ТРИФКОВИЋ Константин-Коста

ТРИФКОВИЋ Константин-Коста – драмски писац (Нови Сад, 20. X 1843 – Нови Сад, 19. II 1875). Отац му Атанасије био је чиновник градског магистрата, а мајка Ана рођ. Георгијевић пореклом из Темишвара умрла је када му је било 13 г. Био је син јединац, целог живота крхког здравља. Ниже разреде гимназије је учио у НСаду, пети разред у Винковцима, а шести у Пешти. Под утицајем књижевности од раног детињства био je заљубљен у море и морнарски живот, па је крајем августа 1861. у Ријеци уписао наутичку школу, коју је завршио за две г. као одличан ученик и то на италијанском језику. Као официрски приправник-писар пловио је на релацији Трст-Одеса, али је суров морнарски позив био у нескладу са његовим здравстеним стањем и он се, разочаран, већ у јуну 1863. вратио у Ријеку да заврши гимназију: за г. дана је приватно положио седми и осми разред. Од 1864. до 1867. студирао је у Пожуну (Братислави), Дебрецину и Кошицама. Дипломирао је 1867. и крајем лета постао практикант у канцеларији угледног новосадског адвоката Ђорђа Вукићевића. Почетком 1868. добио је место протоколисте у градском суду у Пешти, али се исте г. вратио у НСад, где је именован за подбележника градског Магистрата. У Пешти је 1869. полажио адвокатски испит, а г. дана касније постао је сенатор и председник варошког суда у НСаду. Упркос својим способностима није био именован за краљевског судију и зато се определио за адвокатуру у НСаду, а истовремено је био и градски фишкал, тј. јавни правобранилац. За члана ПО и УО МС изабран је 1870, а за потпредседника МС 1873. Радо је прихватио рад у ПО, у који је редовно биран сваке г. Нарочито се ангажовао у сакупљању прилога за изградњу нове позоришне зграде, која је свечано отворена 25. XII 1871. Био је један од најактивнијих чланова одбора СНП у периоду кризе настале због одласка Ј. Ђорђевића и дела глумачког ансамбла у Бгд. Своја драмска остварења је углавном и писао за СНП, па се може рећи да је он био писац овог позоришта. Оженио се 1871. Јелисаветом–Саветом Славнић, новосадском лепотицом, а следеће г. је добио сина Ђорђа-Ђуру (в). На данашњем Трифковићевом тргу у кући бр. 3 настанио се 1873. Свирао је клавир, виолину и тамбуру, а сналазио се и на другим инструментима. Био је скроман, ненаметљив, „голубије ћуди“; Ј. Грчић је за њега рекао да је био господин „тих, сталожен, пун урођена ноблеса“. Ради лечења је 1874. посетио бању Ишл у Алпима. Убрзо по повратку са путовања по Италији умро је у тридесет другој г. На насловној страни „Позоришта“, бр. 17, написано је: „Зави се у црно српска Талијо, тугуј и пролевај сузе: Коста Трифковић, изабрани љубимац твој, а дика и понос наш, није више међу живима!“. У надахнутом опроштају на опелу у новосадској Саборној цркви Миша Димитријевић је нагласио да СНП тугује за својим љубимцем „песником шаљиве игре“ и да је Т. позоришту „посветио све силе своје, све најмилије часове своје, за позориште је живио, оно му је било његов идеал.“ Последњем испраћају на Успенском гробљу присуствовали су и сви глумци СНП. У свечаном говору поводом двадесетпетогодишњице рада СНП А. Хаџић је напоменуо да је Т. смрт била „велики удар“ за наше позориште, а посебно за нашу драмску књижевност, као и да је Т. „тако рећи за наше позориште (мисли се на СНП) написао своје шаљиве игре“. Т. је волео позориште и радо се бавио њиме. Као гимназијалац у Пешти је за г. дана гледао близу 50 представа, од комедија и трагедија до балетских и оперских остварења. На његово интересовање за књижевност је утицао и Л. Костић (који је током школовања неко време становао код Т.), а вероватно и наставници Новосадске гимназије, међу којима је био и Ј. Ђорђевић. Као позоришни аутор јавио се 1870. и до 1873. написао је пет шаљивих комада: Француско-пруски рат, Честитам, Школски надзорник, Избирачица и Љубавно писмо. Пред крај живота интензивно је писао за позориште, остваривши још петнаестак позоришних дела: Мило за драго, драмат Младост Доситеја Обрадовића (1871), „драмолет“ На Бадњи дан и шаљиве игре Тера опозицију, Пола вина пола воде, Мило за драго, Мила и Ни бригеша. У његовој заоставштини је остало 25 недовршених драмских текстова и драмских покушаја, од којих су посмртно штампани: Братов сандук, Освета и Шегрт Божа. Прво његово дело које је било на репертоару СНП била је шаљива игра Француско-пруски рат 15. XI 1870. у Панчеву, где је 21. III 1871. први пут играна и шаљива игра Честитам. Већ 1872/73. Француско-пруски рат, Честитам и Школски надзорник играни су на сценама у НСаду, Бгду и Згбу. Једночинком са певањем Школски надзорник напречац је освојио наклоност и похвале новосадске публике, која га је 8. I 1872. наградила бурним аплаузом и дозвала га на сцену. Убрзо, већ 25. IV, уследила је и премијера Избирачице, шаљиве игре с певањем у три чина. Једночинка Љубавно писмо је прво извођење имала 25. IX 1873. на гостовању у Вршцу, а у НСаду је приказана тек 21. XII исте г. Ова два комада су његова најпопуларнија остварења која се и данас играју. Као позоришног писца одликовала га је „вештина стварања радње, динамичне, ведре, забавне“;  комедије интриге одговарале су укусу публике, односно грађанске средине којој је и сам припадао, те су муњевито освојиле позоришну сцену. У њима је сликао своје савременике – српско новосадско грађанско друштво на крају епохе омладинског покрета, доносећи слику живота малих људи, са њиховим страстима и манама. Јован Христић је уочио да је Т. извршио малу револуцију у историји наше драмске књижевности, да је створио нов жанр – водвиљ, да је „увео оно што је до њега било углавном изван књижевности, односно да је од најбаналније забаве начинио драмску књижевност, исто онако као што су то у историји француске драме учинили мајстори водвиља као што су Лабиш или Фе[ј]до“. Његова дела објављена су у едицији „Зборник позоришних дела“ (од 1873. до 1891). Српска књижевна задруга издала је његове позоришне комаде у две књиге, под насловом Драматски списи Косте Трифковића од 1892. до 1894. У едицији „Зборник позоришних дела“ СНП објављени су комади Школски надзорник, Честитам (два пута), Француско-пруски рат (два пута), Мила, Избирачица, Љубавно писмо, На Бадњи дан, Пола вина, пола воде. Познато је да је још као гимназијалац написао „три драмата“ у стиховима: Братов сандук, Освета, а трећи је био без наслова. Рукопис комада Ни бригеша је изгубљен, а комад Тера опозицију штампан је после његове смрти. У „Позоришту“ су 1875. објављена његова дела: Мила, Тера опозицију, На Бадњи дан и Пола вина пола воде; готово сви његови комади су публиковани у листу. Уз текстове Тера опозицију и Пола вина, пола воде Т. наводи: „шала у једној радњи“ и „весела игра у 1 чину“: ова своја дела је сматрао оригиналнима, а једино уз комад Мила напомиње да је то посрба. Највероватније је сматрао да је дужан да укаже на порекло занимљиве идеје за овај монолог, који се исто може сматрати оригиналим комадом као и његова комедија Мило за драго настала такође по туђој идеји. За пригодну комедију Тера опозицију и није било разлога да се сврстава у посрбе. Тешко би било закључити да ли је и приликом писања комедије у два чина Ни бригеша применио поступак imitatio, пошто рукопис није сачуван. Његов биограф Васа Милинчевић је ових пет дела сматрао посрбама вероватно јер сам појам посрбе није био прецизно дефинисан. У Т. кући и на његово заузимање поново је покренут „Јавор“, лист за забаву, поуку и књижевност: у првом броју „Јавора“ је 1874. објавио Иванчин гроб, а 1875. Мљетачке тавнице, његов последњи текст објављен месец дана пред смрт. Потписује и разне хумористичке приповетке и подлистке у „Застави“ и „Јавору“. Посмртно су му у часописима објављени и стихови. На позив А. Хаџића почео је да се бави и позоришном критиком. Потписује иницијалима К. Т. десет критика–приказа – осам их је из 1872: Записници ђаволови (два приказа: бр. 17, с. 70, 71 и бр. 34, с. 139), Париски кочијаш (бр. 24, с. 99), Париска сиротиња (бр 27, с. 110, 111; бр. 28, с. 115), Нови племић (бр. 38, с. 155), Тамница ( бр. 46, с. 187), Кућна капица др Фауста (бр. 62, с. 253) и Циганин (1873, бр. 54, с. 214, 215) и Присни пријатељи (1874, бр. 18, с. 71). Грчић претпоставља да су његови и прикази Мегалоне (бр. 51, с. 207) и Партије пикета (бр. 55, с. 223), потписани иницијалима Ј. Т., док му М. Савић приписује и оцену Фигарових сватова (бр. 49, с. 199), потписану словом К. СНП је 1923. уприличило прославу 50. годишњице од првог приказивања Љубавног писма. Г. 1932. обележена је седамдесетпетогодишњица његовог рођења, затим и шездесетогодишњица његове Избирачице у НСаду. Поводом обележавања стогодишњице од његове смрти 4. XI 1975. МС и СНП приредили су свечану академију, изложбу његових дела и премијеру Љубавног писма. Т. је био један од најпревођенијих писаца српске књижевности друге половине XIX столећа: превођен је на немачки, француски, италијански, мађарски, словеначки, бугарски, а има наговештаја и на пољски језик.

БИБЛ: у „Зборнику позоришних дела“ Школски надзорник, 1872, св. 1 (под истим бр. и II издање 1876); Честитам и Француско-пруски рат, 1872, св. 3; Честитам и Мила, 1884, св. 3; Француско-пруски рат, 1891, св. 4; Избирачица, 1873, св. 6; Љубавно писмо, 1874, св. 9; На Бадњи дан и Пола вина, пола воде, 1876, св. 11; Драматски списи Косте Трифковића, св. 1, Бгд 1892, 1893, св. 2, Бгд 1894; Изабране драме, НСад 1946, 1948; Две необјављене комедије, Цетиње 1968; Комедије и драмолети, Бгд 1987; Изабрана дела: драмска дела, приповетке, путописи, позоришне критике, песме, писма, НСад 2005.

ЛИТ: А-м, Коста Трифковић, Позориште, НСад, 1874, бр. 17, с. 65; А-м, Парастос Кости Трифковићу, Позориште, НСад, 1875, бр. 22, с. 87; А-м, Успомена на Косту Трифковића. Говорио на светосавском збору др Лаза Костић, Јавор, 1876, бр. 5, с. 153-158; М. С(авић), Трифковићево вече, Браник, 1886, бр. 22, с. 3; А. Х., Коста Трифковић, Браник, 1900, бр. 22, с. 1; М. Савић, Коста Трифковић, Јединство, 1922, бр. 312, с. 1-3; Ж. Стефановић, Сени одличног новосадског грађанина, Јединство, 1923, бр. 1343, с. 1; Ј. Грчић, Коста Трифковић као позоришни рецензент, Јединство, 1924, бр. 1353, с. 7; П. Поповић, Из хартија Косте Трифковића, ЛМС, 1938, књ. 350, с. 26; С. А. Ј(овановић), Поводом стогодишњице рођења, Српска сцена, 1944, бр. 3, с. 4-7; О. Новаковић, Коста Трифковић као позоришни критичар, НС, 1952, бр. 39-40, с. 8; Л. Дотлић, Први писац новосадског театра, Дневник, 1961, бр. 5400, с. 7; З. Јовановић, Коста Трифковић. Поводом 120-годишњице рођења, Позориште, Тузла, 1964, бр. 1, с. 69-76; В. Милинчевић, Коста Трифковић – живот и дело, Бгд 1968; В. Милинчевић, Непознати Трифковић, Позориште, НСад, 1969, бр. 3, с. 2; Х. Клајн, О необјављеним комедијама Косте Трифковића, Позориште, НСад, 1970, бр. 8-9, с. 7; Л. Дотлић, Фрагменти о Кости Трифковићу, Позориште, НСад, 1975, бр. 2, с. 3-4; М. Исаков, Одјеци комедија Косте Трифковића, НСад 1983; Б. Ковачек, Коста Трифковић и Матица српска, у: Талија и Клио, III, НСад 2006, с. 279-293; З. Бојовић, Паремија у књижевном делу, Зборник МС за славистику, 2008, бр. 73, с. 35-42; Н. Савковић, Проблем оригиналности посрба Косте Трифковића, у: Театрољубље, НСад 2012, с. 121-142.

Н. С.