ИЛИЧИЋ Љубиша – драмски глумац, оперски и оперетски певач (Босанска Градишка, 15. VII 1886 – Београд, 3. IX 1959). Потиче из познате глумачке породице, а и родио се у позоришту: његова мајка Милица Врховац, рођена у Сремској Митровици, морала је да прекине представу да би га донела на свет. Отац Фотије, рођен у Чанаду, био је неколико сезона управник путујућег позоришта и један од наших најпознатијих глумаца свога времена. Он му је у првим глумачким почецима највише помогао и био први учитељ. Основну школу похађао је у Чачку, а четири разреда гимназије у Бгду и Шапцу. Прву своју улогу, Јована у Покондиреној тикви, одиграо је у Јагодини 1894. Члан Словенског гледалишча у Љубљани постао је као седамнаестогодишњак у сезони 1903/1904. Од 1904. до 1906. је у Бгду, где га је запазио А. Г. Матош: „Госп. Иличић има, поред опростиве почетничке укочености, све особине претендента за првог љубавника, нарочито мекан, топао тенор, прави момачки орган“ („Самоуправа“, Бгд 22. III 1905). Од 1. II 1906. до 1908. био је у СНП у НСаду, где се 1907. оженио Мициком Десанком Козловић (в), с којом је имао кћер. Потом је врло кратко у НК у Осијеку и поново члан Словенског гледалишча у Љубљани (1908-1910). Ту је учио певање код управника Конзерваторија Матеја Хубада, а глумачку школу у Бечу похађао је 1912/13. Као оперски и оперетски певач ангажован је у Словенском гледалишчу у Трсту 1910/11, а истовремено је (1908-1912) сталан гост на оперској сцени ХНК у Згбу. У сезони 1912/13. је члан Карл-театра у Бечу, где је провео и Први светски рат. После рата па све до 1938. гостовао је у многим угледним европским театрима, највише у Прагу, Берлину, Хамбургу, Минхену, Штутгарту, Бечу, Грацу, Милану, Фиренци и Болоњи. У Прагу се 1919. оженио Татјаном Гехорзом-Најман и отада су живели заједно 40 г. у најлепшој вези. У иностранству је наступао под уметничким именом Луј Илинг (Louis Illing). У међувремену је био члан Опере НП у Бгду 1926/27. и Словенског гледалишча у Љубљани 1927/28. Из иностранства се коначно вратио у земљу и поново је био драмски глумац СНП од 1. VIII 1940. до пензионисања, 1. XI 1950, изузев времена рата, када је био у Дунавском позоришту у Панчеву. У СНП је наставио да игра хонорарно до 1952. Говорио је словеначки, чешки, немачки, италијански и француски. Умро је на путу за бању. Драмски глумац, оперетски и оперски певач, остварио је сасвим особену и изузетну уметничку каријеру не само по врстама позоришног рада којима се бавио, а које се веома ретко стичу у једној личности, него и по другим склоностима којима је обележен његов позоришни пут. У јеку своје оперетске каријере, када је био звезда у свакој представи у којој је наступао, када је пред различитом публиком требало увек брижно чувати свој реноме и одговорити очекивањима везаним уз прослављено име и рекламна обећања која га прате, он је нужно морао усвојити и навику да се у свакој прилици прикаже у пуном потенцијалу својих уметничких способности. Такав је био и при крају каријере, увек на сцени уметнички устрептао, ангажован до краја и пред сваком публиком, пред ђацима и војницима исто онако као и пред одабраним посетиоцима премијера. Но, и мимо тих навика на које су га гониле околности једне специфичне каријере, носио је у себи и изузетно поштовање према уметности којој је све своје снаге посветио и његов отац (чувени Фотије, истрајан и даровит човек којем је наша позоришна историја доделила заслужено лепо место), као и сви чланови ове породице. То је била уметност која га је отхранила, и он је тај хлеб до краја живота ценио са дубоком оданошћу и љубављу. Светлости позорнице доводиле су га у свечано расположење, у спремност да чинодејствује, да служи једном узвишеном позиву. Цео радни век, путујући из града у град, са једне сцене на другу, принуђен да се за кратко време прилагођава различитим ансамблима (а да би то могао, морао се ослонити на потпуно познавање својих улога), навикао је на прецизност и темељност у своме раду, што је задржао до краја своје уметничке каријере, па и онда када се, у старијим г., у СНП, нашао у средини која такву строгу прецизност и ужурбаност није баш нарочито неговала. Зато је он у тој средини деловао помало апартно и по тој својој црти увек спремног и тачног војника своје уметности. Истицао је утицај италијанске глуме на главне фазе свог уметничког развоја: испрва натурализам, касније реализам и, на крају, експресионизам. Б. С. Стојковић је о њему написао:  „Елегантан, лепо грађен, импозантне појаве, врло динамичне природе, емотиван и непосредан, истицао се као оперски и оперетски љубавник. Док је био у пуној стваралачкој снази, певао је доста снажним, тонски врло пријатним тенором, с великим изражајним могућностима, са сигурним и чистим високим регистром, технички дотераним. У последњој деценији уметничког стварања он је сав у психолошкој анализи, врло студиозан, одмерен и довољно складан у изразу помало с призвуком патетичности. Његове веће драмске и карактерне партије изнесене су снажно, надахнуто и глумски ефектно дикцијом у којој је имало и тачног тона и изражајне убедљивости. У карактеризацији ликова био је претежно реалистичан у типичностима, у занимљивим преображавањима и често у добро нађеној масци. Иличић је имао снажан уметнички темперамент, највише дара (са Милком Ранковић) у својој бројној породици“.

УЛОГЕ: Други господин (Народни непријатељ), Ксавијер (Трговина је трговина), Стојановић (Свет), Рап (Лепа Марсељанка), Жалавер (Госпођица Жозета моја жена), Станко (Барун Фрања Тренк), Сељак (Ракија), Дамјан (Смрт мајке Југовића), Жарко (Голгота), Ромео (Ромео и Јулија), Фигаро (Севиљски берберин), Хљестаков, Љапкин-Тјапкин (Ревизор), Пера Сегединац (Пера Сегединац), Пикеринг (Пигмалион), Дундо Мароје (Дундо Мароје), Каварадоси (Тоска), Тремун (Отаџбина), Хенрик (Вештица), Милош (Бој на Косову), Млађи Чесни (Карлова тетка), Леополд (Добио човек орден), Црнац (Низ бисера), Алексеј (Вањушинова деца), Станковић (Пучина), Алфред (Слепи миш), Јован (Љубавно писмо), Мортимер (Марија Стјуарт), Станко (Шаран), Хенрик IV (Хенрик IV), Јукенак (Јукенак), Лацика (Два идола), Шпуре (Најезда), Отац (Мати), Посланик (Вода са планине), Пуковник (Виноградари из Шартреа), Сатин (На дну), Корифеј хора (Антигона), Егеј (Сан летње ноћи), Сима Поповић (Госпођа министарка), Поп (Ђидо), Председник (Ивкова слава), Клеант (Тартиф), Пекљеванов (Оклопни воз), Игнац Глембај (Господа Глембајеви), Џон Пирибингл (Цврчак на огњишту), Генадије Несрећковић (Шума), Мистер Џозеф Џекобс јуниор (Острво мира), Кнез Абресков (Живи леш), Председник фон Валтер (Сплетка и љубав), Кнуров (Девојка без мираза), Верле (Дивља патка), Гајев (Вишњик), Госпар Лукша (Дубровачка трилогија).

ЛИТ: А-м, Србин глумац на љубљанском позоришту, Браник, 1903, бр. 111, с. 3; Игнотус, Сомбор, 24. марта 1906, Браник, 1906, бр. 68, с. 3; А-м, У суботу 11. марта приказана је класична трагедија „Марија Стјуарт“, Слога, Сомбор 1906, бр. 12, с. 3; Критичар, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1906, бр. 5, с. 70; П., Мол, 27. августа 1906, Браник, 1906, бр. 194, с. 3; М., Једно писмо о нашем позоришту, Браник, 1906, бр. 246, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1906, бр. 46, с. 1471; М., Друго писмо о нашем позоришту, Браник, 1906, бр. 251, с. 2; А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште, НСад 1906, бр. 11, с. 110; А-м, Српско народно позориште из Новог Сада, Вечерње новости, Бгд 21. V 1907; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар 1907, бр. 71, с. 6, бр. 73, с. 5, бр. 76, с. 5; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 17. X, 22. X, 29. X, 3. XI, 5. XI, 19. XI, 2. XII и 3. XII 1907; (Ј.) Г(рчић), „Смрт Стевана Дечанског“, трагедија у 5 чинова од Јована Стерије Поповића, Браник, 1907, бр. 270, с. 4; (Ј.) Г(рчић), „Марија Стјуартова“, жалосна игра у 5 чинова од Фридриха Шилера, превео Спиро Димитровић Котаранин. Браник, 1907, бр. 278, с. 2; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Карлова тетка“. Шала у 3 чина од Томе Брандона, Браник, 1907, бр. 282, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Шерлок Холмс“, комедија у 3 чина од Фердинанда Бона, Браник, 1907, бр. 285, с. 3; Р., Трговина је трговина, Позориште, НСад 1907, бр. 16, с. 114-115; Ј. Хр(аниловић), Барон Фрања Тренк, Позориште, НСад 1907, бр. 26, с. 159; А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште, НСад 1907, бр. 27, с. 187; А-м, Српска народна позоришна дружина (год. 1907-1908), Позориште, НСад 1908, бр. 1, с. 28; Ст. С. И., У недељу, 24. фебруара, била је премијера нове српске драме, Слога, Сомбор 1908, бр. 9, с. 3; Раул, 18 (31) марта приказана је драма „Вештица“, Слога, Сомбор 1908, бр. 13, с. 3; Јосин (Шандор Рајчић), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1908, бр. 5, с. 38, бр. 6, с. 45, бр. 7, с. 53; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Вањушинова деца“, драма у четири чина, написао С. Најђенов, с руског превео г. Максимовић, Браник, 1908, бр. 1, с. 3; Р., „Пучина“, драма у четири чина, написао Бранислав Ђ. Нушић, Браник, 1908, бр. 6, с. 3; Т., „Слепи миш“, комична оперета у три чина, Браник, 1908, бр. 32, с. 3; (Ј.) Г(рчић), „Смрт мајке Југовића“, драмска песма у три певања, написао Иво Војновић, Браник, 1908, бр. 40, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1908, бр. 115, с. 2, бр. 118, с. 3; А-м, Србин уметник код браће Словенаца, Браник, 1908, бр. 169, с. 3; А-м, Србин на љубљанском позоришту, Застава, 1908, бр. 162, с. 3; А-м, Успех госп. Иличића, Застава, 1926, бр. 128, с. 2; А-м, Љ. Иличић међу нама, Застава, 1926, бр. 129, с. 3; А-м, Љубиша Иличић ангажован у Београду, Застава, 1926, бр. 175, с. 2; А-м, Успех Иличића у Београду, Нови Сад, 1928, бр. 26, с. 5; А-м, Успех Иличића у Београду, Застава, 1928, бр. 161, с. 3; А-м, Пошто је завршено ангажовање чланова у Бановинском позоришту почело је спремање репертоара, Дан, 2. VIII 1940; Л. Д(отлић), Г. Љубиша Иличић, наш познати оперски и драмски првак на новосадској сцени, Дан, 12. XI 1940; Л. Дотлић, Луиђи Пирандело: Хенрик IV, Дан, 14. XI 1940; А-м, Реприза „Хенрика IV“ од Луиђи Пирандела, Дан, 22. XI 1940; М. Николић, Пирандело: „Хенрик IV“, Нови Сад, 1. XII 1940; А-м, Пред сутрашњу премијеру „Пере Сегединца“, Дан, 28. I 1941; Л. Д(отлић), „Јукенак“ од Рефиша, Дан, 14. III 1941; Д., Војвођанско народно позориште ће ускоро отпочети са радом, СВ, 11. II 1945; А-м, Војвођанско народно позориште почиње да ради, СВ, 15. III 1945; Др К. Георгијевић, Премијера „Најезде“, СВ, 19. III 1945; М. Лесковац, „Мати“ Карела Чапека, СВ, 14. V 1945; А-м, Свечани концерт Војвођанског народног позоришта, СВ, 28. V 1945; Б. Чиплић, „Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика“, СВ, 13. XII 1945; Б. Ч(иплић), Три актовке, СВ, 1. II 1946; Б. Ч(иплић), „Десант у Норвешку“, СВ, 12. II 1946; Б. Чиплић, Молијеров „Тартиф“ у режији Јурија Ракитина, СВ, 4. VII 1946; А-м, Љубиша Иличић, ВС, 1946, бр. 6, с. 13-14; Б. Чиплић, „Господа Глембајеви“ од Мирослава Крлеже, СВ, 29. XII 1946; Б. Ч(иплић), Дикенсов „Цврчак на огњишту“, СВ, 3. II 1947; Б., „Шума“ од А. Н. Островског, СВ, 25. III 1947; А-м, Премијере, ВС, 1947, бр. 8, с. 6-7; Ј. К., Шоов „Пигмалион“ на сцени Војвођанског народног позоришта, ВС, 1947, бр. 9, с. 9-10; В. Поповић, Дундо Мароје на новосадској позорници, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 613; А-м, А. Н. Островски, „Девојка без мираза“, ВС, 1948, бр. 13, с. 55; А-м, „Девојка без мираза“ у извођењу Војвођанског народног  позоришта, СВ, 4. VII 1948; А-м, Подељене су награде драмским уметницима Војводине, НС, 1950, бр. 2-3, с. 1; М. Лесковац, Нушићева „Ожалошћена породица“ и Чеховљев „Вишњик“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 2; А-м, Портрети, НС, 1950, бр. 2-5, с. 4; Б. Чиплић, „Вишњик“ од Чехова, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 241; В. Поповић, Фестивал војвођанских позоришта у Зрењанину, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 313; А-м, Пензионисања у новосадском позоришту, НС, 1951, бр. 2, с. 4; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 9, с. 2; А-м, Похваљени су најбољи глумци и редитељи, СВ, 26. VI 1951; А-м, Похвале редитељима и глумцима који су се истакли на фестивалу, НС, 1951, бр. 13-14, с. 8; Б. Чиплић, Поводом 5 драмских представа Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114; Др С. Ћирић, Разматрања једног посетиоца, НС, 1952, бр. 37, с. 2; О. Новаковић, Прва премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 47-48, с. 1-3; А. Ковач, Илија Округић Сремац, ЛМС, 1956, књ. 378, с. 95; Р. Веснић, Љубиша Иличић, НС, 1959, бр. 145, с. 15.

В. П.

ИЛИЧИЋ Фотије Ж. – управник путујућег позоришта и драмски глумац (Српски Чанад, 8. VII 1846 – Београд, 28. V 1911). Познат у своје време у свим нашим крајевима као Стари Фоча или, једноставно – Фоча. Учио је, према властитом казивању, „четири гимназијална разреда“ у Бгду; пети разред је наставио и прекинуо у Сремским Карловцима „због оскудног стања“. Дебитовао је у дружини Ј. Кнежевића 1. I 1862. у Старом Бечеју, па затим мења позоришне дружине које обилазе све наше стране. Исте г. ће се наћи у Бгду, у Театру у Великој пивари. Глуми код Ст. Протића, А. Пејића и у Крагујевцу код Паје Степића (1866-1868). Брзо се зажелео озбиљнијег рада, па се средином 1868. јавио на конкурс који је расписало НП у Бгду, али је одбијен (био се пријавио за струку јунака у историјским драмама, конверзационим комадима и шаљивим играма). Изгледало је да ће напустити позориште јер је отишао у Сокобању да учитељује (1869-1870). Међутим, јуна 1872. још једном се понудио београдском НП и поново није примљен. Крајем 1872. основао је сопствену позоришну дружину и отада је међу нашим народима почео да стиче углед и славу. Још два пута ипак подсећа Београђане на себе, августа и септембра 1875, али ни тада није имао среће. У два маха се нудио и СНП (1881. и 1886). Краће време 1873. провео у ХНК у Згбу. Све време свог позоришног деловања истицао је свој патриотизам, па се његова дружина звала Српско позориште, Српско народно позориште или Народно позориште, према томе на којем би се терену нашао са својим глумцима. Његово позориште је било превасходно националног и тек у мањој мери уметничког карактера. Из осећања родољубља он чак 1878. распушта дружину и одлази да се као добровољац бори против Турака. После рата поново саставља позоришну дружину. Касније ће основ његовог ансамбла увек градити чланови његове уже породице (он, жена, кћи са мужем, пет синова и сестра), дакле читава глумачка династија, друга по реду у историји српског позоришта, после оне чувене глумачке лозе чији је родоначелник поп Лука Поповић из Иванде. Тек у 48. г. живота доживео је част да се појави на београдској позорници, само као гост, о прослави 25-огодишњице зграде НП, 20. XI 1894, у улози Другог властелина у Ђурђу Бранковићу К. Оберњика и Г. Егрешија. И биће му, најзад, као управнику путујућег позоришта, омогућено да под истим кровом прослави 40-огодишњицу глуме и 30-огодишњицу управниковања. Било је то 22. I 1902, када је пред Београђанима тумачио једну од својих најбољих улога, Живка у Циганину Е. Сиглигетија. Али то је више било признање његовим националним него уметничким заслугама. У Бјеловару, из нама непознатих разлога, његову дружину је на краће време био преузео Ђ. Протић (1887). Често је са територије Аустроугарске прогањан и протериван. Аустријске власти су му 1908. одузеле концесију и протерале га из Хрватске. Од 1909, међутим, дружину је прихватила његова ћерка Милка Ранковић, рођена и одрасла на позорници, одличан редитељ и помало књижевница. Велика је штета што И.  позоришни рад не може да се прати хронолошки, у континуитету, да би се свестраније и свеобухватније сагледао. Али, свакако ваља истаћи да је његово Српско позориште пуних 40 г. играло значајну улогу у јавном животу наше прошлости, зближујући својом национално-културном мисијом наше народе и истичући се међу путујућим позориштима озбиљношћу и поузданом организацијом. Делујући више као окупљач глумачких снага и педагог, он је однеговао и поклонио нашим великим позориштима неколико глумачких нараштаја. Умро је од срчаног удара изненада, на улици, враћајући се кући, у своју Скадарлију, „недалеко од свога стана, да тако и својом смрћу потврди судбину вечитог путника и идеалног бескућника“. Одликован је Орденом Св. Саве IV степена (1902). Његов репертоар су најчешће чинила дела: Светислав и Милева, Потурица, Саћурица и шубара, Бој на Косову, Граничари, Максим Црнојевић, Пола вина пола воде, Школски надзорник, Запоља, Љуба Краљевића Марка, Немања, Хајдуци, Циганин, Стари бака и његов син хусар итд. У дружини коју је водио претежно је режирао а мање играо. И сам је, за потребе своје позорнице, као и други путујући управници, писао и прерађивао текстове и у томе је био неуморан и можда ненадмашан. Забележени су његови комади: Бирчанин Илија, Хајдук-Вељкова сирочад, Бан Павле, Бој на Мишару, Потоњи дани Смедерева, Женидба деспота Лазара, Тодор Пријездић, господар Сталаћа, Проклета Јерина, Смрт Краљевића Марка или Битка на Ровинама, Бој на Сливници, Стеван Синђелић, Деспот Ђурађ Бранковић, Ослобођење Крушевца 1806. године, Иконија, везирова мајка, Рајко од Расине, Борци за српску слободу, Београдски кесароши, Благослов владике Рада, Крвави јаглук, Марија и Милана или Јурмуса и Фатима итд. Као што се види, имао је по комад-два за сваки већи град у којем је гостовао.

ЛИТ: Краљевско српско народно позориште у Београду, Позоришни годишњак сезоне 1900-1903. године, Бгд 1903, с. 18; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 68, 224-226; Ж. Петровић, Пет писама Фотија Иличића, Зборник Музеја позоришне уметности СРС у Бгду, 1962, с. 251-254; М. Ибровац, Успомене, у: Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Бгд 1968, с. 617, 619, 621; Ј. Лешић, Путујуће позориште Фотије Ж. Иличића у Босни и Херцеговини, Театрон, 1974, бр. 1, с. 51-71; Б. С. Стојковић, Српска путујућа позоришта од краја 19. века до Првог светског рата, Театрон, 1975, бр. 4, с. 15-19; С. Јанић, Српско позориште 1857-1868, Театрон, 1975, бр. 4, с. 36-48.

Ж. П.

ИЛИЧИЋ-КОЗЛОВИЋ Десанка-Мицика – в. КОЗЛОВИЋ-ИЛИЧИЋ Десанка-Мицика

ИЛКИЋ Душан – драмски глумац (Бока, Банат, 8. III 1870 – Качарево код Панчева, 1946). Завршио је четири разреда основне школе и најпре радио као типографски радник. Глумом се почео бавити 1894. у путујућој дружини Михаила Пешића. Од 1900. до 1902. ангажован је у СНП у НСаду, од 1902. до 1903. код Душана Кујунџића, од 1903. до 1904. код Милоша Хаџи-Динића и опет код Михаила Пешића, од 1904. до 1905. код Миливоја Стојковића, од 1906. до 1907. код Јована Јаноша Марковића и Михаила Лазића Чичка, од 1907. до 1909. поново код Душана Кујунџића. Од 1924. је играо у Подрињском позоришту Душана Животића, код Љубомира Рајичића Чврге и код Николе Јоксимовића. Добар део живота, нарочито последње г., боловао је од туберкулозе. Био је врло даровит глумац који се истицао у драмским, карактерним, комичним и певачким улогама. У СНП је, као почетник, играо епизодне улоге.

УЛОГЕ: Старац (Иво кнез од Семберије), Видоје (Гордана), Полдл (Мали људи), Слуга (Нарцис), Чауш (Сватови), Јован (Шваља), Милоје (Станоје Главаш), Григорије (Као пиле у кучинама), Судија, Грађанин (Васантасена), Слуга (Епидемија), Послужитељ (Крив), Трговац (Мале руке), Војин (Цар проводаџија), Јабланов, Миле (Црни књаз са Семећа), Марко Вајс (Сеоска лола), Момак (Пучина), Пандур (Мена), Вук Мандушић (Горски вијенац).

Б. С. С.

ИЛКИЋ Милан – глумац и певач-тенор, волонтер, родом из Вршца. Суделовао је у представама СНП када је оно гостовало у Вршцу: од децембра 1898. до јануара 1899. и поново у сезони 1901/1902.

ЛИТ: А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште, НСад 1901, бр. 10, с. 96.

В. В.

ИМПЕКОВЕН  Тони (Toni Impekhoven) – немачки глумац, сценограф, редитељ, управник позоришта и драматичар (Келн, 21. VI 1881 – Франкфурт на Мајни, 5. V 1947). Целог живота је разним и многобројним нитима био везан за позориште. Већ 1900. је као глумац ступио у Ново градско позориште у Риксдорфу код Берлина, да би 1904. прешао у управо основано берлинско позориште Лустшпилхаус, где је учествовао не само као глумац комичар, него је давао и успеле инсценације и био одговоран „за декорације и опрему“. Радећи у том позоришту осам г., сарађивао је са Ф. Арнолдом (в) и Е. Бахом (в). Пред сам Први светски рат прешао је у Градско позориште у Франкфурту на Мајни, где се нашао са журналистом К. Матерном (в), са којим је написао читаву серију шаљивих игара. У Позоришту у Франкфурту је остао до краја живота; ту је био глумац, редитељ (од 1930) и, непосредно после Другог светског рата, управник. Најуспелији су му комади које је писао са Матерном, О. Шварцом и Х. Рајманом: Die grüne Neue (1911, лакрдија у 4 чина, музика: Вили Бредшнајдер), Die Diener lassen bitten (1915, са Едуардом Ритером), Das Ekel (1924, са Хансом Рајманом), Der Stänker (1932, са Х. Рајманом) итд. У СНП је 1927. изведен његов комад Максимилијан Верни (Otto der Treue, 1924, са К. Матерном).

С. К. К.

ИНДИГ Ото (Ottó Indig) – мађарски писац (рођен у Брашову, Румунија, 18. XI 1890 – Белинзона, Швајцарска, 22. V 1969). Каријеру је започео као новинар, а крајем двадесетих г. XX века прешао је у Будимпешту, где је постигао велик успех позоришним комадом Невеста из Тороцка (Torockói menyasszony), изведеним у будимпештанском театру „Belvárosi Színház“. Од 1930. живео је у Паризу. У Клужу му је 1922. објављена збирка приповедака Корпа за отпатке („Papirjkosá“); следе романи: Двојица на стрампутици (Két ember elté, 1936), Врућина (Kánikula, 1947), Турчинак (Pipacs, 1948). Осим поменутих прозних, аутор је и драмских дела, која су сва изведена у позориштима у Будимпешти: Пожар у Моноштору (Tüz a Monostoron, Nemzeti színház, 1932), Човек под мостом (Ember a hid alatt, Vigszínház, 1933), Висока школа (Magas iskola, Vigszínház, 1934). Нека дела су му коришћена и за филмска сценарија. Мада се показао као вешт драмски писац, недостајала му је оригиналност. Човек под мостом приказан је 1937. у НПДб.

БИБЛ: Човек под мостом, драма у три чина (6 слика). Написао: Ото Индиг, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 288.

ЛИТ: А-м, Indig Ottó: Ember a hid alatt, Hiradó, 27. VI 1937; А-м, Вечерашња премијера О. Индига: „Човек под мостом“, Дан, 1937, бр. 253, с. 4; А-м, „Човек под мостом“ од Индига, Нови Сад, 14. XI 1937.

М. В.

ИНИЋ Драган – шеф радионица, директор Технике и в. д. управника СНП (Кула, 1. II 1949 – Нови Сад, 8. I 2008). Средњу машинску техничку школу завршио је 1968. и радио у струци у новосадским предузећима „Ужар“, „Победа“ и „Стандард“ од 1971. до 1982. У СНП се запослио као шеф радионица 6. VI 1982. а када је крајем 1983. дипломирао на Вишој машинској школи (конструкторски смер) именован је за директора Техничке службе СНП. За време „принудне управе“ у Позоришту – од 15. I до 28. X 1990. радио је поново у предузећу за кожну галантерију „Стандард“ и врло кратко (десетак дана) у Спортском и пословном  центру „Војводина“ да би се на чело Техничке службе вратио 29. X 1990. и на њему остао до смрти. У три наврата је био вршилац дужности управника СНП (од 1. XII 1987. до 15. II 1988, од 3. XI 1993. до 20. X 1995. и од 1. IV 2000. до 31. VIII 2002) не напуштајући руковођење Техником (чак није ни користио управничку канцеларију). У ствари је, као дугогодишњи члан колегијума-директоријума, прихватио да формално и само неопходно оперативно води СНП, док је оснивач трагао за трајнијим решењем за ову функцију, те се о његовом управничком профилу тешко може говорити.
В. В.

ИНКОГНИТО (Incognito)– шаљива игра у 4 чина. Написао: Јан Паларик. Прво извођење у Словачкој 1858.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 29. VIII 1862. у НСаду. Посрбио: Коста Руварац. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Д. Димитријевићка (Соколовићка), Ј. Кирковићева (Евица), Н. Зорић (Петровић), Н. Недељковић (Порфирије), А. Савић (Чивутин), Д. Ружић (Песник), Д. Коларовић (Учитељ).– Изведено око 10 пута.

Премијера у СНП 7. V 1867. у Великом Бечкереку. – М. Рашићка (Соколовићка), С. Максимовићка (Евица), Н. Зорић (Господин Петровић), Н. Недељковић (Милан Петерфи), Д. Ружић (Милан Петковић), Л. Телечки (Здравковић), М. Бошњаковић (Званичник), М. Станишић (Нотарош), А. Савић (Шпицер), Ђ. Пелеш (Крчмар), А. Мишковићева (Марта). – Изведено 5 пута.

БИБЛ: Скупљени списи Косте Руварца, НСад 1869.

ЛИТ: А-м, У среду, 29. авг.: „Инкогнито“, весела игра у четири радње, по словачком (од Јана Паљарика), посрбио К. Руварац, Србски дневник, 1862, бр. 69, с. 4; А-м, Србско народно позориште. Н. Сад. 29. VIII 1862. г. „Инкогнито“, Даница, 1862, бр. 25, с. 411-412; А-м, Србско народно позориште, Осек, 20. IV 1865. „Инкогнито“, Даница, 1863, бр. 18, с. 286; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 34, с. 815.

В. В.

ИНОЦЕНТ-ВИНЦЕ Ерне (Ernö Innocent Vincze) – мађарски књижевник (Будимпешта, 1903 – Будимпешта, 1. VI 1978). По завршеном факултету постао је позоришни редитељ и публицист, касније и драматург. Објављивао је позоришне и музичке критике у пештанским листовима и часописима. Написао је неколико оригиналних драмских дела, али је значајнији као прерађивач и адаптатор класичне драмске литературе за савремену мађарску позорницу. Калманову оперету Госпођица Жужи са И.-В. прерадом Мартошевог (в) и Бродијевог (в) либрета СНП је извело 1973.

В. В.