ШЕРБАН Миленко

ШЕРБАН Миленко – сликар и сценограф (Черевић, Срем, 4. IV 1907 – Београд, 30. VII 1979). Био је први стални сценограф СНП. Прва ликовна упутства добио је од учитеља Арона Рехака у Черевићу и сликара Васе Ешкићевића у НСаду. Још као гимназијалац, 1924, у новосадском НП је сликао декор за Шурекове Уличне свираче (за позориште су га заинтересовали Емил Надворник и Жарко Васиљевић, са којим је сарађивао и у току школовања кад год је могао). Матурирао је у Државној мушкој гимназији у НСаду 1926, када је у њој имао и прву самосталну изложбу. Сликарство је студирао 1926/27. на Академији „Колароси“ у Паризу (код П. Ле Дуа и А. Фаварија) и у приватном атељеу Андреа Лота, који му је као сликар до краја каријере остао узор. У француској престоници је излагао 1928. са групом југословенских уметника и исте г. у НСаду са К. Хегедушићем. Паризу се враћао више пута током живота (1939, 1954, 1955, 1964, 1972). У лето 1927. запослио се као сценограф у СНП у НСаду. Од децембра 1929. до септембра 1933. био је и професор цртања у новосадској Занатској школи. Од 1930. до 1936. је поново радио као сценограф у СНП. У Музеју Матице српске је 1935/36. био рестауратор. Од маја 1936. до октобра 1941. деловао је као сценограф и технички шеф у НПДб у НСаду. Као родоначелник модерне српске сценографије, уз драматурга Ж. Васиљевића, редитеља Томислава Танхофера и управника Марка Малетина био је један од стубова овог театра а захваљујући свом општем, па и књижевном, образовању учествовао је и у креирању репертоара и доприносио решавању кадровских и организационих проблема. За време Другог светског рата радио је као наставник за примењену уметност (шеф одељења за сценографију) ПО Државне школе у Бгду, а повремено и као сценограф у Уметничком позоришту. После рата упућен је у НСад за сценографа СНП, где је остао до 1948. Био је 1946. кустос и управник Музеја МС. Од 1948. је радио у Југословенском драмском позоришту у Бгду и у њему остао до 1963. Дуги низ г. бавио се и педагошким радом и извео на пут многе врсне сценографе: почео је 1941. у Школи за примењену уметност у Бгду, затим на Академији за примењене уметности предавајући Модерну сценографију, а на Академији за позориште, филм, радио и телевизију предавао је од њеног оснивања до 1963. Сценографију и технику сцене. Имао је велику жељу да се у Черевићу отвори музеј, па је пред крај живота насликао више пејзажа свог родног места, у којем је и сахрањен. Музеј је отворен г. дана после његове смрти, али су убрзо, због лоших климатских услова, Ш. уметничка дела пренета на чување у Галерију МС. У НСаду је 1932, 1939, 1968, 1997. и 2002. имао самосталне изложбе. Био је члан ликовних група „Облик“ и „Шесторица“, те Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) и више пута је групно излагао. Био је учесник ликовних колонија у Почитељу и Сићеву. Његов допринос у српском сликарству је немерљив, али не треба заборавити ни његов велик и значајан допринос позоришној сценографији. После „намештања” сценског простора од постојећих, шаблонских кулиса, долазак првог сценографа сигурно је прекретница у раду нашег најстаријег театра, и то не само у визуелном доживљају представе, него и у самом приступу представи, односу глумца и редитеља према месту радње. Ш. је први сценограф који у СНП креира простор у којем се игра, даје му, осим визуелног, и нову драматуршку улогу. Сценографија престаје да буде само неки амбијент, до тада често понављан, у којем се игра представа, него постаје релевантан део представе који у садејству са редитељем, глумцима, али и писцем чини целовиту представу и прави позоришни доживљај код публике. На почетку сценографске каријере уједном интевјуу рекао је да сценографија „мора што верније и једноставније да створи утисак о месту где се одвија радња комада, а, друго, да сценографија не сме бити сама себи циљ, него мора служити искључиво идеји писца коју овај износи у свом делу.  (…) Позорница је празна кутија, тек потенцијално сценско биће које треба оживети и ликовно. (…) Простор не треба описивати, него му изнаћи суштину, претворити у емоцију или у идеју“. Као изузетан познавалац закона позоришне сцене креирао је сценографије које су доносиле потребну једноставност и основни тон представе, функционалност и ликовни склад. Добитник је више награда и признања: Републичка награда за сликарство 1946, Савезна награда за сценографију 1949, Стеријина награда за сценографију 1956, Награда Позоришних сусрета „Јоаким Вујић“ за костимографију 1965. ТВ НСад је 1997. по сценарију Ирине Суботић снимила тв-портрет Сликар утишаних страсти – Миленко Шербан. Прва супруга, Каћа рођ. Самарџић, била је глумица, а друга – Софија-Соња рођ. Чампраг костимографкиња.

СЦЕНОГРАФИЈЕ: Мамзел Нитуш, Шева, Еро с онога свијета, Риголето, Др, На дну, Пут око света, Марусја, Слепи призор, Људи на санти, Матура, Два туцета црвених ружа, Једна жена лаже, Васкрсење, Делила, Подвала, Покојник, Бела болест, Васа Железнова, Сеоска лола, Трипут отац, Вода са планине, Браћа Карамазови, Признање, Карлова тетка, Ожалошћена породица, Живи леш, Слуга двају господара, Буцов, Евица у граду, Растанак на мосту, Господин од Пурсоњака, Последњи плес, Уметници, Каријера Јошка Пучика, Сплетка и љубав, Рђава жена, Прогнани, Карловачки ђак, Вереница, Београд некад и сад, Отмица Сабињанки, Скамполо, Зла жена, Девојачка клетва, Два наредника, Каплар Милоје, Коштана, Кумова клетва, Лепа пустоловина, Моји ђетићи, Несуђени зетови, Париска сиротиња, Породица Бло, Рђава девојака, Свадбени пут без мужа, Срећни дани, Топаз, Ујеж, Улични свирачи, Уображени болесник, Најезда, Кир Јања, Вода са планине, Виноградари из Шартреа, Туђе дете, Женидба, Непокорени, Жорж Данден, Антигона, Сан летње ноћи, Фигарова женидба или Луди дани, Свињарка, Госпођа министарка, Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика, Ђидо, Јубилеј, Негде у Москви, Десант у Норвешку, Свет без мржње, Сумњиво лице, Коштана, Ивкова слава, Тартиф, Ревизор, Свадба, Просидба, Медвед, Покондирена тиква, Два цванцика, Оклопни воз, Покојник, Господа Глембајеви, Цврчак на огњишту, Шума, Тартиф, Малограђани, Скапенове подвале, Девојка без мираза, Дан одмора.

ЛИТ: У. Рајчевић, Прилози за биографију Миленка Шербана, Театрон, бр.2, 1974, с. 108; Ј. Ћирилов, Шербан као позоришни човек, Политика, 2. VIII 1979; М. Милошевић, Сећање на драгог сарадника Миленка Шербана, Сцена, бр. 6, 1979, с. 114-117; Л. Дотлић, In memoriam Миленко Шербан (1907-1979), Позориште, НСад, 1979, бр. 3-4, с. 10; М. Јевтић, Миленко Шербан (1907-1979), Театрон, бр. 23, 1980, с. 30; В. Зеремски, Библиографија Спомен-збирке Павла Бељанског, НС 1997; И. Суботић, Миленко Шербан, НСад 1997; В. Ћетковић, Миленко Шербан, НСад 2003.

М. Л.