ДРУЖИНЕ ПОЗОРИШНЕ (1813-1861)

ДРУЖИНЕ ПОЗОРИШНЕ (1813-1861) Настављајући се на школско позориште (в), а следећи пример Јоакима Вујића (в), који први формира једну аматерску позоришну дружину ван школског оквира, позоришни живот код Срба све до оснивања првог сталног професионалног театра одржавају, може се рећи континуирано, позоришне дружине. Оне нису јединствене по типу. У некима је и даље утицај школе пресудан, мада то више нису интерне или полуинтерне школске представе, док у онима које су се доцније појавиле претеже професионална опредељеност, неке прерастају у професионални стационирани театар, а неке у путујућа позоришна друштва. Историјат позоришних дружина код Срба у овоме времену још се не може написати јер су истраживања недовољна, позоришни живот до 1861. само је делимично проучен. Но, постоји обиље појединачних података, расутих по књигама, часописима, новинама. Те податке сабирају досад написане историје позоришног живота код Срба, али ни једна у довољно систематизованом облику. Због тога и овај преглед рада позоришних дружина може бити само сумар података из расположиве литературе допуњен понеким новопронађеним детаљима. Прва дружина без Јоакима Вујића основана је 1823. у НСаду. У њој су били махом ученици богословије, а водио ју је Ђока Дуза, тада такође богословац, доцније парох у Башаиду у Банату. Извори бележе двојицу припадника породице Дуза у НСаду крајем XVIII века, Николу, заступника Романовлаха (Цинцара) у магистрату, имућног кујунџију, и Марка, који је имао кућу и трговину у Темерину. Ђока би могао бити у сродству с њима (син, синовац?). Које представе, када тачно и на ком месту су играли, не зна се. Претпоставља се да су играли и следеће г., а има тврдњи да су гостовали у Бечеју и у Кикинди. Има додуше трагова да је у Великој Кикинди 1824. било аматерских представа, али се они темеље на доста крхким и знатно доцнијим сећањима једнога Кикинђанина који је тада био још дете. Мало више знамо о новосадској дружини Нићифора Атанацковића, која је наводно давала представе 1825. Учесници су били гимназисти, махом из четвртог разреда: Петар Ивачковић из Делиблата, Сима Несторовић и Петар Чорковић из НСада, Јован Крестић из Белобрешке, Танасије Димитријевић из Каменице, Димитрије Анастасијевић, те Лазар Цвејић из Санада, доцније адвокат и конзисторијални фишкал у Вршцу за којег се зна да је играо Милеву у Стеријиној драми Светислав и Милева. Играли су још и Стеријиног Милоша Обилића, Јелисејићев превод Александра и Наталије, Стрелце Ф. М. Бобоа у преводу Антонија Јосифовића, Жертву Аврамову Вићентија Ракића и Крешталицу Вујић-Коцебуову. Гостовали су у Земуну, Панчеву, Вршцу и Белој Цркви. Сви ови подаци су под сумњом, бар што се тиче хронологије. Јер две Стеријине драме које су они наводно играли штампане су 1827. и 1828, а готово је извесно да су тада и написане. Постоје подаци, из писма Георгија Магарашевића из НСада Јакову Герчићу у Карловце да је Мојсеј Игњатовић, сем у школском позоришту (в), оставио трага и у дилетантском. Он је у НСаду 1826. приказао драму Атилије Регул или Овако треба отечество своје љубити од Пјетра Метастазија, а у преводу новосадског професора Петра Јовановића. Представа је била заказана за 27. IX, на отвореном простору „ако кише не буде“. Прецизнији су подаци о театарским представама Атанасија Николића (в) у НСаду 1826-1827. и Константина Поповића Комораша (в), такође у НСаду 1828. и 1844/45. Представа, вероватно школских, било је изгледа 1829, можда и нешто раније, у Крагујевцу. Те г. је, према сасвим   егзактним подацима, исплаћено из касе кнеза Милоша 200 гроша „за театар“ Ђорђу (Георгију) Јевђенијевићу. Овај вредни тадашњи „учитељ I нормалне класе“ рођен је 1797. у Вранама код Ужица. Завршио је богословију у Сремским Карловцима, па је од 1820. учитељевао у Србији, прво у Пожаревцу, па у Крагујевцу. Члан суда у Шапцу био је 1840, али је 1844. и сам осуђен због учешћа у Вучићевој буни и одузето му је све што је имао. Службу је добио поново две г. касније. Не зна се тачно када су биле његове крагујевачке представе, ни шта је играо, ни с ким. Вероватно са својим ђацима, па би ово била епизода нашег школског позоришта. Дружина у Новом Бечеју, која је почела да даје представе 1830, одржала се изгледа доста дуго. Лазар Миросављевић Лала, калфа зидарски, у својим сећањима каже да је он водио дружину. Други извори ту част приписују Антонију Брежовском, који је тада такође био зидарски калфа. Годину дана касније А. Брежовски се оженио Јеленом, кћерком Павла Новаковића из НСада, који је, преко брата Стефана, штампара и уредника новина, имао племићску титулу и био имућан трговац. То значи да је Брежовски био човек од угледа, упркос скромном занимању. У дружини су били још и Богосав Јовановић, учитељ, Шандор Дада, житарски трговац, Јован Хајдин, који је 1849. био варошки судија у Новом Бечеју, и његова жена, којој не знамо име. Чланова дружине свакако је било још судећи по ономе што је познато од њиховог репертоара. Зна се да су играли и неки старији ђаци и да је жéна било неколико. Играли су Сигфрида и Геновеву, прераду Василија Јовановића, Алпску пастирку А. Николића, Инкле (Фернандо) и Јорика Ј. Вујића, Ромеа и Јулију Феликса Вајсеа, такође у преради земунског учитеља Василија Јовановића, Жертву Аврамову Вићентија Ракића и Стеријине драме Кир Јања, Покондирена тиква и Светислав и Милева. Стеријине комедије настале су касније, Тврдица је из 1837, а Покондирена тиква је била готова у јануару 1832, али је штампана тек 1838. Ако су биле на репертоару Бечејаца, а у то не треба сумњати јер Л. Миросављевић тврди да је он играо улогу Кир-Јање, друштво је подуго радило, да ли и непрекидно – не знамо. За Лалу Миросављевића знамо још да је играо старце, али и јуначке и комичне роле, Шандор Дада играо је карактерне улоге. Комаде су добијали из НСада, гардеробу позајмљивали од грађана, али су понешто и куповали од зараде на представама. Играли су и у Новом и у Старом Бечеју, а гостовали су и у НСаду. У Великој Кикинди био је на пропутовању Јоаким Вујић у мају 1834. На једној вечери много је причао о позоришту прекоревајући Кикинђане што га немају, а само мало већи град Дебрецин био је већ давно центар мађарског позоришног живота. Подстакнути његовом причом, Кикинђани оснивају дружину и решавају да она уз помоћ Дистрикта постане стална и да се гради позоришна зграда. Припремили су прву представу, Стеријиног Светислава и Милеву, и давали је у лепо осветљеној дворани „Код златног плуга“, у богатим оделима, уз музику која је свирала песму Сунце јарко – три пута. Било је веома свечано, на представи су били сви чиновници Дистрикта, трговци, занатлије, сви у парадним оделима. Представа је трајала од 8 увече до 1 после поноћи, а затим је била свечана вечера. Од учесника представе знамо двојицу: правници Димитрије Петровић и Лука Лисулов. То је била, изгледа, једина представа јер је убрзо избио скандал. Глумац који је играо Бајазита заљубио се у глумицу Милеву. Њена мати није хтела да одобри брак јер младић није био православац, па су они почели да живе невенчано, што је у грађанству дискредитовало дружину. У лето 1836. давала се у НСаду представа Владимира и Косаре Л. Лазаревића. Организатор је био Јован Милошевић, учитељ многих генерација, између осталих и Змајеве. Био је и писац неколиких педагошких књига, а јављао се и у часописима, посебно у илирски оријентисаној „Бачкој вили“. За учитеља је постављен 1817. Напрасно је умро 1844. Почесто је био оптуживан – због вређања колега пред ученицима, због нередовног похађања цркве, због ноћне буке на весељу у његовом стану, због неказоните брачне везе. Био је 1838. суспендован једно време, па га је замењивао Максим Брежовски. И због представе је имао спор. Због неизвршене поделе прихода тужиле су га магистрату три дилетанткиње: Матрона Гашпаровићка, чији је муж био сегедински учитељ, и две младе сиромашне девојке – Јелисавета Стефановић и Наталија Пауновић. Кључно место у развоју српског, па и хрватског позоришног живота има Летеће дилетантско позориште (в). Његово гостовање у Панчеву провоцирало је тамошње дилетанте, али и допис у Арнотовом „Магазину за књижество, художество и моду“ (марта 1839) о потреби обнављања позоришног живота у Панчеву. Из круга Певачког друштва, хоровођа Павле Радивојевић основао је позоришну дилетантску дружину, која је у септембру 1839. дала две представе у хотелу „Трубач“, чији је власник, Лазар Драгичевић, житарски трговац родом из Зворника, имао уз хотел и позоришну салу. Давали су Николићеву Аделаиду у преради Петра Протића и Владимира и Косару Л. Лазаревића. Судећи по опширној критици у „Српском народном листу“ (23. XI 1839) потписану са Ј. С. (вероватно др Јован Стејић), ово су биле успешне али не баш добро увежбане представе са доста певаних нумера. Извођаче данас не знамо, рецензент вели: „Имена представљача нити знам, нити би и, и да знам, казао, будући да су све то сами дилетанти“. Упркос жељама, представе се нису усталиле јер је Павле Радивојевић прешао у Бгд. Једна дружина дилетаната од двадесетак ученика Препарандије  и неколико девојака из грађанских кућа играла је у Сомбору 1840. „Директор им је младић један што је и цајхнером публичним нашим постао и тај себи заиста труда даје много; он није играо, но уредио је све …“ („Сербскиј народниј лист“, бр. 13 од 28. III 1840). Не знајући тачно ко је овај младић, претпостављамо да је то Лазар Бајић, који ће се и десет г. касније бавити позориштем у Сомбору и бити професор цртања у Препарандији. Приказали су с успехом Светислава и Милеву 10/22. III 1840, а после представе су још и веома добро хорски певали. Представе су настављене. „Сербске народне новине“ бр. 56 из 1840. објављују допис из Сомбора датиран 7/19. VIII, у којем се каже да су „распаљени родољубијем овде учећи се препаранди и овдашње грађанске родољубкиње“ извели, сем поменуте, још једну Стеријину драму, Милоша Обилића, и Цара Лазара од Шандора Николића, а 6/18. VIII играли су и Тврдицу Ј. С. Поповића. И у Србији је било представа у то време. У Крагујевцу их организује Атанасије Николић (в), а у Шапцу Дамјан Маринковић (Земун, 4. X 1815 – Бгд, 1863). Маринковић је у Сремским Карловцима завршио граматикалне и реторске разреде гимназије, поетику и прву г. филозофије у Ходмезевашархељу, а другу г. филозофије у Сарвашу. Одмах је добио службу: 24. IX 1840. постављен је за професора првог разреда шабачке полугимназије, у којој ће касније бити и директор. У Шапцу је све до 1853, када одлази у Крагујевац. Новембра 1840. тражио је дозволу за оснивање позоришта. Представе је изводио са ученицима гимназије; прва је била Светислав и Милева у гимназијској згради на први дан Божића (26. XII 1840 / 6. I 1841). Одушевио је Шапчане, па је представа сутрадан поновљена. Уочи Нове године и на сам дан Нове године (13. I 1841) играли су Тврдицу, а крајем јануара Трагедију цара Уроша Немањића. Више података нема, али представе су се, изгледа, играле и даље. Мојсило Живојиновић рођен је 1811. у Иланџи или у Долову. Учио је три г. латинску школу у Великом Бечкереку, богословију у Вршцу и неку „школу начертанија“. Учитељевао је у Пожаревцу од 1838, а 1844. се помиње као писар среза хомољског. Писао је за позориште – зна се за његове покушаје Пијаница и пропалица и Скитничка конфузија или Несторово покајаније. Прву драму нудио је Театру на Ђумруку, али је одбијена, а друга је играна. Основао је позориште у Пожаревцу крајем 1840. Дружина, састављена од млађих чиновника, играла је 6. I 1841. Тврдицу, 12. I Жертву Аврамову, 19. I драму Сигфрид и Геновева, 24. и 27. I и 6. II Злу жену, 8. II Милоша Обилића. Играли су и доцније: зна се за представу о Светом Сави 1842, али се не зна играна драма. И у Босни почиње да се игра, у школским оквирима. Зна се за представе у Сарајеву између 1840. и 1842. које је организовао учитељ Александар Бановић, родом из Дубровника. Он је касније прешао у Србију и умро у Неготину као члан окружног суда. Представе у Смедереву 1842. објављивао је добошар. Познато је да је 2. III играна Лажа и паралажа, али то им није прва представа, „Дилетантски театар“ играо је и пре тога више пута, „готово двапут недељно“. Представе је водио учитељ Светозар Десимировић, а играли су његови ђаци, али и одрасли, који су за извођења били и новчано награђивани. Десимировић је због ових представа имао и неприлика и неки родитељи (Аћим Рашић, удовица Топал-Стојанова) хтели су да испишу децу из школе због тога што су „неколико пута изигравали театар“. Августа 1842. Десимировића су преместили у Зајечар, иако се он свим силама трудло да тамо не иде јер у Смедереву има земљу и велику породицу. Те трзавице су га одвратиле од театра. У Сремској Митровици, у корист Матице српске, играло је Театрално друштво 11. I 1842 драму Исидора Николића Кнез Лазар или Пропаст српског царства на Косову. Има индиција да су играли целе те г., али никаквих даљих података нема. Др Димитрије Радуловић, лекар из Панчева, покушао је 1843. да оснује позоришно друштво српске омладине. У Суботици су играли гимназисти 1843. и 1844. Зна се за три комада њиховог репертоара: Нума Помпилије (по Соларићу на српски „превео“ Јован Вујић), Бој на Косову (Стерија? Николић?) и Владимир и Косара (Л. Лазаревић). К. Поповић Комораш (в) у НСаду 1844. доноси представе, али и обнову позоришног живота у Великој Кикинди. У оквиру Српске читаонице оснива се дилетантско позоришно друштво. Одбор од три члана управља радом – руководи неки Б. С., до данас неидентификован. Уз њега је Сергије Биринац, богослов и правник, родом из Башаида; он је режирао, али и глумио. Трећи члан Одбора је учитељ Лазар Кирић, који је управљао позоришном благајном. Доцније, председник Одбора био је прота Павле Влаховић, управник је био Љубомир Јовановић, бивши секретар кнеза Михаила, који је после Вучићеве буне пребегао у Војводину и никада се није вратио; умро је у беди у Земуну. Одбор је одмах на почетку позвао из Беча једног „пропалог позоришног управника“ да са Биринцем подучава дилетанте. Позориште је радило око две г., наишавши на топао пријем код публике, но посета је опала у јесен 1846, па се друштво одлучило на гостовања у Темишвару и Панчеву. О репертоару се не зна много сем за представе драма: Бој на Косову, Светислав и Милева, Ајдуци, Тврдица, Владимир и Косара, Стрелци, Хедвига, Господар и роб. Добијали су и помоћ магистрата, а мецена им је био Никола Стојановић, сенатор и управитељ српских школа. Најистакнутијим дилетантима знамо имена: Петар Протић, који ће играти и у Ђурковићевој трупи, а завршити као пензионисани шајкашки потпоручник; Олга Поповићева, такође Ђурковићева глумица, добра певачица, удата доцније за некаквог бојара у Крајови; Ј. Тапавица, касније удата за свештеника у Дески код Сегедина; Јелена Поповић, кћи Аврама Поповића, бившег сенатора, била је одлична певачица; Милка Путник била је кћи учитеља, а А. Станковић диштриктни вицефишкал, те Љубомир Јовановић, којег је  публика „ковала у звезде“. У марту 1844. приказан је у Вршцу Стеријин Милош Обилић. Извели су га трговачки помоћници у корист Матице српске и вршачке болнице. У вести о овој представи („Српске народне новине“, 12. III 1844) каже се да у Вршцу „више година“ није било представа, што значи да их је ранијих г. било, а да нису оставиле трага у досад пронађеним изворима. Исте г. делује и дружина у Новом Бечеју, настала спајањем бечејских дилетаната и сарадника Јована Кнежевића (в) из Врањева. Имена им се не знају сем Лазара Миросављевића Лале, који је раније био помагач Антонија Брежовског, његовог брата Јоце и Димитрија Шпановића. Било је међу дилетантима и девојака, па и једна Мађарица, кћи Шандора Кече. Зна се да су играли следеће драме: Неста блага, неста пријатеља (Лазаревићеви Пријатељи), Милош Обилић (Л. Миросављевић играо Лазара), Лажа и паралажа, Зла жена, Владимир и Косара, Стјепко Шубић. Набављена им је била лепа гардероба. Следеће г. Бечејци се одвајају од Кнежевића и на челу им је сада Шандор Дада, који је глумио још 1830. Изгледа да су престали са радом тек 1848. Такође 1844. започиње свој вишегодишњи позоришни рад Никола Ђурковић (в) у Панчеву. Љубомир Јовановић, који се из Кикинде преселио у Земун, тражио је 1845. од Земунског магистрата дозволу да даје позоришне представе два пута недељно. Дозволу је добио, али о реализацији нема података. Могло би се претпоставити да је дозвола тражена за гостовање кикиндске дружине, јер није вероватно да је Љ. Јовановић у тако кратком времену могао спремити програм са неком земунском трупом. Од октобра 1847. до априла 1848. давало је представе „Српско позоришно друштво“ у Сомбору. Друштво су окупили Александар А. Поповић и Коста Живановић из Великог Бечкерека. Поповић је био из Руме, позоришту ће дуго остати веран као преводилац и прерађивач драма. Зна се за осам његових превода (Шекспир, Шилер, Чоке, Коцебу итд.), неки су играни доцније у СНП. Он је 1862. по Гетеу сачинио „Правила за глумце“ – то је био први наш уџбеник глумачке вештине. За његове сомборске представе, у којима је скоро редовно глумио, зна се по једном писму које је писао Ј. Ђорђевићу 1862. и уз које је приложио списак од 36 комада играних тада у Сомбору (в. Томандл, I књ., с. 115-116). Револуција 1848/49. обуставила је представе у Војводини, али не и у Србији. Зна се да је Ђурковићев глумац Јаков Крчединац покушао да реконструише Ђурковићеву трупу у Бгду, уз помоћ правозаступника Стевана Добрића, који је још у Театру на Ђумруку био шаптач. Дали су, изгледа, девет представа крајем 1848. и првих месеци 1849. У Шапцу се од самог почетка 1848. одвија позоришни живот у оквиру тзв. „другог шабачког театра“ који је и опет под вођством професора Дамјана Маринковића. Од Божића 1847. до краја фебруара 1849. они су дали седам премијера: Стеријине драме Светислав и Милева, Тврдица, Милош Обилић и Владислав, Пијаницу А. Коцебуа, Артела и Пријатељство. „Ова су дела на захтевање публикума у више реди и повторавана“. Извођачи су били „званичници овоместни, нарочито младићи који су тек школе оставили“. Има трагова да је ово позоришно друштво радило и 1850, а можда и континуирано, све до 1853, када Д. Маринковић одлази у Крагујевац. Одмах по слому револуције обнавља се позоришни живот и у Војводини. Тако у јесен 1849. оснивају чиновници Петроварадинске регименте са неколицином младића и девојака „Србско позориште“ у Сремској Митровици. Сачувало се писмо којим шаљу патријарху Рајачићу 261 форинту и 17 крајцара у сребру које су зарадили на представама намењеним пострадалом српском живљу у Банату и Бачкој. Писмо су 16. маја 1850. потписали су Д. С. Путниковић, штапски писар (чијом је руком писмо написано), С. Роган и А. Мирковић, такође штапски писари, С. Милинковић, фурир (интендантски подофицир), трговци Стефан Радосављевић, Лазар К. Јанковић, Константин Калајн (Калањ?) и Стеван Михаиловић и две госпођице, Наталија Анастасијевић и Јелисавета Михајловић. Сачуван је и патријархов одговор „Театралном дружству“ у Митровици од 18. V 1850, којим похваљује њихов родољубиви гест и „благородну мисл да представљањем избрани наши позориштни игара“ пруже својим суграђанима забаву, па наставља: „препоручујем вам да ту народњег изображенија веома важну струку, која је код нас тек у првом свом полету, упражњенијем усовершенствовати и одсад трудите се“. Има трагова да су патријарха послушали и наставили с представама децембра 1850. и у току 1851, али нема података о њиховом репертоару, сем да су играли изабране српске позоришне игре, дакле домаћи репертоар. Не знамо ни колико су представа дали, али им је број морао бити повелик, судећи по знатној суми коју су скупили. На иницијативу Јована Ђорђевића, тада чиновника Војводства, у Сомбору је 2/14. XII 1849. једна група омладинаца поднела молбу великом жупану (и позоришном писцу) Исидору Николићу да дозволи неколико позоришних представа у корист пострадалих у рату. Николић не само да одобрава намеру него и налаже потписницима да уложе све силе у њено остварење. Ђорђевић пише молбу-меморандум Градском поглаварству тражећи помоћ за дилетанте. Његова идеја је „да се овде у Сомбору на свој начин темељ положи, на ком би се мало по мало стално српско позориште подигло“. Уз Ђорђевића апел је потписало 16 сомборских интелектуалаца, али помоћ није уследила. У помоћ је притекао сомборски парох Ђорђе Стефановић Којанов (1818-1883), карловачки богослов, па Вуков сарадник, сакупљач народних песама и парох у Каћу. Лазар Бајић, професор учитељске школе, потрудио се око декора и завеса. Оснивачка скупштина „Друштва српског позоришта“ одржана је 12/24. III 1850. Неколицина се потписала на листу потпомажућих чланова, седамнаесторица на листу оних који желе да глуме, а њима се касније прикључује и осам сомборских госпођица. За председника Друштва изабран је Трифун Атанацковић (Сомбор 1/13. II 1809 – Сомбор, 24. V / 5. VI 1878). Завршио је права, био адвокат у Сомбору десетак г., па од 1831. до 1842. професор учитељске школе, а затим поджупан Бачке жупаније, посланик у Сомбору, градоначелник, саветник. Повремено одсутног председника заступао је Гедеон Леовић,  адвокат. Ј. Ђорђевић је секретар, а у руководећем одбору били су још и Михајло Костић, Емил Петровић, Лазар Аларгић, Евгеније Бони. Ангажована је музичка капела, за стручну и техничку помоћ замољено немачко позориште Јозефа Слуке. Прва представа Владимир и Косара Л. Лазаревића била је 24. IV / 5. V. Анџело, падовански окрутник В. Игоа игран је 16. V и 28. V / 9. VI, Коцебуов комад Енглеске робе игран је 7/19. V, Хедвига Теодора Кернера 14/26. V, Светислав и Милева Ј. С. Поповића 27. V / 8. VI, Коцебуов Пизаро 5/17. VI и 14/26. VI, Сплетка и љубав, Ђорђевићев превод Шилерове драме, игран је 24. VI / 6. VII и још једанпут, Стеријин Милош Обилић неутврђеног датума и још једна драма, не знамо тачно ни која ни када. Извели су укупно 12 представа које су биле брижљиво праћене написима и критикама у „Србским новинама“ (бр. 51, 56, 60, 72, 76, 94, 109, 127-131, 140). После извесног застоја, Друштво је у септембру 1850. реорганизовано и променило  је име у „Друштво србски добровољаца“, али нема директних потврда да је давало представе. Формално је угашено у јануару 1851, предавши декор, гардеробу и позоришна дела Српској читаоници у Сомбору. Уз већ поменута имена, око позоришта су се ангажовали: Никола Вукићевић, Петар Вукићевић, Тома Иванић, Урош Јовановић, Василије Коларић, Јован Коњовић, Давид Лугумерски, Ђорђе Лучић, Александар Михајловић, Гавра Николић, Ђорђе Николић, Милош Парошки, Корнел Радишић, Петар Радовановић, Вељко Рајић, Максим Рајић, Стеван Стрелчевић. Мада су можда и неки од наведених глумили, на глумачкој листи су сигурно следећи: Лазар Аларгић, Ђорђе Аргировић, Евгеније Бони, Бранко Влашкалић, Пава Вујић, Јован Грујић, Цица Грујић, Тереска Деметровић, Гавра Дракулић, Јован Ђорђевић, Ђорђе Кировић, Лазар Кнежевић, Михајло Костић, Гедеон Леовић, Сима Леовић, Васа Матановић, Јованка Матановић, Емил Петровић, Јулијана Петровић, Ђорђе Рајић и Урош Стефановић. Знамо да су се добрим улогама истицали Тереска Деметровић, Цица Грујић, Евгеније Бони и Лаза Аларгић. Готово истовремено, а и уз помоћ сомборских дилетаната, од којих позајмљују драме, радило је „Србско дилетант дружество“ у Суботици, које је убрзо променило име у „Позоришно друштво србски добровољаца“. Друштвом је управљао Теодор (Тоша) Прокопчањи (Суботица, 20. VIII 1820 – Суботица, 20. XII 1857). Основну школу и шест разреда гимназије учио је у Суботици, довршио средњу школу у Печују, а права студирао у Пешти. Био је адвокат, градски фишкал и велики бележник у Суботици, судија у Кули и Суботици. Превео је роман Лакомислени Миклоша Јожике, сарађивао у часопису „Седмица“. Написао је позоришну игру Нелзор и Амида, која никада није штампана. Помагао му је Јован Ђорђевић, који је долазио из Сомбора и чак глумио у појединим представама. У Друштву је био још један будући управник СНП, Антоније Хаџић. Редитељ је био др Пера Стојковић, физик Бачке жупаније. Тачне датуме знамо само за две представе, за Цара Лазара Исидора Николића, 30. IV / 12. V 1850, и Стеријиног Милоша Обилића, 30. VII / 12. VIII 1850. Игране су још и Стеријине драме Тврдица и Светислав и Милева, Пријатељи Лазара Лазаревића и Хедвига Т. Кернера, мада је представа било много више јер се за Милоша Обилића каже да је осма представа, а сматра се да су играли и 1851. Дилетанти су били студенти и грађани: Александар Арадски са женом, Владислав Арадски, Игњатије Арадски, Јаков Арадски, Тима Арадски, Н. Благојевић, К. Бодерлица, Ст. Вујић, Тома Дујић, С. Зарић, Лазар Илић, Ђорђе Петровић, Т. Петровић, Илија Поповић, К. Поповић са женом, Мара Поповићева, Милан Савић, В. Станковић са женом, С. Станковић, Милош Стојковић, Стојан Стојковић, Штанцика Стојковић и дилетанткиња којој знамо само иницијале – Е. Т. О игри ових дилетаната изашла је у „Новинама србским“ ласкава оцена 13. VIII 1850. Ништа се не зна о дружинама које су 1850. постојале у Иригу и у Лозници. Иришка је, изгледа, била у вези са суботичком, од које је добијала комаде. Крајем 1849. или почетком 1850. писари и практиканти суда и начелништва у Крагујевцу оснивају дружину на челу са професором гимназије Димитријем Тодоровићем. Добили су на располагање „шпитаљско зданије“ за представе и прву одржали 5. II 1850. Давали су Бој на Косову (Милош Обилић) Ј. Ст. Поповића, а у корист сиротињског фонда. Један број представа намеравали су да дају и у корист обнова замрлог Читалишта у Крагујевцу, основаног 1847. Добро опремљена прва представа одушевила је публику, па је поново одржана 9. II. Три дана касније играла се нова премијера, опет Стеријин комад, Владислав, краљ бугарски. Представе се, изгледа, играју редовно, мада директних потврда о томе нема, али је остао документ којим кнез Александар Карађорђевић 5. IV потврђује уступање зграде позоришту. За понеке представе се ипак зна. Николићев Краљевић Марко и Арапин игран је 27. V, Паденије Цариграда 9. VI, Лазаревићев комад Владимир и Косара 30. VIII, па поново 7. IX у част кнежеве посете позоришту. Том приликом А. Карађорђевић је обећао уступање кулиса и завесе Театра на Ђумруку Крагујевчанима и то обећање је испунио следећег месеца, када се играла Скитничка конфузија или Несторово покајање Мојсеја Живковића, писара Хомољског среза, у новој опреми. Пре тога, још у септембру, одигран је Драгутин, краљ српски Атанасија Николића, а 30. XI је била нова премијера – Сигфрид и Геновева земунског учитеља Василија Јовановића. Почетком јануара 1851. била је премијера, а 14. I реприза комада Лепа Гркиња (Ирена) Кароља Кишфалудија у преради Константина Ивановића. Тада већ позоришницима успева да обнове Читалиште, што је заиста јединствена појава – обично су читаонице биле патрони позоришта, а не обрнуто. Из 1850. зна се поуздано још само за јунску свечану представу Смрти Стефана Дечанског Ј. С. Поповића, уз кнежево присуство. Следеће г. „шпитаљску зграду“, стару типографију, „Правитељство је на другу потребу определило“, што значи да представā привремено није било, док чланови Друштва нису оспособили за позориште зграду апотеке. Ново пространо позориште отворено је свечано 30. XI 1852. представом Сан Краљевића Марка Ј. Ст. Поповића. Димитрије Тодоровић више није на челу дружине него петочлано „управитељство“ са судијом, либералним политичарем Андријом Стаменковићем (умро 1861) на челу. По нередовним дописима „Новинама србским“ зна се још за две представе у фебруару 1853: Владимир и Косара и Петар, ковач-пијаница. О даљим представама нема документованих потврда, него опет само посредних – управа крагујевачког театра тражи од кнеза, марта 1853, гардеробу Театра на Ђумруку, а молбу обнавља крајем децембра 1854. тадашњи управник Јован Гојковић, директор гимназије, са још седморицом „управитеља“. Гардероба, 330 комада одеће, добијена је тек децембра 1855. Вести о представама у међувремену нема, но зашто би се тражила и добијала гардероба ако се не игра. Тек децембра 1855. јавља се потврда у новинама о представи Апотеоза великом Карађорђу Ђорђа Малетића. Стеријину Покондирену тикву играју 19. и 25. II 1856. Те г. припремани су и Стеријин Лахан и Збор словенски заступника на Космај планини Јосифа Веселића (Ђаково, 5. VIII 1823 – Крагујевац, 20. VIII 1873), професора у гимназији. Созаклетије против Венеције, превод с немачког Јована Клајића, играно је 3. VI, а 17. VI Краљевић Марко и Арапин, 23. VIII Екартсхаузенов Артело, придворни шаљивчина, 30. XI на свечаној представи приказано је Освојеније Београда, Вујић-Балогова драма о Карађорђу. Следеће, 1857, позоришну зграду је живописао „својим трошком“ сликар Стеван Алемпијевић, родом из Угриноваца код Земуна, стално настањен у Србији од 1836. За време кнежевог боравка у Крагујевцу августа 1857. обновљене су три представе: Лахан, Сигфрид и Геновева и Освојеније Београда (21, 23. и 27. VIII). Постоје потврде да је у јануару 1858. играно неколико нових комада, не зна се којих, а у септембру Матија Бан поклања 14 примерака своје Мејриме позоришту у Крагујевцу, што је јасан доказ да оно ради. О томе сведочи и знатан капитал који има позоришно друштво, чак даје новац под интерес да би увећало средства за будућу зграду. Из следећих г. остале су само две вести; да је новембра 1859. кнез А. Карађорђевић пред свој пад поклонио неке реквизите позоришту и да је 4. II 1860. играна Скитничка конфузија, десет г. после њеног првог извођења у овој дружини. Те г., међутим, крагујевачки глумци поново губе своју зграду, потуцају се по разним локалима, позоришни живот јењава. И поред темељних истраживања Рајка Стојадиновића (Крагујевачко позориште 1835-1951, Крагујевац 1975), нису позната имена крагујевачких глумаца у овом дугом периоду њиховог изгледа континуираног глумовања. Друштво крагујевачког позоришта гостовало је у априлу 1856. у Неготину. То је био повод да се и у овом граду оснује позоришна дружина млађих чиновника и грађана, којом су управљали Петар Јовановић и Јован Протић. Потпомогнути Крагујевчанима, они су извели Николићеву драму Драгутин, краљ српски. Ближих података нема. Од 1850. теку размишљања и договори о оснивању сталног позоришта у Бгду и подизању зграде за њега. Иницијативни Позоришни одбор од 22 члана изабран је 29. VII 1851, одржава се скупштина 13. IV 1852. и доноси „Устав о устројењу Народног театра“. Прикупљена су знатна средства, израђени пројекти и на плацу на Зеленом венцу, који је влада поклонила, започета је градња у јесен 1852. Непуну г. касније градња је обустављена због недостатка средстава и изразито непогодног подводног терена. С пролећа 1857. гостовала је у Бгду немачка позоришна дружина Хуга Прајса. Београдски омладинци на челу са Лазаром Прапорчетовићем (1838-1872), потоњим виђеним адвокатом, предлажу Прајсу да се заједнички организују представе на српском језику. Крајем јула одигран је Николићев Краљевић Марко и Арапин. Оснива се Друштво позоришта србског, које се уобичајено звало Омладинско позориште, са Прапорчетовићем као управником. Представе се дају у „Великој пивари“ и следеће две г. Једно време дружином управља Ђорђе Малетић (в), још касније професор Матија Карамарковић. Представе се са многим и дужим прекидима држе све до оснивања НП 1868. Репертоар је добрим делом реконструисан (в. Б. Стојковић, Историја српског позоришта…, с. 113). Постепено, позориште јача, окупљајући око себе најбоље интелектуалне снаге тадашњег Бгда. За период 1857-1862. Стојковић (с. 115) наводи четрдесетак имена позоришних дилетаната, међу којима су и неки доцније веома значајни људи српске културе. Постепено долази и до професионализације, нарочито глумица (Марија Крчединац, Милица и Теодора Иличић, Марта Јовановић). Почетком 1854. група земунских „грађанских синова“ поднела је молбу да им се одобре дилетантске позоришне представе. Магистрат их је одбио с мотивацијом да нема погодне сале, а када су они предложили салу гостионице „Код црног орла“, одобрена им је молба. Да ли је ова група деветорице младића предвођених Јефтом Поповићем давала представе и шта су играли – не зна се. Око 1861, г. оснивања СНП, стекла су се позоришна збивања наше културе у више градова. Тако су 1. I 1861. почеле у Панчеву позоришне представе дилетаната, чланова Певачког друштва. Били су успешни, па су се одважили и на гостовање у Бечкереку, где у мају дају пет представа. Преко зиме 1861/62. дају сваке недеље по једну представу. Током 1861. зна се да су давали следеће комаде: Зидање Раванице, Краљевић Марко (оба Николићева), Смрт краља Дечанског, Владислав, Светислав и Милева, Милош Обилић (сви Стеријини) и Урош кнез херцеговачки (прерада из Коцебуа). Од глумаца зна се за Павла Маринковића, Јована Маринковића, Ј. Касапиновића, Марка Станишића, Стевана Алексића (из Ђурковићеве дружине?) и госпођицу Алексићеву, неког Марковића и неког Вукова, а било их је несумњиво још. Српско позоришно друштво у Земуну такође је почело да ради јануара 1861. Играли су континуирано до фебруара 1862, па после неколико месеци поново почели. Ова епизода српског позоришног живота до данас је мало истражена. Зна се само за имена потписника молбе за одобрење представа. То су Алекса Савић, Теодор Златић, Никола Рашић и Милош Банатовић. Такође се зна за дилетанта Стевана Јовановића (в), кројача, који ће касније имати своју путујућу трупу, те да им је општина уступила салу „у локалу код старе цркве светог Николе“. Иницијативом Антонија Хаџића (в), којег смо видели и међу суботичким аматерима, основана је позоришна дружина у Будиму. Представљали су у кући, а затим на летњој позорници у башти Јосифа Станковића, угледног будимског грађанина, трговца, брата Корнелија Станковића. Чланови су били студенти и ђаци у Пешти и образоване српске госпођице будимске. Уз дилетанте глумце била је и једна музичка група, тамбурашка. Прва представа за коју знамо била је 3. VI 1861. Приказали су Лазаревићеве Пријатеље (Јеца – Пава Станковић, Јосифова кћи) и Кобно име, комад који је са немачког превео Коста Руварац, у којем су се истакли Стеван Пантелић (в) и Мара Розмировићева. На представи неколико дана касније играли су Инкогнито Јана Паларика, такође у Руварчевом преводу, а уз присуство и аутора и преводиоца. Новине су, пишући о овој представи, нарочито истакле поново Паву Станковићеву и две кћери капетана Петра пл. Дуке, Марију и Паулину (Мару и Паву). Као свој допринос оснивању СНП, ова дружина даје 3. VII представу са прикупљањем прилога. Давали су Пријатеље и Стеријиног Тврдицу. Кир Јању је играо Стеван Пантелић, Кир-Диму А. Хаџић, Јуцу Пава Станковић, Катицу Марија Дука, Мишића Лаза Костић. Исте г. основано је „Добровољно српско дилетантско друштво“ у Вршцу. У марту су дали узастопно две Стеријине драме: Милоша Обилића (6. III) и Светислава и Милеву, 1. IV изводе Кир-Јању а у децембру Манзора и Џемилу, драматизовану приповетку Јакова Игњатовића, и Владимира и Косару Л. Лазаревића у преради Јосифа Миловука. Ова друга представа била је 8. XII, за њу је сачуван плакат, али без имена лица. На челу Друштва био је неки Даца Милошевић. Зна се за још неколико имена дилетаната: К. Милутиновић, Д. Нешић, К. Адамовић, Ј. Несторовић, а играле су и вршачке девојке. Друштво је набавило лепу гардеробу и кулисе за 2500 форината. То је био разлог што су, почетком 1862, када су престали са радом, имали знатан дефицит. Гардероба је 1863. поклоњена СНП. Већ после оснивања СНП, али у истој, 1861. г., и Сомбор има добро дилетантско друштво, које води адвокат Гедеон Леовић. Играли су 8. XI представу са комадом Забуњеници и одломцима из Милоша Обилића и Војничког бегунца. У децембру, у корист СНП, дају Смрт цара Уроша, 9. I 1862. Војничког бегунца (Сиглигети), 13. II 1862. Три бекрије Ј. Нестроја у Леовићевој преради, 18. III 1862. Суботићевог Херцег Владислава, уз пишчево присуство. Имена дилетаната су: Јелена и Олга Бикареве, Евгеније Бони, Олга Веселиновићева, Ета Вујић, С. Живановићка, Паја Јорговић, Мита Костић, Милош Парашки, Васа Хаџић. Оснивањем СНП ни путујуће трупе ни дилетантска друштва не престају са радом. Истина, чињеницом да СНП веома много гостује сужава се поље дејства путујућих трупа, али се зато аматерски покрет још више шири, јер свест о позоришту као инструменту културног и националног напретка постаје уврежена у схватањима српског грађанства.

Б. Кв.