МАТИЦА СРПСКА И ПОЗОРИШТЕ.

МАТИЦА СРПСКА И ПОЗОРИШТЕ. – Први позоришни комад који је Матица српска издала била је драма Јована Стерије Поповића Невиност или Светислав и Милева (Будим 1827). Она притом није толико имала у виду позоришне потребе Срба у Аустро-Угарској колико жељу да охрабри младога писца и читалачкој публици пружи изворно дело из књижевног рода који се дотле код нас, на прави начин, савременији и за читаоце прихватљивији, није ни неговао. У оно време Срби још нису имали своје стално позориште. После покушаја неколицине трудољубивих посленика крајем XVIII и почетком XIX века да Срби добију представе на своме језику, у доцнијим периодима ту празнину ће попуњавати дилетантске позоришне дружине, које ће бити осниване у многим местима Бачке и Баната, радити понекад дуже а најчешће краће време, а затим престајати са радом, да би после извесног времена, у истим или другим местима, биле обнављане или осниване нове. У таквим приликама МС, са својим скромним средствима, није могла посвећивати већу бригу драмској књижевности, нити се одлучивати да је издаје у већем обиму но што је чинила тада, па и доцније. МС је сматрала да стваралаштво у овој врсти књижевности првенствено треба да подстиче расписујући стечајеве за најбоље изворне драмске текстове на нашем језику, награђујући их према својим могућностима; поготову је такав задатак узимала на себе после оснивања СНП (1861), па је у том раздобљу драмска дела награђивала и мимо конкурса. Од 1827. до 1914. МС је у своме издању, у засебним књигама, штампала ове драме:

Невиност или Светислав и Милева, жалостивно позориште у пет дејствија – Јована Ст. Поповића, Будим 1827;

Одело из Триеста, весела игра у четири дејствија – Ј. Ф. Јингера, с немачког превео Михаило Витковић, Будим 1830;

Жертва на смерт, позориштна игра у три дејствија – Аугуста Коцебуа, с немачког превео Михаило Витковић, Будим 1830;

Турци у Босни или Смерт Милоша, жалостна игра у пет дејствија – Аугуста Коцебуа, посрбио Константин Поповић Комораш), Будим 1834;

Цар Лазар или Паденије сербског царства, жалостна игра у пет дејствија – Исидора Николића (Србоградског), Будим 1835;

Натан мудриј, драматски спев у пет дејствија – Г. Е. Лесинга, превео Јован Хаџић (М. Светић), НСад 1861;

Краљевић Марко и Вуча ђенерал, позориштна игра у три дејства, по народној песми сочињена – Атанасија Николића, НСад 1861;

Максим Црнојевић, трагедија у пет радња – др Лазе Костића, НСад 1866;

Цар Лир, трагедија у пет чинова – Виљема Шекспира, с енглеског превео др Лаза Костић, НСад 1894;

Саул, драма у пет чинова – Драгутина Ј. Илијћа, НСад 1906;

Ромео и Јулија, трагедија у пет чинова – Виљема Шекспира, превео Лазар Костић, НСад 1907;

Отело, Црнац млетачки, трагедија у пет чинова – Виљема Шекспира, с енглеског превео Светислав Стефановић, НСад 1908;

Дубровачка трилогија (Allons enfants, Сутон, На тараци) – Иве Војновића, НСад 1909 (друго, дефинитивно издање; прво издање је Матице хрватске, Згб 1902);

Сукоби, драма у четири чина – Светислава Стефановића, НСад 1910;

Воља народа, драма у три чина – Иве Ћипика, НСад 1911;

Хасанагиница, драмска слика у стиховима, с пјевањем – Алексе Шантића, НСад 1911.

Одмах пада у очи да је МС за 84 г. у засебним књигама штампала свега 16 драмских дела, и то 5 до 1861, а после тога, до 1911, дош 11. Тај њен биланс, међутим, побољшаће „Летопис МС“, на чијим ће страницама од 1836. до 1911. бити објављено још 39 драмских текстова, оригиналних и преведених, у целини или у одломцима. Ти подаци показују да она у том периоду није запостављала драмску књижевност, али је није могла сматрати ни својом нарочитом издавачком обавезом у приликама у којима није имала средстава ни за многе друге послове и издавачке подухвате. Могло би се чак рећи да је тадашња МС, и поред многих невоља с којима се борила, драмској књижевности поклањала лепу пажњу, штампала је сваке друге г., било у засебној књизи било у „Летопису“, више од једне драме, не рачунајући награде додељене драмским писцима из фондова и задужбина којима је управљала, што је такође била врста подстицаја овој области књижевног стваралаштва и допринос МСзвитку нашег позоришног живота. У оно време, од седамдесетих и, нарочито, осамдесетих г. XIX века, штампали су драмска дела и други издавачи, и немали број часописа. Упоредне статистике показале би, на пример, да је од 1880. до 1914. учешће драмске књижевности у целокупној издавачкој делатности код Срба било процентуално веће но у било којем тридесетогодишњем периоду после 1918. (в. Издавачи и штампари драмских дела код Срба у Угарској до 1914. године). МС, дакле, није била и није било неопходно ни да буде главни а још мање једини носилац те активности. Ако се ово питање размотри у комплексу издавачке делатности у области драмске књижевности код Срба уопште у другој половини XIX и почетком XX века, видеће се да удео МС у њој није био ни мали ни безначајан; напротив. Што се тиче „Летописа МС“, у њему као да је већ први његов уредник, Георгије Магарашевић – саопштавајући 1828, у свесци 15, почетак Трагедије „Обилић“ Симе Милутиновића Сарајлије – најавио да ће часопис пратити и развој нашег драмског песништва, а четврти по реду уредник, Теодор Павловић (в), објавио је на страницама „Летописа“ (1837, књ. 41) подужи чланак Позориште, Народно позориште, Србско народно позориште, у којем се залаже за оснивање позоришта у НСаду, Сомбору, Земуну, Панчеву, Вршцу, Великој Кикинди и другим нашим градовима, препоручујући да „се не устручавају млади Србљи и Србкиње да у народном театру представљају“. Био је то први глас који се до оног времена о томе чуо, и сасвим друкчији и конкретнији од жеља Емануила Јанковића (в) и Јоакима Вујића (в). Павловић је, чак, започињући у „Летопису“ свој уреднички период (1832, књ. 29), објавио у њему, у дијалошком облику, и свој први оригиналнл рад – Смерт Катона (догодило се за време Јулија Кесара) – из чега са може наслутити да му драма није била далека. Његов последник на положају уредника, Јован Суботић (в), будући драматичар, објавиће доцније у „Летопису“ превод чланка непознатог аутора Позориштно дејствије (1838, књ. 43) и отада ће се часопис, на разне начине, бавити и театром, објављиваће, разуме се, и драмске текстове. Од 1838, када заправо почиње да објављује и радове из драмске књижевности, до 1911. су у „Летопису“ штампани ови драмски текстови:

Ратобид и Илка (покушеније опере србске) – либрето за оперу Јована Суботића (1838, књ. 42);

Семела, позориштно дело у два дејствија – Фридриха Шилера, слободно превео Јован Пантелић (1839, књ. 46);

Пастирска игра у славу високодостојног господина Исидора от Николић као добродошлог у Војводовину Сербије великог жупана… – Георгија Стефановића Којанова (1851, књ. 84);

Ромео и Јулија, одломак (Башта код Капулета) – Виљема   Шекспира, превео Лаза Костић (1859, књ. 99);

Рихард III, појава 3. и 4. првог чина – Виљема Шекспира, превео Лаза Костић (1860, књ. 101);

Максим Црнојевић, трагедија, прва радња – Лазе Костића (1863, књ. 107);

Сан и јава. Први део. Историјска драма у 3 чина – написао Милан Јовановић (Морски) (1875, књ. 118);

Мера за меру (Measure for measure), позоришна игра – Виљема Шекспира, превео с енглеског Милан Јовановић (Морски) (1882, књ. 129-130);

Неће да се противи, шаљива игра у једном чину – Милана Савића (1883, књ. 135);

Федра, трагедија у пет чинова – Жана Расина, превео Никола В. Ђорић (1885, књ. 141-142);

Владислав, краљ угарски, историјска трагедија у пет чинова – Николе В. Ђорића (1886, књ. 145-148; 1887, књ. 149);

Преки лек, шаљива игра у једном чину – Мите Калића (1887, књ. 150);

Смрт Периклова, драма – Војислава Ј. Илића (1887, књ. 151);

Хамлет, краљевић дански, трагедија у пет чинова – с енглеског превео др Лаза Костић (1887, књ. 152; 1888, књ. 153-156);

Свекрва, шаљива игра у једном чину – Мите Калића (1888, књ. 154);

Суђаје (Суђенице), драмолет у два чина, по народном веровању – Љубомира Петровића-Љубинка (1888, књ. 155);

Добре воље, шаљива игра у четири чина – Милана Савића (1889, књ. 159);

Кринка, трагедија у пет чинова – Николе В. Ђорића (1890, књ. 162-164);

Дојчин Петар, драмски спев у три одељка – Милана Савића (1891, књ. 166);

Цар Јован, хисторијска трагедија у пет чинова – Мите Поповића (1891, књ. 167-168);

Јасмина и Ирена, драма у пет чинова – Манојла Ђорђевића Призренца (1893, књ. 173-176);

Трагедија „Обилић“ – Симе Милутиновића Сарајлије, у изводу (1893, књ. 174);

Цар Лир, трагедија у пет чинова – Виљема Шекспира, с енглеског превео др Лаза Костић (1894, књ. 177-180);

Еманципована, шаљива игра у једном чину – Данице Бандићке (1895, књ. 182);

Оковани Прометеј, трагедија – написао Есхил, превео Александар Писаревић (1897, књ. 190-191);

Мајстор Манојло, трагедија у четири чина, III чин – Силве Кармен (псеудоним румунске краљице Јелисавете), превео Јован Јовановић Змај (1897, књ. 192);

Ричард III, трагедија у пет чинова – Виљема Шекспира, с енглеског превео др Лаза Костић (1898, књ. 193-195);

Ифигенија у Тавриди, драма у пет чинова – Ј. В. Гетеа, превео Змајова (Јован Јовановић Змај) (1899, књ. 200-201, 1900, књ. 202-204);

Мраз, једна драмска сцена – Пере С. Талетова (1902, књ. 216);

Одломци из „Валенштајна“ – Фридриха Шилера I – Из „Валенштајнова табора“: пролог, 8. појава; II – Из „Пиколоминија“: први чин – 2, 3, 4. појава; III – Из „Валенштајнове смрти“: први чин – из 1. појаве, 2, 3, 4, 5. појава, други чин – 2. појава, пети чин – из 3. појаве. За спомен стогодишњице од смрти песникове. Превео Јован Живојновић (1905, књ. 230);

Иконија, драматски спев у пет чинова – Пере Радуловића (1905, књ. 232);

Мениет, каприса у једном чину – Милана Беговића (1905, књ. 233);

Три депутације, комедија у једном чину из Бранкова живота – Драгутина Ј. Илијћа (1906, књ. 235);

Пучанин као властелин, комедија у пет чинова – Ж. Б. П. Молијера, превео Симо Матавуљ (1906, књ. 239-240, 1907, књ. 241);

Прије ноћи, драма – Боже Ловрића (1909, књ. 255);

Госпођа Срећа или Пијеротово рањено срце, каприса у једном чину – Милана Беговића (1910, књ. 267);

Сукоби, драма у четири чина – Светислава Стефановића (1911, књ. 276-280);

Хасанагиница, драмска слика у стиховима, с пјевањем – Алексе Шантића (1911, књ. 277);

Воља народа, драма у три чина – Иве Ћипика (1911, књ. 278-280).

Поред штампања драмских дела, МС је и наградама подстицала књижевно стваралаштво у овој области и помагала развитак наше позоришне културе. МС је награђивала ауторе драмских дела средствима трију својих фондова: из Фонда МС, Фонда Јована пл. Нако Великосентмиклошког (в) и Задужбине Јована Остојића и његове жене Терезије рођ. Зозук. Књижевни фонд МС имао је 1841. на располагању 4298, а Накин фонд 5000 форината у сребру, који је доцније нарастао до износа од 13.716 форината и 43 новчића у сребру. Задужбина Јована Остојића и његове жене Терезије располагала је из њиховог легата, од 1878, када је ступила у дејство, до 1910, са по 50 дуката цесарских годишње. Из ових и неких других фондова додељиване су, разуме се, награде и за друга књижевна и научна дела. Исидор Николић Србоградски поклонио је МС своју трагедију Цар Лазар или паденије сербског царства, с посветом Сави Текелији, и она је то дело штампала 1836. као последње пре но што ће 1844. почети са расписивањем награда из Накиног фонда, из којег ће доцније бити награђивани и драмски писци. МС ће, после тога, покушати да подстакне обнављање позоришног живота код Срба у Угарској који је за време Баховог апсолутизма био замро: 1858, на предлог секретара МС Јована Ђорђевића (в), Главна скупштина МС одлучује да се распишу награде за историјску драму из српског народног живота и једну новелу исте врсте. Међутим, тек 1862. награђује из Накиног фонда Сеобу Србаља Ђуре Јакшића са 100 дуката, а 1866. штампа о свом трошку Максима Црнојевића Лазе Костића. После пресељења ис Пеште у НСад (1864), највероватније утицајем Светозара Милетића (в), МС расписује, између осталих, награде и за драмска дела „која треба да унапреде драмску књижевност да би се и за СНП створио национални репертоар“ (В. Стајић). Њена Главна скупштина 1864. одлучује, с тим у вези, да се за подизање српске драматичне књижевности и СНП распише награда за историјску драму ис српског народног живота, у прози или у стиховима. Она доцније у подстицању развитка позоришне културе код Срба иде и даље, па расписује награде и за друге теме блиске позоришту, теоријског карактера; на пример: Шта је трагичност уопште, и трагичан моменат напосе? Има ли, и који су предмети у нашој повесници у том погледу удесни за историјску трагедију? Притом не заборавља ни историју српског позоришта, у оно време сасвим непознату, и спремна је да награди рад о теми Нацрт повеснице српског народног позоришта у овим крајевима, и одређује му чак и обим: најмање три штампана табака. Обећава награду и за расправу о теми Наша новија драматика, а не заборавља ни драмска дела за која као да је у дугом временском периоду стечај био непрекидно отворен. Понекад поставља и конкретне захтеве: да се преведе Софоклов Oedipus tyrranos („у размеру оригинала“) и шаљу за награду шаљиве игре из народног живота. Почетком деведесетих г. XIX века МС поново расписује награде за драму или шаљиву игру, а 1900. тражи да јој се подносе ради награђивања и студије или расправе о музичкој уметности код Срба. Г. 1875. МС је замолила Јована Нака да измени члан 2. свог Основног писма тако да се награде могу додељивати и на расписан стечај и ван стечаја. Како, изгледа, он на ту молбу није одговорио, сматрало се да је предлог прихватио и отада се према њему и поступало. Из Накиног фонда, хронолошки, награђени су аутори још и ових позоришних комада:

1874: Грабанцијаш прави и криви, шаљива игра у четири чина Илије Округића Сремца – са 200 форината, и Љубавно писмо, шаљива игра у једном чину Косте Трифковића – са 100 форината;

1880: Слободарка, трагедија у пет радњи Манојла Ђорђевића Призренца – са 300 форината, и Несуђени, шаљива игра у четири дела Милана Јовановића (Морског) – са 150 форината;

1882: Краљ Вукашин, хисторијска драма у пет чинова Драгутина Ј. Илијћа – са 300 форината, и Пера Сегединац, трагедија у пет чинова из повести народа српског Лазе Костића – са 500 форината;

1885: Проводаџије (првобитни наслов: То ћемо видети), шаљива игра у пет чинова Милана Савића – са 200 форината;

1885: Најбогатији (доцније промењен наслов: Четири милиона рубаља), шаљива игра у три чина, с певањем, Стевана Ј. Јефтића – са 200 форината; Подвала, комедија у пет чинова а девет слика од Милована Ђ. Глишића – са 100 форината, и Ново доба, комедија у три чина Милутина Ј. Илијћа – са 100 форината;

1886: Мој џеп, шаљива игра у три чина Мите Калића – са 150 форината, и Цар Јован, хисторијска трагедија у пет чинова Мите Поповића – са 300 форината;

1888: Свилени рубац, шаљива игра у три чина Божидара Борђошког – са 100 форината;

1889: Андрија Хумски (првобитни наслов: Андрија), трагедија у пет чинова Андре Гавриловића – са 120 форината, и Кобан спомен, глума из сеоског живота у три чина, с певањем, Михаила-Мише К. Димитријевића – са 120 форината;

1890: Ускоци, драма у пет чинова Борка Брђанина (псеудоним Светозара Љ. Гавриловића) – са 200 форината,

1894: Еманцинована, шаљива игра у једном чину Данице Бандићке Телечкове – са 100 форината;

1896: Максим, шаљива игра у три чина Мите Калића – са 200 форината;

1900: По команди, шаљива игра у три чина Мите Калића – са 200 форината, и Ретка срећа, шаљива игра у једном чину Милеве Симићеве – са 100 форината.

После тога се, све до 1910, драмски писци не награђују из Накиног фонда, него се из његових средстава хоноришу аутори дела одабраних за штампање у едицији „Књиге за народ“. У међувремену, на корицама и насловном листу двеју штампаних драма из едиције „Књиге МС“ (бр. 16 и 17) одштампано је да су „награђене из Задужбине Јована Остојића и жене му Терезије“: Саул, драма у пет чинова Драгутина Илијћа (1906) и Ромео и Јулија, трагедија у пет чинова Виљема Шекспира, у преводу Лазе Костића (1907). Ове награде, међутим, као да то и нису. Пре ће бити да је из Задужбине аутору односно преводиоцу исплаћена ауторска накнада а не награда. После једне деценије од последњих награда додељених из Накиног фонда, из средстава Задужбине до Првог светског рата награђени су аутори још и ових драмских дела:

1910: Сукоби, драма у четири чина Светислава Стефановића – са 700 круна; Воља народа, драма у три чина Иве Ћипика – са 500 круна, и Асанагиница, драмски спев у једном чину Алексе Шантића – са 300 круна; и

1911: Једрилица без једара, социјална драма непознатог аутора – са 400 круна. Пошто се писмо са именом аутора ове драме било изгубило, Главна скупштина МС је 1912. одлучила да се писац позове преко новина да се јави. „Можемо да слутимо зашто Тихомир Остојић није спровео овај закључак“ (В. Стајић). Тадашњи секретар МС је, сасвим вероватно, сматрао да дело не заслужује такво признање, па ова награда аутору није ни исплаћена.

Оцењивачи драмских текстова који су МС подношени ради награде и објављивања у „Летопису“ или у засебним књигама били су, ређе, Јован Ђорђевић, Јован Суботић, Јован Андрејевић Јолес, Антоније Хаџић, Филип Оберкнежевић, Михаило Полит-Десанчић, Светозар Савковић, Стеван В. Поповић, Лаза Костић, Милан Јовановић Батут и Ђорђе Дера, рецензентски послови су у два-три случаја били поверавани и београдским књижевницима – Милораду Шапчанину и Ђорђу Малетићу. Највећи број драма, међутим, оценили су Јован Грчић, Милан Савић, Миша Димитријевић, Милан А. Јовановић, Стеван Милованов и Милутин Јакшић. После 1900. у тој улози појављују се још и Радивоје Врховац и Сава Петровић. Понекад су рецензенти – а међу њима је, као што се лако може уочити, већином било некомпетентних за оцену књижевне и сценске вредности драмског дела – прелазили границе своје надлежности, па су од аутора тражили да у делу изврше мање или веће измене, или да га чак из основе прераде, ако рефлектирају на награду из Накиног фонда, односно да им комад буде објављен у „Летопису“. Тако су, покоравајући се захтевима оцењивача, своје драмске текстове прерадили: Мита Поповић Цара Јована, Љубомир Петровић – Љубинко Суђаје, Андра Гавриловић Андрију (којем мења и наслов у Андрија Хумски), Милан Савић На леп начин, Милутин Ј. Илијћ Ново доба, Даница Бандић Еманциповану, Манојло Ђорђевић-Призренац Јасмину и Ирену. Јован Грчић је, на пример, Кринку Н. В. Ђорића оцењивао два пута. Први пут неповољно, ставивши многе примедбе на текст. После тога ју је Ђорић прерадио и дотерао према примедбама рецензента и Грчић је такву препоручује за „Летопис“, али не и за награду, јер Кринка – закључује оцењивач – и поред својих песничких вредности, још увек нема праве трагичне кривице због које страдава. Дело је примљено за „Летопис“ и хонорисано са 150 форината. Исту судбину доживели су Дојчин Петар Милана Савића и Преки лек и Свекрва Мите Калића, Суђаје Љубомира Петровића-Љубинка, Јасмина и Ирена Манојла Ђорђевића-Призренца и др. Даница Бандић је по Грчићевом савету Еманциповану, која је првобитно имала три чина, темељном прерадом скратила на један чин! Грчић је доцније себи у нарочиту заслугу приписивао што је, по његовом мишљењу, успешно спроведена ова „,операција“ („Позориште“, 1896, бр. 23, с. 91). Рецензенти, који се нису прославили предлажући за награду из Накиног фонда већи број дела која чак ни у тадашњим књижевним приликама нису то заслуживала, одбили су неке драмске текстове који су у оној и онаквој конкуренцији по вредности били испред награђених. Несхватљиво је, на пример, да су награду из Накиног фонда добили Најбогатији Стевана Ј. Јефтића, Свилени рубац Божидара Борђошког, Кобан спомен глумца Мише К. Димитријевића и – даље да не набрајамо – Ускоци Светозара Љ. Гавриловића, а да је 1889. одбијена Ускокова љуба (Гордана) Лазе Костића (оцењивачи М. Савић и Ј. Грчић) и да није прихваћена 1895. ни за награду ни за штампање у „Летопису“ комедија Бранислава Нушића Народни посланик (оцењивачи Ј. Грчић и М. Јакшић). У конкуренцији у којој се налазио могао је проћи чак и Ђидо Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака, али 1891. и он одбијен (оцењивачи М. А. Јовановић и С. Милованов). Без обзира на ове и друге, неспоменуте случајеве, Матица је расписивањем и додељивањем награда подстицала наше писце да раде на изворној драми, и те њене иницијативе, срачунате да буду ширег значаја и на корист националне културе и духовног живота народа, свакако су биле племените у својим побудама. Што оне притом нису увек доносиле и добре резултате, питање је много дубље и сложеније но што би се дало закључити само на основу овлашног набрајања чињеница.

ЛИТ: Ј. Ђорђевић, Ђорђе Ђура Јакшић – Сеоба Србаља, драма, ЛМС, 1862, књ. 106, с. 182; Ј. Андрејевић, Ђорђе Јакшић – Љубиша или Сеоба Срба, драма, ЛМС, 1862, књ. 106, с. 184-188; Ј. Суботић, Др Лаза Костић – Максим Црнојевић, трагедија, ЛМС, 1864, књ. 109, с. 203-205; Ј. Ђорђевић, Лаза Костић – Максим Црнојевић, ЛМС, 1864, књ. 109, с. 205-206; Ј. Андрејевић, Лаза Костић – Максим Црнојевић, драма, ЛМС, 1864, књ. 109, с. 206-209; М. Димитријевић и М. Савић, Манојло Ђорђевић Призренац – Слободарка, трагедија, ЛМС, 1883, књ. 134, с. 149-151; М. Димитријевић, Др Милан Јовановић Морски – Несуђени, шаљива игра, ЛМС, 1883, књ. 134, с. 151; М. Савић, Мита Поповић – Цар Јован, трагедија; Драгутин Ј. Илијћ – Краљ Вукашин, трагедија; Др Лаза Костић – Пера Сегединац, трагедија, ЛМС, 1885, књ. 136, с. 134-136; А. Хаџић, Др Лаза Костић – Пера Сегединац, трагедија, ЛМС, 1883, књ. 136, с. 136-141; Ј. Грчић и М. Савић, Драгутин Ј. Илијћ – Краљ Вукашин, драма, ЛМС, 1884, књ. 138, с. 139; Ј. Грчић, Драгутин Ј. Илијћ – Краљ Вукашин, драма, ЛМС, 1884, књ. 139, с. 136-138; Ј. Грчић, Милан Савић – То ћемо видети (Проводаџије), шаљива игра, ЛМС, 1884, књ. 140, с. 151-152; М. Димитријевић, Милан Савић – То ћемо видети (Проводаџије), шаљива игра, ЛМС, 1884, књ. 140, с. 153-154; Л. Костић, Др Милан Савић – То ћемо видити (Проводаџије), шаљива игра, ЛМС, 1884, књ. 140, с. 161-165; Ј. Грчић, Стеван Ј. Јефтић – Најбогатији, шаљива игра, ЛМС, књ. 144, с. 127-130; Ст. В. Поповић, Стеван Ј. Јефтић – Најбогатији, шаљива игра; Драгутин Ј. Илијћ – Сваком своје, комедија; Милован Ђ. Глишић – Подвала, ЛМС, књ. 144, с. 136-138; М. Савић, Стеван Ј. Јефтић Најбогатији, шаљива игра; Драгутин Ј. Илијћ – Сваком своје, комедија; Милован Ђ. Глишић – Подвала, комедија, ЛМС, 1885, књ. 144, с. 149-153; Ј. Грчић, Милован Ђ. Глишић – Подвала, комедија, ЛМС, 1885, књ. 144, с. 133-136; С. Савковић, Никола В. Ђорић – Владислав краљ угарски, трагедија, ЛМС, 1886, књ. 146, с. 142-145; Ј. Грчић, Никола В. Ђорић – Кринка, трагедија, ЛМС, 1887, књ. 151, с. 142-143; књ. 152, с. 147-148; Ј. Грчић, Мита Калић – Мој џеп, шаљива игра, ЛМС, 1887, књ. 151, с. 145; М. Јовановић Батут, Мита Калић – Мој џеп, шаљива игра, ЛМС, 1887, књ. 151, с. 143-145; М. Димитријевић, Мита Поповић – Цар Јован, трагедија, ЛМС, 1887, књ. 151, с. 145-146; Ј. Грчић, Љубомир Петровић – Љубинко – Суђаје, драмолет, ЛМС, 1888, књ. 153, с. 170-172; књ. 154, с. 149-150; Ј. Грчић, Мита Калић – Свекрва, шаљива игра, ЛМС, 1888, књ. 154, с. 150; М. Савић, Андра Гавриловић – Андрија, трагедија, ЛМС, 1887, књ. 157, с. 166-170; Ј. Грчић, Андра Гавриловић – Андрија, трагедија, ЛМС, 1889, књ. 157, с. 170; М. Савић, Невенко Божидар Борђошки – Свилени рубац, шаљива игра, ЛМС, 1889, књ. 157, с. 170-171; Ј. Грчић, Невенко Божидар Борђошки – Свилени рубац, ЛМС, 1889, књ. 157, с. 171; М. Савић, М. К. Димитријевић – Кобан спомен, позоришна игра, ЛМС, 1889, књ. 160, с. 160-164; Ј. Грчић, М. К. Димитријевић – Кобан спомен, глума из српског живота, ЛМС, 1889, књ. 160, с. 174; М. Савић, Лаза Костић – Ускокова љуба, глума, ЛМС, 1889, књ. 160, с. 153-156; Ј. Грчић, Аноним (Лаза Костић) – Ускокова љуба, глума, ЛМС, 1889, књ. 160, с. 175-176; С. Милованов, Борко Брђанин (Светозар Љ. Гавриловић) – Ускоци, драма, ЛМС, 1890, књ. 164, с. 153-160; М. А. Јовановић, Борко Брђанин (Светозар Љ. Гавриловић) – Ускоци, драма, ЛМС, 1890, књ. 164, с. 163-164; Ј. Грчић, Манојло Ђорђевић Призренац – Јасмина и Ирена, драма, ЛМС, 1892, књ. 172, с. 134-135; Ј. Грчић, Даница Бадићка Телечкова – Еманципована, шаљива игра, ЛМС, 1894, књ. 180, с. 150-151; М. А. Јовановић, Ј. Грчић, Даница Бандић Телечкова – Еманципована, шаљива игра, ЛМС, 1895, књ. 182, с. 160-161; Ј. Грчић, Бранислав Ђ. Нушић Народни посланик, шаљива игра, ЛМС, 1896, књ. 187, с. 175-177; М. Јакшић, Бранислав Ђ. Нушић – Народни посланик, шаљива игра, ЛМС, 1896, књ. 187, с. 180-183; Ј. Грчић, Мита Калић – Максим, шаљива игра, ЛМС, 1897, књ. 189, с. 166-167; М. Савић, Матица српска и задужбина Јована Наке, РИмМС, 1897, II додатак, с. 18-40; Ј. Грчић, Аноним Мита Калић – По команди, шаљива игра, ЛМС, 1899, књ. 199, с. 171-172; М. Савић, Мита Калић – По команди, шаљива игра с певањем, ЛМС, 1899, књ. 199, с. 178-179; Ј. Грчић, Мита Калић – По команди, шаљива игра с певањем, РИмМС, 1900, II додатак, с. 14-15, 104-107; Р. Врховац, Мита Калић – По команди, шаљива игра с певањем, РИмМС, 1900, II додатак, с. 18-20 и с. 110-112; Ј. Грчић, Милева Симић – Ретка срећа, шаљива игра, РИмМС, 1900, II додатак, с. 15-16; Р. Врховац, Милева Симић – Ретка срећа, шаљива игра, РИмМС, 1900, II додатак, с. 20-21; М. Савић,  Пера С. Талетов – Мраз, РИмМС, 1902, II додатак, с. 30; В. Стајић, Рад Матице српске на развијању књижевности, Споменица Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 77-105; С. Баница, Матица српска и нова књижевност, Споменица Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 335-336; Љ. Лотић, Добротвори Матице српске и њихове задужбине, Споменица Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 551-553, 603-604; Д. Полужански, Библиографија издања Матице српске 1826-1950, НСад 1950; Л. Дотлић, Матица српска и новосадско позориште, НС, 1951, бр. 3, с. 1; М. Малетин, С. Марић, Д. Вртунски, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, II, Садржај по струкама, НСад 1976.

Л. Д.