РАКИТИН Јуриј Љвович (Юрий Львович Ракитин)

РАКИТИН Јуриј Љвович (Юрий Львович Ракитин) – драмски редитељ и педагог (Харков, Русија, 23. V 1882 – Нови Сад, 21. VII 1952). Рођен је у породици судског приправника Леонтија Алексејевича Јоњина на почетку његове каријере као судије апелационог суда у царској престоници. Услед честих премештаја оца, Георгиј-Јуриј и његов брат Сергеј (1890-1971) детињство проводе у провинцији и на поседима рођака, упознајући природу, обичаје и живот патријархалне Русије на заласку. Основну школу и три разреда гимназије похађа у Калуги, четврти разред у Првој московској класичној гимназији, а остале – у Иркутску. Страст према позоришту буди се у Москви, а у Иркутску Р. већ организује дилетантске представе и глуми. Упркос противљењу оца да се посвети позоришту, он са самостално зарађеним новцем у јесен 1902. напушта родитељски дом и стиже у Петроград, где у великој конкуренцији полаже пријемни испит на Глумачкој вишој школи. Трогодишње студије завршава априла 1905. у класи прослављеног глумца традиционалних реалистичких концепција и последњег познаваоца тајни старог водвиља, Владимира Николајевича Давидова (1849-1925), којем је Р. омиљени ученик. Пред дипломске испитне представе, из обзира према државном звању оца, Георгиј Леонтијевич Јоњин себи присваја уметничко име – Јуриј Љвович Ракитин. Завршна испитна представа Вишњика претходила је пролећном гостовању трупе МХАТ-а, која је, први пут у престоници, давала управо Вишњик. У часопису „Позориште и уметност“ А. Р. Кугељ критикује „художественике“ а хвали већ заборављену представу код Давидова, истиче Р. у улози Лопахина. Жеља Давидова да Станиславском демонстрира квалитете својих питомаца подудара се са намером Станиславског да од младих снага формира експериментални студио при МХАТ-у. На импровизованој сцени Р. је играо Басманова у Самозванцу Островског, Скалолаза у Невољама од памети Грибоједова, Кочкарова у Женидби Гогоља и Лопахина у Вишњику Чехова. Заједно са питомцем М. Бецким он прихвата понуду Станиславског и 24. V 1905. већ путује за Москву у тек основан Театар-студио на Поварској, којим руководи бунтовни Мејерхољд. Почетак Р. уметничке каријере везан је за интензивна културно-естетска превирања. Његова позоришна делатност у Русији одвија се у три периода: први (1905-1907) – „време тражења нових форми“, када је углавном везан за Мејерхољда и путује по провинцији – Студио на Поварској, Друштво нове драме и Друштво московских глумаца; други (1907-1911) – глумачки, четири сезоне проведене у МХАТ-у код Станиславског и В. И. Њемирович-Данченка, где у значајним представама игра епизодне улоге, а касније повремено делује и као асистент редитеља, и трећи (1911-1918) – редитељски, при императорским позориштима у Петрограду, углавном у Александринском театру, у који је био позван на иницијативу Мејерхољда. Редитељски деби следбеника „система“ Станиславског, представа На туђем хлебу Тургењева (јесен 1911), није побудио пажњу критике, док је његова друга режија, Богојављенска ноћ В. Шекспира (12. X 1911) у Михајловском театру забележена као успешна. Она је имала пресудан значај за Р. ослобађање од чврстих концепција и трајно га определила за слободније позоришне изразе. У Петрограду режира комаде: Комедија смрти (В. Бортњански), Блажена Марта (Г. Тирсо де Молина), Адвокат Патлен (непознати француски аутор), Мандељ Спивак (С. Јушкевич), Сан летње ноћи (В. Шекспир), Ривали (Р. Шеридан), Хенрих III (А. Дима), Исмаил (Бухарин) и др. Са Мејерхољдом 1916. поставља драму Романтичари (Д. Мерешковски), а самостално, новембра-децембра 1917, комаде Островског Заточеници и Богата невеста. У петроградском периоду је у жижи декадентског живота. По уметничким кабареима и салонима импровизује декламаторске, музичке и плесне камерне представе. 25. VIII 1915. жени се Јулијом Валентиновном Шацком (1892-1977), женом која се бавила глумом и позоришно-аматерским радом, са којом је цео живот провео у нехармоничном браку. Њихов јединац, син Никита (1917- ? ), касније организатор комунистичког кружока у Руско-српској гимназији у Бгду, 1937. напустиће их заувек и из Париза побећи у Шпанију, ступивши у интернационалне бригаде. Траг му се замеће у СССР. Октобарска револуција Р. затиче у Петрограду, где обавља друштвене активности као члан позоришних одбора и комисија; 30. IV 1918, због неподношљиве глади и  смањених могућности за професионални рад, не прихватајући политичку позицију Мејерхољда, он напушта Петроград и придружује се сину, супрузи и њеним родитељима на имању у Гомељу, који је под немачком окупацијом. Пред ослобођење области од стране Црвене армије повинује се наговорима Шацких и бежи у Кијев, где у позоришту Соловцова режира Два брата Љермонтова и др. Преко Харкова одлази у Одесу, коју држе Французи. Ту са К. Н. Миклашевским ради у Пролећном театру и у Камерном театру. На позив друга из МХАТ-а, комунисте и режисера К. А. Марџанова, враћа се у кијевско позориште, где спрема Молијеровог Уображеног болесника. После контраофанзиве белих, колебљив и узнемирен, одлучује да не напусти град, што је утицало да се убрзо заувек одвоји од Русије и због тога каје целог живота. Гоњен приликама грађанског рата, преко Харкова, Ростова на Дону и Севастопоља, марта 1919. бродом стиже у Константинопољ. Захваљујући изузетној концентрацији интелигенције и уметника у изгнанству,  Р. се до јесени 1921. у Цариграду бави професионалним и културним радом: режира представе руских трупа (Пигмалион Џ. Б. Шоа, Травијата Ђ. Вердија и др.), држи предавања, наступа на уметничким приредбама, у локалном дневнику „Presse du soir“ под псеудонимом Chev. des Grieux објављује чланке и рецензије на француском и руском. Режисер и пријатељ Никита Балијев нуди му ангажман у свом руском позоришту у Паризу. Истовремено, преко посланства Краљевине СХС, Р. прима и прихвата позив управника НП у Бгду Милана Грола. 1. XI 1920. постављен је за редитеља НП, а 30. XI, по приспећу из Софије, ступа на дужност. У тешким личним и позоришним условима, заједно са режисером М. Исаиловићем, Р. се са вољом и љубављу прихвата обнове београдског позоришног живота. Прво са диригентом С. Христићем поставља Травијату (6. IV 1921), а паралелно припрема Тентажилову смрт М. Метерлинка и Молијерове Скапенове подвале. У периоду између два рата Р. је везан за Бгд, али и гостује у Скопљу, Сарајеву, НСаду (1932). Знање, стечено у раду са Давидовим, Станиславским и Мејерхољдом, обогаћено сопственим искуством и склоностима, уградио је у НП, у којем режира око 90 драмских дела (од трагедије до водвиља) и 8 опера, 6-8 наслова у сезони. У његова крупна остварења из светске драматургије убрајају се: Ревизор (Н. Гогољ), Богојављенска ноћ и Сан летње ноћи (В. Шекспир), Мирандолина (К. Голдони), Галеб и Иванов (А. Чехов), Волпоне (Б. Џонсон), Силом лекар и Жорж Данден (Молијер), Госпођица ђаволица (П. Калдерон), Народни непријатељ, Авети и Дивља патка (Х. Ибзен), Руј Блаз (В. Иго), Царство мрака (Л. Толстој), Госпођица Јулија (А. Стриндберг), Шума (А. Островски), Пигмалион (Б. Шоу). Као редитељ осталих комада и драматизација испољавао је инвенцију, машту и богатство сценских идеја, различито прихваћених од стране критике. То се нарочито односи на режије дела: Не убиј (Л. Андрејев), Зојкин стан (М. Булгаков), Квадратура круга (В. Катајев), Царевић Алексије (Д. Мерешковски), Ујкин сан (Ф. Достојевски), Игра смрћу (А. Аверченко), Пиквик (Ч. Дикенс – Ј. Афросимов), Госпођа са камелијама (по А. Дими-сину), Рука руку мије (Бонавенте), Давид Коперфилд (Ч. Дикенс – М. Мореј). По својој уметничкој вокацији опредељен да поставља дела класичног репертоара, Р. је режирао савремене и домаће ауторе: Шест лица траже писца (Л. Пирандело), Писмо (С. Мом), Елга (Г. Хауптман), Машкарате испод купља (И. Војновић), Кањош Мацедоновић (М. Димитријевић), Пут око света (Б. Нушић), Гогподин министар (С. Предић), као и праизведбе дела: Опчињени краљ и Центрифугални играч (Т. Манојловић), Невероватни цилиндар Њ. В. краља Кристијана (Ж. Вукадиновић), Душан, млади краљ (П. С. Петровић). Режије Р., противника „литерарног театра“, одликовале су се сценском разиграношћу, експресијом, духовитим режијским досеткама, акцентовањем психолошких карактера, наглашеном мимиком и гримасом, понекад необузданом гротеском, стилизацијама, одступањима од традиционалних шаблона, па и од ауторовог текста. Његов ранији, плоднији период у Бгду, био је занимљивији и полетнији. Касније, оптерећен премијерама дела ниже уметничке вредности, породичним тешкоћама и болешћу, постаје површнији, али не без фаза узлета инвенције и елана. Понекад осуђиване, Р. поставке булеварских комедија у „Мањежу“, осим што су богатиле позоришни репертоар и пуниле касу за озбиљне пројекте, омогућавале су десетинама младих глумаца да уче и испоље своје афинитете. Режирао је и у београдском Академском позоришту. Од изузетног значаја је његов педагошки рад. Основе глуме од њега су у Глумачкој школи у Бгду стекли Раша Плаовић, Мата Милошевић, Милан Ајваз, Дара Милошевић. Касније, у НСаду – Мирјана Бањац и Стеван Шалајић. Утицао је на глумачки развој Миливоја Живановића, Љубинке Бобић, Наде Ризнић, Марице Поповић, Виктора Старчића и других. Поред редитељске и педагошке делатности у Бгду, значајан је његов друштвено-уметнички рад у удружењима руских интелектуалаца. Један је од оснивача Савеза руских књижевника и новинара у Бгду (1925), председник је Литерарне секције Савеза, члан управе и редакције његових гласила „Призыв“ и „Россия“, сарадник београдског руског дневника „Новое время“. Режира и адаптира представе позоришних трупа у Руском дому, организује концерте, балове, усмене новине, држи десетине предавања. Режијом Шуме Островског 24. X 1940. обележава 35-огодишњиу  уметничког рада. Одликован је Орденом Светог Саве IV степена (1940). У току Другог светског рата, тешко болестан и више пута оперисан, распродајом покућства једва преживљава глад и хладноћу. У том периоду неизвесности и душевне кризе чезне за повратком у Русију. Прво – преко Берлина, као режисер неке руске позоришне трупе, а касније, после изневерених обећања пријатеља – из Бгда, посветивши се свештеничком позиву, за који се краће време интензивно припремао. Побољшаног здравља 1944. у окупираном Бгду режира Елгу, а по ослобођењу –1945. Ревизора, 1946. Живи леш и Кола мудрости – двоја лудости. Ову режију није завршио јер је, доласком Велибора Глигорића за управника НП, хитно пензионисан. У лето 1946. три месеца је ангажован у НСаду, где као гост поставља Тартифа, Ревизора и једночинке Просидба, Медвед и Свадба А. П. Чехова. Сезону 1946/47. проводи као хонорарни редитељ у Шапцу. Од сезоне 1947/48. до смрти, реактивиран, први је редитељ Драме ВНП, односно СНП, у НСаду. Као професор глуме предаје у Државној позоришној школи. У сезони 1949/50. режира и у НП „Стерија“ у Вршцу. У послератном периоду испољио је младалачки ентузијазам и инвентивност, са глумцима остваривао унутрашњу целовитост израза и опште сценско јединство. Представа Вишњика забележена је у историји СНП као један од највиших домета ове куће. Стогодишњица Р. рођења обележена је у Музеју позоришне уметности СР Србије у Бгду 1982. изложбом „Јуриј Ракитин – редитељ и педагог Народног позоришта у Бедграду 1921-1946“ у поставци кустоса др Олге Милановић. Сахрањен је на руском делу Успенског гробља у НСаду, када су представници СНП на његов гроб посадили три младе вишње. Испоставило се да је продавац садница погрешио (или подвалио?) те су изникле шљиве, које су убрзо пропале, дрвени крст је иструлио и гроб је задуго остао потпуно запуштен упркос апелима из СНП – градским властима да се изнађе новац за обележавање гробног места великог редитеља. Тек 1992, баш на 40. годишњицу од смрти, Василије Тарасјев из Руске цркве Свете тројице у Бгду коначно је опојао Р. гроб уз присуство руководства СНП и глумаца, негдашњих сарадника и поштовалаца, који су поставили нов дрвени крст. Камени надгробни споменик подигнут је априла 2003. на иницијативу Позоришног музеја Војводине у време одржавања међународног научно-стручног скупа Јуриј Љвович Ракитин – живот, дело, сећања. Том приликом је владика бачки Иринеј осветио споменик.

РЕЖИЈЕ: Васа Железнова, Девојка без мираза, Вуци и овце, Грађанин племић, Вишњик, Без кривице криви, Дивља патка, Мирандолина, Живи леш, Учене жене.

БИБЛ: Под застакленным садом – Анализ пьесы „Месяц в деревне“ Тургенева, Рампа и жизнь, Москва, 1909, бр. 37, с. 829-830; Добро пожаловать (Приезд труппы МХАТ-а в Константинополь), Presse du soir, Constantinople, 9. XI 1920; Вечер балета Маргариты Фроман, Presse du soir, Constantinople, 15. X 1920; О созидании и о ритме в жизни, Национальное возрождение, Бгд, 22. XI 1921; Открытое письмо артистам Художественного театра, Общее дело, Париж, 27. XII 1921; Метерлинк и Молијер у нашем Народном позоришту, Епоха, 1921, бр. 686, с. 3; О Гофмане, Блоке и предчувствии российской трагедии, Национальное возрождение, 2. I 1922; Две тени (О Блоке и Гумилёве), Новое время, Бгд, 19. XII 1923; Писмо о позоришном неоромантизму, Мисао, 1923, бр. 3, с. 161-170, бр. 4, с. 241-249, бр. 5, с. 329-339; Једна успомена – Приликом јубилеја М. Н. Германове у Прагу, Comoedia, 1924/25, бр. 15, с. 6, 7, 10; У затишју „Иванова“, Comoedia, 1924, бр. 16, с. 2-3; Поводом премијере „Машкарате испод купља“, Comoedia, 1924/25, бр. 24, с. 10-11; Театральные мысли (Постановка „Леса“ Мейергольдом), Новое время, 17. V 1924; Демон в сюртуке – В. Я. Брюсов, Новое время, 24. X 1924; Дорогим могилам: Ю. Э. Озаровский; В. А. Теляковский, Новое время, 19-20. X 1924; Писмо о Островском, Comoedia, 1925, бр. 33, с. 19-23; Пред премијеру „Мале Бираги“, Comoedia, 1925, бр. 36, с. 2, 3, 6; Српскоме глумцу, Comoedia, 1925, бр. 42, с. 2-3; Руска предратна драматургија, Мисао, 1925, књ. 17, бр. 124, с. 268-275; О руском пролећу, Московском художественом театру, о заветима К. С. Станиславског и нешто о себи самоме, Време, 6. IV 1925; Владимир Николаевич Давыдов, Новое время, 2. VIII 1925; Цветок на могилу П. П. Гнедича, Новое время, 2. VIII 1925; Шабаш (Е. Д. Поляковой), Новое время, 15. IX 1925; Из петербургского театрального архива, Призыв, Бгд, 1926, бр. 4, с. 49-55; Комади и типови Чехова, Политика, 23. X 1929; Сестра Беатриса, Новое дело, Бгд, 4. I 1937; В. С. Станиславски – Успомене и сећања, Српски књижевни гласник, 1938, књ. 54, бр. 8, с. 569-575; Сећања на Перу Добриновића, НС, 1950, бр. 6, с. 2-3, бр. 7, с. 5; Приближити глумца улози или улогу глумцу, НС, 1950, бр. 9, с. 3; Божи Николићу поводом његове прославе, НС, 1950, бр. 11, с. 4; Магија Шекспира, НС, 1951, бр. 15, с. 2; Славни руски глумац српског порекла – Василиј Пантелејмонович Далматов, НС, 1953, бр. 57-58, с. 4-5; Две сенке – Блок и Гумиљов, Књижевна реч, Бгд, 25. X 1986; Две тени – Блок и Гумилёв; О Максимилиане Волошине, Вестник Русского христианского движения, Париж, 1986, бр. 147, с. 170-179.

ЛИТ: А. Р. Кугель, Об актерском дебюте Ракитина, Театр и искусство, Петербург, 1905, бр. 16, с. 249; В. Н. Соловьев, О постановке „Крещенского вечера“, Новая студия, Петербург, 1912, бр. 5, с. 11; Р. Младеновић, Машкарате испод купља, Српски књижевни гласник, 1924, књ. 12, бр. 5, с. 386-387; Г., Чехов као драмски писац. Предавање г. Ракитина у Савезу руских књижевника и новинара, Политика, 22. X 1929; В. Живојиновић, Ревизор, Мисао 1930, бр. 261-262, с. 361-362; Р. Младеновић, Ујкин сан, Српски књижевни гласник, 1930, књ. 30, бр. 3, с. 240; Ю. Офросимов, Пятнадцать лет на сербской сцене, Беседа с Ю. Л. Ракитиным, Возрождение, Париж, 1. IX 1935; А-м, Јубилеј г. Јурија Ракитина, Политика, 3. X 1940; А-м, Сећања г. Јурија Ракитина на прве дане рада у Београду, Правда, 19. X 1940; А-м, Двоструки јубилеј г. Ракитина, Време, 20. X 1940; А-м, Два значајна уметничка догађаја – Вечерас се први пут даје „Шума“ од Островског и г. Јуриј Ракитин прославља свој уметнички јубилеј, Политика, 24. X 1940; М. Савковић, Шума, Српски књижевни гласник, 1940, књ. 61, бр. 7, с. 550-551; А-м, О режијама Јурија Ракитина, Ново време, 9. V 1943; А-м, Један позоришни уметник, Српска сцена, 1943, бр. 18, с. 545-546; А-м, Редитељски метод Ј. Љ. Ракитина, Српска сцена, 1943, бр. 18, с. 546-548; А-м, Редитељ Јурије Ракитин говори за „Војвођанску сцену“, ВС, 1946, бр. 1, с. 8-9; В. Глигорић, Позоришне критике, Бгд 1946, с. 15, 239, 234, 278; Б. Чиплић, Молијеров „Тартиф“ у режији Јурија Ракитина, СВ, 4. VII 1946; А-м, Јуриј Ракитин, редитељ, ВС, 1947, бр. 9, с. 22; В. Поповић, Вуци и овце, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 172; Б. Чиплић, „Вишњик“, комедија од Чехова, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 241; Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 7-8. XII 1950; С. Бајић, Поводом премијере у Новом Саду, НС, 1951, бр. 7, с. 2; М. Васиљевић, Редитељски разговори са Маестром, СВ, 30. VII 1951; Д. Грбић, Јурије Ракитин и његове позоришне успомене, Дуга, 1951, бр. 319, с. 10; Ђ. Б., Умро је позоришни редитељ Јурије Ракитин, Политика, 23. VII 1952; А-м, Сахрана посмртних остатака познатог позоришног редитеља Јурија Ракитина, СВ, 24. VII 1952; С. Винавер, Јурије Ракитин, Република, Бгд, 29. VII 1952; Л. Дотлић, Смрт Јурија Љвовича Ракитина, НС,  1952, бр. 45-46, с. 1-2; М. Васиљевић, Последњи разговор са Маестром, НС, 1952, бр. 45-46,  с. 1, 3; Т. Манојловић, Сећање на Јурија Ракитина, НС, 1953, бр. 55-56, с. 4-5; Театральное наследство. Сообщения. Публикации. В. Н. Давыдов о Ракитине, Москва 1956, с. 451; Я. О. Малютин, Актеры моего поколения, Москва 1959, с. 158-159; М. Милошевић, Сећање на Ракитина, Позоришни живот, 1967, бр. 30, с. 16-21; М. Милошевић, Сећање на стари Мањеж, у: Један век Народног позоришта у Београду, Бгд 1968, с. 623-635; С. Јовановић, Молијер на сцени Народног позоришта, у: Један век Народног позоришта у Београду, Бгд 1968, с. 308-350; Л. Дотлић, Руски период Ј. Љ. Ракитина, Позориште, НСад, 1974, бр. 6, с. 16; М. Милошевић, Моја глума, Бгд 1977; Б. Чиплић, Трагом „мезимчета србског“, НСад 1980, с. 126-30; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, НСад 1982, с. 278-98; Д. Мијач, Логика драмске режије, Сцена, 1983, бр. 3, с. 100-101; М. Коџић, С Ракитином до „Вишњика“, у: Позориште моје младости, НСад 1983, с. 73-110; Н. М. Вагапова, Формирование реализма в сценическом искусстве Югославии, 20-30-е годы XX века, Москва 1983, с. 160-162; Ј. Лешић, Наши руски редитељи, Сцена, 1984, бр. 4-5, с. 145-150; П. Марјановић, Разговор с Милошем Хаџићем, Сцена, 1985, бр. 1-2, с. 48, 69-70; М. Кујунџић, Заточници маште, НСад 1986, књ. II, с. 221-226; Ј. Лешић, Историја југословенске модерне режије (1861-1941), НСад 1986, с. 97-103, 115, 399-401; А. Арсењев, Драма у личном дневнику, Дневник, 26. X 1986; П. Марјановић, Јуриј Љвович Ракитин у Новом Саду, Позориште, НСад, 1989, бр. 8-9, с. 34-37; П. Марјановић, Најзначајнији редитељи драме СНП у раздобљу 1945-1952, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, 1989, бр. 4-5, с. 209-219; Литературное наследство, т. 92, кн. 5, Александр Блок. Новые материалы и исследованиая (Письма Ракитина А. Блоку, комментарии Р. Д. Тименчика), Москва 1990; М. Лесковац, Јуриј Љвович Ракитин у Српском народном позоришту, каталог изложбе, НСад 2003; Живот, дело, сећање = Јуриј Љвович Ракитин, зборник радова са међународног научног скупа, Бгд-НСад 2003; М. Лесковац, Ракитинове режије у Српском народном позоришту, НСад 2007.

А. А.