ХАУПТМАН Герхарт (Gerhart Hauptmann) – немачки драматичар, приповедач, лиричар и есејиста (Оберзалцбрун – Obersalzbrunn, 15. XI 1862 – Агнетендорф, 6. VI 1946). Jедан од највећих немачких и европских писаца крајем прошлог и почетком XX века. И његов старији брат Карло (Carl, 1858–1921) био је проповедач и драматичар, али ни близу тако познат. Његов отац био је гостионичар, а деда шлески ткач, који су се због тешких животних услова подигли на устанак (1844). Похађао је реалку у Бреславу, пољопривредну школу у Лонигу (Lohnig) и Ледерoзеу (Lederose), а вајарство је почео да студира у Бреславу; историју, филозофију и историју уметности студирао је у Јени, током 1883. путује по Средоземном мору и Европи; 1884. студира на Уметничкој академији у Дрездену, а 1884/85. студира у Берлину историју и глуму. Када је постао материјално независтан, посветио се само књижевном раду, настанивши се најпре у Берлину, а од 1901, па до краја живота у Агнетендорфу, у својој кући Визенштајн (Wiesenstein) у којој је писао највећи део свог књижевног рада. Путовао је много – по Грчкој, Италији, Швајцарској, САД… Био је у контакту са многим истакнутим позоришним људима и писцима свога доба – Станиславски, Р. Ролан, М. Горки и др. У књижевност је ушао почетком натуралистичке епохе и једним делом свог рада он је био најбољи представник немачког натурализма; прошао је све новије књижевне правце – новоромантизам, импресионизам, експресионизам итд., али би се његов значај сасвим сузио ако бисмо га ставили у оквире само једног „изма“, јер је он увек остајао свој, независан, увек је био на страни прогреса и оних који се боре за бољи живот. Ако је у послератној литератури било примедаба на његов став према нацистима почетком њихове власти, онда се редовно и додавало да се хуманиста Х. врло брзо разишао са носиоцима нехумане нацистичке власти, и указивало на трагедију поштених и напредних интелектуалаца, какав је и Х. био, под суровом владавином; уметник Х. никада није био негиран. Отприлике половину књижевног рада представљају приповетке и романи; његова новела Чувар пруге Тил (Bahnwarter Thiel, 1888) изванредан је пример натуралистичког стила, роман Будала у Христу Емануел Квинт (Der Narr in Christo Emanuel Quint, 1910) писан је под утицајем Достојевског, а Јеретик из Соане (Der Ketzer von Soana, 1918) његово је најпознатије прозно дело. Но, Х. је одавно, па и данас, далеко значајнији и познатији као писац драма од којих су неке још увек на немачким и многим светским сценама: Vor Sonnenaufgang (праизведба у Берлину, 20. X 1889), Einsame Menschen (1891), Die Weber (штамп. 1892), Der Biberpelz (1893), Hanneles Himmelfahrt (1893), Florian Geyer (1896), Die versunkene Glocke (1897), Fuhrmann Henschel (1898), Rose Bernd (1903), Und Pippa tanzt (1906), Vor Sonnenuntergang (1932) итд. За свој велики драмски опус Х. је 1912. добио Нобелову награду. Његова дела одиграла су значајну улогу у контактима Немаца и других народа: када је 1894. у Паризу изведена премијера Ткача, био је то први значајни литераран контакт између два велика суседна европска народа после прекида насталог ратом 1870–71. У последњој деценији XIX века већ је било неколико његових дела у руском преводу, а од 1894. његова дела се у Америци преводе на енглески. И до нас су његова дела дошла релативно рано; о њему се писало и он је код нас превођен отприлике у исто време када и у Француској, Русији или Америци, али су се први преводи у засебним књигама почели јављати у првој деценији нашега столећа. Хауптманове Новеле, I превео је Никола Мирковић, књигу је приредила Исидора Секулић (Бгд 1932); Славко Батушић је у једној књизи објавио свој превод: Vanda, Čuvar pruge Thiel, Grčko proljeće (Згб 1943); роман Otok velike matere (Die Insel der groben Mutter, 1925) превео је Драгутин Бишћан (Згб 1943); новелу Чувар пруге Тил превео је Рашко Димитријевић (Бгд 1952); исту новелу, заједно са приповетком Јеретик из Соане, објављује Никола Мирковић (Бгд 1960, 1966) итд. Као драматичар рано је привукао пажњу наших предака; у нашим изворима његово име се спомиње у последњој деценији прошлог столећа. Једним писмом које је упутила Милена, супруга др Жарка Миладиновића, Александру Сандићу (1898. или 1899), саопштава да је превела и послала СНП у НСаду Хауптманову драму Einsame Menschen – Усамљени људи; 28. IV 1900, према записницима ПO ДСНП, Јован Грчић је поднео „своју оцену“ на драму у 5 чинова с натписом „Кириџија Хеншел од Герхарта Хауптмана у преводу Димитрија Стефановића“. Оцењивач препоручује тај превод за нашу позорницу. Ниједна од ових драма, међутим, није приказана. Ако се погледа које су Х. драме изведене у НСаду, види се да нису приказане оне значајније. Не треба да нас чуди што је почетком нашега столећа Х. био редак гост на сцени СНП; његове драме су неретко бивале жртве цензуре, не само у Немачкој него и у хабзбуршкој држави. Но, седамдесети рођендан писца СНП је видно обележило представом драме Vor Sonnenuntergang коју је Х. написао исте 1932. У СНП су му приказане драме: Ханела (Hanneles Himmelfahrt, 1893) 11/23. VII 1898, прев. Сава Петровић; Утопљено звоно (Die versunkene Glocke, 1897) 11/24. I 1912, прев. Риста Одавић; Пред заласком сунца (Vor Sonnenuntergang, 1932) 19. XI 1932, прев. Миховил Комбол (у Бгду давано према преводу Рабије Н. Хаџић).

БИБЛ: Утопљено звоно, драмска бајка у пет чинова. С немачког превео Р. Ј. Одавић. Бгд 1905. (Током 1904. превод је излазио у бр. 4, 5, 6, 7, 8, 10 и 11 Нове искре, чије је власник и уредник био преводилац).

ЛИТ: С. К. Костић, Герхарт Хауптман на сцени СНП у Новом Саду, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, књ. VI (1961), с. 267–280; С. К. Костић, Споменица СНП 1861–1961 (с. 224-225); С. К. Костић, Gerhart Hauptman auf der Buhne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad. Institut fur Auslandsbeziehungen Stuttgart, Heft 4, Jahrg. 12 (1962; С. К. Костић, Deutschsprachige Dramatiker auf der Buhne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad. Maske und Kothurn, Wien, 8. Jahrg. (1962), Heft 3/4, 247–284 (o Х. на с. 275–283).

С. К. К.