ДРАГУТИНОВИЋ Бранко – музички критичар (Београд, 31. III 1903 – Београд, 25. XII 1971). Апсолвирао је на Филозофском факултету у Бгду, где је слушао предавања М. Милојевића, а затим завршио педагошки одсек Музичке школе у Бгду. Неко време се усавршавао у Бечу. Од 1925. до 1938. уз Л. Матачића (в) је радио као помоћни, а понекад и као самостални хоровођа у Академском певачком друштву „Обилић“ при Београдском универзитету. Од 1. VI 1938. до 31. III 1940. био је секретар Београдске опере, а затим је, до 1944, средњошколски професор. После рата је секретар и доцент на Музичкој академији у Бгду а од 1950. помоћник директора и драматург Опере НП у Бгду. Од 1926. до 1971. континуирано се бави музичком критиком – пре рата у дневним листовима „Новости“ и „Правда“ и у часопису „Звук“, а после рата, од 1945, редовно објављује прилоге у „Политици“ и повремено у часописима: ЛМС, „Музика“, „Музички гласник“, Српски књижевни гласник итд. Посебно је објавио књигу Пролегомена за историју Опере и Балета Народног позоришта (Један век Народног позоришта у Београду) 1968. Студиозан и свестрано образован, стекао је углед једног од најзначајнијих наших музичких писаца и критичара. Стана Ђурић-Клајн, у некролошком чланку у „Политици“ од 27. XII 1971. каже о њему: „Широка општа култура, темељна стручна спрема и стална обавештеност о најновијим токовима у светској уметности били су чврсти темељи на којима је градио своје естетске принципе и своје критичарске судове“. У „Политици“ је често приказивао оперске премијере СНП.

БИБЛ: Мусоргски: „Сорочински сајам“, Дневник, 27. XII 1956; Премијера у Новосадској опери. Препород оперског ансамбла. Верди: „Симоне Боканегра“, Политика, 11. VII 1967; Премијера у Новосадској опери. Драма савести словачког композитора. Опера Еугена Сухоња: „Крутњава“ (Вртлог), Политика, 25. X 1968; Гостовање Новосадске опере. Скраћена верзија Вердијевог „Магбета“. Диригент Младен Јагушт – редитељ Младен Сабљић, Политика, 27. V 1971.

В. В.

ДРАГУТИНОВИЋ Владета – драмски глумац, редитељ и преводилац (Београд, 1. XII 1893 – Београд, 18. VII 1975). Школовао се у Бгду и пет г. у Паризу. За то време похађао је и завршио Школу за дикцију и драмску уметност (Ècole de diction et d’art dramatique Laudner-Dollet), а све време боравка посећивао је пробе и представе великих редитеља у значајним париским позориштима (Ф. Жемије, Ш. Дилен, Лиње-По, Питојеф). Члан НП у Бгду постао је 1912. После непуне две сезоне проведене у Дубровачком покрајинском позоришту, по повратку из Париза од 1920. до пензионисања, 1950, био је веран београдској сцени, а позоришно активан остао до 1965. Тумачио је значајне драмске улоге, а нарочито ефектно ликове љубавника, првенствено у француском репертоару, уз изванредну дикцију, са однегованим уметничким стилом и сценским шармом. Између два рата био је најплоднији преводилац позоришних дела са француског: превео је преко 120 драмских дела, већином комедија. Од 1930. као редитељ поставља најчешће савремене француске и западноевропске драматичаре. Марта 1956. прославио је 25-огодишњицу уметничког рада у НП у Бгду. За многе преводе, успешну режију и тумачење дела француских драматичара на сцени НП у Бгду француска влада га је 1950. одликовала „Златном академском палмом“, а 1956. Легијом части. У НСаду је гостовао у више наврата између два рата (Госпођа с камелијама, 1925; Soirées libres, 1926), а у СНП су изведени његови преводи: Стакленце М. Мереја 1924, Кожа Бирабоа и Нансеа 1924, Литература Л. Маршеа 1924, Рођака из Варшаве Л. Вернеја 1926, Заљубљена жена Ж. Порто-Риша 1926, Дрвени коњи А. Антоана и М. Лерија 1932, Госпођица Ж. Девала 1934, Да се насмејемо А. Салакруа 1956. и Позабави се Амелијом Ж. Фејдоа 1965.

БИБЛ: Аутобиографија, Театрон, Бгд 1984, бр. 45/46, с. 41-43.

ЛИТ: А-м, Најстарији љубавник наше позорнице слави свој јубилеј, Политика, 7. I 1936; А-м, Пред препуним позориштем синоћ је г. Владета Драгутиновић прославио свој јубилеј, Политика, 12. III 1936; М. Радошевић, Пирандело је остао загонетка (Неостварене улоге великих глумаца), Политика, 14. VII 1975; М. Кујунџић, Ласте без пролећа, Дневник, 16. V 1965.

З. Т. Ј.

ДРАКУЛИЋ Светозар – оперски певач, бас (Пакрац, 26. XII 1926 – Нови Сад, 21. VI 2012). Похађао je четири разреда средње музичке школе, а потом се три г. школовао на Музичкој академији у Бгду у класи Николе Цвејића. Члан Опере СНП био је од 15. IX 1950. до 28. II 1951, а успешно је дебитовао као Спарафучиле у Риголету. Од 1. IX 1951. до 24. XI 1952. ангажован је у Опери СНГ у Љубљани где је радио са маестром Богом Лесковицем. Потом је отишао на усавршавање у Беч на музичку академију код професорке Елизабет Радо. Током боравка у Аустрији и у Немачкој трудио се да себи обезбеди егзистенцију и квалитетно усавршавање. Тако је успео да стекне статус солисте хора „Јован Дамаскин” у Есену, који је неговао источну, православну духовну музику. Са овим хором је гостовао у базилици Светог Петра у Ватикану за време Концила 1965. Ипак, он се определио за оперско певање па је у тек основаној Камерној опери у Бечу био један од првих певача. Потом следе солистички ангажмани у европским оперским кућама: у Базелу, где је био запажен као Велики инквизитор у Дон Карлосу, затим у Аугзбургу, па у Вирцбургу, где је остварио читав низ главних басовских улога сериозног карактера. Ту је наставио са усавршавањем на Конзерваторијуму у класи професорке Клинк. Током свих тих ангажмана постигао је лепе успехе и добијао изузетно похвалне критике. Његово интересовање за Вагнера одводи га у Десау (Источна Немачка), где се сваке г. одржава Вагнеров фестивал (мај је посвећен Вагнеровим операма). Успео је да овлада целокупним вагнеровским репертоаром у главним басовским партијама (Холанђанин луталица, Риенци, Мајстори певачи, Лоенгрин и Танхојзер), али је певао и у другим операма. Међутим, жеља за повратком у земљу враћа га у НСад и од 16. VIII 1967. он је поново члан Опере СНП, где остаје до пензионисања, 31. I 1985. Током своје дуге каријере показао је завидну свестраност, сачувао је свежину гласа и показао способност у најодговорнијим певачким задацима. Изузетно лепог гласа, ретко дубоког баса, и изванредне певачке технике и глумачко-сценске способности певао је различит репертоар у историјско-стилском, али и у погледу фаха и жанра, од најтежих басовских улога, до комичних и оперетских. Имао је високо професионални однос према послу, са изузетном одговорношћу је прилазио реализацији сваке улоге. Бавио се и концертним певањем, као тумач лида или солистичких партија у ораторијском певању. После одласка у пензију наставио је да пева у операма СНП. За СНП је превео говорни текст за Чаробну фрулу, а био је асистент редитељима за опере: Еро с онога свијета, Отело, Трубадур, Травијата, Слепи миш, Кнегиња чардаша и Аида.

УЛОГЕ:  Спарафучиле (Риголето), Јакопо Фијеско и Пјетро (Симон Боканегра), Начелник (Вертер), Отац Гвардијано (Моћ судбине), Олег (Крутњава), Шјор Филе (Мала Флорами), Кнез Гремин (Евгеније Оњегин), Рамфис (Аида), Базилио (Севиљски берберин), Ђеронимо (Тајни брак), Алвизере Бадоеро (Ђоконда), Доктор Гренвил (Травијата), Рајмондо (Лучија ди Ламермур), Црни боб (Хајде да стварамо оперу), Магбет и Банко (Магбет), Мефисто (Фауст), Оровезо (Норма), Харисон Хауел (Пољуби ме, Кети), Марко (Еро с онога свијета), Тозин кум (Власт и Аналфабета), Грдосија и Други разбојник (Мачак у чизмама), Црквењак (Тоска), Секретар (Госпођица Жужи), Бонзо (Мадам Батерфлај), Кончак (Кнез Игор), Калман жупан (Барон Циганин), Колен (Боеми), Буонафеде (Живот на Месецу), Ендре II (Банк бан), Цунига (Кармен), Ферандо (Трубадур), Папулеску (Грофица Марица), Абимелех (Самсон и Далила), Кецал (Продана невеста), Филип II (Дон Карлос), xxx (Сви смо ми једна партија), Џон Фалстаф (Веселе жене виндзорске), Симоне (Ђани Скики), Лодовико (Отело), Фалке и Франк (Слепи миш), Тимур (Турандот), Кнез Леополд (Кнегиња чардаша), Велики свештеник вавилонског бога Бела (Набуко), Сарастро и Други оклопник (Чаробна фрула), Сем и Том (Бал под маскама).

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 60; О. Панди, Тежња ка доброј традицији, Дневник, 9. III 1976; О. Панди, Полетна и допадљива представа, Дневник, 6. VI 1976; О. Панди, Ведра сценска игра, Дневник, 31. X 1976; Е. Гвоздановић, „Ђани Скики” први пут међу Новосађанима, Дневник, 16. XI 1979; Е. Гвоздановић, Опроштај без носталгије, Дневник, 15. VI 1980; Е. Гвоздановић, Побеђена принцеза, Дневник, 3. V 1982; Е. Гвоздановић, Осврт на репризу Вердијевог „Набука”, Дневник, 16. VI 1983; Е. Гвоздановић, Чар „Чаробне фруле”, Дневник, 22. XII 1983; Е. Гвоздановић, Добри, стари Верди, Дневник, 8. IV 1984.

Е. Г. и М. Л.

ДРАМСКА ДЕЛА У ЛИСТУ „ПОЗОРИШТЕ“ – Српско народно позориште појавило се као издавач драмских дела 1871, када је почело да их објављује у своме листу „Позориште“. Већину драмских текстова, штампаних у „Позоришту“, извело је СНП пре или после објављивања у своме листу; скоро сви ти приказани позоришни комади одштампани су и посебно, у едицији „Зборник позоришних дела“ (в). У „Позоришту“ је СНП објавило укупно 24 позоришна комада, скоро сва у целини, три монолога, један оперски либрето и један Пролог и један Епилог за Његошев Горски вијенац. Текстови су објављивани овим редом:

Демон, повест и алегорија – од Милана Јовановића (Морског), 1871, бр. 1; 1872, бр. 2-7, 9-15;

Школски надзорник, шаљива игра у једној радњи, с певањем – од Косте Трифковића, 1872, бр. 16-23;

Шаран, шаљива игра у једној радњи, с певањем – од Јована Јовановића Змаја, 1872, бр. 24-34;

Честитам, шала у једној радњи, с певањем – од Косте Трифковића, 1872, бр. 35-42;

Француско-пруски рат, шаљива игра у једној радњи – од Косте Трифковића, 1872, бр. 43-49;

Краљева сеја, драма у четири дела – од Милана Јовановића (Морског), 1872, бр. 50-68;

Максим Црнојевић, трагедија у пет чинова – од Лазе Костића, за позорницу удесио Антоније Хаџић, музика од Аксентија Максимовића, 1872, бр. 70-82; 1873, бр. 1-6;

Избирачица, шаљива игра у три чина, с певањем – од Косте Трифковића, 1873, бр. 6-8, 11, 13-18, 20, 23-26;

Љубав није шала, шаљива игра у једној радњи – по туђој мисли написао Антоније Хаџић, 1873,  бр. 27-37;

Ђурађ Бранковић, народна опера у три чина – од Велимира Ђорђевића, глазба од Ивана пл. Зајца – први чин (либрето), 1873, бр. 42-44;

Љубавно писмо, шаљива игра у једној радњи – од Косте Трифковића, 1874, бр. 1-8, 10-13;

Мила, шала у једној радњи (монолог) – по (К. А.) Гернеру за српску позорницу прерадио Коста Трифковић, 1875, бр. 22-24;

Тера опозицију, шаљива игра у једној радњи – од Косте Трифковића, 1875, бр. 25-31;

На Бадњи дан, драмолет у једној радњи – од Косте Трифковића, 1875, бр. 32-35;

Пола вина пола воде, шаљива игра у једном чину – од Косте Трифковића, 1875, бр. 35-38;

Ромео и Јулија, трагедија у пет чинова – од Виљема Шекспира, с енглеског превео Лаза Костић, за српску позорницу удесио Антоније Хаџић, 1875, бр. 39-44; 1876, бр. 1-13;

Краљ Лир, трагедија у пет чинова – од Виљема Шекспира; први чин превео Лаза Костић, прву половину трећег чина Антоније Хаџић, а остало Ј(ован) Д. Стефановић, за српску позорницу удесио А. Хаџић, 1876, бр. 14-31; 1877, бр. 1-9;

Хамлет, трагедија у пет чинова, одломци – од Виљема Шекспира, с енглеског превео Лаза Костић (III чин, 1. појава; II чин, 3. појава; III чин, 2. појава; IV чин,  5. појава; I чин, 4. и 5. појава; II чин, 1. и 2. појава; III чин, 4. појава; IV чин, 1. и 2. појава), 1884, бр. 8, 12-17,  19-22, 41-49;

Фауст – од Ј. В. Гетеа (први део), одломак, превео Милан Савић, бр. 9-10, 17-18, 20;

Хајдуков гроб, шала у једном чину – од Милорада П. Шапчанина, 1885, бр. 3-4;

Спрема се на бал, шала у једној појави, с певањем (монолог) – по Ј. Ј. Станковском за српску позорницу удесио Ј. (Манојло Ђорђевић Призренац), 1885, бр. 7-10;

Благо, позоришна игра у једном чину – од Франсоа Копеа, превео Бранко Мушицки, 1885, бр. 12-16;

Милош у Латинима, слика у једном чину – од Милорада П. Шапчанина, 1886, бр. 17-22;

На позорници и у животу, шаљива игра у једном чину – од М(илана) Ш(евића) М(аксимовића), 1886, бр. 46-53, 55;

На галерији, шаљив монолог – по А. Габањију (приредио) Петар Крстоношић, 1900, бр. 12;

Пролог за „Горски вијенац“ – написао Лаза Костић, 1902, бр. 14;

„Апотеоза“ као Епилог за „Горски вијенац“ – написао Јован Живојновић, 1902, бр. 14;

Шеста заповест, драма у четири чина – од Лукијана Тривунова Бранковића, 1902, бр. 23-26;

На станици (из низа „Одсудни тренутци“), шаљива игра у једном чину – од Милана Савића, 1904, бр. 19-22;

Игра ватром (из низа „Одсудни тренутци“), шаљива игра у једном чину – од Милана Савића, 1904, бр. 35-39, 42-43.

Од ових текстова СНП није изводило Ђурђа Бранковића, Хајдуков гроб, Благо, На галерији и Шесту заповест; остали су приказани на сцени СНП до 1914, а Игра ватром тек 1921. у НП НСад.

У едицији „Зборник позоришних дела“, који је издавало СНП (од 1876. у заједници са Књижаром Браће М. Поповић), посебно су штампани: Демон (1874), Школски надзорник (два издања: 1872, 1876), Шаран (два издања: 1872, 1876), Честитам (два издања: 1872, 1884), Француско-пруски рат (два издања: 1872, 1891), Краљева сеја (1872), Максим Црнојевић (два издања: 1872, 1887), Избирачица (1873), Љубав није шала (два издања: 1873. и, друго, б. г. издања), Љубавно писмо (два издања: 1874, 1884), Мила (1884), На Бадњи дан (1876), Пола вина пола воде (1876), Ромео и Јулија (1876), Милош у Латинима (два издања: прво 1886, друго – под насловом Милош Обилић у Латинима – б. г. издања), На позорници и у животу (1886), На станици и Игра ватром (1905). Тим својим иницијативама СНП је, и поред свога тешког материјалног стања, кроз низ г. врло предузимљиво развијало и издавачку делатност, и скоро пуне три деценије имало у томе подршку Књижаре Браће М. Поповића у НСаду (в), чији су власници у дугом периоду и сами активно били ангажовани у ДСНП.

ЛИТ: Позориште, г. 1871-1877, 1884-1886, 1900, 1902, 1904; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, Бгд, 1907, бр. 38, с. 1-127.

Л. Д.

ДРАМСКА ИЗДАЊА КЊИЖАРЕ БРАЋЕ ЈОВАНОВИЋ У ПАНЧЕВУ – Каменко и Павле Јовановић основали су 1870. у Панчеву штампарију, чији је сувласник извесно време био и Јован Павловић, а књижару отворили 1872. Каменко Јовановић (Панчево, 29. VII 1845 – Панчево, 13. X 1916) завршио је основну школу и реалку у своме родном месту, а у Пешти је учио трговачку школу. Као присталица Светозара Милетића је у градском већу и српској црквеној општини, чији је одборник био, а и у листу „Панчевац“, у којем је водио економско-финансијску рубрику и темпераментно бранио аутономна права Срба у Угарској, а 1876. је, у вези са парницом коју су власти водиле против Милетића, био оптужен и затворен. Изабран је 1879. за посланика Српског народног црквеног сабора. Од почетка ’70-их г. веома је активан у панчевачком Српском црквеном певачком друштву; члан ДСНП постао је 1875, а од 1888. до 1910. стално је биран у његов Економски одсек. Павле Паја Јовановић (Панчево, 14. IX 1847 – Арад, 29. XI 1914) завршио је у Панчеву исте школе као и његов старији брат, а трговачку школу учио је у Марибору. Од 1897. до смрти био је председник Српског црквеног певачког друштва, а у чланство ДСНП ступио је 1875. Оба брата активно су учествовала у раду Уједињене омладине српске и били истакнути друштвени и политички радници. За време Првог светског рата обојицу су аустроугарске власти интернирале у Арад, где је Павле пренет тешко болестан; тамо је после кратког времена и умро. Своју имовину завештали су у просветне и добротворне сврхе: Сиротињском фонду у Панчеву, Српској академији наука, „Привреднику“ у Бгду, Великом управном и просветном савету у Сарајеву и др. Браћа Ј. искористили су штампарију и књижару да што корисније послуже просвети и култури свога народа. Од 1873. до 8. VII 1913, када су књижару предали командитном друштву „Напредак“, за 40 г. дакле, штампали су 403 дела (наслова) у 995 издања, у укупном тиражу од 2.601.050 примерака. Покренули су 1881. Народну библиотеку Браће Ј., у којој су објавили преко 350 одабраних дела домаће и стране књижевности, многа од њих у две, три, па и четири свеске. У тој едицији дали су лепо место и драмској књижевности. Поред књига и ван споменуте Библиотеке, издавали су и неколико недељних листова, међу њима извесно време, заједно са Ј. Павловићем, и „Панчевац“, у којем је 1871, у наставцима, први пут објављен на српскохрватском језику Манифест Комунистичке партије К. Маркса и Ф. Енгелса. Браћа Ј. су у едицији „Народна библиотека“ издали ова драмска дела односно драмске спевове:

Лажни цар Шћепан Мали, збитије XVIII вијека, написао Петар Петровић Његуш, 1881 (св. 5 и 7);

Магелона, трагедија у четири чина, написао Јосип Колар, с чешког превео А(угуст) Ш(еноа), за српску позорницу удесио Антоније Хаџић, 1881 (св. 10);

Краљ Лир, трагедија у пет чинова, написао Виљем Шекспир, превели: први чин др Лаза Костић, прву половицу трећег чина Антоније Хаџић, остало Јован Д. Стефановић; за српску позорницу удесио А. Хаџић, 1881 (св. 12 и 16);

Тврдица или Кир Јања, шаљиво позориште у три дејства, написао Јован Стерија Поповић, 1881 (св. 15);

Јадвига, историјски драмат из XIV столећа у пет чинова, написала Гаврила С. Пузињина, превод с пољског (Јосип Еуген Томић?), 1881 (св. 22);

Светислав и Милева, жалосно позорје у четири дејства, написао Јован Стерија Поповић, 1881 (св. 23);

Горски вијенац, историјско збитије при почетку XVIII вијека, написао Петар Петровић Његуш, 1881 (св. 25), 1882 (св. 27);

Циганин, позоришна игра у три чина, написао Еде Сиглигетија, посрбио Јустин Милан Шимић, за српску позорницу удесио Антоније Хаџић, музика од А(лојзија) Милчинског, 1882 (св. 32);

Покондирена тиква, весело позориште у три дејства, написао Јован Стерија Поповић, 1882 (св. 33);

Укроћена горопад, шаљива игра у четири чина, написао Виљем Шекспир, превео М(илан) Костић, за српску позорницу удесио Антоније Хаџић, 1882 (св. 36);

Смрт Стефана Дечанског, жалосно позорје у пет дејства, написао Јован Стерија Поповић, 1882 (св. 45);

Емилија Галота, трагедија у пет чинова, написао Г(отхолд) Ј(ефраим) Лесинг, превод с немачког (Владан Арсенијевић?), 1883 (св. 52);

Гренгоар, позоришна игра у једном чину, написао Теодор Банвиљ, превео Јован Ђорђевић, 1883 (св. 56);

Београд некад и сад, весело позорје у два дејства, написао Јован Стерија Поповић, 1883 (св. 59);

Краљ Едип, трагедија, написао Софокле, превео Лука Зоре, 1883 (св. 60 и 64);

Лахан, жалосно позорје у три чина, написао Јован Стерија Поповић, 1884 (св. 75);

Егмонт, жалостива игра у пет раздела, написао Ј(охан) В(олфганг) Гете, превео Александар Сандић, 1884 (св. 76. и 80);

Дамон или Истинито пријатељство у искушењу љубави, у једном дејству, написао Г(отхолд) Ј(ефраим) Лесинг, превео Доситеј Обрадовић; Дела Доситејева, седма књига – Преводи, XIX, с. 146-172, 1884 (св. 81);

Женидба и удадба, позоришни одломци у три одељења, написао Јован Стерија Поповић, 1884 (св. 83);

Проводаџије, шаљива игра у пет чинова, написао Милан Савић; дело је  наградила Матица српска (из Накиног фонда), 1884 (св. 87 и 89);

Пријатељи, комедија у једном чину, написао Лазар Лазаревић, 1884 (св. 91);

Доктор Робин, шаљива игра у једној радњи, написао (Жил) Премареј, с немачког превео Јован Ђорђевић, 1884 (св. 92);

Миндове, краљ од Леђана, историјска трагедија у пет чинова, написао Јулије Словацки, превод с пољскога (преводилац непознат), 1884 (св. 94);

Барон Герц, трагедија у пет радња, написао Емануел Боздје, превео Срета А. Поповић, 1885 (св. 98);

Млетачки трговац, позоришна игра у пет чинова, написао Виљем Шекспир, превео Јован Петровић, за српску позорницу удесио Антоније Хаџић. Овај је превод наградио Позоришни одбор у Згбу, 1885 (св. 100);

Ајдуци, позорје у пет дејства, написао Јован Стерија Поповић, 1885 (св. 101);

Мамица, шаљива игра у три чина, написао Е(де) Сиглигети, по мађарском (превео и) за српску позорницу удесио Антоније Хаџић. Оригинал овога комада добио је од Мађарске академије у Будимпешти Телекину награду од 100 дуката, 1885 (св. 104);

Зла жена, весело позориште у три дејства, написао Јован Стерија Поповић, 1885 (св. 117);

Владислав, жалосна игра у пет дејства, написао Јован Стерија Поповић, 1886 (св. 133);

Милош Обилић, јуначко позориште у пет дејства, написао Јован Стерија Поповић, 1887 (св. 145);

Државников испит, весела игра у једној радњи, написао Емануел Боздјех, превео с чешког Срет(ен) А. П(оповић), 1887 (св. 146);

Марија Стјуартка, жалосна игра у пет радња, написао (Фридрих) В. Шилер, превео Спиро Димитријевић Котаранин; прегледано и удешено за српску позорницу, приређивач непознат, 1887 (св. 148. и 152);

Лажа и паралажа, весело позориште у једном чину, написао Јован Стерија Поповић, 1887 (св. 155);

Самоубиство, комедија у пет чинова, написао Паоло Ферари, с талијанског превео Данило А. Живаљевић, 1887 (св. 156 и 160);

Наод Симеон или Несрећно супружество, трагедија у пет дејства, по народној песми сачињена од Јована Стерије Поповића, 1887 (св. 163);

Развод, драмат у једном чину, написао португалски Антоније Енес, са францускога превода преведено на српски (преводилац непознат), 1887 (св. 164);

Владимир и Косара, драма у три акта, написао Лазар Лазаревић, 1888 (св. 165);

Тугомер, трагедија у пет чинова, написао Ј(осип) Јурчич, превод са словеначкога (преводилац непознат), 1887 (св. 162), 1888 (св. 166);

Сан Краљевића Марка, алегорија у три одељења, написао Јован Стерија Поповић, 1888 (св. 167);

Галатеја, драма у пет чинова, написао С. Василијадис, са јелинског превео Димитрије Алексијевић, 1889 (св. 196);

Атилије Регул, позоришна игра у три дејства, написао П(ијетро) Метастазије, превео др Петар Јовановић, 1889 (св. 200);

Изван едиције „Народна библиотека“ Браћа Ј. су штампали и ова драмска дела:

Арија и Месалина, жалосна игра у пет чинова, написао А(долф) Вилбрант, превео Јован Грчић, 1885;

На Видов-дан, позоришна игра у једном чину, за српску младеж удесио Михајло Милановић, 1895.

Поред тога, у алманаху „Весељак, велики забавник за весела друштва“, који је „покупио и приредио К. К.“ (Коста Костић), а издала Браћа Ј. 1881, објављене су и ове три једночинке:

Ко ће почети, шаљива игра у једној радњи, написао К. Костић (с. 5-29);

Као обично, шаљив триолет (аутор није наведен), (с. 30-37);

Он и она, дует у брачном животу (аутор није наведен), (с. 37-44). Ова једночинка је исте г. објављена и засебно; тада је наведено да ју је написао Карл Мајзл.

Књижара Браће Ј. је на своме издавачком послу била окупила приличан број угледних људи од пера. С њом су у почетку сарађивали Ј. Ј. Змај, Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, Милан Савић и др. Нешто доцније, уредник Народне библиотеке био је Ђорђе Поповић Даничар. Књижара је, од драмских писаца, највећу пажњу поклањала Јовану Стерији Поповићу: сем Родољубаца, објавила је сва његова главна драмска дела, укупно четрнаест. Браћа Ј. су се својом издавачком делатношћу од 1881. сврстали међу водеће издаваче у Војводини, па и ван њенога подручја, и тај углед задржали све до предаје књижаре новом власнику. Њихово некадашње штампарско и књижарско предузеће, под именом Издавачка књижара „Напредак“ у Панчеву, после Првог светског рата, у власништву банкарског чиновника Емила Каћуре, поново је издало у едицији „Позоришна библиотека“ већину драмских дела објављених у Народној библиотеци Браће Ј.; поред тога, издавало је између два рата још три едиције намењене сценским извођењима: Збирку шаљивих монолога (за мушке и за женске), Збирку дијалога и сцена (за 2-3 особе) и Збирку дилетантског позоришта.

ЛИТ: В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, 1907, бр. 38, с. 5-116; Д. Поповић, Јовановић Браћа (Каменко и Павле), Народна енциклопедија СХС, II,  Згб 1925,  с. 161; М. Томандл, Споменица панчевачког Српског црквеног певачког друштва, 1838-1938, Панчево 1938,  с. 94-298; Т. Милитар, Штампа у Војводини, НСад 1939,  с. 40; М. Томандл, Др Светислав Касапиновић, Панчево 1940, с. 18-279;  Т. Милитар, Штампарство у Војводини, НСад 1940, с. 41-42;  М. Т. Вуковић, Мали књижарски лексикон, Бгд 1959, с. 530-537.

Л. Д.

ДРАМСКИ СТУДИО СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА – Основан је 1964. у оквиру СНП са задатком да оспособљава полазнике за глумачки позив. Постојао је све до 1972, када је покренута иницијатива за оснивање Академије уметности у НСаду (1974), чиме је престала потреба за оваквом врстом школе. Школовање је трајало пуне две школске г., а настава се одржавала свакодневно према утврђеном наставном плану и програму рада (7-8 часова дневно). У току двогодишњег школовања слушаоци су имали следеће предмете: Глума (предавачи: Љубица Раваси, Стеван Шалајић, Дејан Мијач, Раде Којадиновић, Јован Путник), Дикција са акцентуацијом (Мирјана Бањац, Бранивој Ђорђевић), Српскохрватски језик са Теоријом књижевности (Жарко Ружић), Мађарски језик (Михаљ Агоштон), Сценске кретње (Драгослав Јанковић Макс), Основе музичког образовања са Солфеђом (Душан Стулар), Техника гласа (Љерка Пејчић), Историја југословенских позоришта и драме (Лука Дотлић, Миленко Веснић), Историја светског позоришта и драме (Сретен Марић, Ђорђе Кљаић), Историја уметности (Стеван Максимовић), Елементи сценске опреме и сценско-техничког рада и Маскирање, власуљарска опрема и стилске фризуре (Ранко Бељански), Анализа текста (Димитрије Ђурковић, Стеван Шалајић), Етика (Боривоје Ханауска, Милош Хаџић), Мачевање (Егер. ?, Драгослав Јанковић Макс). С обзиром да су се у Студију предавали само стручни предмети, он није био регистрован као званична државна школа. Стога се од кандидата тражило да уз своју кратку биографију поднесу и доказе о завршеној средњој школи. Изузетно талентовани кандидати могли су бити примљени и са нижом школском спремом, уз обавезу да накнадно полажу допунске испите. За пријемни испит кандидати су припремали одломак из драмског дела (монолог), две рецитације (уметничке и народне песме) и слободно препричавање једног прозног текста (басне). Све време школовања полазници су имали и својеврсну „праксу“: учествовали су у мањим улогама у представама СНП, а на крају школске г. самостално су приређивали завршне/дипломске представе. Већина свршених полазника добила је ангажман у драмским ансамблима југословенских театара: СНП у НСаду, „Атељеа 212“ у Бгду, те у позориштима у Суботици, Сомбору, Вршцу, Нишу, Сплиту, Крагујевцу, Ужицу, Бањој Луци, Тузли и другде.

Генерација 1964/65 – 1965/66, класа Љубице Раваси (асистент Стеван Шалајић): Добрица Агатоновић, Мира Бешлин, Василије Вртипрашки, Анђелка Вукајловић, Ратко Главина, Радмила Живковић, Томислав Јовић, Тибор Киш, Каталин Ладик, Милутин Павлов, Стеван Радујковић, Петер Сел, Зоран Симоновић, Агнеза Тот, Светлана Утјешановић.

Генерација 1964/65 – 1965/66, класа Дејана Мијача (асистент Раде Којадиновић): Милица Адамовић, Иван Андрејевић, Мирољуб Лешо, Ксенија Мартинов, Јован Мишковић, Мухарем Осмић, Матија Пашти, Олга Путник, Радован Радосављевић, Зорица Сремац, Јанка Тот, Анђелко Шаренац, Маринко Шебез.

Генерација 1966/67 – 1967/68, класа Дејана Мијача: Радиша Вучковић, Александра Гавански, Анела Гојков, Александар Горанић, Мирослав Дробац, Софија Јосић, Драгиша Лукић, Миодраг Петроње.

Генерација 1968/69 – 1969/70, класа Радета Којадиновића: Мирјана Анђелковић, Милан Богуновић, Јелица Јевремов, Љубица Јовић, Томислав Кнежевић, Розалија Леваи, Здравко Панић, Мирјана Поповић, Ваља Скакун, Драган Срећков, Илинка Сувачар, Љиљана Томић, Радмила Филипендин, Милан Шмит.

Генерација 1970/71 – 1971/72, класа Радета Којадиновића: Горан Аврамовић, Љубица Бараћ, Милосава Васиљевић, Рената Виги, Александар Ђорђевић, Катица Жели, Живорад Илић, Радован Кнежевић, Јаков Салак, Душан Џакула.

ЛИТ: Ч. Кисић, Новосадски Драмски студио у кризи. Школа са једним ђаком, Политика експрес, 6. IX 1966; Ј. Д(амњановић), Драмски студио из Новог Сада „распродаје“ глумце. Школује глумце за – друге!, Политика експрес, 19. VI 1968; А-м, Трећа генерација Драмског студија СНП-а, Позориште, НСад 1968, бр. 1, с. 15; В. М(иросављевић), Дипломска представа слушалаца Драмског студија. Талентована генерација, Дневник, 24. VI 1970; А-м, Нова класа младих генерација. Будући љубавници, хероји и комичари, Дневник, 28. VI 1970; С. Божовић, Глумачка генерација, Вечерње новости, 16. IX 1970; М. Антић, Боје наше младости, Дневник, 4. VI 1971; К. Савић, Драмски студио СНП-а, Позориште, НСад 1971, бр. 6, с. 16.

В. В.

ДРАУСАЉ Софија Рудолфовна (София Рудольфовна Драусаль) – оперска певачица, сопран (Александровск, Русија, 25. IX 1894 – Београд, 1991). Завршила је Конзерваторијум у Одеси и сезону 1919/20. провела у тамошњем позоришту „Интермедија“. Од 1920. до 1928. је била члан Београдске опере, а од 1931. члан Руске опере у Паризу. Од 1948. до 1952. била је ангажована као солисткиња на Радио Бгду. Гостовала је у Француској, Шпанији, Алжиру и Мароку. У СНП је наступила к. г. у улози Розине у Севиљском берберину 26. XI 1924.

ЛИТ: Кр., Гостовање Београђана, Застава, 27. XI 1924; А-м, Beogradi operaénekesek vendégszereplése Noviszadon, Bácsmegyei Napl, 27. XI 1927; С. Зубац, „Der Barbier von Sevilla“, Deutsches Volksblatt, 27. XII 1924.

В. П.

ДРАШКИЋ Љубомир – редитељ (Загреб, 20. VI 1937 – Београд, 25. I 2004). Дипломирао је режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду 1965. у класи Вјекослава Афрића. У току студија сарађивао је са београдским Академским позориштем „Бранко Крсмановић“. Као асистент режије радио је са Бојаном Ступицом у НП и ЈДП у Бгду. Редитељ је Атељеа 212 од 1962. Режирао је већи број дела француских, словенских и других аутора (Жари, Марсо, Биен, Сарду, Ануј, Чехов, Булгаков итд.) и нарочито савремене домаће текстове Б. Црнчевића, Б. Чиплића, А. Поповића, В. Ивановића… На сцени СНП режирао је к. г. 1964. Јаје (дао је и сценографију), 1966. Мушицу, 1976. Љубакање, 1980. Ожалошћену породицу и 1982. Бидермана и паликуће. Добитник је више награда за режију.

С. Ј.

ДРВЕНИ КОЊИ (Le Chevaux de bois) – комедија у 3 чина. Написали: Андре-Пол Антоан и Максим Лери. Прво извођење у Паризу, 30. XI 1922, у нашој земљи 14. IV 1931. у СНГ у Марибору.

Прво извођење у Н-Оп 20. XI 1932. у НСаду. Превео: Владета Драгутиновић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: – Ј. Вујићева, Б. Дрнић, И. Ракарић, М. Аћимовић. – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, Комедија „Дрвени коњи“, Нови Сад, 1932,  бр. 49, с. 3.

В. В.

ДРЕГЕЉ Габор (Gábor Drégely) – мађарски драмски писац (Будимпешта, 24. XI 1883 – Будимпешта, 24. VII 1944). Био је инжењер у градској служби мађарске престонице. Објављивао је песме и приповетке по новинама, а до извесног књижевног угледа дошао је романом A lélek  (Душа), 1904. Касније се посветио драмској форми. Писао је комедије и кабаретске текстове, махом скечеве. Вешт позоришни писац, пробио се и на неке од водећих европских сцена. Важнија дела су комедије Az isteni szikra (Божија искра), A kisasszony férje (Госпођичин муж), Vörös ember (Црвени човек), Védtelen nő  (Незаштићена жена). Прву његову бољу комедију, A szerencse fia, превео је на српскохрватски Милан А. Јовановић и она је под насловом Добросрећник постављена на сцену СНП 14. XI 1909. Играна је дуже времена с лепим успехом. Драма Он мора бити мој, такође у преводу М. А. Јовановића, имала је премијеру у СНП 25. X 1919, али репризу није доживела.

БИБЛ: Супруг госпођице, у преводу Надежде Стајић-Стојановић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 709 (није извођено у СНП).

Б. Кв.