АСУНТА ЛЕОНИЈЕВА (Assunta Leoni) – шаљива игра у 5 чинова. Написао: Адолф Вилбрант. Прво извођење у Берлину, 20. IX 1884.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 6. II 1886. у НСаду. Превео: Јован Грчић. – Д. Ружић (Алфред Бухау), В. Миљковић (Емил Бухау), А. Милојевић (Др Клинтн), Д. Николићева (Мери Клинтнова), С. Бркићева (Бароница Боргхолмова), П. Добриновић (Бругер), В. Димитријевић (Фабијан), М. Банић (Др Краус), М. Максимовићева (Хана), С. Вујићка (Асунта Леонијева), Н. Петровић (Надзорник). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, „Асунта Леонијева“, позоришна игра у пет чинова, написао Адолф Вилбранд, Браник, 1886, бр. 16, с. 4; А-м, Добра глума у лошој драми, Наше доба, НСад 1886, бр. 18, с. 3; Н., Асунта Леонијева, Позориште, НСад 1886, бр. 24, с. 94-95, бр. 25, с. 98-99.

В. В.

АТАНАСИЈЕВИЋ Арсен – глумац-почетник (Велика Кикинда, 27. X 1866 – ?) У СНП је био само неколико месеци 1884.

С. Ј. Д.

АТАНАСИЈЕВИЋ Мара – суфлер (Србобран, 3. II 1910 – ?). Родитељи су јој: отац Петар и мати Драгиња рођ. Вилић. Завршила је основну школу и три разреда гимназије у Србобрану. Као суфлер-шаптач почела је 1. VI 1935. у Повлашћеном позоришту Душана Животића (в), где је играла и мање епизодне улоге. У сезони 1939/40. је била хонорарни суфлер у НП у Бгду; од 1. IX 1940. до почетка рата 1941. била је ангажована у новосадском НПДб; по ослобођењу, у сезонама 1945/46. и 1946/47, била је члан ВНП у НСаду, а потом прелази у београдско НП, у којем је и пензионисана.

С. Ј. Д.

АТАНАЦКОВИЋ Богобој – књижевник (Баја, 10. VI 1826 – Баја, 28. VIII 1858). Крштено име му је Тимотије, које је посрбио. Основну школу и нижу гимназију завршио је у Баји, вишу гимназију у Пешти, а студије права у Пешти, Братислави и Бечу, где је 1848. и дипломирао. У Братислави је био члан друштва „Читаоница србска“, а у Бечу је припадао Вуковом кругу. По завршетку студија био је адвокатски приправник код дворског саветника Дорноса у Бечу. У револуцији 1848. био је члан изасланства које је 30. IV од Рајачића захтевало сазив скупштине и члан Мајске скупштине. Августа 1848. одлази у Беч, па у Париз. Фебруара 1849. је у Хајделбергу, јула исте г. у Згбу. Од децембра 1849. до јула 1850. је сенатор општине у Баји; отада путује по западној Европи до јануара 1851, када постаје секретар владике Платона у НСаду. Од 1852. до смрти је адвокат у Баји и бави се локалном политиком. Последњих г. живота боловао је од туберкулозе. Полазећи од Вукових идеја о језику и народној култури, попут Б. Радичевића у поезији, али са мањом снагом, преводио је српску прозу у духу националног романтизма. Мада наивно и упрошћено, у својим делима (роман Два идола, новела Буњевка) приказује савремене прилике и друштвено-политичке односе, па се атрибутира као оснивач модерне српске прозе. Објављивао је песме, приповетке, новеле и путописе у часописима: пештанском „Скоротечи“, „Напретку“, „Српским новинама“, загребачком „Невену“, „Књижевном југу“, „Правди“ итд. Марта 1941. су у НПДб изведена његова Два идола у драматизацији Жарка Васиљевића и са музиком Михаила Вукдраговића.

БИБЛ: Пупољци, романи, новеле, приповетке, драме и друге забавне ствари (Два идола, I део), Беч 1851; Пупољци (Два идола, II део), НСад 1852; Књига за добре цели, НСад 1852; Два идола, Бгд 1893; Целокупна дела, Бгд 1928.

ЛИТ: А. Хаџић, Вест о смрти Богобоја Атанацковића, ЛМС, 1858, књ. 98, с. 202-203; М. Поповић, Богобој Атанацковић, ЛМС, 1885, књ. 144, с. 1-26; Ј. Јерковић, Језик Богобоја Атанацковића, НСад 1976; В. Милинчевић, „Два идола“ између сентиментализма и романтике, у: Два идола, Бгд 1982.

В. В.

АТАНАЦКОВИЋ Лазар – новинар и позоришни критичар и историчар (Ковиљ, 4. VIII 1908 – Нови Сад, 30. XI 1982). Гимназију је завршио у НСаду, а Правни факултет у Бгду. Још као студент сарађивао је у београдским листовима („Штампа“, „Време“). Од 1934. до 1935. био је запослен у „Штампи“ у Бгду, а био је и дописник суботичког па новосадског „Југословенског дневника“. Од маја 1935. до 6. IV 1941. био је главни уредник и директор новосадског дневника „Дан“ (1937, уз Даку Поповића, и сувласник). Истовремено је, од 1939, био и шеф филијале југословенске новинске агенције „Авала“, а уређивао је и повремене забавне и хумористичке листове. После рата је најпре радио у Трговинској комори, а од 1947. до пензионисања био је запослен као технички директор Издавачког предузећа МС у НСаду. Преводио је са француског, мађарског и немачког језика. Са Ранком Јовановићем саставио је значајни Систематски речник српскохрватског језика (НСад 1980). О позоришту је писао као о феномену, а посебно је пратио рад СНП повремено приказујући и његове представе. Поводом 75-огодишњице СНП одликован је Орденом Светог Саве V реда, 1935.

БИБЛ: „Боеми“ од Пучинија на новосадској позорници, Југословенски дневник, 1931, бр. 320, с. 5; Шта је било и шта је данас Српско народно позориште у Н. Саду, Југословенски дневник, 1933, бр. 114, с. 1-2; Позориште у вртлогу векова, НС, 1959, бр. 142-143, с. 28-29; Грчко позориште – драма и глумци, НС, 1959, бр. 144, с.18-19; Римско позориште, НС, 1959, бр. 145, с.14-15; Ренесанса и развој модерног европског позоришта, НС, 1959, бр. 146, с. 14-15; Велики неимари савременог позоришта, НС, 1959, бр. 148, с. 22-23.

ЛИТ: А-м, Одликовања поводом 75-годишњице Српског народног позоришта, Дан, 1935, бр. 172, с. 5; Б. Петровић, Лаза Атанацковић (1908-1982), Рад Матице српске, 1982, бр. 19, с. 104; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918-1941, НСад 1983; А-м, Лаза Атанацковић, хроничар Новог Сада, у: Два века српског новинарства, Бгд 1992.

В. В.

АТИЈАС Јаков – преводилац. Превео је књигу: J. G. Crowter – Шест великих лијечника, Згб 1958. Његов превод комедије Алда де Бенедетија Два туцета црвених ружа изведен је у НПДб 1937.

В. В.

АТЛАНТОВ Владимир Андрејевич (Владимир Андреевич Атлантов) – совјетски оперски певач, тенор (Лењинград, СССР, 19. II 1939 – ). Студије певања завршио је на лењинградском Конзерваторијуму 1963. и одмах је ангажован у Лењинградској опери. Од 1965. до 1967. борави на усавршавању у миланској „Скали“, а од 1967. је члан московског Бољшог театра. Гостовао је у Италији, Немачкој, Канади, Аустрији, Мађарској, Јапану, Француској, Југославији. У СНП је наступио као Каварадоси у Тоски 22. X 1971. „У улози Каварадосија А. је пленио лепотом гласа, као и топлом једноставношћу, искреношћу и срдачношћу своје глуме. Био је сликар у баратању четкицама и палетом у одмицању од платна да би боље осмотрио своје дело, био страсни и присни љубавник, био најзад и храбри и ватрени слободар у борби против тираније“ (В. Поповић).

ЛИТ: В. Поповић, Изврсна Тоска, одлични Каварадоси, Дневник, 31. X 1971; В. Поповић, Милашкина и Атлантов, Позориште, НСад, 1971, бр. 3-4, с. 19.

В. В.

АЋИМОВИЋ Милорад– драмски глумац и редитељ (Београд, 29.XII 1875– Осијек, 26. VIII 1951).Основну школу и три разреда гимназије завршио је у Бгду. Први пут је ступио на сцену 7. II 1898. у путујућој позоришној дружини Петра Крстоношића у Обреновцу. Од 1901. до 1903. је био у трупи „Веселе вечери“ Косте Делинија у Бгду, а затим до рата у путујућим позориштима Љубомира Рајичића – Чврге и Драгутина Крсмановића. Од 1919.до 1921.био је члан НП „Стерија“ у Вршцу под управом Ђорђа Протића. Од фебруара 1922. до јула 1924. наступао је у Трупи Друштва за СНП. Од јесени 1924. члан је Градског народног позоришта у Битољу, а од 1925. до 1. VIII 1935, када је пензионисан, члан је Н-Оп и ХНК у Осијеку, у којем је и после пензионисања још низ г. повремено наступао. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 3. III 1924. у СНП, у Старом Бечеју, улогом Аћима Кукића у Нушићевој Протекцији. Тридесетпетогодишњицу је прославио 13. IV 1935. у ХНК у Осијеку као Мита Крадић у Сеоском лоли, а педесетогодишњицу 1947, такође у ХНК у Осијеку, у улози Маринка у Ђиду. Био је један од најбољих карактерних и комичних глумаца почетком XX века у путујућим позориштима, осјечком ХНК и СНП у НСаду. Природан, изразито реалистични и свестрано одмерени глумац у најлепшој класичној традицији српског и хрватског позоришта. Брижљиво и надахнуто је градио уметничке ликове у игри пуној животног реализма и лепих глумачких појединости, при чему је увек избегавао јефтине ефекте.

РЕЖИЈЕ: Контролор вагона за спавање, Бубурош.

УЛОГЕ: Митар (Покондирена тиква), Аћим Кукић (Протекција), Маринко (Ђидо), Газда Јеврем (Народни посланик), Монтепен (Контролор вагона за спавање).

ЛИТ: А-м, Војвођанско позориште, Comoedia, 1923, бр. 4, с. 20-21; А-м, Глумачки јубилеј, Застава, 5. III 1924; А-м, Двадесетпетогодишњица Милорада Аћимовића, Comoedia, 1924, бр. 12, с. 31; А. Ш., „Народни посланик“ од Б. Нушића, Радикалски гласник, Велики Бечкерек 1924, бр. 36, с. 3; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осечко позориште у Сомбору – „Јазавац пред судом“ и „Сумњиво лице“, Застава, 20. IV 1928.

Б. С. С.

АЋИМОВИЋ-ДЕСПОТОВИЋ Ангелина-Анђа в. ДЕСПОТОВИЋ-АЋИМОВИЋ Ангелина-Анђа

АУТОБИОГРАФИЈА – комедија у 2 дела, 11 слика. Написао: Бранислав Нушић. Драматизација: Борислав Михајловић Михиз. Прво извођење у НП Ниш 22. X 1960 (претпремијера 9. X 1960. у Борском руднику).

Прво извођење у СНП 15. X 1960. у НСаду. – Рд. Д. Родић к. г., сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, лектор Ж. Ружић; В. Животић (Нушић), Б. Микоњић-Зотовић (Теча, Професор латинског, Адвокат, Железничар), М. Тошић (Отац, Математичар, Политичар, Књижар), С. Душановић (Прота, Катихета, Свештеник, Продавац мртвачких сандука), Драгиша Шокица (Бакалин, Начелник, Мецена, Железничар), В. Љубичић (Професор немачког, Муж, Поштар, Први лекар), Ф. Живни (Професор географије, Човек са подваљком, Новинар), Р. Којадиновић (Директор, Искуство, Књижевник, Лекар), Д. Милосављевић (Природњак, Глумац, Капетан Љуба, Војник), Т. Плескоњић (Професор српског, Кесарош, Судија), М. Бањац (Мајка, Госпа Ленка, Дебела Фани), Ј. Бјели (Тетка, Жена, Телефонисткиња), Д. Синовчић-Брковић (Тетка, Госпа, Плавуша), В. Миловановић (Тетка, Ученица, Црнка). – Изведено 27 пута, глед. 13.485.

БИБЛ: Бранислав Нушић, Аутобиогафија, Бгд 1924; Аутобиографија, комедија у 2 дела, 11 слика, према истоименом делу Бранислава Нушића драматизовао Борислав Михајловић-Михиз, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 956.

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Нови, неизвођени Нушић, Дневник, 22. X 1960; М. Кујунџић, „Аутобиографија“ Б. Нушића, Дневник, 25. X 1960; С. Селенић, Нушић – Михајловић: „Аутобиографија“, Борба, 9. XII 1960; Б. Михајловић, Напомене уз „Аутобиографију“, Каталог VI ЈПИ, НСад 1961, с. 46; А. Гловацки, Текст близак гледаоцу, Каталог VI ЈПИ, НСад 1961, с. 46.

М. Р.