радио као чиновник Дунавског кредитног завода и бавио се књижевношћу. У двема збиркама песама (Кроз живот, 1908. и Залазак сунца, 1911) певао је младалачки о љубави, родољубљу, природи или обрађивао понеки друштвени мотив. Надахнут националном егзалтацијом и борбеним расположењем после тријумфалних балканских ратова, написао је Косовску трагедију, драмску песму у четири певања, с прологом и епилогом, са музиком Петра Крстића, која је у СНП у НСаду изведена 6. XII 1913. У овој драмској поеми, у којој има много апотеозе прошлости и хероизма појединаца и народа и оплакивања због националне трагедије, ликови Кнеза Лазара и Кнегиње Милице, Вука Бранковића, Милоша Обилића, Мајке Југовића и Косовке девојке делују, према оцени рецензената, сценски доста ефектно. Угашено огњиште, драма из сеоског живота у пет чинова, са музиком Божидара Јоксимовића, написана 1914. а изведена 1943. у ДНП у Панчеву, у ствари је фолклорни комад с певачким и музичким нумерама, писан по узору на Подвалу и Два цванцика Милована Глишића и на Ђида Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака. Л. је имао осећање за сцену и смисао за карактеризацију ликова, али је остао на нивоу даровитог драмског почетника, који није остварио вишу и трајнију драмску меру.

БИБЛ: Жарко Лазаревић, Залазак сунца, стихови у једном чину, Бгд 1911; Косовска трагедија, четири певања са прологом и епилогом, Бгд 1913; Кроз живот, песме и проза, Бгд 1968.

ЛИТ: А-м, „Косовска трагедија“ на позорници, Застава, 26. XI 1913; А-м, „Косовска трагедија“ од Жарка Лазаревића, Браник, 1913, бр. 233, с. 3; А-м, Позоришни свет, Српски свет, НСад 1913, бр. 9, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1914, бр. 9, с. 2; М. Николић, Заборављени песник, драмски писац и глумац Жарко Лазаревић, 1885-1915, Театрон, 1975, бр. 5, с. 75-80.

Б. С. С.

ЛАЗАРЕВИЋ Лаза  – драмски глумац (Нови Сад, 21. VIII 1878 – Сомбор, 16. II 1960). Отац му је био чизмар, мати домаћица, са осморо деце  – Л. је био њихово шесто дете. Две његове старије сестре такође су биле глумице: Катица (1875-1935), удата за глумца Николу Хајдушковића, и Љубица (1876-1954), супруга глумца Милана Стојчевића. Основну школу учио је у НСаду а завршио у Бгду, где је похађао и пет разреда гимназије. Прекинувши школовање повремено је статирао у НП Бгд и, пошто му није успело да буде ангажован за члана београдског Позоришта, крајем 1896. ступио је у Смедереву у путујуће позориште Владе Поповића, у којем је дебитовао на сцени улогом Француског посланика у представи комада Петар Велики као морнар Мелвила, Мерла и Боарија. После месец дана прешао је у Горњем Милановцу у путујуће позориште „Гусле“ Петра Крстоношића (в), где је остао шест месеци, а у Параћину је приступио позоришту Мирка Сувајџића и у њему радио кратко време; у Зајечару је прешао у трупу Анке Лазић, ћерке Михаила Лазића Стрица; у њој је наступао свега месец дана, па се пешице вратио у Бгд. Затим је у позоришту „Синђелић“ у Нишу провео нешто више од г. дана и с њим пропутовао скоро сва већа места у Србији. За време гостовања у Шапцу примио је обавештење да га траже аустроугарске власти ради одслужења војног рока. Да би то избегао, у Бгду је покушао да ступи у српску војску и у њој одслужи обавезни рок, али га нису примили. Приморан да се врати у НСад, у аустроугарској војсци је био задржан свега осам недеља; чим се ослободио униформе, отпутовао је у Панчево и ступио у позориште Ђуре Протића, у којем је провео две сезоне. Постао је 1902. члан новоформиране путујуће дружине Јефте Душановића, која је радила око осам месеци па се распала. После тога је извесно време провео у путујућим дружинама Драгутина Крсмановића и Богобоја Руцовића, а 1904. се придружио трупи Љубомира Рајичића Чврге; код њега је остао г. дана, па прешао у Босну и неколико месеци радио у позоришту Стевана Бодија. У Дервенти је 1906. приступио дружини Љубомира Мицића Лале, с којом је, само у једној сезони, гостовао у Лики, Далмацији, на далматинским острвима, у Мостару и Цетињу. Вративши се у Србију, радио је у путујућим позориштима Косте Делинија, Михаила Мике Стојковића, у „Орфеуму“ Бране Цветковића (код „Коларца“ у Бгду) и поново код Љубомира Рајичића Чврге (овог пута је у његовој трупи био глумац, редитељ и секретар, па чак и сликао кулисе). Пред Први светски рат Чвргина се трупа фузионисала са дружином Душана Топаловића под именом Повлашћено путујуће позориште „Гундулић“ и објава рата затекла је Л. као члана позоришта ове двојице заслужних позоришних радника. По избијању рата јавио се у Крагујевцу у српску војску као добровољац и учествовао је у свим борбама против непријатеља, а затим се са својом јединицом повлачио кроз Србију, Санџак и Црну Гору, прешао Албанију и стигао на Крф. На солунском фронту са својим пуком био је 1917, где је био члан Војничког позоришта „Тоша Јовановић“, које је под управом Михаила Лазића радило до 15. VIII 1917. у Солуну, а од 20. VIII 1917. у Водену. Оданде је отишао за главног редитеља и управника Војничког позоришта IX пешадијског пука Прве армије, са којим је после пробоја солунског фронта ушао у ослобођени Сомбор. После демобилизације, марта 1919. он и Бранко Ђорђевић Дрда (в) формирали су путујуће позориште, које се у Ваљеву расформирало. Вративши се најзад у Бгд, ступио је 1919. у трупу Николе Јовановића, која је радила у гостионици „Таково“. После одласка Н. Јовановића за члана НП у Скопљу (1920), позориште су водили тројица глумаца  – Петар Христилић, Л. и Петар Ланер, а на крају сâм Л. У јесен 1921. дошао је у НП у НСаду и у њему остао до 31. III 1928. После спајања новосадског са осјечким позориштем, од 1. IV до 31. VIII 1928. био је члан Н-Оп. Затим се поново вратио у НСад и био члан Трупе ДСНП односно СНП од почетка 1929. до 31. VII 1930. и од 1. II 1932. до 31. VII 1935. У међувремену је, као слободан уметник, естрадно наступао са солопродукцијама или у скечевима са још једним или двоје глумаца. Додељена му је 1935. пензија Удружења глумаца. Пошто њоме није могао да издржава породицу, до Другог светског рата повремено је хонорарно наступао у СНП и сарађивао са занатлијском и радничком омладином и дечјим позориштем. Изводио је и самосталне естрадне приредбе на новосадској периферији. После Другог светског рата, децембра 1944. Жарко Васиљевић га је ангажовао за глумца у обновљеном новосадском Позоришту, у којем је 31. VII 1950. поново пензионисан. После тога је, у хонорарном својству, радио у СНП до 31. VIII 1952. Л. је у НП у НСаду 14. VI 1925. прославио 25-огодишњицу уметничког рада улогом Максима у Ђиду, а 50-огодишњицу 30. VI 1952, у СНП, улогом Пере писара у Госпођи министарки. Носилац је више ратних одликовања и Ордена југословенске круне V реда (1936). За изванредан успех постигнут на Фестивалу војвођанских позоришта у Зрењанину, 1950. додељена му је награда Повереништва за културу и уметност АП Војводине. По природи скроман, тих и ненаметљив, више затворен у себе, типичан је пример глумца којем прилике и околности у којима је радио нису увек омогућавале да до краја испољи своје вредности и могућности. Интелигентан, богат животном мудрошћу и са развијеним смислом за здраво расуђивање, он је својим талентом, знатним изражајним способностима и низом ефектно остварених улога заслужио неупоредиво боље место у позоришном животу свога времена од онога које је заузимао. Малога раста, на сцени  – када је требало  – живахних покрета и проницљив и лукав, Л. је умео једноставно и природно, реалистичким поступком, да креира неодољиво комичне ликове обогаћене појединостима које су одговарале њиховој природи и његовом поимању сценског изражавања. Врхунац комике постизао је у тумачењу безазлених типова, превејаних шерета и простих људи којима „не иде све у главу“. У карактерним и психолошким улогама умео је редукованим изражајним средствима да нађе праве мотиве за унутарње доживљавање лика, да се поистовети с њиме и на чудесан начин га, изразито, обасја топлином и људскошћу. Остаће запамћене три његове такве роле, од којих су две епизодне, а све три антологијске вредности: Калеб у Дикенсовом Цврчку на огњишту, Слуга Петар у Стеријином Тврдици и, нарочито, Фирс у Чеховљевом Вишњику. Последњим двема улогама доказао је да и мале роле, ако их с љубављу и студиозно спреми и креира истински уметник, могу бити велики сценски резултати и незабораван позоришни доживљај. У последњој деценији свог живота остварио је и неколико запажених улога на филму. Његовог Воденичара у филму Њих двојица (1955), за којег је и награђен, критика је оценила као „најфилмскију улогу у нашој кинематографији уопште“ (Ј. М. у „Нашој сцени“, 1955, бр. 104-105).

УЛОГЕ: Митар (Чвор), Еџисто (Скамполо), Граси (Мала Бираги), Паво (Еквиноцио), Давид Штрбац (Јазавац пред судом), Боја (Шокица), Ланселот Гобо (Млетачки трговац), Неко, Ивко, Мирко (Ивкова слава), Живан (Подвала), Милисав, Таса (Сумњиво лице), Јован (Покондирена тиква), Кир Јања, Петар (Тврдица), Манулаћ (Зона Замфирова), Стјепан (Женидба), Пера писар (Госпођа министарка), Максим, Андрија (Ђидо), Калеб (Цврчак на огњишту), Џекобс сениор (Острво мира), Фирс (Вишњик), Госпар Шишко (Дубровачка трилогија – Allons enfants), Чича-Иван (Дорћолска посла).

БИБЛ: Сећање на прве дане, НС, 1952, бр. 43-44, с. 2.

ЛИТ: Б. П., „Ивкова слава“ од С. Сремца, Јединство, 1923, бр. 1176, с. 3; -р-, „Сумњиво лице“ – „Светски рат“, Јединство, 1923, бр. 1292, с. 3; А-м,  „Зона Замфирова“, Застава, 1924, бр. 78, с. 3; А-м, „Чвор“ – Премијера у Народном позоришту, Видовдан, НСад 1924, бр. 47, с. 3; О. С(уботи)ћ, „Гђица Жозета моја жена“, Застава, 1924, бр. 37, с. 2; Ст. З(убац), „Богојављенска ноћ“, Јединство, 1925, бр. 1537, с. 2; А-м, Јубилеј г. Лазе Лазаревића, Застава, 1925, бр. 115, с. 2; А-м, Са прославе Лазе Лазаревића, Застава, 1925, бр. 133, с. 3; О. С(уботи)ћ,  „Две сиротице“, Застава, 1926, бр. 225, с. 2; К. Николић, „Ана Карењина“, драма по роману Л. Толстоја, Нови Сад, 1927, бр. 8, с. 6-7; К. Николић, „Лаф“, комедија од Тристана Бернара, Нови Сад, 1927, бр. 10, с. 10-11;  А-м,  „Три бекрије“ – „Lumpacius vagabundus“ по Нестроју, музика од Адолфа Милера, Нови Сад, 1927, бр. 43, с. 5; А-м,  „Вучина“ од М. Огризовића, Застава, 1927, бр. 272, с. 3; М., Нушићева духовна комедија „Протекција“, Нови Сад, 1932, бр. 8, с. 2; А-м, „Госпођа министарка“, Југословенски дневник, 1935, бр. 40, с. 10; А-м, Опроштајно вече Лазе Лазаревића, Дан, 1935, бр. 28, с. 12; А-м, Топло поздрављен од публике, популарни комичар Лаза Лазеревић оставио је даске, Дан, 1935, бр. 30, с. 12; А-м,  „Чаробни прстен“, Дан, 1936, бр. 41, с. 8; Б. Чиплић, „Ђидо“, СВ, 1945, бр. 335, с. 3; Б. Ч(иплић), Три актовке А. П. Чехова у режији Јурија Ракитина, СВ, 1946, бр.  551, с. 5; Б. Ч(иплић), Дикенсов „Цврчак на огњишту“, СВ, 1947, бр. 711, с. 3; А-м, Подељене су награде драмским уметницима Војводине, НС, 1950, бр. 2-3, с. 1; М. Лесковац, Нушићева „Ожалошћена породица“ и Чеховљев „Вишњик“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 2; Б. Чиплић, „Вишњик“, комедија од Чехова, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 241; Ј. Виловац, Педесет година на даскама „које живот значе“, СВ, 1952, бр. 2287, с. 4; Н. Смедеревац, Поводом чика Лазине прославе, НС, 1952, бр. 43-44, с. 1; Л. Дотлић, Јубилеј Лазе Лазаревића, НС, 1952, бр. 43-44, с. 1-2; Ј. Коњовић, Лази Лазаревићу за педесетогодишњицу, СВ, 1952, бр. 2359, с. 4; Ј. Путник, Педесет година младости, СВ, 1952, бр. 2367, с. 3; Д. М., У малој улози велико остварење, Дневник, 1955, бр. 3228, с. 7; Ј. М., Разговори  – Лазар Лазаревић, НС, 1955, бр. 104-105, с. 6; М. Бабинка, Позорница се не заборавља, Дневник, 1956, бр. 3534, с. 9.

Л. Д.

ЛАЗАРЕВИЋ Лаза К. – приповедач (Шабац, 13. V 1851 – Београд, 10. I 1891). Отац Кузман, пореклом из Херцеговине, држао је са братом Михаилом трговачку радњу, а мајка Јелка оставши сироче удала се са 15 г. Рано је остао без оца са мајком и три сестре. У родном граду је завршио основну школу 1861. и нижу гимназију 1865, а у Бгду вишу гимназију 1867. и Правни факултет Велике школе 1871. Његов отац је био пренумерант на многе књиге које су тада излазиле па је већ у раном детињству имао прилику да се упозна са књижевношћу и заволи је. Био је активан у напредном покрету и један од оснивача  и секретар студентског друштва „Побратимство”. Током студија био је под утицајем С. Милетића. Привржен руском језику и књижевности, учио је руски језик и читао дела руских револуционарних демократа. Стипендију коју је добио за студије медицине у Паризу је изгубио 1871. због учешћа у студентском штрајку, па је једно време радио у Министарству просвете као практикант. Касније је добио стипендију и у Берлину је завршио медицину 1879. За време Српско-турског рата 1876-77. морао је да прекине студије јер је позван на војну дужност. Служио је као лекарски помоћник и био одликован Сребрном медаљом за ревносну службу. У Берлину се заљубио у Ану Гутјар, која је касније постала оперска певачица. Овај период његовог живота описао је у приповеци Швабица. По повратку у земљу радио је као лекар београдског округа од 1879. до 1881, а затим као примаријус и шеф Унутрашњег одељења Државне болнице до 1889. Од 1. XII 1882. до 1889. био је званични лекар НП у Бгду, а од 25. III 1883. члан Књижевно-уметничког одбора НП у Бгду до 14. IV 1889. када је разрешен. Оженио се Полексијом, сестром свог друга К. Христића а ћерком Н. Христића, тадашњег председника владе уз којег је ушао у дворске кругове и 1889. постао лични краљев лекар – тада је унапређен у санитетског потпуковника. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. За десет г. написао је девет приповедака: Први пут с оцем на јутрење, Школска икона, У добри час хајдуци!, На бунару, Вертер, Све ће то народ позлатити, Ветар, Он зна све и Швабица, док је осам остало недовршено. Приповетке је објављивао углавном у часопису „Отаџбина”, али и у „Српској зори”, „Вили”, „Матици” и „Словинцу”. Једино није објавио Швабицу јер је била сувише аутобиографска. Ова приповетка је објављена 7 г. после његове смрти. Од 1883. био је члан Српског ученог друштва, а од 1888. и Српске академије наука. Објавио је 22 научна и стручна рада у домаћим листовима и у „Allegemeine Wiener Medicinische Zeitung”. Превео је драме Пуковник и војник Виктора Диканжа и Царица Ежена Скриба и приповетку Ђавоља посла Н. В. Гогоља. Његову приповетку Швабица превео је на чешки језик Јан Худец. Српска академија наука је 8. VII 1890. наградила његову последњу приповетку Он зна све. Неке његове приповетке су драматизоване: Швабица (драм. Мирко Милорадовић), Први пут с оцем на јутрење (драм. Јосип Кулунџић), На бунару (драм. Драгомир Ивановић), Да ли ће то народ позлатити (драм. Риста Одавић, изведено 5. V 1907. у НП у Бгду и Б. Војиновић изведено 10. XI 1930. у НП у Скопљу). У СНП је 18. XII 1973. премијерно изведена Фројлан Ана по мотивима његове приповетке Швабица.

БИБЛ: Како је постало и напредовало позориште у Старих Грка, Вила, 1868, бр. 16; Припитомљавање наше домаће животиње, Вила, децембра 1868; Wirkung des Quecksilbers, Берлин 1879; Шест приповедака, Бгд 1886; Приповетке I-II, Бгд 1898, 1899; Целокупна дела, Бгд 1912, 1929; Сабрана дела, Бгд 1956.

ЛИТ: М. Савић, Шест приповедака Лазе К. Лазаревића, у: Из српске књижевности I, НСад 1898; Ј. Скерлић, Лаза К. Лазаревић, у: Писци и књиге II, Бгд 1907, III 1964; В. Глигорић, Лаза К. Лазаревић, у: Српски реалисти, Бгд 1954; Б. Ковачевић, Лаза К. Лазаревић, у: Сабрана дела, Бгд 1956.

М. Л.     

ЛАЗАРЕВИЋ Лазар  – драмски писац (Сремски Карловци, 30. IX 1803 – Нови Сад, 1. III 1846). Син Јована, професора Гимназије у Сремским Карловцима и познатог списатеља с почетка XIX века, и Сосане. Основну школу и прва два разреда гимназије завршио је у родном месту, па је гимназијско школовање наставио у НСаду и, вероватно, у Суботици. Филозофију је учио у Сегедину, а правне науке на Лицеју у Кежмарку; положио је и адвокатски испит. Од 21. X 1830. до смрти био је професор новосадске Гимназије, у којој је, у разним периодима, предавао српски, латински, немачки и мађарски језик, а у првој гимназијалној школи, наизменично, веронауку, латинску и немачку граматику, општу историју, природопис, географију, аритметику и мађарску граматику. Међу његовим ученицима били су и Ђ. Даничић, Св. Милетић (в), Ђ. Рајковић (в) и Ј. Бошковић (в). Поред наставе у Гимназији повремено се бавио и адвокатуром. Од својих савременика био је цењен као врло спреман професор, широког образовања, и одличан предавач. Његова смрт ожаљена је као велики губитак за просвету и културу Срба у тадашњој Аустроугарској. Објавио је 1831. у 26. књизи „Сербскога Летописа“ три прилога: недовршени превод с немачког Покушенија о пореклу Краљевства Сербије, данас мало познате историјске студије његовог оца Јована, оригиналну песму „Клик“ и песму „Стара љубов“, „подражаније“ IX Хорацијеве оде из његове књиге III. Сарађивао је још у „Србском родољубцу“ (1832) и „Бачкој вили“ (1841). Спомиње се и као један од двојице саветодаваца Стефана Стефановића (в) за време његовог рада на Смрти Уроша Петог, иако је њихова помоћ даровитом драматичару, као што је један од њих двојице, Јован Рајић (в), сâм признао, била незнатна. Адвокати Ј. Рајић млађи, Д. Димитријевић и Л. намеравали су да 1834. покрену часопис „Србљин“. Када се Л. 1829. јавио у српској књижевности драмом Владимир и Косара и комедијом Пријатељи, Стефановићева Смрт Уроша Петог била је додуше већ изведена на сцени (1825), али још није била штампана, а Јован Стерија Поповић (в) имао је објављене само две трагедије, Невиност или Светислав и Милева (1827) и Милош Обилић (1828), а ни једну комедију; Л. се, дакле, пре њега појавио комедијом у нашој новијој драмској књижевности. Владимир и Косара, пак, није слабија драма од првих Стеријиних дотле објављених трагедија. Сматрало се, чак, да је Л. „и језиком и садржином претекао првине Јов. Ст. Поповића“ (Стојан Новаковић). Иако није имао онолико посматрачког дара за уочавање карактеристичних животних појава колико га је имао Стерија, ни његово истанчано осећање при одабирању појединости за грађење слојевитих ликова и карактера, па ни његову снагу и дубину у остваривању основне идеје драмског дела, комедија Пријатељи и историјска трагедија Владимир и Косара, и поред тога, имају за оно време лепих вредности: он је, пре свега, познавао законитости драме и, зачудо, захтеве сцене; знао је да природно и поступно развија фабулу и води дијалог и писао је чистим српским језиком каквим се у оно време служио веома мали број српских списатеља. На самом почетку рађања наше новије драме он стоји, по значају и вредности, сасвим близу Стефановића и Стерије. Заставши код та два успела покушаја,  остао је драмски писац који је обећавао знатно више но што је дао својим делима. „Запуштеност, у коју је Лазаревића бацило зло стање књижевности наше, не допусти да што буде од ових пуних наде почетака“ (Ст. Новаковић). Владимира и Косару приказао је први пут учитељ Јован Милошевић 1836. са дилетантима у НСаду, а Пријатеље Летеће дилетантско позориште новосадско 1837. Оба ова комада исти „летећи позориштници“ извели су приликом свога гостовања у Згбу, 1840. и 1841, и за време њиховог ангажмана у Театру на ђумруку у Бгду, 1842. Први комад који је тек основано СНП приказало били су Пријатељи, а убрзо затим представило је публици и Владимира и Косару и оба дела задржало на репертоару до 1863.

БИБЛ: Владимир и Косара, драма у III акта. Издао Иосиф Миловук. У Будиму граду 1829; Прiятељи, у зборнику „Цвеће“, сочиненiя и преводи за поученiе, увеселенiе и забаву. Свезка прва. Г(еоргије) Л(азаревић), у Будином граду 1829, с. 17-60 (комад је на крају потписан са: А. Б. В.); Пријатељи, комедија у једном чину, Панчево 1884; Владимир и Косара, драма у три акта, Панчево 1888.

ЛИТ: А-м, Белешка о смрти Лазара Лазаревића, књижевника и професора у Новом Саду, Сербске народне новине, 1846, бр. 18, с. 69; И. Огњановић Абуказем, Гробови знаменитих Срба, што су им кости у Новом Саду укопане, НСад 1890, с. 28-30; В.  Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, Бгд 1907, с. 49; А. Гавриловић, Легенда о Владимиру и Косари у књижевној поетској обради, Бранково коло, 1912, св. 2, с. 57, св. 3, с. 85; В. Стајић, Новосадске биографије, НСад 1936-1956, св. I,  с. 213, св. II,  с. 63, 139, 268, св. III, с. 1-6, 124, 206-207, св. IV,  с. 261, св. V,  с. 20, 63, св. VI,  с. 64; В. Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, НСад 1949,
С. 237; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 215, 272; Т. Петровић, „Карловачки круг“ митрополита Стратимировића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1961,  књ. VIII, с. 59-60; Е. Хлеба, Југословенски студенти на Лицеју у Кежмарку двадесетих година XIX века, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1968, књ. XVI/1, с. 18-30; Ж. Милисавац, Уз чланак Југословенски студенти на Лицеју у Кежмарку двадесетих година XIX века, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1968, књ. XVI/1, с. 31-40; Р. Ковијанић, Срби који су учили у Словачкој (XVIII-XIX век), Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1972, књ. XX/1, с. 47-91; В. Ерчић, Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Бгд 1974, с. 291-304; Л. Дотлић, Подаци о рођењу драматичара Лазара Лазаревића и првом штампању његових „Пријатеља“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1976, књ. XXIV/1; Л. Дотлић, Нови подаци о професору Јовану Лазаревићу и његовој деци, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1976, књ. XXIV/1, с. 347-349.

Л. Д.

ЛАЗАРЕВИЋ Миодраг – драмски глумац (Београд, 29. II 1924 – Београд, 27. II 1990). Завршио је 6 разреда гимназије и архитектонско-грађевински курс у Бгду. Похађао је Драмски студио при НП у Бгду 1946. Наступао је у дечијем Родином позоришту у Бгду, затим у Градском позоришту у Бгду 1945/46. Кратко време био је члан Градског НП у Пожаревцу 1946,  па СНП у НСаду (у сезони 1946/47),  потом НП у Нишу (од 1947. до 1949) и од 1949. до пензионисања у НП  у Бгду. Бавио се и педагошким радом, а наступао је и у телевизијским филмовима и серијама.

УЛОГЕ: Васа (Лажа и паралажа), Пећа (Шума).

С. Ј.

ЛАЗАРЕВО ВАСКРСЕЊЕ – 4 главе једне просте историје. Написао: Иво Војновић. Прво извођење 15. V 1913. у НП Бгд.

Прво извођење у НП у НСаду 7. IX 1919.  у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; Љ. Динићка (Стана), Д. Спасић (Лазар), мала Душановићева (Зорка), мали Рајичић (Душан, Бранко), xxx (Рајко), М. Хаџићева (Косара), Ј. Гец (Јованче), М. Душановић (Василије), П. Јовановић (Стари Илија), Р. Алмажановић (Непознати), А. Кранчевићка (Девојче, Трећи ђак), С. Ленска (Први ђак), З. Петровићка (Други ђак), К. Васиљевић (Арнаутски ага), В. Виловац (Први арнаутин), Ј. Петровић (Други арнаутин), В. Кустудић (Трећи арнаутин), П. Јовановић (Четврти арнаутин), Ј. Силајџић (Пети арнаутин), Ј. Стојчевић (Муја). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у СНП  28. II 1927. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, Из канцеларије СНП, Слобода, НСад 1919, бр. 99, с. 3; А-м, Из канцеларије Српског народног позоришта, Јединство, 1919, бр. 21, с. 2; С. Секулић Цеца, Позоришно гостовање у Сомбору, Застава, 1927, бр. 24, с. 3.

В. В.

ЛАЗИЋ Радослав – драмски редитељ (Сански Мост, 13. IX 1939 – Београд, 10. V 2017). Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Бгду 1959. Режију, у класи професора Вјекослава Афрића, дипломирао је на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију 1965. Упоредо је студирао на Филозофском факултету, на Групи за историју уметности, где је апсолвирао 1964. Последипломске студије апсолвирао је на Факултету драмских уметности у Бгду на Катедри за теорију и историју позоришта 1975, а на VIII Париском универзитету завршио је специјалистичке студије Etude techniques et esthètiques du théâtre – Diplome d’etudes approfondies (1981). На истом Универзитету припремио је и одбранио (1984) докторску дисертацију „La mise en scene moderne dramatique en Yougoslavie – théorie, et pratique – nouvelles tendances“. Као драмски редитељ професионалну делатност започео је у Куманову (Народен театар) представом Кише професора Ноја Јована Михаиловића 1964. Једну сезону провео је у зајечарском НП, следеће четири је био ангажован у београдском Савременом позоришту (1965-1969), а затим прешао у статус слободног драмског уметника режирајући на радију и телевизији. Изабран је 1970. за директора Драме на српскохрватском језику Народног позоришта – Népszinház у Суботици и сталног редитеља овог позоришта. Гостовао је 1971. у Румунији, где је на сцени Државног позоришта Тиргу Муреш 12. III поставио Стеријину комедију Лажа и паралажа. Од 1972. до 1975. поново је био у статусу слободног драмског уметника, а 1975. водио Драмски студио у београдском Дому пионира и омладине Вождовац. Изабран је 1976. за асистента за предмет Режија на Академији уметности у НСаду, а 1979. је биран у звање доцента за исти предмет. Од 1984. до 2000. је био предавач за предмет Историја и естетика режије (позориште, филм, радио и телевизија). Као театролог сарађивао је са часописима „Сцена“, „Пролог“, „Позориште“ (Тузла), „Театарски гласник“ и листом „Позориште“ (НСад), где је објављивао текстове тематски посвећене уметности режије. У СНП у НСаду поставио је Стеријину комедију Лажа и паралажа 14. XII 1971. Као драмски редитељ био је усмерен ка тумачењу наше драмске класике (Стерија, Трифковић, Нушић, Кочић), а залагао се и за ново читање класика светске драме (Гогољ, Чехов). У својим режијама трагао је за сценском истином, театром игре и поетским облицима драмског позоришта. На драмску сцену поставио је у позориштима Бгда, Згба, НСада, Ниша, Бање Луке, Суботице, Зрењанина, Вршца, Титовог Ужица, Лесковца и Вараждина више од четрдесет позоришних текстова различитих жанрова, од драме, сатире, комедије, гротеске, поетских реситала, комада за децу, луткарских игара, до мјузикла, комада с певањем и сценских експеримената. За свој редитељски рад добио је награду Академије за позориште, филм, радио и телевизију (1964), за режију Три сестре А. П. Чехова суботичког НП на XX сусрету војвођанских позоришта Похвалу (Сомбор 1970), „Малог принца“ на Међународном фестивалу позоришта за децу у Суботици (2004), Награду за свеукупан допринос луткарству у Србији (2008), Међународну награду за допринос развоју драмског одгоја (Мостар 2009), а за укупан театролошки рад Ловоров венац Музеја позоришне уметности Војводине (2015).

БИБЛ: Позориште Тимочке крајине, Зајечар 1965; Трактат о лажи – редитељ о својој поставци Стеријине комедије „Лажа и паралажа“ у СНП, Дневник, 29. XI 1971; Универзални Брехт, Бгд 1975; Естетика модерног театра (са Д. Рњаком), Бгд 1976; Један непознати Нушићев шаљиви комад – политички кабаре „Европски конзилијум“, Књижевна историја, Бгд 1977, бр. 35; Херменеутика модерне режије, у: Антички театар на тлу Југославије, НСад 1981; Култура режије, 1984; Драмска режија, 1985.

ЛИТ: М. Кујунџић, Лагарије с пренемагањем, Дневник, 16. XII 1971; С. Божовић, Носталгија уместо признања немоћи, Вечерње новости, 16. XII 1971; Д. Поповић, У позоришту, НСад 1973, с. 207-210; Б. Здравковић, Живот на даскама, Лесковац 1970, с. 59-65; С. Бабић, На длану, Суботица 1971; И. Рацков, Из позоришног албума Суботице, Суботица 1977.

П. М.

ЛАЗИЋ Сима Лукин – драмски глумац, публицист и новинар (Босански Брод, 15. III 1863 – Рајић, Славонија, 20. VI 1904). Рођен је у трговачкој породици и рано је остао без оца. Основну школу учио је у Шапцу и Бгду, где је завршио три разреда гимназије. На почетку српско-турског рата, 1876, хтео је да ступи у добровољце, али га као малолетног нису примили. Због тога је прекинуо школовање и у Крагујевцу изучио трговину; до краја 1881. радио је у тој струци, а потом отишао у глумце. Од 1882. до 1884. био је члан путујућих позоришних дружина Фотија Иличића (в), Ђорђа Пелеша (в), затим, 1885-1886, и Ђорђа Протића, с којима је пропутовао многе наше крајеве. У СНП је први пут наступио као гост 30. I 1886. у НСаду, у улози Никефора (Градиња и син му Немања), и ускоро био ангажован за привременог члана (27. II) одигравши дотле као гост још неколико улога. СНП је напустио фебруара 1889, извесно време био је у путујућем позоришту Петра Ћирића, па је дошао у Бгд и посветио се новинарском позиву; краће време наступао је и у НП Бгд. Публицистичким и новинарским радом, међутим, почео се бавити још 1886. у „Стармалом“. Своје радове објављивао је и у „Застави“, „Одјеку“, „Позоришту“, „Невену“, „Геџи“, „Бранковом колу“ и другим листовима и часописима. Г. 1891. постао је члан редакције „Србобрана“ у Згбу и његов највреднији сарадник. Издавао је и уређивао хумористичко-сатиричне листове: „Бич“ (Бгд 1889-1890) и „Врач погађач“ (Згб 1896-1902; НСад од 1902. па даље; лист је после његове смрти, до 1914, издавала његова жена Зорка). Писао је у својим и другим листовима политичке и полемичке чланке, памфлете, хумористичке и сатиричне текстове у прози и стиховима, афоризме и епиграме. Објавио је, у засебним брошурама, и неколико историјских списа, без научне вредности. Песме и епиграме штампао је у засебним збиркама. Као глумац тумачио је драмске и карактерне улоге и интриганте. У савладавање глумачких задатака уносио је интелигенцију, преданост и свест једног успламтелог младог родољуба да је бављење позоришним послом, у условима у којима је тада радило СНП, прека народна потреба и изузетан национални задатак. У своме чланку Поглед са позорнице на позорницу („Позориште“, 1887, бр. 35-47) разматра многа питања нашег тадашњег позоришног живота и рада; залаже се за озбиљнију и студиознију позоришну критику; пише о друштвеном значају глумачког позива код нас и о награђивању глумаца, такође и о публици и значајној мисији позоришта међу Србима. У другом чланку, Преставе (sic!) за децу („Позориште“, 1887, бр. 48-49), поздравља намеру СНП да организује представе за децу и школску омладину и указује на њихов национално-васпитни значај.

УЛОГЕ: Поџупан Палковић (Нови племић), Дужде од Млетака (Отело), Биров (Вампир и чизмар), Балзер (Ловорика и просјачки штап), Тајник кнежев (Очарани кнез), Кнез Радомир (Добрила и Миленко), Ранко (Смрт Стевана Дечанског), Лекар (Завађена браћа), Гриндлинг (Распикућа), Петар (Пријатељи), Зарица (Владислав), Жозеф (Перишонов пут), Боров (Федора), Бан од Котара (Милош у Латинима), Валтер Ралф, Пит (Пут око земље за 80 дана), Сирвиљ (Марија, кћи пуковније).

ЛИТ: -Ша, 30. I „Градиња и син му Немања“, Застава, 1886, бр. 19, с. 2; А-м, Једна од најбољих представа, Наше доба, 1886, бр. 37, с. 2; А-м, Добрила и Миленко, 1886, Наше доба, бр. 42, с. 3-4; А-м, Једна успела представа, Наше доба, 1886, бр. 20, с. 3; -О-, „Отело“, трагедија у 5 чинова од В. Шекспира, Браник, 1887, бр. 150, с. 3; М. Витас, Надгробна реч Сими Л. Лазићу, Застава, 1904, бр. 134, с. 5-6; Ј. Рад(онић), Сима Лукин Лазић, Календар МС за 1905, НСад 1904, с. 126-127; П. Кулишић, Сима Лукин Лазић, Срђ, Дубровник, 1904, бр. 13, с. 624; Ј. А., Сима Лукин Лазић, Политика, бр. 145, с. 2.

Л. Д.

ЛАЗИЋ-ЛАНЕР Драга – в. ЛАНЕР-ЛАЗИЋ Драга