ДЕМЕТЕР Димитрија – песник, драмски писац, преводилац (Загреб,   21. VII 1811 – Загреб, 24. VI 1872). Пореклом је Грк, из трговачке породице. Гимназију је свршио у Згбу, филозофију учио у Грацу (1827-1829), а медицину у Грацу, Бечу (1830-1834) и Падови (1834-1836), где је и докторирао. Око 1841. напушта лекарско звање, посвећује се књижевности и позоришту; 1850. улази у државну службу као преводилац и уредник „Народних новина“; од 1860. је драматург у новооснованом загребачком казалишту, а од 1864. до 1868. уметнички директор. Изузетно образован и једна је од најсвестранијих личности хрватског препорода. Познавалац грчког, немачког, италијанског, енглеског и словенских језика. Као шеснаестогодишњи младић на новогрчком језику написао је драму Виргинија. Уз неколико мањих песама спевао је поему Гробничко поље (1842), објављену у Вразовом „Колу“. Слобода је битни услов његовог песничког стварања и зато после илиризма није писао оригиналне песме. Као драмски писац ишао је испред хрватске препородне културе. Његова Теута могла се приказати тек 1864, две деценије после настанка. То је прва трагедија испевана у десетерцу у новијој хрватској књижевности, највредније дело препорода. Још 1845. написао је либрето за прву хрватску оперу Љубав и злоба, за коју је музику компоновао Лисински (изведена 28. III 1846), и за оперу Порин (1846). Прву књигу објављену у Згбу 1848. чине две драме: Љубав и дужност и Крвава освета. Превео је и адаптирао око 50 комада за позориште. Писао је приповетке и позоришне рецензије. Оснивач је хрватског казалишта, хрватског драмског стила, позоришног репертоара и сталне глумачке дружине. Био је изразити позоришни фанатик и ентузијаста који размишља о могућностима оснивања народног казалишта и о васпитању хрватских глумаца. Покушао је  да покрене добровољне казалишне дружине. Један је од иницијатора и организатора гостовања новосадског Летећег дилетантског позоришта у Згбу 1840. Био је Новосађанима десна рука: драматург, благајник, преводилац нових комада, први позоришни критичар. С њима је обишао Карловац, Сисак и опет се вратио у Згб. Позоришне критике објављивао је у „Даници“ и „Народним новинама“. Превео је либрето за оперету у једном чину Лепа Галатеја (П. Енрион, музика: Ф. Супе), која је у СНП први пут приказана 1886. г. У доњем фоајеу Мале сцене нове зграде СНП изложена је његова биста – рад Франа Кршинића.

В. Кч.

ДЕМОН – повест и алегорија у 3 дела. Написао: др Милан Јовановић Морски.

Праизвођење у СНП 8. I 1872. у НСаду. – Рд. А. Хаџић; Н. Недељковић (Душан, Михаило, Лазар), М. Станчић (Урош, Бошко Југовић), М. Суботић (Вукашин, Вук), Н. Зорић (Марко, Кратко, Југ Богдан, Духовник), Ђ. Соколовић (Никола, Арбанашанин, Први Турчин), А. Пешић (Јанићије, Други Турчин, Сава), Ђ. Лесковић (Звездочатац, Милош, Хрват), Н. Рашић (Посланик, Милан, Херцеговац), Ј. Маринковићка (Царица), П. Брани (Демон), Д. Ружић (Геније), К. Хаџић (Иван, Грађанин, Војвођанин), А. Лукић (Вођа турски, Бег), Ј. Бунић (Бошњак). – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Демон, НСад 1871.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 2, с. 3; А-м, О репертоару наших изворних комада, Застава, 1877, бр. 90, с. 2.

М. М.

ДЕМОН ЗЛАТА – балет у 1 чину. Музика: Рудолф Бручи. Либрето: Ико Отрин.

Праизвођење у СНП 16. IV 1963. – К-граф и рд. и сц. И. Отрин, к. г., дир. И. Топлак, к. М. Јарчева, к. г.; Е. Марјаш, М. Поповић-Сенаши (Девојка), Н. Хелмут (Младић), В. Јелкић, И. Отрин (Макро), А. Баранковски (Злато), М. Месаровић (Бегуница), Ј. Прокић и Ф. Хајек (Млади пар), С. Живанчев, А. Пундов, Б. Талевски, В. Поповић, Ђ. Вуксан (Мушкарци), Ј. Андрејев, В. Филиповић, С. Илијћ, Н. Маринковић, С. Васиљев (Жене), М. Живановић, П. Јерант, Сл. Илијћ, В. Чепски, В. Оренди (Визија). – Изведено 5 пута, глед. 1872.

Премијера у СНП 14. VI 1966. (заједно са једночиним балетом Крчаг). – К-граф и рд. И. Отрин, дир. Д. Миладиновић, сц. и к. Д. Ристић, к. г.; Е. Марјаш (Девојка), Ј. Сувачаревић (Младић), В. Јелкић, И. Отрин (Макро), М. Поповић-Сенаши, С. Васиљев (Злато), М. Братоножић, О. Димитријевић (Бегуница), С. Утјешановић и Б. Марковић, Т. Полак и Ж. Новков (Млади пар), С. Балаћ, Р. Вучић, Ж. Новков, В. Поповић, А. Пундов, Б. Марковић (Мушкарци), С. Васиљев, Н. Гарај, С. Донсков, И. Златановић, М. Јанковић, М. Лазаревић (Жене). – Изведено 7 пута, глед. 1400.

ЛИТ: М. Вогелникова, Novosadčani s pripovedno varianto, Дело, Љубљана, 14. VII 1966.

В. П.

ДЕНЕРИ Адолф-Филип (Adolphe Philippe Dennery) – француски драмски писац (Париз, 17. VI 1811 – Париз, 26. I 1899). Потписивао се и Д’Енери (D’Ennery), што му је у ствари псеудоним, заснован на имену села у којем се родила његова мати. Мало се зна о његовим родитељима, који су били јеврејског порекла. Почео је као писар код једног бележника. Пре но што се одлучио за позориште, опробао се у сликарству и у новинарству. Писао је водвиље, драме, феерије, оперска либрета. Њихов се број пење на двесто, али није извесно да су сви  ти радови производ само његовог духа. Све што је створио рађено је у сарадњи. Кажу да је био слабог образовања и да није имао много духа, али да га је одликовао изврстан сценски смисао и да је, уз то, био вешт у односима са позоришним људима. Сматра се да је основна линија сваког комада била његово дело, а да су се стилом и дијалогом бавили сарадници, којих је било много – скоро да није било савременика с којим није сарађивао. СНП је приказало девет његових комада: Маријана (Marie-Jeanne ou la Femme du peuple, 1872), написана 1851. у сарадњи са Малијаном; Госпођа од Сен-Тропеза (La Dame de Saint-Tropez, 1875), 1844. у сарадњи са Анисе-Буржоа; Пут око земље за 80 дана (Le Tour du monde en 80 jours, 1887), 1874. у сарадњи са Ж. Верном; Царев гласник (Michel Strogoff, 1905), 1880. у сарадњи са Ж. Верном; Цезаров тестамент (Le Testament de César Girodot, 1895), 1859. у сарадњи са А. Белоом и Е. Вилтаром; Дон Цезар од Базана (Don César de Bazan, 1919), 1844. у сарадњи са Ф. Диманоаром; Две сиротице (Les Deux orphelines, 1879), 1875. у сарадњи са Кормоном, у преради Џона Оксендорфа и у преводу с немачког Саве Петровића, а од 1934. овај комад СНП изводи у оригиналу, у преводу Слободана А. Јовановића; Мајчин благослов (La Grâce de Dieu, 1928), 1841. у сарадњи са Гиставом Лемоаном; и Каплар Милоје (Le Vieux caporal, 1933), 1853. у сарадњи са Ф. Диманоаром. За разлику од многих писаца који су своје романе претварали у драме, он је неке своје комаде преточио у романе, као што је то био случај са комадима Две сиротице, Мајчин благослов, Маријана и са другима. Умро је као председник општине бањског лечилишта Кабур-Див, чијем је уздизању знатно допринео као секретар, генерални секретар и директор акционарског друштва основаног ради унапређења и експлоатисања тог месташца.

ЛИТ: А-м, „Маријана“, Позориште, НСад 1872, бр. 30, с. 123; -и-, Пут око земље за осамдесет дана, Позориште, НСад 1888, бр. 3, с. 11; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 9, с. 3; Ј. Храниловић, „Пут око земље за осамдесет дана“, глума у 5 раздела и 14 слика са предигром, написали Д’Енери и Жил Верн, превели Милер и Бадалић, Јавор, 1892, бр. 9, с. 139-141; Ј. Андрић, Adolphe d’Ennery, Виенац, 1899, св. 5, с. 80; Ст., У четвртак је давана позоришна игра „Жена из народа“, Слога, Сомбор 1908, бр. 10, с. 3; А-м, Две сиротице, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 8, с. 185-186; Сведин (С. Динчић), „Две сиротице“ од А. д’Енериа и Е. Кормона, Југословенски дневник, 1934, бр. 226, с. 4; А-м, Позориште, Глас народа, Сомбор 1936, бр. 44, с. 3.

С. А. Ј.

ДЕНИЋ Миомир – сценограф (Београд, 22. I 1913 – Београд, 8. V 1986). Завршио је гимназију 1931, студирао на Техничком факултету, па се уписао у Глумачку школу при НП у Бгду (1934); истовремено је радио као волонтер, затим хонорарни сликар (1935) и стални сликар и сценограф у НП у Бгду (од 2. II 1936. до децембра 1944); потом је до краја 1949. радио као технички шеф филмске секције Пропагандног одељења Врховног штаба НОВ и ПОЈ, односно ЈНА, па као самостални филмски сценограф у „Авала-филму“ (већ 1947. самостално ради филмску сценографију – Живјеће овај народ, а за филм Софка 1948. добија награду Владе ФНРЈ). Крајем 1949. се дефинитивно враћа матичном позоришту, у којем остаје до пензије, али и тада наставља са активним радом. Осим за сва позоришта у Бгду, радио је сценографије широм Југославије (НСад, Сарајево, Скопље, Сплит, Ниш, Крагујевац, Титово Ужице,  Шабац, Приштина, Зрењанин, Врање, Лесковац, Цетиње, Тузла, Дубровник, Шибеник) и у многим европским градовима (Минхен, Арнхем, Софија, Атина, Модена, Ферара, Катанија, Трст, Рим, Ђенова, Барселона, Каиро). Док се бавио сликарством, у предратном периоду, редовно је излагао на изложбама Удружења ликовних уметника. Као сценограф учествовао је на изложбама сценографије у Бгду (1938, 1965), на Међународном тријеналу у НСаду (1969, 1972, 1975) и на Међународном квадријеналу у Прагу (1967, 1971). Био је плодан као филмски (око 40) и као тв-сценограф (20). Дао је идејно решење и реализовао сцену „Круга 101“ у НП Бгд. Носилац је многих награда: Златна арена у Пули за сценографију филма Поп Ћира и поп Спира (1957) и Четири километра на сат (1958), награда за сценографију на IX и XV Стеријином позорју (Сибила или Бертове кочије, 1964. и Вожд, 1970), награда УЛУПУС-а и УЛУФУДВ-а на XX ЈПИ за идејно решење Симовићеве Хасанагинице (1975); одликован је Орденом заслуга за народ, Орденом рада III реда, Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима и Орденом Републике. У опусу од скоро 500 сценографија, који га сврстава у најплодније југословенске сценографе, Д. има десет сценографија урађених за СНП: Скендербег, Позабави се Амелијом, Холанђанин луталица, Љубавни напитак, Зона Замфирова, Евгеније Оњегин, Три мускетара, Ђоконда, Магбет и Трубадур. Већина ових представа рађена је у рационалној стилизацији, са осећањем праве мере да се – дискретним наговештајима стила епохе и средине – дочара амбијент и створи атмосфера. Строго је водио рачуна да се не препусти индивидуалној егзибицији, увек доследно пратио и следио режијски концепт, својим одличним познавањем технологије сцене пружао редитељима драгоцену помоћ у коришћењу простора и конципирању мизансцена. Дубоко студиозан у приступу задатку и у разради техничких цртежа, био је један од ретких сценографа чије представе, у припреми, нису захтевале никакве допуне или промене. Зналачки је користио сценску расвету као средство експресије у савременој сценографији.

ЛИТ: М. Логар, Вердијев Магбет први пут у нас, Борба, 22. V 1971; Б. Драгутиновић, Скраћена верзија Вердијевог „Магбета“, Политика, 27. V 1971; П. Васић, Сценографија и костим од 1918. до 1968, у: Један век Народног позоришта у Београду, Бгд 1968, с.158-167; О. Милановић, Денић, Бгд 1977; П. Васић, Примењена уметност у Србији 1908-1978, Бгд 1981; М. Бабинка, Национална интимна драма у рукама савесног редитеља, Дневник, 4. V 1956;  Б. Рушкуц, До Пушкина и назад, Дневник, 19. I 1969; М. Кујунџић, Сликовито и лепршаво, Дневник, 29. II 1969; М. Милорадовић, Повратак Сремцу и хумору, Политика, 29. IV 1969; Д. Поповић, Стеван Сремац: Зона Замфирова, У позоришту, НСад 1973; О. Панди, Музика у првом плану – осврт  на обновљену представу Вердијевог „Трубадура“, Дневник, 25. XI 1976.

Д. В.

ДЕПОЛО Неда – преводилац (Брчко, 1. IV 1922 – Београд, 11. II 1996). Била је уредник драмског програма у Радио Бгду. Награда за радијско стваралаштво носи њено име. Заједно са Ирмом Флис превела је са словеначког драму Догађај у месту Гоги (Dogodek v mestu Goga) Славка Грума, која је у СНП изведена 1955.

ДЕРЕНЧИН Маријан – књижевник и политичар (Ријека, 4. IX 1836 – Загреб, 8. II 1908). Гимназију је завршио у Ријеци а право у Бечу. Испрва је био одвјетник, а потом заступник у Хрватском сабору. Припадао је најприје Народној странци а затим Неодвисној народној странци – тзв. обзорашима, који су на крилу опозиције били у сталном пријепору с Франковом Странком права. Већ 1876, на Мажуранићев  приједлог, постаје одјелним предстојником за правосуђе, а као извјеститељ судјеловао је у доношењу низа закона, истичући се посебице у својој ужој специјалности, казненом праву. Као истакнути  пенолог уредио је казнионице по сувременом суставу (Сријемска Митровица), те успио у залагању за докидање тјелесне казне. Био је врстан криминалог те је бранио као одвјетник у тада најзамршенијим случајевима, а са својим пријатељем Шимом Мацуром (Mazzura) бранио је хрватске свеучилиштарце 1895, када им се судило због спаљивања мађарске заставе. Као владин повјереник стајао је на челу загребачког казалишта од 1880. до 1882. и покренуо питање изградње нове казалишне зграде у Доњем граду. Писао је под псеудонимима Дундо Мароје, Миливој Приморац и Родољуб. Као драматичар јавио се први пута 1883, када је у „Хрватској вили“ објавио комедију Три брака, а 1884. анонимно је тискао алегоријски драмолет Заруке Хрватске. Трагедија Слијепчева жена и комедија Примадона приказане су 1893. У  Слијепчевој жени је под утјецајем Ђ. Верге хтио у краткој и згуснутој веристичкој драми постићи јарке драматске акценте, док је у Примадони карикирао грађане-скоројевиће, али и проговарао као опозициони политичар, па му је цензура брисала многе реченице. Најзрелије му је сценско дјело Ладањска опозиција, чија је премијера 1896. за Милетићеве управе значила друштвени догађај али и политички скандал. Овдје се Д. немилосрдно обрачунао с изравним политичким противником Ј. Франком али и са цијелим хрватским парламентарним опорбењаштвом које се иживљава у јаловим дебатама умјесто да се као уједињена опозиција супротстави главном непријатељу, који се у драми не спомиње, али се зна да је мислио на Мађаре. Утјецаје Гогоља и његовог Ревизора политичка је опозиција одмах искористила оптуживши га за плагијат. Успркос несумњивим гогољевским утјецајима, у овој политичкој комедији успио је дати вјерну слику хрватског друштва с краја стољећа. Политичко-сатиричка шала Министеријални савјетник (Szendrei Strassnoff), тискана под псеудонимом Родољуб 1906. у Ријеци, остала је неизведена, а изгубљени су драмски текстови Иван и Јован те Задруга Маловић, за које дознајемо посредним путем из Милетићевих мемоара. Сматрајући се прије свега политичаром, одвјетником и новинаром, Д. је сам изјављивао да су му сценска дјела „вјежбе којима се бави из љубави према драматичкој умјетности“, што је осим  случаја Ладањске опозиције и потврдила казалишна пракса. Овај комад је у СНП изведен 1911. под насловом Опозиција на селу.

БИБЛ: Тумач закона од 3. листопада 1876. и поступку у правних послових мање вриједности, Згб 1877; Основа новога казненога закона о злочинствих и преступих за краљевине Хрватску и Славонију уз образложење, Згб 1879; Тумач к обћем аустријском грађанском закону, Згб 1880-1883; Заруке Хрватске, комедија-алегорија у једном чину, Згб 1884; Програми опорбених странака у Хрватској, са Шимом Мацуром, Згб 1894; Изборна реформа, Згб 1899; Еволуција политичких идеја, Згб 1902; Разпуст сабора, Згб 1905; Ладањска опозиција, комедија. С предговором Јосипа Пасарића, Згб 1908; Министеријални савјетник (Szendrei Strassnoff) – политичко-сатиричка шала у 4 чина, Ријека 1906; Ладањска опозиција, Згб 1973; у рукопису: Три брака, комедија у 5 чинова; Слијепчева жена, драма у 1 чину; Примадона, комедија у 3 чина.

ЛИТ: Ј. Иблер, Изведба Примадоне, Народне новине, Згб 1893, бр. 69; С. Милетић, Хрватско глумиште, Згб 1968, св. II; Ј. Пасарић, Др Маријан Деренчин, Савременик, Згб 1908, бр. 4; Ј. Шиловић, Др Маријан Деренчин, Мјесечник правничког друштва у Загребу, Згб 1908, бр. 3; Ф. Врбанић, Др Маријан Деренчин, Љетопис ЈАЗУ, Згб 1908, књ. XXIII; Е. Штампар, Деренчинова „Ладањска опозиција“ према Гогољеву „Ревизору“, Обзор, Згб 1936, бр. 97; Ј. Хорват, 100 годишњица Маријана Деренчина, Јутарњи лист, Згб 1936, бр. 8860; Е. Штампар, Маријан Деренчин као драматик и данашњица, Хрватски дневник, Згб 1938, бр. 787; М. Матковић, Хрватска драма XIX стољећа, у: Драматуршки есеји, Згб 1949; Т. Блажековић, Др Маријан Деренчин, Ријечка ревија, 1957, бр. 1-2; Ј. Хорват, Повијест новинства Хрватске, Згб 1962.

Н. Б.

ДЕРИНЕ Роза Сепатаки (Róza Dériné Szépataki) – мађарска глумица (Јасберењ, 23. XII 1793 – Мишколц, 23. IX  1872). Породично име јој је Розалија Шенбах (Schenbach). Кћи провинцијског апотекара, успела је још као средњошколка у Пешти да савлада отпор родитеља и посвети се позоришту. Од 1810. тече њена каријера једне од највећих мађарских глумица свих времена. Једно мађарско позориште са седиштем у Пешти данас носи њено име. Позоришне комаде је и преводила, са немачког. Повукавши се 1852, наставила је да живи са позориштем пишући о њему у својим мемоарима. Тек 1900. објављени у целини (Dériné naplója), ти мемоари су открили и њену малу, али значајну везу са културним животом Срба. Иштван Балог (в) написао је 1812. комад о Карађорђу и извео га у Пешти са својом дружином у којој је она била. Играла је младу сеоску девојку и у комаду певала две песме на нашем језику, „народнога тона“, судећи по тексту који је у својим мемоарима написала. Две представе овога комада, певање и игра младе глумице, изазвали су изузетно одушевљење међу српским становницима Пеште и Будима и подстакли жеље за позоришним животом на властитом језику.

Б. Кв.

ДЕРК Љиљана – глумица (Петроварадин, 1. VII 1948 – ). Завршила је Кемијско-технолошко-техничку школу у Славонском Броду. Била је службеник у Прехрамбеној индустрији „Звечево“ у Славонском Броду од 22. XI 1965. до 25. IX 1967, а од 6. IV до 6. VIII 1970. била је запослена у Prometnom podjetju у Љубљани. Глумом почиње да се бави у Аматерском позоришту „Бранко Крсмановић“ у Бгду. У професионално позориште ступа 1. X 1970. у НП у Бањој Луци и у њему ради једну сезону. Од 1. V 1972. је члан Удружења естрадних уметника Србије у Бгду. У НП у Вршцу наступала је од 16. VIII 1973. до 31. VIII 1974. У СНП је ангажована на одређено време од 9. X 1975. до 31. VIII 1976, када постаје слободан уметник и сели се у Бгд.

УЛОГЕ: Евица, Други гном (Љубавно писмо).

ЛИТ: М. Кујунџић, Идилични медаљони, Дневник, 6. XI 1975;  П. Матеовић, Спектакл прохујале комике, Политика, 20. XI 1975.

Ј. М.

ДЕРЛЕЈ Жозеф (Joseph Derley) – француски драмски писац. Заједно са Нитером (в) и Нереом Дезарбром (в) написао је једночинку Шоља теја (Une Tasse de thé, 1860), која је у СНП изведена 8. VI 1872.