БЕРДОВИЋ Владимир – композитор и музички критичар (Дубровник, 30. VI 1906 – Загреб, 3. I 1980). Као дипломирани правник најпре је радио као адвокат и у родном Дубровнику похађао часове виолончела и композиције, па је после Другог светског рата постао музички уредник Радио Дубровника и члан Градског оркестра. Пасионирано се бавио писањем о музичком животу Дубровника, посебно о Љетним играма. Велики познавалац народног мелоса, за вокално-инструменталне саставе обрађивао је фолклорне напеве из целе Југославије и користио их за сопствено музичко изражавање. Највиши стваралачки домет достигао је у хорској музици (на народне стихове): Дај да мало попјевамо, Шаљивка,руковет Чобанске пјесмеи др., као и Горо моја (А. Шантић) и Успаванка(З. Ј. Јовановић). Најпопуларније му је дело Линђо, ставак из оркестралне свите Кроз старе дубровачке улице,који се највише изводи у обради за мешовити хор уз „лирику“ – народни инструмент из околине Дубровника. Као музички критичар, сем у Радио Дубровнику, где је био запослен до смрти, оглашавао се и у „Дубровачком вјеснику“, „Слободној Далмацији“, „Вјеснику“ и у часописима „Звук” и „Pro Musica“. СНП је 1957. извело драмску представу Иве Војновића Машкарате испод купља са Б. музиком. Његова синовица Вера Б. (в) била је солисткиња Опере СНП.

В. В.

БЕРК Едвин (Edwin Burke) – амерички драмски писац (Елбани, САД, 30. VIII 1889 – Њујорк, 26. IX 1944). Провео је неколико година на Америчкој академији драмских уметности, а од 1910. радио је као редитељ и писац скечева и водвиља. Написао је три комедије – Бели човек, Од осам до дванаест (From Eight to Twelve, 1926) и Оно што се зове љубав (This Thing Called Love, 1928), која је два пута екранизована, а СНП ју је извело 1931.

В. В.

БЕРКЕШ Ђука – драмски и филмски глумац и редатељ, казалишни и филмски организатор и пропагандист (Велика Кањижа, 15. IV 1901 – Загреб, 19. IV 1973). Након завршетка реалне гимназије у Карловцу, одлази у Грац на тамошњу Драмску школу и 1920/21. дипломира глуму и режију. У Осијеку дјелује као глумац и редатељ од 1921. до 1924, затим је режисер и умјетнички директор „Југославија филма“ у Згбу (1924-1927), те снима једне од наших првих играних филмова Ружица и Њих двоје. Филмску активност наставља као пропагандист „Балкан филма“ и „Балкан Palace кина“ у Згбу (1927-1929). Наредно раздобље од седамнаест г. проводи у административној служби различитих трговачких подузећа (1925-1945), а послије ослобођења враћа се казалишту као организатор и педагог Окружнога народног казалишта у Бјеловару (1945/46). У Згб долази 1947. као шеф пропаганде ХНК. Од 1949. до 1953. борави у иноземству, а од 1953. до умировљења, 1963, тајник је Драме и шеф организације, пословања и администрације. Превео је многа драмска дјела с њемачког језика, а био је познат и као врстан драматизатор. Његов превод комада Насилно уконачивање Ф. Арнолда и Е. Баха изведен је у Н-Оп 1928.

П. Ц.

БЕРЛИОЗ Ектор (Hector Berlioz) – француски композитор (Кот-Сен-Андре, департман Изер, Француска, 11. XII 1803 – Париз, 8. III 1869). Најпре је студирао медицину, коју је напустио против воље свога оца, да би се посветио музици. Прва награда на конкурсу за најбољу композицију 1830. омогућује му трогодишњи боравак у Италији. У Паризу, где се његова дела третирају као сувише „револуционарна“, не може да се пробије као композитор, па се бави музичком критиком. Мада је у Паризу остао несхваћен и као уметник осуђен на усамљеност, он није пристао на уступке публици. Његов уметнички свет имао је сасвим нову драматску изражајност, којом је прожео своја значајнија дела. То је свет интензивне, искрене, проосећане драматике, који привлачи и заноси, отварајући нове погледе у јединствено преплитање елемената ванмузичких и музичких доживљаја. Као прави романтик, Б. је умео да нагласи експресивност музичког говора до граница високе узбудљивости. Његово стваралаштво обухвата велик број оркестарских композиција, симфонија, клавирских дела, миса, кантата и вокалних композиција, од којих се важнијима сматрају: Фантастична симфонија (La Symphonie fantastique), Лелио или Повратак у живот (Lélio, ou Le Retour à la vie), Харолд у Италији (Aroldo in Italia), Ромео и Ђулијета (Roméo et Juliette), Римски карневал (Le Carnaval romain), Проклетство Фауста (Huit scènes de Faust) и др. Иако је већ од почетка каријере одлучио да тежиште композиторског рада постави на музичку позорницу, Б. је написао само  три опере: Бенвенуто Ћелини (Benvenuto Cellini), Беатриса и Бенедикт (Béatrice et Bénédict) и Тројанци (Les Troyens), која се  оцењује као најуспелија. Његове опере нису извршиле онај  утицај који су имала његова остала дела програмског карактера. Отварањем перспективе програмској музици, Б. је не само постао оснивач једне нове музичке висте, него је указао и на њене неслућене могућности, оплодивши уједно стваралачке снаге савременика и следбеника. Његове заслуге за развој француске и европске музике су, према суду музичке историје, веома значајне и трајне, јер је својим стваралаштвом означио епохални преокрет на подручју оркестарске програмске музике. У СНП је 16. VI 1970. изведена његова Фантастична симфонија (са једночиним балетом Ноћ на прузи).

ЛИТ: С. Илић, Фантастична симфонија, Индекс, 1970, бр. 196, с. 6.

М. Х.

БЕРНАР Тристан (Tristan Bernard) – француски драмски писац и романсијер (Безансон, Француска, 7. IX 1866 – Париз, 7. XII 1947). Право му је име Пол Бернар (Paul Bernard). Отац му је био архитект. Када му је било 14 г. породица му је прешла у Париз. Средње образовање је добио у лицеју Фонтан у Паризу. Песме је почео да пише као четрнаестогодишњак. Пошто је завршио правни факултет и докторирао на њему, почео је да ради као адвокат. Но, како није имао клијената, отишао је у војску. По повратку из војске постао је директор једне фабрике која је израђивала предмете од алуминујума. Затим је био директор велодрома „Буфало“. Г. 1891. је објавио први чланак из књижевности у којем испољава дар запажања и дух помешан са хумором. Г. 1895. му је приказана прва једночинка и ову форму ће  неговати целог живота. Лед је био пробијен. Од тада ће га позоришта тражити и играти. Тако ће бити до Првог светског рата, за време рата и после њега. Г. 1930. је купио позориште „Албер I“, у којем је сваке вечери ћаскао са публиком, причао, сећао се, и приказивао свој најновији комад. Г. 1935. је посетио САД. Окупацију је тешко провео. Његов син Жан-Жак Бернар, такође драмски писац, био је интерниран, а њега, Тристана, су 1943. ухапсили у Кану, па пустили. Пред крај живота објавио је једну збирку стихова. Писао је и романе. Био је страстан састављач укрштених речи. Од небројено много његових једночинки, које су се кретале између комедије и скеча и које су се одликовале комичним детаљима и природним и лаким хумором протканим површном сентименталношћу, у СНП је 1927. приказана само једна – Лаф (Un Perdreau de l’année, 1926).

ЛИТ: А-м, „Лаф“ од Тристана Бернара – Премијера, Застава, 1. III 1927; К. Николић, „Лаф“, комедија од Тристана Бернара – премијера, Нови Сад, 1927, бр. 10, с. 10-11.

С. А. Ј.

БЕРНАУЕР Рудолф (Rudolf Bernauer) – немачки писац (Беч, 20. I 1880 – Лондон, 27. XI 1953). Самим тим што је 1935. морао да емигрира из Немачке јасан је његов став према нацистима; рођени Аустријанац, он је зрело доба свога стваралаштва провео као директор неколико позоришта у Берлину. Написао је известан број пародија (Nora-Parodie, 1901; Die einsamen Menschen vom Schliersee, 1901), комедија (Die einsame Insel, заједно са Л. Јакобсоном, 1905; Garten Eden, 1926; Geld auf der Straße, заједно са Р. Естерајхером; Konto X, такође са Естерајхером, 1930), па лакрдија (Blumenstudentenv, 1911; Große Rosinen, 1912; Filmzauber, 1913; Wie einst im Mai, 1914), оперетских либрета (Der tapfere Soldat, 1908; Die keusche Barbara, са Л. Јакобсоном, 1912; Der liebe Augustin, 1912; Prinzessin Olala, са Шанцером, 1922; Geliebte Sr. Hoheit, 1924) итд. Није доживео да угледа штампану своју веома занимљиво писану аутобиографију Позориште мога живота (Das theater meines Lebens, Берлин 1955). У СНП је изведен Рај на земљи (Garten Eden) 23. XI 1929, у преводу Ђуре Гавеле.

С. К. К.

БЕРНДОРФЕР-ВРАЧАРЕВИЋ Дара (псеудоними: Дара Берн, Дарја Берна) – драмска глумица (Копривница, 1901 – ?). У Згбу је завршила глумачко школовање 1925; прије тога је на сцени наступила први пут 17. VI 1923. као Халдорфова у Зудермановој Далекој принцези. Након завршетка глумачке школе кратко вријеме играла је у Згбу и након тога је, од 1. IX 1925. до јануара 1928, ангажирана у НП у НСаду, гдје се истакла као „једна од наших најинтелигентнијих глумица, високе културе, отмених манира и савршеног знања енглеског језика“. Супруг јој је био глумац Бошко Врачаревић (в).

УЛОГЕ: Краљица од Голконде (Госпођа са сунцокретом), Филета (Максим Црнојевић), Жилијета (Гејша), Бароница Префон (Господар ковница), Елфриде (Игра у срећу), Честита г-ђа Перела (Човек, животиња и врлина), Опалинска (Последњи валцер), Маријана (Две сиротице), Лисијен Бирел (Рођака из Варшаве), Хермина (Максимилијан верни), Грофица Њахкаја (Ана Карењина), Председниковица (Адје, Мими), Сузана Лешатије (Свадбени марш), Елза (Музика), Еги (Моја беба), Перса (Дивљуша), Емилија (Идеали).

ЛИТ: А-м, На прагу нове позоришне сезоне, Нови Сад, 1925, бр. 18, с. 4; А-м, A Nemzeti Szinházban, Délbácska, 6. X 1925; В. Ј., „Максим Црнојевић“, Јединство, 11. X 1925; О. С(уботи)ћ, „Гејша“, Застава, 27. X 1925; О. С(уботи)ћ, „Господар ковница“, Застава, 10. XI 1925; А-м, Pirandelló darab a Nemzeti Szinházban, Délbácska, 10. II 1926; А-м, Госпођа Дарја Берн, Нови Сад, 1926, бр. 21, с. 4; A. Miklautz, „Letzter Walzer“ von Oskar Strauss, Deutsches Volksblatt, 14. VIII 1926; О. С(уботи)ћ, „Две сиротице“, Застава, 3. X 1926; В. Н., Премијера „Рођаке из Варшаве“, Застава, 9. XII 1926; А-м, „Максимилијан верни“, Нови Сад, 1927, бр. 4, с. 7; К. Николић, „Свадбени марш“, Нови Сад, 1927, бр. 19, с. 3-4; А-м, „Muzsika“, Délbácska, 28. X 1927; А-м, Једна премијера у Новом Саду, Време, Бгд 7. XI 1927; К. Николић, „Моја беба“, шала у 3 чина од М. Мајо, Нови Сад, 1927, бр. 43, с. 5.

П. Ц.

БЕРНСТЕН Анри (Henry Bernstein) – француски драмски писац (Париз, 20. VI 1876 – Париз, 27. XI 1953). Син финансијера Марсела Бернстена. Средње образовање је стекао у Лицеју Кондорсе у Паризу. Г. 1900. га је, као драмског писца, открио Антоан. Био је активно умешан у дневну политику. Како се налазио на одслужењу војног рока, а био антимилитаристички расположен, побегао је, после седам месеци, из касарне, и то усред Драјфусове кризе. Из Брисела, у који се био склонио, упутио је писмо директору једног дневног листа у којем је изјавио: „Јесте, ја сам дезертер и тиме се поносим“. Ове ће се изјаве, иако је у међувремену амнестиран и проглашен неспособним за војну службу, сетити његови непријатељи, па ће, 1911, оштро устати против стављања његовог комада После мене на репертоар Француске комедије, што ће довести до позива на двобој (који се није одржао). Са младошћу његова је борбеност малаксавала, приводећи га све више политичкој десници. У периоду између два рата био је чак обожавалац Мусолинија – све до тренутка солидарисања овога са немачким нацистима. Тада је спаковао сва одликовања која је од њега добио и вратио их италијанској влади. Други светски рат је провео у Америци и био ватрени противник Петенове владе. Написао је велик број комада који су се одликовали вештом конструкцијом и смислом за заплет, доневши му надимак модерног Скриба. Ако је веровати једном злобном критичару, бесмртност његових комада никада није трајала дуже од једне позоришне сезоне. Са годинама се као писац знатно суптилизирао. Агресивног, бруталног, ненијансираног писца сменио је сталоженији, продубљенији, психолошки гипкији аутор. У СНП су приказана четири његова комада – и сви су из младачког периода његовог стваралаштва: Бакара (Le Marchév, 1900), Крадљивац (Le Voleur, 1907), Вихор (La Raffale, 1905) и Израиљ (Israêl, 1908). Први је игран 1909, други 1910, трећи 1920. и четврти 1924.

ЛИТ: В. Петровић, Henri Bernstein: Вихор, Савременик, 1907, св. 6, с. 374-375; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар 1909, бр. 80, с. 5; А-м, „Бакара“, Позориште, НСад 1909, бр, 2, с. 6; (Ј) Г(рчић), Крадљивац, Ново позориште, НСад 1910, бр. 16, с. 219: Ш. Ј(осин), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1910, бр. 6, с. 43; –r-, „Israel“, drama u tri čina od Henrya Bernsteina, prikazana dne 25. travnja 1910. u osječkom kazalištu, Жидовска смотра, Осијек 1910, бр. 9, с. 2-3; К., Крадљивац, Застава, 29. XII 1911; А-м, Синоћ је даван у позоришту француски комад „Крадљивац“ од Анри Бернштајна, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 55, с.3; А-м, „Вихор“, Застава, 29. X 1920: А-м, „Израиљ“ од Анрија Бернстена, Застава, 27. V 1924; А-м, У среду, 28. о. м. даје се премијера драме „Израиљ“, Видовдан, НСад 29. V 1924; В. Спасић, „Израиљ“ од Анри Бернстена први пут ове сезоне, Јединство, 24. I 1925; С. Батушић, Gémier ili Bernstein…, Књижевник, Згб 1928, књ. 7, с. 272-286; А-м, „Крадљивац“ од А. Бернстена, Југословенски дневник, 1935, бр. 26, с. 6.

С. А. Ј.

БЕРСТЛ Јулиус (Julius Berstl) – немачки романописац и драматичар (Бернбург, Немачка, 6. VIII 1883 – Санта Барбара, Калифорнија, САД, 8. XII 1975). Студирао је у Гетингену и у Лајпцигу. Од 1909. био је драматург у Малом позоришту, а од 1913. до 1924. у Лесинговом позоришту у Берлину. Г. 1936. је емигрирао у Енглеску, а од 1951. је живео у Њујорку. Његови романи и драмски текстови су претежно забавног карактера. Бавио се и превођењем. У СНП је 1928. изведен његов комад Довер-Кале.

Д. Р.

БЕРТАТИ Ђовани (Giovanni Bertati) – италијански либретиста (Матерлаго Тревизо, 10. VII 1735 – Венеција, децембра 1815). Као сиромашном детету омогућено му је школовање у семинаријуму у Тревизу, али се он убрзо окреће театру и већ 1763. пише дело са 16 лица Димонова смрт, које је музички обрадио А. Тоци. Након тога је написао око 70 либрета за венецијанска позоришта. Од 1770. са Б. Галупијем често борави у Бечу, где од 1790. до 1794. заузима положај дворског песника. Крај живота је дочекао у Венецији, у којој је последњих г. радио у арсеналу и поморском архиву. Иако нема бриљантну величину једног Голдонија, Б. ипак припада истој веселој венецијанској школи, која, шаренилом порока и врлина којима се подсмехује, ствара једно специфично позориште које неће остати без утицаја на даљни развитак драме и опере. Његово најуспелије и најпознатије дело Тајни брак (1792) везано је за композитора Д. Чимарозу, док је његов Дон Ђовани или Камени гост (1787) извршио пресудан утицај на Моцартовог либретисту Л. Да Понтеа. У СНП је извођена опера Тајни брак по његовом либрету.

Б. Р.