ЗОРИЋ Љубица – драмска глумица (рођена око 1862). Ћерка глумца Николе З. (в). Почела је да глуми већ 1868, када је у СНП веома запажено играла дечје улоге. Од 1872. до 6. II 1879. стални је члан СНП. Позориште је напустила ради удаје за новосадског трговца Кузмана Дабижића: „Тај губитак нећемо моћи тако лако накнадити“ („Позориште“, 1879). Она је још као девојчица, која се лепо и брзо и уметнички и физички развијала, тумачила успешно улоге деце, шегрта, девојчица, младих девојака, наивки и љубавница и певала сопран у улогама с певањем, сама, или је понекад наступала у дуету са тада истакнутом глумицом Иваном Томашевић-Сајевић (в). Као девојчица истакла се у комаду Војнички бегунац: „Али јунак или боље рећи јунакиња тога вечера беше Љубица Зорићева, која је ћајаџију тако живо и тако лепо играла и тако добро певала, да је при отвореној сцени била изазвана“ („Позориште“, 1872). Према оценама рецензената играла је живо, полетно, „као права маторка“ и имала „особити глумачки дар“ („Позориште“, 1874).

УЛОГЕ: Даница (Граничари), Иван (Јелисавета), Стевица (Стари бака и његов син хусар), Паж (Марија Стјуартова), Светозар (Два наредника), Паж (Нелска кула), Шегрт (Нашла врећа закрпу), Стева (Артаксерксес), Мијат (Нови племић), Јонатан (Луда је), Христина (Роман сиромашног младића), Паж (Ђурађ Бранковић), Слуга Божидар (Зидање Раванице), Павлина (Френолог), Банаћанка (Грабанцијаши), Јелка (Три брачне заповести), Херцегиња Рокељијева (Катарина Хауардова или Круна и губилиште), Кети (Кин), Емилија (Лекар), Пава (Последња воља), Тома (Гвоздена образина), Тоанета (Госпођа од Сен-Тропеза).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 29, с. 694-695; Б., Војнички бегунац, Позориште, НСад 1872, бр. 33, с. 135; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, Сремска Митровица 1878, бр. 14, с. 109; К. Р., Српско народно позориште, Јавор, 1879, бр. 5, с. 157-158; А-м, Љубица Зорићева, Позориште, НСад 1879, бр. 24, с. 95; К. Р., Гђица Љубица Зорићева, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285-286.

Б. С. С.

ЗОРИЋ Никола – драмски глумац, економ, благајник и в. д. управника (Бечеј, 1829– Земун, 1. I 1894). Глумачку каријеру је започео као аматер 1860. у чанадској дружини Стевана Протића и исте г. ступио у путујуће позориште Јована Кнежевића. Од 17. VII 1861. до априла 1879. стално је у СНП у НСаду, у којем је све време био један од најистакнутијих чланова. Приликом оснивања НП у Бгду био је примљен у тамошњи ансамбл, али се определио да остане у НСаду. Дуго је тумачио драмске улоге, нарочито народних јунака, за које је одговарао високим и развијеним стасом, снажном и пријатном дикцијом дубљег регистра. Приликом тумачења насловне улоге у комаду Ајдук Вељко Јована Драгашевића „публика је са особитим задовољством пратила цело представљање, а особито лепу игру г. Зорића у насловној улози“ („Србски дневник“, 1861). Стално се успешно развијао у доброг драмског глумца, а рецензенти и публика били су му наклоњени. Понекад му се замерало због патетичне декламације, која је била типична за говор ове још романтичарске епохе. Ј. Ђорђевић му је саветовао да економише гласом јер му се дешавало да не може да издржи целу представу. Доцније је прешао, чак врло лако, на тумачење карактерних и комичних улога и био један од најбољих глумаца тог фаха на сцени СНП у НСаду. Његов хумор је био срдачан, изразито народски и природан. Он је био један од најзапосленијих глумаца у репертоару СНП, а тумачио је најразноврсније драмске, карактерне и комичне улоге, што сведочи о његовом широком стваралачком дијапазону. Од 1883. живео је у Земуну и бавио се режијом у Српском добровољном позоришту земунског друштва.

УЛОГЕ: Марко (Демон), Стеван Гуљић (Саћурица и шубара), Дужде од Млетака (Максим Црнојевић), Бранко Срнић (Граничари), Поповић (Школски надзорник), Станиша Црнојевић (Јелисавета, кнегиња црногорска), Розенберг (Тражи се васпитач), Џексон (Доктор Робен), Мурат (Милош Обилић), Дон Клето (Лек од пуница), Гроф Шрусбери (Марија Стјуартова), Добрић (Да је мени лећи па умрети), Непознати (Два наредника), Људевит X (Нелска кула), Бан Трогирски (Добрила и Миленко), Бартолен (Маријана), Никоговић (Савет гратис), Поповић (Француско-пруски рат), Цветковић (Лудница), Драгић (Први састанак), Максимилијан Мор (Разбојници), Мијат (Потурица), Антонио (Млетачки трговац), Лудвиг XIII (Гвоздена образина), Рудолф II (Магелона), Соколовић (Избирачица), Спахија (Вампир и чизмар), Херман Геслер (Виљем Тел), Соломон (Кин), Перижен (Милион).

ЛИТ: Д. М., Српско народно позориште, Даница, 1861, бр. 33, с. 526; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1866, бр. 2, с. 44; Ј., „Нашла врећа закрпу“, Позориште, НСад 1872, бр. 26, с. 106-107; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, Сремска Митровица 1878, бр. 9, с. 70; -ст-, Никола Зорић, Јавор, 1879, бр. 18, с. 574-576; А-м,  Никола Зорић, Застава, 4. I 1894; Вл. Николић, Знаменити земунски Срби у XIX веку, Земун 1913; Стеван Радовановић, Из културне историје Земуна, Земун 1966.

Б. С. С. и М. Л.

.

Б. С. С.

ЗОРИЧИЋ Антоније – преводилац. Његов превод комада Марија Тјудорова или Три дана из живота једне краљице Виктора Игоа изведен је у СНП 1875.

ЗОРИЧИЋ Милован млађи – правни писац и преводилац (Загреб, 31. V 1884 – Загреб, 27. I 1971). У Згбу је дипломирао и докторирао на Правном факултету. Радио је у судској и управној служби, а затим је био председник Управног суда у Згбу (1929-1932. и 1935-1941). Од 1932. до 1935. био је члан владе за Сарско подручје. Именован је 1945. за судију Врховног суда Хрватске. Од 1946. до 1958. био је члан Међународног суда у Хагу. У раној младости превео је са француског веселу игру Бисона и де Тирика Историјски дворац, коју је СНП извело 1903.

В. В.

ЗУБАЦ Станислав-Станко – публициста, позоришни критичар. У току 1924. и 1925. јављао се прилозима о СНП (на српском и на немачком језику) у суботичкој „Новој северној пошти“ / „Новој пошти“, те у новосадским листовима „Deutsches Volksblatt“, „Видовдан“ и „Јединство“.

БИБЛ: Новосадско народно позориште, Нова северна пошта, Суботица 6. I 1924; Пред малом, а ипак полупразном салом почело је приказивање једне од најлепших комичних опера, Нова пошта, Суботица 9. II 1924; Биланс гостовања новосадске Опере, Нова пошта, Суботица 26. II 1924; Erstanfführung des „Teufelslehrings“, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1451, с. 5; Frau Leskov, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1453, с. 7; „Die Auferstehung“, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1463, с. 5; Zimmer Nr. 6, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1471, с. 7; Nationaltheater: „Antigona“, Tragödoe in 5 Akten von Sophokles, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1481, с. 3; „Les Precienses ridikules“ von Moliere, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1481, с. 3; Schule de Kokotten“, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1488, с. 7; „Tod der Mutter Jugović“, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1493, с. 5-6; Soirée libre“, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1494, с. 5; Der Dorflump, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1506, с. 7; Madame San Gene, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1506, с. 7; Die schöne Helena, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1506, с. 7; „Der Barbier von Sevilla“, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1507, с. 5; „Kean“, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1509, с. 5-6; „Лаж“ од Виниченка, Видовдан, НСад, 8. II 1925; Трагично али дидактично, Видовдан, НСад 8. II 1925;  Психороманса или злочин једног украјинског министра, Јединство, 8. II 1925; „Флорентински шешир“, водвиљ у 5 чинова од Лабиша, премијера 10. о. м., редитељ г. Веснић, Видовдан, НСад 15. II 1925; Хенрих Ибзен: „Авети“, драма у 3 чина, премијера 17. о. м., режија г. Веснић, Видовдан, НСад 22. II 1925; „Драгана“, драма у четири чина, написао Е. Бријес, премијера 6. јуна, редитељ Добрица Милутиновић, Видовдан, НСад 14. VII 1925; Tandem aliquando, Јединство, 27. IX 1925; „Пољска крв“, оперета у три чина од Недбала, премијера 22. о. м., Јединство, 27. IX 1925.

ЗУДЕРМАН Херман (Hermann  Sudermann) – немачки писац (Мацикен, Мемелска област, Литванија, 30. IX 1857 – Берлин, 21. XI 1928). Још у XVI веку било је међу прецима овог немачког приповедача, романописца и драматичара људи од пера. Потичући из некадашње граничне немачко-литванске језичке области, З. је, уз кратке прекиде и покушаје да изучи фармацију, завршио реалну гимназију у Тилзиту. За време студија филологије и историје у Кенигзбергу (Калињинград) и Берлину издржавао се давањем приватних часова или као домаћи учитељ. Убрзо је постао и кратко време (1881-1882) остао главни уредник либералног листа „Das deutsche Reichsblatt“, али је после успеха својих раних књижевних дела напустио службу и као слободан књижевник живео је у Дрездену, потом у Берлину и на свом имању код Треблина, недалеко од Берлина. З. се као приповедач и романсијер истакао пре него као драматичар. Врло брзо је стекао популарност романима Брига (Frau Sorge, 1887) и Мачији мост (Der Katzensteg, 1889), а много читалаца имао је и његов роман Луди професор (Der tolle Professor, 1926); од многобројних његових приповедака у најуспелије спада збирка Литванске приповетке (Litauische Geschichten, 1917), које представљају продужетак најбољих традиција немачког поетског реализма. У његовим раним приповедним делима, која добрим делом припадају натурализму, видни су трагови Мопасана и нордијске литературе. Као натуралист З. је почео и свој драмски рад, који је иначе доста обиман; написао је 35 драма од којих су оне ране у јеку натурализма у Немачкој третирале друштвене проблеме, нападале лажни сјај грађанског друштва, и то на начин због којег је долазило и до позоришних „скандала“. У тој раној фази З. је често упоређиван са Г. Хауптманом (в), па понекад стављан и изнад њега; међутим, што је време више одмицало, испостављало се да З. драме неретко представљају веште конструкције без довољно веродостојности и да заостају за Хауптмановим делима. После своје натуралистичке фазе прешао је на драмске бајке и историјске теме, али тим делима није ни на немачким сценама постигао веће успехе. Код нас је најпре био превођен као прозни писац: Литавске приповијести превео је Никола Андрић (Згб 1918), а Бригу су превели Х. Лилер (Бгд 1921) и Олга Требичник (Сарајево 1961). Сем оних изведених код нас – а те спадају у најбоље – треба споменути драме: Sodoms Ende (1891), Die Schmetterlingsshlacht (1895), Der Bettler von Syrakus (1912), Der gute Ruf (1913), Die gutgeschnittene Ecke (1915), Der Hüter der Schwelle (1921). О њему је доста писано на немачком, француском и енглеском језику. Његова Сабрана дела издата су у шест свезака (1933). У СНП су изведени његови комади: Камен међу камењем (Stein unter Steinen, 1905), 19. XI 1908, прев. О. Хамер; Част (Die Ehre, 1890), 14. X 1910, прев. Сава М. Шапчанин; Завичај (Heimat, 1893), 23. IX 1912, прев. Михајло Р. Поповић; Ивањске ватре (Johannisfeuer, 1900), 2. VI 1925, прев. Нина Вавра.

БИБЛ: Част (Die Ehre), прев. Сава М. Шапчанин, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 532.

С. К. К.

ЗУЛУМЋАР – слика из босанског живота у 3 чина. Написао: Светозар Ћоровић. Прво извођење 3. IX 1911. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 29. XII 1911. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; С. Стефановић (Ариф-ага), М. Марковићка (Емина), Д. Матејићка (Зиба), В. Цвијановићка (Златија), М. Матејић (Селим-бег), К. Васиљевић (Џафер-ага), С. Ђуркић (Омер), Ј. Цвијановић (Хусеин, Циганин), М. Димитријевић, И. Динуловић (Бимбаша), В. Ивановић (Заптија, Ћамил), Р. Алмажановић (Мирко), Н. Гошић (Никола), С. Ђуркић (Петар), В. Виловац (Осман). – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 27. VII 1919. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали М. Матејић, В. Кустудић и П. Рајичићка, а у репризи 1920. и Б. Николић.

Прво извођење у НП 16. I 1921. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић; Ј. Стојчевић (Ариф-ага), П. Рајичићка (Емина), С. Ленска, З. Душановићка (Зиба), А. Кранчевићка (Златија), Б. Николић, С. Јовановић (Селим-бег), В. Јовановић (Џафер-бег), В. Виловац (Осман), М. Душановић (Бимбаша, Омер), Р. Алмажановић (Петар), П. Јовановић, М. Пашко (Никола), М. Вебле (Марко), С. Савић (Заптија), Ј. Силајџић, Д. Бајић (Хусеин), С. Ђуркић, Л. Лазаревић (Циганин), С. Дружинић, О. Кожај (Ћамил). – Изведено 17 пута.

Премијера у СНП 11. XI 1922. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 21. XI 1923. у Великој Кикинди. – Рд. М. Аћимовић; Р. Павићевић (Ариф-ага), К. Грујићка (Емина), З. Петровићка (Зиба), Поповићева (Златија), В. Ђорђевић (Селим-бег), Ж. Станисављевић (Џафер-ага), П. Спајић (Омер), М. Андрић (Хусеин), Љ. Вукомановић (Бимбаша), Н. Динић (Никола), М. Аћимовић (Петар), М. Јелић (Осман), П. Матић (Циганин).

Премијера у СНП 8. XI 1925. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: А. Рашковић (Селим-бег), П. Алмажановићка (Емина), Ј. Силајџић (Ариф-ага), С. Душановић (Џафер-ага), Н. Динић, С. Савић.

Премијера у СНП 11. XI 1928. у Вршцу. – Рд. А. Рашковић; Н. Динић (Ариф-ага), Љ. Драгићка (Емина), С. Душановић (Џафер-ага), А. Рашковић (Селим-бег), Д. Марковић (Осман), Ј. Силајџић (Заптија), Л. Лазаревић (Бимбаша), С. Савић (Марко), С. Јовановић (Петар), Ј. Харитоновић (Никола), М. Динићка (Зиба), Х. Харитоновићка (Златија), С. Хурбан (Омер), Ђ. Јанковић (Хусеин), Ж. Котрошан (Ћамил), В. Милин (Латиф).

Премијера у СНП 29. I 1933. у Вршцу. – Рд. П. Матић; Н. Динић (Ариф-ага), Љ. Левак (Емина), Николић (Џафер-ага), Ђ. Козомара (Селим-бег), Р. Алмажановић (Осман), М. Миљуш (Заптија), Л. Лазаревић (Бимбаша), С. Савић (Петар), Д. Левак (Марко), М. Динићка (Зиба), Р. Ферари (Златија), Е. Миљуш (Фатима), Ј. Јевтић (Ђулса), М. Штефанек (Мејра), П. Матић (Циганин).

Премијера у СНП 29. IX 1934. у НСаду. – Рд. М. Паунковић; Н. Динић (Ариф-ага), Р. Ферари (Емина), М. Динићка (Зиба), И. Душановићка (Златија), М. Паунковић (Селим-бег), С. Душановић (Џафер-ага), В. Савић (Бимбаша), Д. Перишић (Заптија), Ж. Моачанин (Петар), Д. Левак (Никола), Јован Игњатовић (Осман), Ј. Јованесковићева (Циганка-врачара).

Премијера у СНП 24. V 1936. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да је представу режирао С. Душановић, а у улози Селим-бега је наступио гост из Бгда Добрица Милутиновић. – У СНП у међуратном периоду изведено укупно 31 пут.

ЛИТ: Ј., Зулумћар, Застава, 17/30. XII 1911; Ј. Грчић, „Зулумћар“, трагедија од Светозара Н. Ћоровића, Браник, 1911, бр. 252, с. 1-2; А-м, Српско народно позориште, Српство, Вршац 16. II 1911; А-м, „Зулумћар“, Браник, 1912, бр. 2, с. 3; М. В., Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 183, с. 4; А-м, Позориште, Слобода, 27. VII 1919; А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 47, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица 1926, бр. 33, с. 4; В., У недељу је приказан „Зулумћар“ од Ћоровића, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 12, с. 4; А-м, Зулумћар, Застава, 2. X 1928; К. Николић, „Зулумћар“ од Ћоровића, Нови Сад, 1928, бр. 37, с. 6.

В. В.

ЗУПАН Витомил – писац (Љубљана, 18. I 1914 – Љубљана, 15. V 1987). После завршене гимназије у Љубљани је уписао грађевину на Техничком факултету и дипломирао 1959. Пре Другог светског рата много је путовао и на тим путовањима радио као морнар, инструктор скијања у Босни, молер у Француској, затим професионални боксер и др. По повратку у Словенију у касним тридесетим прикључио се студентској левичарској организацији и као члан „Сокола” прикључио се Ослободилачком фронту. Италијански окупатори су га 1942. интернирали у логор Чигањ близу Толмина, а нешто касније у Гонорс, одакле је побегао 1943. и придружио се партизанима. За време рата писао је једночинке, а од 1947. професионално се бавио писањем и објавио више новела, романа, драма, радио-драма, сценарија за филмове, телевизијских драма и есеја. Од 1947. радио је као уредник културног програма Радио Љубљанe, а 1948. власти су га ухапсиле и одузелe му дозволу за писање. Био је оптужен за неморал, покушај силовања и убиства, затим да је проузроковао самоубиство једне пријатељице, да је издавао државне тајне и за непријатељску пропаганду. Био је осуђен на 10 г. затвора на Голом отоку. После подношења жалбе, Врховни суд му је 1949. „због непримереног понашања пред судом” повећао казну на 18 г. принудног рада у затвору и губитак грађанских права. У затвору се разболео од туберкулозе. Свој затворенички живот описао је у роману Ревитан. На слободу је пуштен 1954. У затвору је написао много песама које су издате 20 г. после његове смрти под називом Песме из затвора. По повратку из затвора довршио је студије и као инжињер пријавио је патент Саобраћајни светлосни сигнали уграђени у коловоз, а затим је деловао као слободни писац. Краћа прозна дела штампао је по часописима под псеудонимима који се завршавају словом „с” (Рис, Ван Клас и сл.), а неко време је писао под псеудонимом Лангус. Написао је више радио и тв-драма, као и филмских сценарија, али су његова дела дуго чекала на реализацију (драме су приказиване тек после 40 г.). Када је 1984. добио Прешернову награду за књижевност, у јавности је то изазвало и задовољство и гнев, пре свега због тема (сексуална тематика), које су биле карактеристичне за његово писање и које су биле забрањене. У позоришту у Љубљани су пред сам рат ставили на репертоар драму Ствар Јурија Страјбаса, а италијанска власт је забранила представу. Словеначка власт је дело прихватила са огорчењем јер пропагира зло и због тога је имао неприлика на судском процесу 1949. Написао је око 50 филмских сценарија, а реализовани су: Пет минут раја (1959), Добри стари пианино (1959), Срећа долази у 9 (1961), Сенка славе (1962), Наш ауто (1962), Пета заседа (1968), Идеалиста (1976). ТВ Љубљана је снимила пет његових драма: Очекивање јутра (1961), Сарабанда за обешене (1968), Атентатор и краљ (1971), Улица три рода (1972, 1974), Савест и лим (1973), а љубљански Радио је снимио: Смрт сунчевог зрака (1962), Са страхом и пилулом храбрости око света (1968), Побуна црва (1969, 1970), Трг робова (1971), Паника на броду јутро (1973), Одлука (1976). Његов књижевни опус је веома разноврстан и широк: поред прозе и поезије писао је и позоришне драме, филмске сценарије, филмску критику, есејистику, а бавио се и превођењем. Његова књижевна дела немогуће је посматрати одвојено од његовог личног живота јер су многи романи делови његовог живота – Комедија људског ткива описује његову предратну судбину, Менует за гитару говори о животу за време рата, Ревитан је издржавање затворске казне, Игра са ђавољевим репом послератни живот, недовршен роман Апокалипса садашњости описује његов позни живот. Живојин Павић је снимио филм Довиђења у следећем рату по његовом роману Менует за гитару. Добитник је више награда: Прешернова награда за Рођење у олуји 1947, Жупанчичева награда за Путовање на крај пролећа 1973. и за роман Левитан 1982, Прешернова награда за књижевност 1984. Штампана су му дела: Анданте патетико, прича о пантеру динго (1944), новела Рођење у бури (1945), драма Дело Јулијана Трајбаса (1947), Сунчане мрље (избор новела 1949), драма Барбара Нивес (1959), драма Ако новац падне на камен (1961), драма Ноћ без очију (1967), роман Путовање на крај пролећа (1972), есеј Схолион (1973), драма Беле ракете лете на Амстердам (1973), која је у СНП премијерно изведена 1972, песме Поноћно вино (1973), те романи Клемент (1974), Менует за гитару (1975), Трагање за самим собом (1975), Мртва бара (1976), Игра са ђаволовим репом (1978), Комедија људског ткива (1980), Ревитан (1982), Путовање у хиљаду места (1983), Апокалипса садашњости (1988); г. 2006. објављене су му Песме из затвора.

М. Л.

ИБЕР Жак (Jacques François Antoine Ibert) – француски композитор (Париз, 15. VIII 1890 – Париз, 5. II 1962). Музику је студирао на Конзерваторијуму у Паризу. Г. 1919. добио је Prix de Rome. Од 1937. је био директор Académie de France (Villa Medici) у Риму, а 1955-1956. је истовремено био директор обеју париских опера. Веома је често путовао и на турнејама наступао и као диригент својих дела. Био је изврстан познавалац музичке технике, уметник изразито француског укуса чије се зрело мајсторство сналази у свим огранцима музичког стваралаштва. Писао је инструменталне и оркестарске композиције, концерте за виолончело, виолину и флауту и читав низ дела за камерне саставе, посебно за дувачке инструменте, за чију је употребу испољавао особиту склоност. Најуспелијим његовим делом са подручја камерне музике сматра се Гудачки квартет (1945), који је по општој оцени један од најлепших у француској камерној музици. Често је и из осредњег тонског материјала умео да начини мала ремек-дела укуса и склада. Био је подједнако срећне руке и када је писао дела у којима преовлађују поетична расположења, или кад је својим развијеним смислом за хумор обликовао музичке комедије и лакрдије, кад је изграђивао ткиво чаробног света из прича или се једноставношћу свог музичког језика приближавао схватању просечног љубитеља музике. Од музичко-сценских дела веома су познате његове опере: Анжелика (Angélique), Краљ од Ивтоа (Le Roi d’Yvetot) и Гонзањ (Gonzagne), затим сценска игра с певањем и плесовима Дијана од Поатјеа (Diane de Poitiers) и балети: Јупитерове љубави и кореографски епос по Сервантесу Лутајући витез (Le chevalier errant). У СНП је извођена његова најуспелија опера Анжелика.

М. Х.

ИБЗЕН Хенрик (Henrik Ibsen) – норвешки драмски писац (Скиен, 20. III 1828 – Осло, 23. V 1906). Потекао је из трговачке породице. Једно време је био апотекарски помоћник, али је убрзо отишао у Осло са намером да заврши школовање, да матурира, али у томе није успео. У НП у Бергену је све до 1857. радио као редитељ и драматург. Следе функције уметничког директора у Норвешком позоришту у Ослу и уметничког саветника у театру „Осло“. Након непријатности око комедија љубави напустио је Норвешку у пролеће 1864, отишао у Италију и живео у Риму до 1868, када се преселио у Немачку: најпре је живео у Дрездену, а затим у Минхену пуне 23 г., да би се потом вратио у отаџбину, у Осло, али сада као широм Европе признати и цењени драматичар. Његова драматургија је имала огроман утицај на драмске писце у Европи и свету дајући будућем развоју драматургије одлучујуће, револуционарне подстицаје. У његовом делу се налазе корени натурализма и модерног симболизма, затим импресионизма и експресионизма као и егзистенцијализма. Хауптман, Шо, Стриндберг, Ведекинд, Кајзер, Сартр, Ануј и многи други нашли су у његовом делу неисцрпан извор надахнућа. Највише успеха је постигао својим друштвеним драмама, где се показао као оштар критичар грађанског друштва. Био је снажна личност, одличан познавалац психологије, позоришта и сценских закона. О високом моралу овог човека сведочи и његова изјава: „Свако носи свој део одговорности и сукривице за друштво којем припада“. Написао је велик број драмских дела, а најзначајнија су: Ратници на Хелголанду (Hærmændene på Helgeland, 1858), Комедија љубави (Kjærlighedens komedie, 1862), Претенденти на престо (Kongs-Emnerne, 1863), Бранд (Brand, 1866), Пер Гинт (Peer Gynt, 1867), Савез младежи (De unges Forbund, 1869), Стубови друштва (Samfundets støtter, 1877), Нора (Et dukkhjem, 1879), Авети (Gengangere, 1881), Народни непријатељ (En folkefiende, 1882), Дивља патка (Vildanden, 1884), Росмерсхолм (Rosmersholm, 1886), Жена с мора (Fruen fra Havet, 1888), Хеда Габлер (Hedda Gabler, 1890), Градитељ Солнес (Bygmester Solness, 1892), Мали Ејолф (Lille Eyolf, 1894), Јон Габријел Боркман (John Gabriel Borkman,1896) и Кад се ми мртви пробудимо (Når vi døde vågner, 1899). У СНП су играни следећи његови комади: Нора (1894, 1921. и 1955), Поход на север (1903), Жена с мора (1906. и 1924), Народни непријатељ  (1907. и 1978), Хеда Габлер (1920. и 1984), Јон Габријел Боркман (1932), Дивља патка (1935. и 1951) и Авети (1940).

БИБЛ: Непријатељ пука, Згб 1908; Народни непријатељ, прев. Стеван Предић, Бгд 1921, 1952, 1968, 1969. и 1975; Нора, прев. Милан Шевић, Бгд 1891; Нора, прев. Живојин Вукадиновић, Бгд 1956; Peer Gynt, прев. Јакша Седмак, Згб 1944; Росмерсхолм, прев. Војислав Јовановић, Мостар 1905; Ступови друштва. Нора, прев. Владимир Ковачић, Згб 1948, Бгд 1962. и 1963.

ЛИТ: С. Бајић, Хенрик Ибзен, у: Народни непријатељ, Бгд 1975; Б. Кроче, Књижевна критика као филозофија, Бгд 1969, с. 316-330; П. С. Кохан, Историја западноевропске књижевности, књ. 3, Сарајево 1967, с. 70-141; С. А. Јовановић, Три огледа, Крушевац 1962, с. 7-28; М. Максимовић, Ибзен, Сусрети, 1956, г. 4, с. 516-519; О. Московљевић, Обрачун са Ибзеновим митом,  Живот, 1956, књ. 9, с. 734-738; С. А. Јовановић, Ибзен и ибзеновци, ЛМС, 1953, књ. 371, с. 280-288; М. Матковић, Драматуршки есеји, Згб 1949, с. 69-81; М. Грол, Ибзен на београдској позорници, Српски књижевни гласник, НСад 1936, књ. XLVII, с. 121-134; И. Секулић, Из страних књижевности, Бгд 1977, с. 580; В. Петрић, Стриндберг против Ибзена, Књижевност, 1954, књ. 19, с. 300-314.

Д. Р.