АРИСТОФАН (Άριστοφάνης) – старогрчки комедиограф (Егина, око 450. г. п. н. е. -Атина, око 388. п. н. е.). О животу првог великог европског комедиографа зна се веома мало. Од 44 комедије, колико их је написао, сачувано је свега 11. Његово дело се одликује оштром друштвено-политичком критиком живота онога времена. А. критикује готово све области јавног живота, пре свега политику, али и неке појаве у уметности и свакодневне прилике. Његов хумор произлази из дубоке етичке свести. А. воли своју домовину и жели да је спасе од пропадања и да је поново уздигне до величине у време Персијских ратова, славних дана Маратона и Саламине. Отуда његова похвала Есхилу а покуда Еврипиду. Његово генијално стваралаштво готово непрестано је утицало на потоње комедиографе. У светској књижевности мало му има равних. Сачуване комедије су: Ахарњани, Витезови, Облакиње, Зоље (Осе), Мир, Птице, Лисистрата, Тесмофоријазусе, Жабе, Еклесијазусе, Плут. У СНП је 1959. изведена његова Лисистрата.

БИБЛ: Аристофанове комедије, Згб 1947, Матица хрватска (едиција „Грчки и римски класици“); Лисистрата, Рад, Бгд 1963; Облакиње, Птице, Нолит, Бгд 1963; Лисистрата, прев. Б. Клаић, Згб 1972; Жабе, прев. Радмила Шалабалић, НСад 1978.

ЛИТ: Н. Вулић, Аристофан као комедиограф, Мисао, НСад 1922, књ. IX, с. 967-975; М. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства СР Србије, Бгд 1972, с. 344-357; А. Савић-Ребац, Античка естетика и наука о књижевности, Бгд 1975, с. 86-103;  Р. Шалабалић, Аристофан – песник рата и мира, у књизи: Аристофан, Жабе, Матица српска, НСад 1978, с. 5-100.

Д. Р.

АРЛЕЗИЈАНКА (L’Arlésiènne) – комад у 3 чина (5 слика), с певањем и музиком. Према Алфонсу Додеу написао: Готлиб Ритер. Музика: Жорж Бизе. Прво извођење у Паризу 1. X 1872, у нашој земљи 2. XII 1878. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 14. IX 1920. Превео: Стеван К. Павловић. – Рд. М. Динић, дир. Х. Маржинец; Д. Спасић (Валтазар), В. Јовановић (Фредерик), В. Виловац (Газда Марко), М. Динић (Франсоа), Д. Сотировић (Митифио), Ј. Стојчевић (Гарда), Ј. Силајџић (Први слуга), Р. Алмажановић (Други слуга), П. Рајичићка (Роза), Љ. Динићка (Ренода), А. Кранчевићка (Безазлени Мамој), С. Ленска (Вивета), М. Филиповићка (Служавка). – Изведено 8 пута.

Прво извођење у СНП 10. XI 1927. у Вршцу. – Рд. Ј. Харитоновић, дир. Јиранек; Н. Динић (Балтазар), С. Никачевић (Фредерик), Ј. Харитоновић (Газда Марко), Р. Павићевић (Франсоа), П. Матић (Митифио), С. Савић (Гарда), В. Милин (Први слуга), Д. Павићевићка (Роза), Х. Харитоновићка (Ренода), М. Динићка (Служавка), Ж. Котрошан (Други слуга). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, Премијера – Арлезијанка, Застава, 15. IX 1920; А-м, Радничка представа у Позоришту, Слобода, НСад 1921, бр. 13, с. 3.

В. В.

АРМИДИ Исак – оперски певач, тенор. Био је члан Опере НП у Бгду од 1920. до 1922. У НП у НСаду гостовао је 1920. као Вертер, а 1921. као Каварадоси у Тоски; 8. IV 1922. je у НСаду одржао целовечерњи концерт.

ЛИТ: А-м, „Вертер“ од Жила Маснеа, Јединство, 20. X 1920; А-м, „Тоска“ од Пучинија, Јединство, 8. II 1921.

В. П.

АРМОН Пол (Paul Armont) – француски драмски писац (Ростов на Дону, Русија, 1874 – Париз, Француска, 3. III 1943). Право му је име Димитриј Петрокино (Dimitri Petrocchino). Двојаког је, грчког и италијанског, порекла. Нема поузданих података о његовом детињству и младости. У француски књижевни и позоришни живот укључио се одмах после Првог светског рата. Како његово дело наставља традицију коју су створили Робер де Флер, Гастон Кајаве, Алфред Капи, Анри Лавдан, Пјер Вебер, Пол Гаво – није тешко закључити да је у Француску стигао релативно млад. Написао је велик број комада који су са сталним успехом играни у булеварским позориштима и у Palais Royal-у. Одликовао се посматрачким даром, духом, фантазијом, деликатношћу дијалога и вештином у конструисању комада. Његови су сарадници били Жорж Ансеј, Пол Гаво, Рип, Леополд Маршан, Жак Буске и, више од свих, Марсел Жербидон, са којим је написао и један од својих највећих успеха – Школу за кокоте (1918), коју је, 1924, извело и СНП. Познат је и по двема страстима: ненадмашној колекцији оловних војника и неуморном гајењу цвећа. Иако се био потпуно утопио у француску традицију и дух, сахрањен је као припадник источно-православне вероисповести.

С. А. Ј.

АРНОЛД Франц (Franz Arnold) – немачки глумац и писац лаких комедија (Шнин, код Бидгошћа, Пољска, 28. IV 1878 – Лондон, Велика Британија, 29. IX 1960). Рано се посветио глумачком позиву; дебитовао је 1897. у Еберсвалдеу и после десетогодишњег наступања на сценама у Висмару, Лигницу, Бојтену и Магдебургу ангажован је 1907. као комичар у Фридрих-Вилхелмштетском позоришту, у Берлину. Две г. касније прешао је, опет у Берлину, у Лустшпилхаус, у позориште чији се репертоар састојао готово искључиво од ведрих, неретко и тривијалних комедија. Ту се срео и спријатељио са Ернстом Бахом (в) и од тада су обојица играла у комадима које су заједнички писали и које је Бах режирао. За време Првог светског рата, 1917/18, А. је био глумац и редитељ једног војног позоришта на западном фронту. После рата бавио се готово искључиво комадима које је састављао са Бахом и чије је премијере у Берлину обично сам постављао на сцену. Са Бахом је тада писао по један комад годишње, и то обично током заједничког одмора у Гармишу или на Штаренбершком језеру (у Баварској). Ти заједнички писани комади имали су велик успех, не само на немачкој језичкој територији; комади које је А. писао пре познанства са Бахом или после Бахове смрти нису се дуже одржали. Пред нацистима је 1933. емигрирао у Енглеску, где је остао до смрти. Пре познанства са Бахом писао је текст оперете у три чина Die Negerlein (1904, музика Валдемара Вендланда – W. Wendland) и комедију Mein alter Herr (1912, са Виктором Арнолдом); после 1929. настале су комедије Das öffentliche Ärgernis (1930) и Da stimmt was nicht (1932). У СНП су изведени његови комади (сви написани у сарадњи са Ернстом Бахом): Насилно уконачивање (1928), Витез Чеп (1929), Одгођена прва брачна ноћ (1934), Ура, синчић! (1935) и Шпанска мува (1936).

С. К. К.

АРНУ Огист (Auguste Arnould) – француски песник, драмски писац, романсијер, историчар и публицист (Париз, Француска, 29. IV 1803 – Петроград, Русија, 8. III 1854). Средње образовање је стекао у колеџу „Анри IV“ у Паризу. Почео је, по жељи родитеља, као секретар једног адвоката, али му је овај, схвативши његову обдареност, саветовао да се посвети књижевности. Први му је рад комедија у стиховима Матора девојка (La vielle fille), написана у сарадњи са Нарсисом Фурнијеом (в); она је приказана у „Одеону“. Написао је, у прози и стиху, велик број позоришних комада, који су, већином, објављени у разним позоришним зборницима. Писао је комедије-водвиље, драме, комичне опере. Поред Фурнијеа, који је био главни, имао је више сарадника. Најпознатији су Локроа (Lockroy), Фредерик Сулије (Frédéric Solié), Денери (Dennery), Жил де Ваји (Jules de Wailly). Објавио је и више, углавном двотомних, романа, већину у сарадњи, али и сам. Аутор је Историје Бастиље (Histoire de la Bastille, 1843-1845), у осам томова, написане у сарадњи са Албоазом (Alboise) и Макеом (Maquet). Сарађивао је у Чувеним злочинима (Crimes célèbres, 1840), чији је један од аутора био Александар Дима Отац. Познат је и по томе што се оженио чувеном глумицом Жаном-Силвани Плеси (Jeanne-Sylvanie Plessy), у уметничком свету познатом, после удаје, као Госпођа Арну-Плеси (Mme Arnould Plessy). СНП је његову драму у пет чинова Гвоздена образина (L´homme au masque de fer, 1831), написану у сарадњи са Фурнијеом, приказало 1868, по свему судећи према немачкој преради Die eiserne Maske од Л. Шнајдера (L. Schneider).

С. А. Ј.

АРОЈО Мартина (Martina Arroyo) – америчка оперска певачица, сопран (Њујорк, САД, 2. II 1936 – ). Студирала је на Хантер колеџу и на Универзитету у Њујорку. На оперској сцени дебитовала је 1956. у улози Корифеја у Пицетијевој опери Убиство у катедрали у њујоршком Карнеги-Холу. Први пут је наступила у „Метрополитену“ 1959. и отада је члан ове опере. Много је гостовала, у операма и концертно, по САД и Европи, а више пута и у Југославији (на Дубровачким љетним играма, на Загребачком музичком бијеналу). У СНП је наступила к. г. у улози Аиде у истоименој Вердијевој опери 29. I 1963. Блистала је тада младошћу и звучном свежином гласа, технички веома добро постављеног. И музички и глумачки остварила је лик Вердијеве јунакиње искрено и топло, на начин који дуго остаје у сећању.

ЛИТ: В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 273.

В. П. и В. В.

АРСЕНИЈЕВИЋ Владан – професор, писац и преводилац (Делиблато, 28. I 1848 – Карловац, Хрватска, 25. XI 1900). Отац му је био свештеник, а право име му је Василије. Прва четири разреда гимназије учи у С. Карловцима 1860-1864, пети разред у Братислави 1864/65, шести и седми у НСаду 1865-1867, а осми у Пешти 1868, где г. дана, 1868/69, студира природне науке. Од 1867. питомац је Текелијиног завода. У Пешти је активан у „Преодници“ и члан Уједињене омладине српске. Од 20. XII 1869. до јуна 1875. професор је Градске реалке у НСаду, а затим, до смрти, Српске учитељске школе у Карловцу. На петој омладинској скупштини, одржаној августа 1870. у НСаду, изабран је као присталица Светозара Марковића (в) за једног од четворице скупштинских деловођа. Објављивао је оригиналне радове из своје струке и преводе с руског, немачког и мађарског. Скупљао је фолклорну и лексичку грађу, од које мањи део уступа Ђ. Даничићу, а велику количину тог материјала поклања Српској академији наука. Своју библиотеку – око 20.000 свезака – поклонио је и разделио МС, новосадској Гимназији и Српској учитељској школи у Карловцу. Први рад, превод једне Јокаијеве приповетке, штампан му је 1867. у „Матици“. Сарађивао је још и у „Омладинском календару“, „Јединству“, „Младој Србадији“, „Јавору“ и ЛМС. Од оригиналних радова, из струке, објавио је Из природе (1871), Јестаственицу (1879) и Зоологију (1893). Под утицајем Уједињене омладине српске и идеја Св. Марковића, А. преводи и објављује романе И. С. Тургењева који већ тада, у Русији онога времена, припада ангажованом кругу руске књижевности: Очеви и деца (1869), Руђин (1870) и Дневник сувишног човека (1883). Г. 1872. и 1874. уређивао је „Глас народа“, који је раније био покренуо Панта Поповић (в). Од 1870. до 1876. биран је за члана Књижевног одељења МС; 1874. је члан Економског одсека ДСНП, а 1875-1876. Позоришног одсека Друштва. СНП је приказивало у његовом преводу с немачког Шаљиву игру Р. Бенедикса (1869) и Емилију Галоти Г. Е. Лесинга (1870).

БИБЛ: Г. Ј. Лесинг, Емилија Галота, трагедија у пет чинова. Превод с немачког, Панчево 1883.

ЛИТ: Т. Остојић, Читуља. Владан Арсенијевић, Календар Матице српске за г. 1902, НСад 1901, с. 93-100; М. П. Костић, Стипендиста Матице српске, Споменица Матице српске 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 641; В. Стајић, Новосадске биографије, IV, НСад 1939, с. 195; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, НСад 1951, с. 180-182; С. К. Костић, Лесингова „Емилија Галоти“ код Срба, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, НСад 1960, с. 301-318 (и посебно); С. Цветковић, Репертоар Народног позоришта у Београду 1868-1965, Бгд 1966, с. 43, 44; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, НСад 1968, с. 6; (Група аутора), Уједињена омладина српска – Зборник радова, НСад 1968, с. 118, 254; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, 9, НСад 1974, с. 74-75; Ј. Николић, Библиографија Матице српске, I, 1826-1949, НСад 1976, с. 53, 271; М. Бикицки, А. Каћански, Библиографија новосадске штампе 1824-1918, НСад 1977, с. 39; Р. Ковијанић, Српски романтичари у Словачкој, НСад 1979, с. 139, 141.

Л. Д.

АРСЕНИЈЕВИЋ-ПЕРИЋ-СТОКАНОВИЋ Олга в. ПЕРИЋ-АРСЕНИЈЕВИЋ-СТОКАНОВИЋ Олга

АРСЕНОВИЋ Љубиша Св. – драмски писац и преводилац (Ниш, 23. XI 1881 – Београд, 26. XI 1957). Основну школу завршио је у родном граду, гимназију у Бгду а фармацију у Бечу (1908), где је био активан у клубу српске студентске омладине. Службовао је као нижи апотекар у главном апотекарском слагалишту Министарства војног у Нишу (1910), па у Општој војној болници у Бгду (1911-1914). Као санитетски официр учествовао је у Првом светском рату; за њим је пошла и супруга Наталија А. (в) па су преко Солуна и Италије стигли у Париз, где су остали до 1922, када су се вратили у земљу. Г. 1924. живео је у Сарајеву а потом до смрти у Бгду. Оснивач је, уредник, издавач и власник апотекарских листова „Фармацеутске новине“ (1909-1911) и „Отпор“ – после 8 бројева променио име у „Апотекарски гласник“ (1931-1941). Уређивао је и дечји лист „Српска отаџбина“ (1925). Осим стручних дела (Техника практичне фармације, Бгд 1911; Рецептовање. Ручна књига за лекаре, ветеринаре и студенте медицине, Сарајево 1925; Један распис о сузбијању и лечењу колере у Књажеству Србије 1848. г., Бгд 1957), писао је и позоришне комаде и преводио са немачког и француског језика. НП у НСаду је 1924. извело његове преводе: Школа за кокете П. Ермона и М. Жербидона и Господин Протоно Р. де Флера и Г. де Кајавеа.

БИБЛ: Мати, Бгд 1911; Кад се сунце гаси, Сарајево 1923; Орлова смрт, Лесковац 1924.

ЛИТ: Spectator, „Школа за кокете“ – француски комад од Ермона и Жербидона у преводу Арсеновића, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 23, с. 1-2; А., Мр Љубиша Арсеновић, Политика, 27. XI 1957.

В. В.