КОВАЧЕК Божидар

КОВАЧЕК Божидар – књижевник, професор универзитета, театролог, председник Матице српске (Босанска Дубица, 8. VIII 1930 – Нови Сад, 29. III 2007). Основну школу похађао је у Босанском Новом (1936-1938) и у Суботици, у коју су га родитељи послали код тетке да похађа грађанску школу (1938/39), а затим се вратио у школу у Босанском Новом (1939/40). Класичну гимназију уписао је 1940/41. у НСаду, али се због избијања рата вратио родитељима који су га због налета усташа поново послали код тетке у Суботицу. Ту је од 1942. до 1944. похађао „мађарску краљевску државну гимназију са српским наставним језиком“. После рата наставио је и завршио Мушку гимназију 1949, а затим дипломирао на Филозофском факултету – на Групи за југословенске језике и књижевност у Бгду 1954. Докторску тезу о Јовану Ђорђевићу одбранио је на Филозофском факултету – на Групи за југословенске књижевности у НСаду 1963. На истом факултету је радио као библиотекар (1955-1957), затим као асистент (1957-1963), доцент (1963-1970) и ванредни професор од 1970. Предавао је Народну књижевност и Општу југословенску књижевност. На Академију уметности у НСаду је прешао 1975. Био је члан матичне Комисије при оснивању Академије, а као ванредни професор предавао је Историју југословенске драме и позоришта до XX века. За редовног професора изабран је 1978. и неколико г. предавао је упоредо и на Филозофском факултету. Учествовао је у оснивању и предавао на магистарским студијама из театрологије, био је и декан од 1978. до 1983, а продекан је био од 1991. до 1996. Пензионисан је 1999, али је и даље је држао предавања. Одржао је два курса на Високој школи у Печују о Јовану Јовановићу Змају и српском позоришту у XIX веку, а као гост предавао је на факултетима у Бгду, Сегедину, Софији, Пловдиву, Вроцлаву, Познању и Берлину. Као млад научни радник почетком 60-их почео је да сарађује са МС: члан-сарадник постао је 1963, а стални члан 1973. Не напуштајући професуру, био је управник Библиотеке МС (1970-1975), а више пута је биран  у Управни одбор (од 1969) и у Извршни одбор (од 1971); секретар Одељења за књижевност и језик био је од 1974. до 1983, потпредседник МС од 1982. до 1999, председник Темишварског одбора и главни уредник Темишварског зборника од 1991. до 2000. Основао је 1987. (и био његов главни уредник) Матичин научни часопис Зборник за сценске уметности и музику, у којем је редовно објављивао радове. Од 1999. до смрти био је председник МС. Поред рада на Филозофском факултету, Академији уметности и у МС био је ангажован и у многим другим културним, друштвеним и политичким установама: председник Змајевих дечјих игара 1965-1967, председник Фонда за културу НСада 1967-1979, члан Фестивалског већа Шибенског фестивала детета 1968-1970, члан Савета Хунгаролошког института 1969-1973, председник Извршног одбора Покрајинске заједнице културе 1969-1975, члан Просветног савета САПВ 1970-1972, председник Заједнице библиотекара СРС 1970-1973, председник Југословенске комисије за систем научних информација 1971-1973. и члан исте Комисије 1973-1975, председник Секције за културу Републичке конференције ССРНС 1971-1975, члан југословенске комисије за УНИСИСТ 1971-1976, члан Савета часописа „Letünk“ 1971-1986, члан Комисије Извршног већа САПВ за односе са иностранством и Комисије за културу и образовање истог Комитета 1972-1975, председник Комисије за културу Покрајинске конференције ССРНС 1975-1979, члан Позоришног савета СНП 1975-1983, члан Акционог одбора за реформу универзитета 1976-1978, члан Савета Újvidéki színház – Новосадско позориште 1977-1979, члан Комисије за друштвене науке СИЗ за научни рад САПВ, члан Комисије за споразум САНУ и Мађарске академије наука 1978, председник Организационог одбора Председништва савезне конференције ССРНЈ за саветовање о савременом позоришту 1978, члан Почасног одбора Сусрета војвођанских позоришта 1978-1979, члан и председник Управног одбора Стеријиног позорја 1992-2000, потпредседник Вукове задужбине, спољни сарадник Института за историју Војводине у НСаду, спољни сарадник Хунгаролошког института у НСаду. Био је члан и многих комисија, одбора и савета културних и научних установа: Матичине комисије за оснивање и почетак рада Академије уметности САПВ, Комисије за наставни и научни рад Заједнице југословенских универзитета, Издавачког савета Издавачког предузећа МС, Савета Библиотеке МС, Комисије за откуп дела тржишта нових књига СИЗ-а културе САПВ, Савезне комисије САПВ за лекторате, Одбора Доситејевих дана, Удружења књижевника САПВ, више комисија при Савету Академије уметности, председник Комисије за наставно-научни рад и Комисије за међународну сарадњу Академије уметности, члан Колегијума Универзитета по положају, Одбора за романтизам САНУ, Сентандрејског одбора САНУ, Поткомисије за упоредну књижевност Одбора за књижевност САНУ, Поткомисије за књижевност XVIII и XIX века Одбора за књижевност САНУ, Заједничке комисије САНУ и МС за фототипска издања, Редакције Енциклопедије Југославије за САПВ за књижевност, филологију, лингвистику, ликовну уметност, музику и позориште, Редакције за заједничка издања Издавачког предузећа „Európa“ у Будимпешти и Издавачког предузећа МС. Био је носилац научног пројекта Енциклопедије СНП, затим научног пројекта Контактне библиографије мађарско-српске (самостални пројекат у Одбору за романтизам САНУ и у Поткомисији за упоредну књижевност САНУ). Цео свој радни век посветио је научно-истраживачком раду из историје српске књижевности и културе (посебно позоришне) XVIII и XIX века, као и компаративистици. Радове је објављивао у скоро свим нашим листовима и часописима, а био је и члан више редакција: Зборника Матице српске за књижевност и језик (од 1963), „Позоришта“ (1968-1972), „Савремености“ (1971-1973), главни и одговорни уредник „Библиотекарских новости“ (од 1972), и Рада МС (1972). Своје радове посветио је изучавању историје СНП, проучавању драме на нашим просторима, затим књижевним и културним југословенско-мађарским везама, као и југословенских и других књижевних веза. Немерљив је његов допринос истраживањима културā народа који нас окружују. Скоро да не постоји ни један сегмент културе на овим просторима, поготову НСада и Војводине, у којем он није оставио трага и који није био предмет његовог интересовања и проучавања. О српском позоришту и драмској књижевности написао је хиљаду и двесто страница, са акцентом пре свега на истраживањима XVIII и XIX века: „Импресивно делује К. способност да из маленог броја чињеница успешно реконструише не само обрисе једне мање или више доследно замишљене уметничке акције, него да и ваљано растумачи специфичан дух епохе и право место стваралачке индивидуалности у тој епохи. Све то он постиже, пре свега, пажљивим претраживањем и открићима чињеничне основе уметничких догађаја, али и ванредном способношћу проницљивог сагледавања једног другог времена и особених стваралачких преокупација“. Поред књига, објавио је више стотина студија, огледа и приказа, приредио више радова, предговора, увода, поговора, поздравних речи, коментара, објашњења, разговора, дискусија, регистара, редакцијских текстова и др. Сценско виђење Змајеве „Певаније“ под насловом Песми хвала је по његовом сценарију у СНП изведено 1983. За свој дугогодишњи научни рад вишеструко је награђен: Диплома са плакетом Народне библиотеке СРС 1975, МС 1976, Филозофског факултета у НСаду 1979, Повеља града НСада 1979, Стеријина награда за театрологију за књигу Талија и Клио 1992, Награда „Младен Лесковац“ 2006, Ловоров венац за театрологију 2006.

БИБЛ: Доситеј Обрадовић, Бгд 1961. и 1963; Јован Ђорђевић, НСад 1964; Критичари о Вељку Петровићу (коаутор Д. Ређеп), НСад 1965; Матица српска, фотомонографија (коаутор Д. Ређеп), НСад 1967; Писци Сенте (коаутор И. Сели), 1967; Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића, НСад 1973; Магарашевићев Летопис о Вуку и његовој поезији, НСад 1987; О театарском делу Јоакима Вујића (коаутори П. Марјановић, Д. Михаиловић, Д. Рњак), НСад 1988; Талија и Клио, НСад 1991; Прва српска књига о Ромима, НСад 1996; Текелијанумске историје XIX века, НСад-Будимпешта 1997; Срби у Пешти марта 1848, Будимпешта 2000; Матица српска – Szerb Matica 1826-1864, Будимпешта–НСад 2001; Матица српска 1826-2001, НСад 2001; Црногорске и приморске теме у првих сто бројева Летописа Матице српске, НСад 2003; Непозната писма Михајла Пупина и архивалије у вези с њима, НСад 2004; Милутин Миланковић и Матица српска: непозната писма његова, пратеће архивалије и подаци, НСад 2005; Никола Тесла и Матица српска, НСад 2006; Талија и Клио II и III, НСад 2007.

ЛИТ: П. Марјановић, Значајан прилог историји српског театра, Позориште, НСад 1977, бр. 5, с. 15; Н. Пејчић, Још светла на историји српског театра, Дневник, 12. II 2007; М. Пантић, Господину српске књижевноисторијске науке, ЛМС, 2007, књ. 479, св. 3, с. 367-369; М. Вуксановић, Сабирања професора Ковачека, ЛМС, 2007, књ. 479, св. 3, с. 369-373; И. Негришорац, Књижевноисториографска процедура и романескна имагинација, ЛМС, 2007, књ. 479, св. 3, с. 373.-380; З. Максимовић, Реч издавача, ЛМС, 2007, књ. 479, св. 3, с. 380-383; И. Милић, Драгоцени животопис, ЛМС, 2007, књ. 479, св. 3, с. 383-385; В. Крчмар, Дело професора Божидара Ковачека, Зборник Матице српске за сценске уметности, 2008, бр. 38, с. 7-20; Ј. Ковачек-Светличић, М. Јованцаи, Грађа за библиографију Божидара Ковачека, Зборник Матице српске за сценске уметности, 2008, бр. 38, с. 21-61.

М. Л.

 

КОВАЧИЋ Иван Горан

КОВАЧИЋ Иван Горан – књижевник (Луковдол, Хрватска, 21. III 1913 – ?, јула 1943). Завршио је флозофију на Филозофском факултету у Згбу. Као студент почео је да се бави писањем, новинарством и књижевнокритичким радом. Песме, приповетке, књижевне расправе и репортаже објављује у загребачким „Новостима”. Збирка приповедака Дани гњева објављена 1936, али и лирика из 1930, уводе га у познате хрватске књижевнике. Са Владимиром Назором је крајем 1942. отишао на слободну територију и ту пише чувену поему Јама (1943). Крајем јула, за време битке на Сутјесци, четници су га ухватили и убили негде у фочанском крају. Сахрањен је у спомен-гробници на Тјентишту. Окушао се у свим врстама књижевности: лирици – коју је писао кајкавским и штокавским дијалектима (Огњи и роже), приповеткама, романима (Брод на потоку, Божји бубањ), есејима и критикама. Његово књижевно дело карактерише „непосредна опсервација живота и инспирација темама свог краја и свога непосредног доживљаја и, с друге стране, тежња ка хармоничном изразу изграђеном на проучавању литерарног искуства највећих светских  и европских књижевника свих времена”. Преводио је са француског (Рембоа, Самена, Метерлинка) и енглеског језика (Кемпбела, Џојса, Јејтса и др.). За време Другог светског рата, пред смрт, написао је поему Јама, проглашену за најбоље песничко дело на тему југословенског народноослободилачког рата. Тема поеме су стравични усташки покољи невиних жртава које су прво ослепели, а потом избодене бацали у дубоке крашке јаме. Јама је симбол људске патње и потресна људска драма. У СНП је 16. V 1975. изведена Јама, сценска визија музичке поеме за солисте, рецитаторе, хор и оркестар (аутор музике је Никола Херцигоња).

БИБЛ: Дјела I–VII, 1946–1949.

ЛИТ: И. Фрол, Предговор Јами, 1944; М. Ристић, Дело и смрт, Иван Горан Ковачић, Политика, 6, 7. и 8. I 1945; Д. Тадијановић, Библиографски подаци о Горану, у: Изабрана дјела Ивана Горана Ковачића, 1951.

М. Л.

КОВИЈАНИЋ Гаврило

КОВИЈАНИЋ Гаврило – историчар књижевности (Доња Морача, Црна Гора, 12. VIII 1910 – Београд, ?. ?. 1994). Потекао је из сиромашне сељачке породице. Основно школовање стекао је у манастиру Морача 1918, гимназију је похађао у Колашину (1918-1923) и матурирао 1924. у Беранама. Пошто је 1930. завршио и Богословију на Цетињу, у Бгду је од 1931. студирао на Теолошком факултету (дипломирао 1935), истовремено ванредно похађајући студије књижевности на Филолошком факултету (дипломирао 1956). Због учешћа у студентским демонстрацијама био је протеран из Бгда, а 1932. је чак изгубио тек добијену стипендију „Друштва Светог Саве“. Радио је као васпитач у Дому Средњошколске матице ратне сирочади (2 г.), па као економ у Радничкој кухињи. Од 1936. предавао је у гимназијама: у Пећи (до 1941), Пожаревцу (1941-1942), Крагујевцу (1942-1947), Куршумлији (1947-1949. и као професор Учитељске школе) и Аранђеловцу (1947-1958), где је у два наврата био и директор гимназије. Од 1960. је до пензионисања био запослен као библиотекар у Државном архиву Србије. Докторску дисертацију „Живот и књижевни рад Милутина Бојића“ одбранио је на Филозофском факултету у НСаду (1966). Прве радове (Арсеније III Чарнојевић рођен је на Цетињу и Моралне основе социјалне правде) објавио је у часопису „Хришћанско дело“ 1940. Прилозима из књижевне и културне историје сарађивао је у часописима, листовима и повременим публикацијама: „Хришћанско дело“ (1940), „Библиотекар“ (1961-1963, 1966-1970, 1972, 1974-1975), „Књижевност и језик“ (1962-1963, 1967, 1976), „Стварање“ (1962-1963, 1967), „Политика“ (1963, 1966, 1967, 1977), „Младост“ (1963), „Историјски записи“ (1963), „Књижевне новине“ (1964), „Архивист“ (1964, 1966-1967), „Прилози“ (1965, 1967, 1976- 1977), Зборник Бранислав Нушић 1864-1964 (Бгд 1965), Зборник Матице српске за књижевност и језик (1966-1969, 1972, 1974, 1976), „Наш договор“ (Ниш 1967), НИН (1967), Годишњак града Београда (1968), Архивски преглед (1968-1969, 1972-1973), „Ковчежић“ (1968-1971, 1973, 1975, 1977), „Кроз Албанију 1915-1916“ (1968), „Ужичке вести“ (1970), Гласник међуопштинског истор. архива (Ваљево 1973), Зборник МС за славистику (1973), „Настава и васпитање“ (1974). Приредио је Сабрана дела Милутина Бојића I–IV (Бгд 1978). У Грађи Архива Србије о Народном позоришту у Београду се кроз оснивање и рад београдског НП студиозно дотакао и историјата СНП и вêза између ова два театра.

БИБЛ: Живот и књижевни рад Милутина Бојића, Бгд 1969; Грађа Архива Србије о Народном позоришту у Београду, Бгд 1971; Крагујевачко читалиште, Крагујевац 1978; Драгутин Ј. Илијћ (сјај његовог живота и стваралаштва), Бгд 1991.

В. В.

КОВЧЕЖИЋИ

КОВЧЕЖИЋИ – Угарски сабор је 2. XI 1868. одбио да се СНП одобри финансијска помоћ од 5000 форинти, па је Друштво за СНП било препуштено да се и даље брине само о себи, ослањајући се искључиво на помоћ властитог народа. Да би обезбедио стални прилив финансијских средстава, УО ДСНП прихватио је крајем 1868. предлог новосадског трговца Паје Миросављевића да се уведу тзв. ковчежићи („пиксле“) у које би се, и без посредства скупљача прилога, могао убацивати новац. Корнел Јовановић (в) је даље идеју разрадио: ковчежиће увести не само у НСаду него и у свим местима у Аустроугарској у којима су знатније заступљени Срби: поставити их у трговинама родољуба, канцеларијама задруга и српских православних црквених општина, просторијама певачких друштава, разних националних организација, уредништава листова и српских новчаних завода и у гостионицама које су држали Срби. Ковчежићи, са отвором за убацивање новца, били би снабдевени локотом и запечаћени, а отварали би их повереници ДСНП крајем месеца у присуству чланова комисије, пребројали новац и слали га Фонду Друштва, у НСад (в. Повереници Друштва за СНП). Решење УО врло брзо је спроведено у живот: већ средином фебруара 1869. у НСаду је било постављено 37 ковчежића, у Тителу 7, Сремским Карловцима, Сремској Митровици и Старом Футогу по 3, у Руми 2, а у Новом Бечеју, Каћу, Сомбору, Перлезу и Иригу по 1. У НСаду су ковчежићи тада већ били постављени у радњама трговаца Ћире М. Поповића, Мите Р. Стојковића, Ђорђа Ракића, Ст. Ратковића, Ђорђа Д. Стојковића, Паје Миросављевића и Љубе Стефановића, у гостионицама Мите Савића „Код Беле лађе“ и Петра Јовичића „Код Камиле“, у просторијама Друштва за радиност, благајни МС и приватној школи Ане Костић, затим код Аце Гавриловића, Петра Ненадовића, Мише Максимовића, Милоша Јефремовића, Јоце Адамовића, удовице Ане Ранковић, Петра Матића и у пивари Петра Хелда. Потом је УО 19. II 1869, с потписима начелника Јована Суботића, подначелника Антонија Хаџића и перовође Филипа Оберкнежевића, објавио у „Застави“ апел у којем се позивају родољуби да прилажу у ковчежић и помогну СНП да опстане. Ако би хиљаду њих прилагало само по један новчић (крајцару) на дан, скупило би се преко 20.000 форинти годишње; за десет г. сабрало би се на тај начин преко 200.000 форинти главнице, па би се СНП, после тога, могло издржавати од камате и не би морало бринути за своју будућност. У апелу се још наводи: „Народно наше позориште остављено је дакле самом народу да се за њега стара: држава неће за њега ни да чује. Не остаје нам онда друго него да сви, и велики и мали, и богати и сиромаси, пружимо руке и овај институт одржимо, који ће нам сваку материјалну крајцару моралном хиљадарком вратити… Ови су ковчежићи жилице којим ће народно позориште из народа као дрво из земље храну своју примати, па ће они као дични стрни (влати пшенице, прим Л. Д.) у гори расти и ширити се, а народ ће као и земља опет пуна хране остати, и друго биље и цвеће хиљадама на корист и славу своју издржавати и развејати“. Апел су прихватили многи српски листови онога времена и подржали га на својим ступцима. Тако „Панчевац“ у своме броју од 4. V 1869. пише: „Управа нашег позоришта својски се брине за опстанак и напредак његов и заслужује свако поверење. Она је растурила по целом нашем народу ’ковчежиће’ у којима се прибирају малени дарци на велику задужбину српску. И заиста биће не мала дика наша кад видимо наше позориште где се диже у висину основано на крајцарама народним. Зато, брате, сети се сваки дан ковчежића! Кад спустиш крајцару у ковчежић, помисли да си спустио камичак у зграду народне будућности, помисли да ће ти се свака крајцара забележити у читуљу народнога благослова, који ће се о теби проносити у потомству од рода на род. Не допусти да се на измаку месеца осети празнина у ковчежићу, јер би та празнина засведочавала празнину твоје свести. Нек су нам пуни наши ковчежићи, као што нам је и срце пуно родољубља!“ Број ковчежића непрекидно је растао. Укупно 328 ковчежића било је постављено у великом броју места у Бачкој, Банату, Срему, Славонији – скоро у свакоме од њих по више комада: само у Панчеву преко 25, и још 30 у местима у његовој околини. Сваки ковчежић је имао број (на пример ковчежићи у Старом Бечеју бројеве 122, 123, 124, 125 и 126) и о њима је, по местима, благајник ДСНП водио евиденцију. Међутим, ни скупљање прилога тим путем није прошло без компликација. У Шајкашкој су, на пример, граничарске војне власти забраниле скупљање прилога у ковчежиће; није помогла ни дозвола Генералне команде из Темишвара, па је УО ДСНП 26. IV 1869. морао тражити за то одобрење од Војне дивизионе команде у Петроварадину. На установљење ковчежића прво се одазвало Српско академско друштво „Преодница“ у Пешти приредивши 19. I 1869. беседу у корист СНП; „Застава“ 17. I 1869. јавља да је у Панчеву скупљена сума од 731 форинте прилога. Ковчежићи су пак донели Фонду ДСНП од јануара до јула 1869. укупно 1691 форинту прихода; до краја приход од 2543 форинте, 3 крајцаре и 1 дукат. Од 1. I до 30. VII 1870. стигло је из ковчежића у касу Фонда ДСНП још 1910 форинти, 21 и по крајцара и 2 дуката. У раздобљу од 1. I 1869. до 30. VII 1869. путем ковчежића скупљено је у НСаду 1517 форинти, 36 крајцара и 1 дукат, у Панчеву 467,82, у Сремским Карловцима 298,78 форинти и 2 дуката, у Вршцу 258,83, у Сомбору 237,73, у Земуну 135,38, у Руми 128,55, у Темишвару 100 форинти, итд. На Главној скупштини Друштва, 30. VII 1870, констатовано је да су ковчежићи за деветнаест месеци донели Фонду укупан приход од 4453 форинте, 23 и по крајцаре и 3 дуката, тако да је начелник др Јован Суботић са задовољством могао известити Скупштину да се Фонд приходом из ковчежића, чланарином и другим прилозима увећао за 7709 форинти и 98 крајцара, што је „прелазило суму која је тражена од Угарског сабора“. У наредним обрачунским периодима, међутим, с променом општих економских прилика и погоршањем политичке ситуације, опадали су и приходи из ковчежића: 1870/71. износили су 1517 форинти, 1871/72 – 646 форинти, 1872/73 – 367 форинти и 6 крајцара (из 274 ковчежића није био до Скупштине извађен новац, па је ургирано писмима да се то учини), 1873/74 – 225 форинти и 75 крајцара, 1875/76 – 176 форинти и 73 крајцаре. Доцније су ти приходи били све мањи, стизали су из понеког места, и тек повремено, у већим временским размацима. После јавног позива за финансијску помоћ који је УО ДСНП упутио 24. VIII 1891. свим слојевима српског народа у Аустроугарској, 1893. стигло је из ковчежића Штедионице у Руми 5 форинти и 19 крајцара, а из трговине Љубе Стефановића у НСаду 4 форинте и 3 крајцаре. Последњи прилози из ковчежића, вредни пажње, забележени су 1900 – од Народне штедионице у Новом Бечеју 65 круна и 35 филера, Добротворне задруге Српкиња у Великом Бечкереку 27 круна и 80 филера, Српске певачке дружине у Темишвару 36 круна и 28 филера, из књижаре Јована Радака у великој Кикинди 8 круна и 86 филера, од Штедионице у Руми 5 круна и 12 филера, и из Српског црквеног певачког друштва у Панчеву 210 круна и 45 филера. Изгледа да је последњи траг о њима из 1901: опет из ковчежића Штедионице у Руми послато је 7 круна и 32 филера. После тога је овај облик скупљања прилога за СНП, у почетку врло успешан, сасвим нестао из биланса Фонда Друштва за СНП (в).

ЛИТ: Ковчежићи, Застава, 19. II 1869; А-м,  „Ковчежићи“, Панчевац, 5. V 1869; А-м, Извештаји Управнога одбора Друштва за СНП о своме годишњем раду и стању позоришном, (за г. 1893/1894, 1899/1900. и 1900/1901), Позориште, НСад 1894, бр. 9, с. 40; 1900, бр. 51, с. 249; 1902, бр. 18-19, с. 79.

Л. Д.

КОД БЕЛОГ КОЊА (Im weissen Rössl)

КОД БЕЛОГ КОЊА (Im weissen Rössl) – шала у 3 чина, с певањем. Написали: Густав Каделбург и Оскар Блументал. Прво извођење у Хамбургу, 30. XII 1897, у нашој земљи 28. V 1899. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 16/29. XI 1904. у НСаду. Превео: Мил. К. Савићевић. – Рд. Д. Спасић; Д. Матејићка (Јозефа Фоглхубер), А.Стојановић (Брандмајер), П. Добриновић (Гизеке), Ј. Николићева (Отилија), Д. Васиљевићка (Шарлота), Ј. Душановић (Хинцелман), Ј. Барјактаровићка (Кларица), М. Матејић (Др Сидлер), К. Васиљевић (Силцхајмер), Ђ. Бакаловић (Лојдл), Ј. Стојановић (Рези), Д. Кранчевић (Бернбах), Д. Николићка (Ема), С. Стефановић (Крахер), М. Стефановић (Туриста), С. Лијанка (Путник), М. Козловићева (Кати, Пиколо), Ђ. Маџарић (Франц, Келнер), К. Виловчевица (Мирцл), В. Турински (Мартин), xxx (Портир код „Поште“), xxx (Портир код „Зеленог дрвета“), В. Виловац (Сеп).

Обновљено као премијера у СНП 25. X / 7. XI 1907. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; Д. Матејићка (Јозефа Фоглхубер), А. Стојановић (Брандмајер), П. Добриновић (Гизеке), Д. Иличићка (Отилија), Д. Васиљевићка (Шарлота), Р. Спиридоновић (Хенцелман), Ј. Стојановићка (Кларица), М. Матејић (Др Сидлер), Н. Сланкаменац (Силцхајмер), Д. Спасић (Лојдл), С. Ранковићева (Рези), Д. Кранчевић (Бембах), Н. Сотировићева (Ема), Љ. Иличић (Путник), А. Фроманова (Кати), Б. Николић (Франц), М. Филиповићка (Марцел), С. Стефановић (Сеп).

Премијера у СНП 26. VIII / 8. IX 1912. у Великом Бечкереку. – Рд. П. Добриновић; Д. Матејићка (Јозефа Фоглхубер), Н. Гошић (Брандмајер), П. Добриновић (Гизеке), Р. Кранчевићка (Отилија), Д. Васиљевићка (Шарлота), В. Виловац (Хинцелман), М. Јосићева (Кларица), М. Матејић (Др Сидлер), К. Васиљевић (Силцхајмер), И. Динуловић (Лојдл), С. Ранковићева (Рези), Ј. Цвијановић (Бернбах, Путник), В. Цвијановићка (Ева), Летица (Крахер), В. Ивановић (Туриста), М. Ђорђевићева (Ката), Р. Алмажановић (Франц), Милкица (Пиколо), К. Виловчевица (Мирцел), С. Стефановић (Сеп). – Од 1904. до 1912. изведено 28 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 20. V 1922. Подела узета са плаката представе одржане 11. XII 1922. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Д. Матејићка (Јозефа Фоглхубер), М. Душановић (Брандмајер), М. Хаџи-Динић (Гизеке), Р. Кранчевићка (Отилија), С. Стојчевићка (Шарлота), Р. Алмажановић (Хинцелман), В. Јовановићка (Кларица), Стеван Јовановић (Др Сидлер), Л. Лазаревић (Силцхајмер), С. Добрић (Лојдл), М. Авировић (Рези), О. Кожај (Бернбах), М. Верешчагина (Ема), В. Ивановић (Туриста), З. Душановићка (Кати), С. Савић (Франц), Ј. Силајџић (Пиколо), М. Јанковићка (Мирцел), М. Пашко (Портир), Д. Бајић (Сеп). – Изведено 11 пута.

Премијера у СНП (Трупа ДСНП) 4. XI 1927. у Вршцу. – Рд. Н. Динић; Н. Динић (Гизеке), Л. Јосиповићка (Шарлота), Љ. Драгићева (Отилија), Х. Харитоновићка (Јозефа Фоглхубер), П. Матић (Леополд Брандмајер), С. Никачевић (Др Сидлер), Ј. Харитоновић (Хинцелман), М. Динићка (Кларица), Стеван Јовановић (Силцхајмер), Р. Павићевић (Лојдл), Н. Архипова (Рези), С. Савић (Туриста), С. Душановић (Франц), Ј. Матић (Кати), Ј. Краснић (Пиколо), Ж. Котрошан (Мартин), В. Милин (Јозеф). – Изведено 11 пута.

Прво извођење у НП Бгд – Секција за Дб 16. XII 1934. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 5 пута.

ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, „Код белог коња“, шала у три чина с певањем од Каделбурга и Блументала, превео М. К. Савићевић, Браник, 1904, бр. 264, с. 3; А-м, Уторак, 16. нов. гледали смо у Н. Саду први пут: „Код белог коња“, Застава, 17. XI 1904; Ј. Хр(аниловић), Код белог коња, Позориште, НСад 1904, бр. 20, с. 114-115; Д. М., Српско народно позориште, Трговачке новине, 1904, бр. 48, с. 2; А-м, У петак 10. фебр. одиграна немачка шаљива игра „Код белог коња“, Слога, Сомбор 1906, бр. 8, с. 4; А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1912, бр. 6, с. 4; А-м, „Код белог коња“, Јединство, 23. V 1922; О. С(уботи)ћ, „Код белог коња“, Застава, 23. V 1922.

Л. Д.

КОЖА (Le Peau)

КОЖА (Le Peau) – комедија у 1 чину. Написали: Никола Нансе и Андре Бирабо. Прво извођење у Паризу, 1919.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 23. VI 1924. (заједно са једночинкама Литература и Стакленце). Превео: Владета Драгутиновић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

КОЖАЈ Отон

КОЖАЈ Отон – глумац и оперетски певач (Вараждин, 1895 – ?). Био је члан НП у НСаду од 1921. до 1923, када је прешао у осјечко казалиште.

УЛОГЕ: Сатурн (Орфеј у паклу), Келнер (Три девојчице), Баптист (Босонога играчица), Петар (Ромео и Јулија), Лорд Мидлинг (Слепи миш), Фекете (Јесењи маневар), Нотар (Кнегиња чардаша), Венделин (Чар валцера), Херман (Анђео поноћи).

ЛИТ: (m), Die Tschardaschfürstin, Deutsches Volksblatt, 8. VI 1923.

В. В.

КОЗАК Примож

КОЗАК Примож – драмски писац и есејист (Љубљана, 11. IX 1929 – Љубљана, 22. XII 1981). Дипломирао је историју филозофије на Филозофском факултету у Љубљани 1953, а исте г. и драматургију на Академији за игралско уметност. На Сорбони је, 1957/58, слушао предавања из лепе књижевности. Од 1956. до 1960. био је драматург „Триглав филма“, потом научни сарадник у Институту за књижевност Slovenske akademije znanosti in umetnosti, те редовни професор драматургије на Akademiji za gledališče, radio, film in televizijo. Неко време боравио је у САД на специјализацији. Добитник је многобројних награда и признања, међу којима и Стеријине награде за текст драме Конгрес (1968). Припада књижевној генерацији која је почела да сазрева пред крај Другог светског рата, да би се идејно-естетски формирала у периоду после ослобођења. Убрзо, као запажени књижевни критичар и есејист, постао је члан уредништава часописа „Беседа“, „Ревија 57“ и „Перспективе“, које 1962. и 1963. и потписује као уредник. К. радове из тог раздобља карактеришу филозофске, социолошке и критичке медитације о односу појединца према друштву, о моралној одговорности и моралном профилу савременог човека и његовом положају у савременим друштвеним односима, али и полемичка оштрина према низу аутора и дела старије реалистичке школе. У најнепосреднији додир са позориштем дошао је као један од оснивача и члан руководства експерименталне театарске групе „Oder 57“ у Љубљани, око чијег програма је своје замисли и рад сјединила скоро цела генерација младих стваралаца и теоретичара Словеније. Осећајући, с једне стране, обавезу према новоформираном ансамблу, а, са друге, потребу за тражењем и налажењем одговора на питање ко је, заправо, човек и какве су његове могућности у нашем свету, К. одлучује да своја размишљања саопшти у облику драмске форме. Тако настају, најпре, Дијалози (написани 1957), а потом Афера (1959), Конгрес (1967) и Легенда о светом Че (1969). Оно што им је свима заједничко је однос појединца према интересима друштва и револуције и неразлучивост човека и његовог света од мисли и акције. Постављени у конкретну беспоштедну животну ситуацију у судбоносној, кулминативној тачки револуционарне борбе, К. протагонисти – доследни и верни својим идејама и самима себи – успевају или да докрајче своју борбу или пропадају заједно с њом. Та изузетна проникнутост у збивања времена, дотле несретана у драмској литератури, којом као основна форма доминира дијалог, дакле конфронтација ставова, а не акција, сврстала га је своједобно у сам врх савремене словеначке и југословенске драмске књижевности. К. је и писац сценарија за филмове Завера и Тврђава силеџија и косценариста филма Непријатељ, који су снимљени у продукцији „Триглав филма“, а аутор је и телевизијске драме Директор, коју је емитовао Студио Љубљана. Заједно са Јосипом Видмаром (в) допунио је незавршену драму свога оца Ферда К. Девојчица. У СНП је 1980. изведена његова Афера, у преводу Роксанде Његуш.

БИБЛ: Afera, Љубљана 1960; Dijalogi, Љубљана 1962; Kongres, Љубљана 1968; Шта сам хтео да кажем, Каталог XIII ЈПИ, НСад 1968, с. 38-39; Legenda o svetem Che, Љубљана 1969; Sodobna trilogija, Љубљана 1969; Direktor, Љубљана 1970; Peter Klepec v Ameriki, Љубљана 1971; Егзистенцијална димензија друштвене и националне проблематике у Цанкаревом драмском делу, Израз, Сарајево 1980, бр. 1, с. 73-88, бр. 3, с. 310-327.

ЛИТ: Л. Филипич, „Афера“ Приможа Козака, Каталог VII ЈПИ, НСад 1962, с. 41-42; Т. Кермаунер, О „Дијалозима“, Каталог VIII ЈПИ, НСад 1963, с. 28; Ј. Кајзер, Примож Козак, Теденска трибуна, Љубљана, 1968, бр. 15, с. 8; Ј. Кос, Примож Козак ин модерна политична драма, Содобност, Љубљана 1968, бр. 10, с. 981-987; Ј. Погачник и Ф. Задравец, Историја словеначке књижевности, Бгд 1973, с. 553, 609, 610, 614-616, 628; С. Селенић, Револуција у четири чина, поговор књизи Драме Приможа Козака, Бгд 1975, с. 215-232.

М. Р.