ГРГУРОВА Милка – глумица (Сомбор, 14. II 1840 – Београд, 25. III 1924). Основну школу и три разреда Женског завода за васпитање завршила је у Сомбору. Због изненадног осиромашења отац Сава и мати Софија је 1856. удају за сремскокарловачког трговца Матића. Како се није уклопила у новоосновану породицу, она 1858. напушта мужа и враћа се са ћерком Евицом код родитеља, на салаш у Лалић. Време проводи у читању и личном образовању. Важила је за једну од најобразованијих глумица тога доба: говорила је немачки, свирала клавир и добро познавала поезију и драмску литературу. У Сомбору се 1862. придружила локалној дилетантској дружини и често посећивала гостујуће представе СНП. Захваљујући течи Стевану Брановачком (в), начелнику ДСНП, упознала се са Јованом Ђорђевићем (в), управником СНП. Ово познанство је било од пресудног значаја за њу. На Ђорђевићев позив она крајем маја 1864. постаје чланица СНП. Дебитовала је у Винковцима 19/31. VII 1864. улогом Љубице у Мејрими. У СНП остала је до 26. IX 1868, када је са Ђорђевићем и још десеторо глумаца прешла у тек основано НП у Бгду, у којем је остала до пензионисања, 17. IV 1902, а од публике се опростила 4. IV 1902. улогом Маркизе Антоанете де Помпадур у Нарцису. Према сведочењу М. Грола, у пензију је отишла на лични захтев због болести грла. На сцену се после тога враћала још четири пута: 27. IV 1903. насловном улогом у Јаквинти, 29. IV 1903. као Жервез у Звонару Богородичине цркве, оба пута у Дилетантској дружини Српског певачког друштва „Гусле“ из Мостара, у Бгду 1912. опет као Јаквинта и 1913. у београдској ђачкој аматерској дружини као Мара Никшина у Сутону. Прославила је 25-огодишњицу уметничког рада 17. XII 1889. у НП у Бгду. У Бгду се удала други пут за Константина Алексића, питомца Царске санктпетербуршке војне академије, али је он рано умро. Умрла је у сиромаштву, у малој соби Глумачко-балетске школе, потпуна заборављена и од колега и од публике. Сахрањена је уз највеће почасти: опело јој је држао патријарх, сахрани је присуствовао и положио венац лични изасланик краља Александра I, а од ње су се опростили и многобројне колеге, песници и званичници. Била је миљеница публике али и критике. Својом уметничком игром то је и заслужила. Успела је да проникне у лик широком скалом осећања, мимике и гестикулације и да на сцени покаже најтананија људска осећања. Зато је и заслужила титулу једне од највећих српских трагеткиња: „најбоље и најјаче трагеткиње и с ове и оне стране Саве и Дунава“. Звали су је српском Саром Бернар. Посебно јој је била наклоњена краљица Наталија, која ју је награђивала понеким поклоном или јој упућивала писма. Зна се да је тумачећи улогу руске кнегиње Федоре у истоменој драми носила хаљину која је била лични дар краљице Наталије. Изразито надарена драмска глумица лепе појаве и отменог држања, висока, шармантна, лепог гласа и изузетне дикције, била је најобразованија глумица свог времена. Писала је и објављивала приповетке, путописне и аутобиографске записе и некрологе, али је и преводила драмска дела са немачког и француског језика. За потребе НП у Бгду превела је с немачког Лек за нервозне жене П. Хенриона и с француског Марију Манцини А. Д᾽Енерија и Ф. Дијега. Преводе приповедака Маркизина мати и Ујак и нећак под заједничким називом Париски бракови објавила је уз писану дозволу писца Едмонда Абуа. За уметнички рад била је одликована орденима Белог орла V реда, Светог Саве III реда и Даниловим крстом IV реда, Крстом милосрђа као болничарка у Српско-турском рату (1876-77), а од млађе публике даривана је 1887. сребрним ловоровим венцем на којем је писало „Првој уметници југословенској“. Урош Предић је 1918. израдио њен портрет у уљу (у власништву СНП); априла 2016. је у Сомбору, у улици Никле Петровића откривена њена биста (рад вајара Игора Шефера).
УЛОГЕ: Љубица (Мејрима), Савка (Шаран), Мара (Ђурађ Бранковић), Меланија (Карло XII), Неда (Краљева сеја), Ернестина (Обрштар од 18 година), Милка (Стари бака и његов син хусар), Ана (Низ бисера), Милка (Вежбање за брачни живот), Мера (Доктор Робен), Адријена (Адријена Лекуврерова), Босиљка (Сеоба Србаља), Ана (Немања), Ана (Она је луда), Марија (Ђаволови записници), Лујза (Сплетка и љубав), Југослава (Ко је господар у кући), Габријела (Жена што кроз прозор скаче), Добрила (Добрила и Миленко), Стана (Хајдук Вељко), Марија Стјуартова (Марија Стјуартова), Вукосава Обилићка (Милош Обилић), Јаквинта (Јаквинта), Јевросима (Максим Црнојевић), Санда Љубомирка (Награжданије и наказаније), Милена (Похвала), Ида Рајнхолдова (Робијашева ћерка), Супруга доктора (Он није љубоморан), Добрила (Смрт кнеза Добросава), Мадлона (Цврчак), Маркиза Антоанета де Помпадур (Нарцис), Јелена (Последња деспотица смедеревска), Терезка (Мишел Перен).
БИБЛ: Приповетке, Бгд 1897; Атентаторка Илка, Бгд 1911; превод са француског: Едмонд Абу, Париски бракови, Бгд 1883.
ЛИТ: М. Јовановић, О уметничким квалитетима М. Гргурове, Јединство, 1869, бр. 84, с. 294; И. Огњановић Абуказем, Париски бракови, Јавор, 1884, бр. 2, с. 59-61; С. Јакшић, Приповетке Милке Гргурове, Зора, 1897, бр. 5, с. 177-180; Б. Цветковић, Прве београдске глумице, Глума, 1921, бр. 1-2, с. 43-46; Р. Младеновић, Смрт старе трагеткиње, Comoedia, 1924, бр. 13, с. 2-3; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 303; Н. Љубинковић, Судбина једне нештампане збирке приповедака Милке Гргурове, у: Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Бгд 1968.
М. Л.
