ДЕРЕНЧИН Маријан

ДЕРЕНЧИН Маријан – књижевник и политичар (Ријека, 4. IX 1836 – Загреб, 8. II 1908). Гимназију је завршио у Ријеци а право у Бечу. Испрва је био одвјетник, а потом заступник у Хрватском сабору. Припадао је најприје Народној странци а затим Неодвисној народној странци – тзв. обзорашима, који су на крилу опозиције били у сталном пријепору с Франковом Странком права. Већ 1876, на Мажуранићев  приједлог, постаје одјелним предстојником за правосуђе, а као извјеститељ судјеловао је у доношењу низа закона, истичући се посебице у својој ужој специјалности, казненом праву. Као истакнути  пенолог уредио је казнионице по сувременом суставу (Сријемска Митровица), те успио у залагању за докидање тјелесне казне. Био је врстан криминалог те је бранио као одвјетник у тада најзамршенијим случајевима, а са својим пријатељем Шимом Мацуром (Mazzura) бранио је хрватске свеучилиштарце 1895, када им се судило због спаљивања мађарске заставе. Као владин повјереник стајао је на челу загребачког казалишта од 1880. до 1882. и покренуо питање изградње нове казалишне зграде у Доњем граду. Писао је под псеудонимима Дундо Мароје, Миливој Приморац и Родољуб. Као драматичар јавио се први пута 1883, када је у „Хрватској вили“ објавио комедију Три брака, а 1884. анонимно је тискао алегоријски драмолет Заруке Хрватске. Трагедија Слијепчева жена и комедија Примадона приказане су 1893. У  Слијепчевој жени је под утјецајем Ђ. Верге хтио у краткој и згуснутој веристичкој драми постићи јарке драматске акценте, док је у Примадони карикирао грађане-скоројевиће, али и проговарао као опозициони политичар, па му је цензура брисала многе реченице. Најзрелије му је сценско дјело Ладањска опозиција, чија је премијера 1896. за Милетићеве управе значила друштвени догађај али и политички скандал. Овдје се Д. немилосрдно обрачунао с изравним политичким противником Ј. Франком али и са цијелим хрватским парламентарним опорбењаштвом које се иживљава у јаловим дебатама умјесто да се као уједињена опозиција супротстави главном непријатељу, који се у драми не спомиње, али се зна да је мислио на Мађаре. Утјецаје Гогоља и његовог Ревизора политичка је опозиција одмах искористила оптуживши га за плагијат. Успркос несумњивим гогољевским утјецајима, у овој политичкој комедији успио је дати вјерну слику хрватског друштва с краја стољећа. Политичко-сатиричка шала Министеријални савјетник (Szendrei Strassnoff), тискана под псеудонимом Родољуб 1906. у Ријеци, остала је неизведена, а изгубљени су драмски текстови Иван и Јован те Задруга Маловић, за које дознајемо посредним путем из Милетићевих мемоара. Сматрајући се прије свега политичаром, одвјетником и новинаром, Д. је сам изјављивао да су му сценска дјела „вјежбе којима се бави из љубави према драматичкој умјетности“, што је осим  случаја Ладањске опозиције и потврдила казалишна пракса. Овај комад је у СНП изведен 1911. под насловом Опозиција на селу.

БИБЛ: Тумач закона од 3. листопада 1876. и поступку у правних послових мање вриједности, Згб 1877; Основа новога казненога закона о злочинствих и преступих за краљевине Хрватску и Славонију уз образложење, Згб 1879; Тумач к обћем аустријском грађанском закону, Згб 1880-1883; Заруке Хрватске, комедија-алегорија у једном чину, Згб 1884; Програми опорбених странака у Хрватској, са Шимом Мацуром, Згб 1894; Изборна реформа, Згб 1899; Еволуција политичких идеја, Згб 1902; Разпуст сабора, Згб 1905; Ладањска опозиција, комедија. С предговором Јосипа Пасарића, Згб 1908; Министеријални савјетник (Szendrei Strassnoff) – политичко-сатиричка шала у 4 чина, Ријека 1906; Ладањска опозиција, Згб 1973; у рукопису: Три брака, комедија у 5 чинова; Слијепчева жена, драма у 1 чину; Примадона, комедија у 3 чина.

ЛИТ: Ј. Иблер, Изведба Примадоне, Народне новине, Згб, 1893, бр. 69; С. Милетић, Хрватско глумиште, Згб 1968, св. II; Ј. Пасарић, Др Маријан Деренчин, Савременик, Згб, 1908, бр. 4; Ј. Шиловић, Др Маријан Деренчин, Мјесечник правничког друштва у Загребу, Згб, 1908, бр. 3; Ф. Врбанић, Др Маријан Деренчин, Љетопис ЈАЗУ, Згб, 1908, књ. XXIII; Е. Штампар, Деренчинова „Ладањска опозиција“ према Гогољеву „Ревизору“, Обзор, Згб, 1936, бр. 97; Ј. Хорват, 100 годишњица Маријана Деренчина, Јутарњи лист, Згб, 1936, бр. 8860; Е. Штампар, Маријан Деренчин као драматик и данашњица, Хрватски дневник, Згб, 1938, бр. 787; М. Матковић, Хрватска драма XIX стољећа, у: Драматуршки есеји, Згб 1949; Т. Блажековић, Др Маријан Деренчин, Ријечка ревија, 1957, бр. 1-2; Ј. Хорват, Повијест новинства Хрватске, Згб 1962.

Н. Б.