ГРЕБЕЛДИНГЕР Стеван – балетски играч, кореограф (Тител, 22. VI 1936 – ). Доселио се 1946. у НСад, где је у Балетској школи, у класи Маргите Дебељак, стекао почетно (основно) играчко образовање. Као ученик VI разреда у СНП је одиграо улогу Меркуција у балету Ромео и Јулија у кореографији М. Олењине (1952). Не окончавши школовање, прешао је у ансамбл Балета НП у Бгду, у којем је радио од 1954. до 1957. Изразите играчке фигуре, сценски сугестиван, поуздан као партнер, убрзо је ушао у групу солиста: поверавају му се  солистичке улоге у којима игра са водећим играчима већ афирмисаним на београдској сцени (Ј. Бјегојевић, М. Сањина, Ф. Хармел, Д. Сифниос, В. Костић, К. Обрадовић, Д. Трнинић,  Б. Марковић, Г. Хаџиславковић, С. Жунац, Б. Младеновић, М. Момчиловић, Ж. Пребил). У улози Албрехта у Жизели потврдио се као поуздан класични играч, а кореографа Д. Парлића је инспирисао да за њега постави балет Б. Бартока Чудесни мандарин (1957). Наступао је и у другим Парлићевим балетима: Ариозо И. Стравинског, Љубав чаробница  М. де Фаље, Краљица острва М. Торија. У сезони 1957/58. ангажован је као првак балета у Немачкој опери на Рајни (Deutsche Oper am Rhein) у Диселдорфу, а затим је отишао у Париз, у школу Преображенске. У својству првог играча групе „Marquis de Cuevas“ играо је са Колет Маршан и Розелом Хајтауер и сарађивао са познатим кореографима – Ж. Скибиним, Л. Мјасиним, Д. Лишиним, Е. Кетоном  и др. Четири г. (1959-1963) наступао је са Људмилом Черином, којој је био партнер у филму Буре барута Жана Реноара и Љубавници из Теруела Рејмона Рулуа, приказаном и на фестивалу у Кану (1962). Са Черином је остварио турнеје по Енглеској, Шпанији, Италији, Белгији и Западној Немачкој, а као играчки пар гостовали су у Москви и Лењинграду, у балету Жизела. У Русији је (скративши своје презиме у: Гребел) радио на свом усавршавању са познатим кореографима и педагозима: Јермолајевим, Лапауријем, Месерером, Дудинском, Лавровским, Пушкиним и др. По повратку у Париз наступао је у телевизијским емисијама за више земаља Европе. Прихвативши позив да се као први играч прикључи Националном балету у Вашингтону (National Ballet Washington) 1963. је сарађивао са Фредериком Френклином и Жоржом Баланшином. Сопствену балетску трупу „California Ballet Company“ основао је у Сан Дијегу и за њу сам радио кореографије. Од 1970. је, по позиву – као гост, предавао и кореографисао на универзитетима у Пенсилванији, Вашингтону, Сан Дијегу. На Универзитету у Бирмингему (Алабама) је од 1971. предавао балет, кореографију, теорију и историју балета и критике. У СНП је 1988. поставио праизведбу балета Клеопатра као аутор либрета, редитељ и кореограф; на истом балету је поново радио 1993/94. са Харлемским играчким позориштем. За Нину Семизорову (Москва) приредио је Adagio lento, којим је она обележила 25. годишњицу уметничког рада (1990). Његов кореографски опус чини око 60 класичних и савремених балета које је поставио у разним позоришним кућама и балетским трупама. Добитник је многобројних награда и признања (као играч и као кореограф).

ЛИТ: М. Јовановић, Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта у Београду 1, Бгд 1994; М. Зајцев Игра што живот значи, Бгд 1994; С. Савић (прир.), 55 година Балетске школе у Новом Саду, НСад 2003.

Љ. М.

ГРЕГОР Сташа – в. ШЕНБЕРГЕР Геза

ГРЕГОРИЋ-ЉУБИЧИЋ Љубица – в. ЉУБИЧИЋ-ГРЕГОРИЋ Љубица

ГРЕГОРОВИЋ-ТОТ-ВЕЛИЧКОВИЋ Гизела – в. ТОТ-ВЕЛИЧКОВИЋ-ГРЕГОРОВИЋ Гизела

ГРЕНГОАР (Gringoire) – позоришна игра у једној радњи. Написао: Теодор де Банвил. Прво извођење 1866. у Паризу, први пут у нашој земљи 20. II 1870. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 10. I 1874. у НСаду (заједно са једночинком Без женидбе). Превео: Јован Ђорђевић. – Рд. А. Хаџић; А. Сајевић (Лудвик XI), Д. Ружић (Пјер Гренгоар), А. Лукић (Фурније), И. Сајевићка (Лујза), В. Марковић (Оливије де Дем), Ј. Маринковићка (Николија Андријева).

Премијера у СНП 28. X / 9. XI 1880. у Сремској Митровици (заједно са једночинком Он и она). – С. Рајковић (Лудвик XI), Д. Ружић (Пјер Гренгоар), А. Лукић (Фурније), М. Рајковићка (Лујза), В. Марковић (Оливије де Дем), Б. Хаџићева (Николија Андријева).

Премијера у СНП 3. XII 1887. у НСаду (заједно са једночинком Поклон). – В. Миљковић (Лудвик XI), Д. Ружић (Пјер Гренгоар), А. Милојевић (Фурније), Л. Хаџићева (Лујза), С. Лукин-Лазић (Оливије де Дем), Т. Лукићка (Николија Андријева).

Премијера у СНП 7/19. VIII 1897. у Руми (заједно са једночинком Бангалоз). – Рд. А. Лукић; А. Лукић (Лудвик XI), Д. Ружић (Пјер Гренгоар), М. Николић (Фурније), М. Марковићка (Лујза), Ј. Душановић (Оливије де Дем), Т. Лукићка (Николија Андријева).

Премијера у СНП 24. I 1902. у НСаду (заједно са једночинкама Љубавно писмо и Мена). – Рд. М. Хаџи-Динић; А. Лукић (Лудвик XI), Д. Ружић (Пјер Гренгоар), А. Стојановић (Фурније), М. Марковићка (Лујза), Ј. Душановић (Оливије де Дем), Т. Лукићка (Николија Андријева).

Премијера у СНП 26. XI / 9. XII 1905. у Осијеку (заједно са једночинкама Муж пред вратима и Женидба при фењерима). – Рд. Д. Спасић; А. Лукић (Лудвик XI), Д. Ружић (Пјер Гренгоар), М. Марковићка (Лујза), А. Стојановић (Фурније), Ј. Душановић (Оливије де Дем), Т. Лукићка (Николија Андријева) – Од прве премијере до 1906. изведено укупно најмање 55 пута.

БИБЛ: Гренгоар, позоришна игра у једном чину, написао (Теодор) Банвиљ, превео Ј. Ђорђевић, Панчево 1883.

ЛИТ: -1-, Гренгоар, Позориште, НСад 1874, бр. 9, с. 34-35; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, Сремска Митровица 1878, бр. 15, с. 117; С. М(илованов), Гренгоар. Тврдо срце, Позориште, НСад 1879, бр. 12, с. 47; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1880, бр. 4, с. 2; М. С(ави)ћ, Шоља теја. Гренгоар, Позориште, НСад 1881, бр. 22, с. 86-87; -ћ, Вршац, 15. III Гренгоар, Застава, 1883, бр. 65, с. 2; М. С(ави)ћ, Гренгоар и Шоља теја, Позориште, НСад 1884, бр. 38, с. 150-151; (ъ), Гренгоар, Српско коло, НСад 1884, бр. 11, с. 4; К-ћ, Гренгоар, Позориште, НСад 1887, бр. 37, с. 170-171; (Ј.) Г(рчић), Гренгоар, Позориште, НСад 1896, бр. 23, с. 90-91; А-м, У суботу, 28. нов. као предпоследња представа: „Гренгоар“, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 67, с. 3; А-м, Србско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар 1899, бр. 76, с. 3; δ, У среду, 19. јула приказано је: „Гренгоар“, Србадија, Велика Кикинда 1900, бр. 49, с. 4; (Ј.) Г(рчић), Гренгоар, Позориште, НСад 1902, бр. 16, с. 66-67; А-м, У четвртак, 24. јануара, гледасмо позоришну игру „Гренгоар“, Застава, 1902, бр. 21, с. 3.

Л. Д.

ГРЕНЕ-ДАНКУР Ерне (Ernest Grenet-Dancourt) – француски драмски писац (Париз, 21. II 1858 – Париз, 10. II 1913). Средње образовање стекао је у Лицеју „Свети Луј“; студирао је књижевност и био професор у једном пансионату, затим се запослио као чиновник у банци и најзад се определио за глумачки позив. Играо је у кружоцима, на добротворним представама, а потом је прешао у професионалне глумце: био је члан два париска позоришта, пратио је Коклена старијег на његовим турнејама по Француској и иностранству и био у трупи позоришта „Одеон“. Глуму је напустио 1881, посветивши се драмском раду. Најпре се јавио монолозима и једночинкама, од којих је добар део и посебно штампао, а затим је прелазио на комаде у три и пет чинова. Сви су се његови радови одликовали добрим расположењем, буфонеријом и изразитим галским духом. Комад Три жене једног мужа (Trois femmes pour un mari, 1884), његов највећи успех, доживео је преко сто узастопних извођења. Оставио је и велик број водвиља и комедија који су сви играни с успехом. Његова биста која је била израђена одмах после његове смрти, откривена је 1920. али су постављење омели ратни догађаји. Обожавао је своју мајку, после чије смрти је и сâм ускоро умро. СНП је, 1923, приказало његов комад Љубав у купатилу (L’Heure du bain, 1892).

ЛИТ: А-м, „Љубав у купатилу“ од Ренеа Данкура, Застава, 15. V 1923.

С. А. Ј.

ГРЕСИКЕР Херман (Hermann Gressieker) – немачки драматичар, драматург и редитељ (Магдебург, 10. II 1903 – Берлин?, 3. V 1983). После завршених хуманистичких студија, већ од 1926, био је позоришни радник, најпре као драматург и редитељ у Десауу и Брауншвајгу, па позоришни критичар берлинског „Берзанског курира“; од 1934. до 1936. је драматург у Берлину, од 1938. до 1945. је наставник Академије за филм у Бабелзбергу, а од 1945. је живео у Берлину као слободан књижевник и редитељ. Сем драма за позориште писао је комаде за радио и телевизију. Од његових дела познате су трагикомедија Baron Trenck (1930), комедије Der Regenbogen (1948), Heinrich VIII  und  seine Frauen (1957), Spielregeln (1966) и трагедија Seneca  und die goldenen Jahre (1951). У СНП је приказана његова комедија Хенрик VIII и његових шест жена 23. IV 1960, у преводу Драгослава Андрића.

БИБЛ: Хенри VIII и његове жене (Краљев гамбит), превео Драгослав Андрић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 950.

С. К. К.

ГРЕЧОВА В(ј)ера Милтијадовна (Вера Мильтиадовна Греч) – глумица и редитељ (рођ. у Русији ?, 1893 – Париз, 1974). Глуму је од 1913. до 1916. учила у школи Московског художественог театра и, по завршетку, запажена као изразито надарена, постала је и његова чланица. После револуције је, од 1919, стално била у емиграцији – најпре са групом чланова Московског художественог театра, у којој је наступао и њен супруг Поликарп Павлов и која је давала представе широм Европе, гостујући тако и у Згбу (од 18. XII 1920. до 13. III 1921). Са Павловим и великим руским уметницама Германовом, Крижановском, Павловом и Масалитиновом играла је у Прагу од 1922. Овај брачни пар је у југословенским позориштима све представе (углавном руских аутора) радио заједно: 1936/37. у НП у Сарајеву, 1937/38. и 1939-1942. у НП у Бгду, 1938/39. у НП у Скопљу. Г. је била уметница велике стваралачке снаге, неупоредиво природна, реалистична у художественом стилу, брижљиво студиозна у психолошкој анализи и у карактеризацији ликова и у раду као редитељ и у игри као претежно карактерна глумица. У НП у Бгду истакла се нарочито у улогама: Маша (Живи леш), Шарлота и Рајевска (Вишњик), Настја (На дну), Клеменса (Битка живота), Ана (Сиротиња није грех), Фјокла (Женидба), Олга (Туђе дете). И она и Павлов припадали су уметничкој школи Станиславског; нису били његови најрепрезентативнији глумци, али су се у режији доследно држали његовог учења. Нису допуштали да глумци представљају – глýме, него да живе непосредно и спонтано у улози и на сцени. „Инсистирали су да представа буде чиста, реалистична, као код художественика, али пошто нису располагали снагом да уводе глумце у ту атмосферу више су показивали и форшпиловали“ – сећа се Раша Плаовић. Од глумаца су тражили да до перфекције савладају текст и да се потпуно уживе у лик који тумаче. „Глумац се оспособљава за једну улогу, постаје јој апсолутни господар, тек кад у њему потпуно, без остатка, умре текст“ – говорила је Г. Заједно су, не угрожавајући индивидуалност и природу глумца, строго али изразито студиозно радили на грађењу улога појединачно и у склопу свих (до „најепизоднијих“) ликова, те је игра коју су они редитељски водили деловала складно, природно и реалистично. „У тој игри и нема игре, нема глумачког приказа. Има само непосредно иживљавање што је могуће више стварнога живота: са крајњим идеалом да се на позорници не даде сам чист живот“ („Сарајевска сцена“, 1936, бр. 5). За главне центре југословенског позоришта њихов рад је био значајан као велика школа и за глумце и за публику. У НП у Бгду Г. и Павлов су режирали – 1937: Гогољеву Женидбу, На дну М. Горког и Чеховљеве Три сестре; 1938: Васу Железнову М. Горког и Свадбу Кречинског А. Сухово-Кобиљина; 1940: Без мираза Островског, Шкваркинову Ноћну смотру и Дикенсовог Цврчка на огњишту; 1941: Разбијени крчаг Х. Клајста и Посао је посао О. Мирбоа; 1942: Молијеровог Уображеног болесника. По писању новосадске штампе, група московских художественика (Г., Хмар, Павлов, Дувани, Троцов) је у НСаду гостовала у сезони 1928/29, али није познато шта су тада извели. Са београдским ансамблом гостовали су у јануару и фебруару 1937. са Гогољевим комадима Женидба и Ревизор и представом На дну М. Горког. У НПДб су као гости 1937. режирали Гогољевог Ревизора и Дикенсовог Цврчка на огњишту.

ЛИТ: Т. Манојловић, Художествени театер, Comoedia, 1925, бр. 34, с. 2-7; А-м, Московски художественици у Новом Саду, Нови Сад, 1929, бр. 51, с. 6; С. Д(инчић), Гђа Греч и г. Павлов сећају се живо изгореле позоришне зграде и лепих дана гостовања у Новом Саду, Дан, 1937, бр. 20, с. 6; С. Динчић, Тријумф художествене глуме у Гогољевој „Женидби“, Дан, 1937, бр. 21, с. 4; А-м, Максим Горки: „На дну“, Дан, 1937, бр. 25, с. 6; С. Динчић, Велики успех Гогољевог „Ревизора“ у режији художественика гђе Вере Греч и г. Поликарпа Павлова, Дан, 1937, бр. 39, с. 8; А-м, A revizor, Napló, 1938, бр. 69, с. 10; М. Хћ., Н. В. Гогољ: Ревизор, Суботичке новине, 1937, бр. 18, с. 2.

Б. С. С.

ГРЕШНИЦА – драма у 3 чина. Написао: Божо Ловрић.

Прво извођење у Н-Оп 26. XII 1931. у Сплиту. – Рд. З. Вуксан-Барловић, сц. Б. Петровић; А. Гавриловић (Лука), Т. Танхофер (Пашко), А. Лескова (Аница), С. Косова (Милка), И. Комаровска (Лола), Ј. Ракуша (Стипе), М. Аћимовић (Божо), Б. Дрнић (Стево), М. Ганза (Јерко), А. Алигер (Тома), Стојан Јовановић (Милан), Е. Петровић (Раде), Ј. Вујићка (Олга), И. Лајтнер (Иво), В. Долинај (Ивка), И. Веселиновићка (Прва госпођа), М. Михлова (Друга госпођа). – Изведено 3 пута.

В. В.

ГРИБОЈЕДОВ Александар Сергејевич (Александр Сергеевич Грибоедов) – руски писац (Москва, 15. I  1795 – Техеран, 11. II 1829). Био је учесник отаџбинског рата против Наполеонове најезде, хапшен је због сарадње са декабристима и убијен у Техерану од стране реакције. Иако је писао песме и, са другима, састављао драме, остао је познат по драми у стиховима Невоља због памети. Ретко образован човек, велике културе и снажне интелигенције, сав свој дар, осећање стварности и знања уткао је у овај свој драмски рад и учинио га класичним делом руске књижевности. То је једно од оних дела у којем се, као у есенцији, налази све битно, карактеристично и уметнички јако да значи потпуну идентификацију писца са делом. Настајало у време од 1822. до 1824, то дело није само уметнички одраз прилика у Русији онога времена него је и универзална тема борбе човека са безбројним глупостима овога света и страдање човеково од памети која не може много да промени. Један паметан, млад, интелигентан и, за своје време, напредан човек сукобљава се са средином и приморан је да кида с њом, пун унутрашњих немира и противуречности. Као писац-интелектуалац сваку ствар у својој комедији дубоко је промислио. Он је у њој дао ситуације, ликове, сукобе и формулисао умне изреке, као човек којем је стало до животне истинитости и улоге памети у животној борби. Зато и није правио карикатуре, како је сам признавао, него портрете, јер су портрети потпунији, јаснији и истинитији. Сваки од ликова ове комедије постао је, током времена, симбол за ознаку једне врсте људи, али не само по једној особини или речи, из које је изведено његово име, него по укупном знању и понашању. Главној личности, Чацком, није стало само до борбе са средином у којој се нашао него и до слободе и ослобођења друштва и личности од човека недостојног режима. Још од прве појаве дела, руска књижевна критика истакла је вредност дела као друштвене комедије и у њој, нарочито, језик и стил, који су богати, сликовити и пословично језгровити. У СНП је комедија Невоља због памети изведена под насловом Ко много зна много и пати (1876).

В. Кл.