ВИНТЕР Бети (Betty Winter) – немачка (аустријска?) књижевница (рођена 1885). Право име јој је Бети Розл фон Шајбенхоф (Betty Rosl von Scheibenhof). Са Зигфридом Гајером/Гејером написала је комедију Отмена дама (Das Fräulein aus gutem Hause), која је у СНП извођена 1936.

ВИНТЕРФЕЛД Адолф (Adolf Winterfeld) – немачки приповедач и драматичар (Стари Рупин – Alt Ruppin, 9. XII 1824 – Берлин, 8. XI 1889). Пожелео је најпре да буде официр и 1850. похађао војну академију у Берлину, али је после три г. напустио војску и посветио се књижевности. Образовање је употпунио путовањима по северној, западној и јужној Европи. Књижевну делатност почео је приповедањима из војног живота (Garngsonsgeschichten) у стиховима и из те сфере написао је у прози више књига. Највећи број читалаца стекао је као писац хумористичких приповедака и романа, а међу његовим романима налази се и Кнез Црне Горе (Der Fürst von Montenegro, 1876, у три свеске). Не може се рећи да је својим драмама био увек оригиналан; понекад је завиривао у француске изворе. Његове најуспелије ведре комедије – неке су у Немачкој доживеле више издања – извело је СНП; од њих Женске сузе и Путници настале су према француским узорима. Колико год да је В. за живота као комедиограф био популаран, ипак о њему и његовом књижевном раду нема ни на немачком језику обимнијих радова. СНП је извело његове комаде: Надриадвокат (Der Winkelschreiber, 1868), 4. II 1870, у преводу Александра Сандића; Женске сузе (Wenn Frauen weinen, 1859), 1871. у Панчеву и 11. I 1873. у НСаду, у преводу Саве Рајковића; Путници (Die Touristen, 1863), 18. XII 1879. у Вршцу и 3. XII 1881. у НСаду, у преводу Саве Петровића.

С. К. К.

ВИНЦЕ Жигмонд (Zsigmond Vincze) – мађарски композитор и диригент (Сомбор, 1. VII 1874 –  Будимпешта, 30. VI 1935). Јеврејског је порекла: отац Шандор Вајс био је трговац житом, мати Магдолна рођ. Франк. На Високој Музичкој школи у Будимпешти је до 1898. студирао виолину, певање и теорију музике (код педагога Кароља Агхазија, Имрета Беловича и Јожефа Валдбауера). Од 1901. до 1930. радио је као диригент разних ансамбала у Будимпешти и у Краљевском театру у Сегедину. Аутор је неколико оперета које су му извођене у мађарским позориштима: Забрањени пољубац (Tilos a csók, 1909), Пуковник Лимунада (Limonádé ezredes, 1912), Тетка Лени (Léni néni, 1914), Циганска грофица (A cigán grófné, 1920), Хамбуршка невеста (A hamburgi menyasszony, 1922), Гардиста (A gárdista, 1923), Јуначина (Az erősebb, 1924), Ана-бал (Anna-bál, 1925), Мајами (Miami, 1925), Златни лабуд (Aranyhattyú, 1927), Пољубац и незнатност (Kiss és Kis, 1927), Златоруно јагње (Az aranyszőrű bárány, 1929), Хусаров плен (Huszárfogás, 1930), Десно бива – петица (Jobb mint otthon, 1930). Зближивши се у Сегедину са породицом музичких уметника Кулињи, са певачима Маријом и Мартоном и њиховом колегиницом вокалном солисткињом Аном Биро, успео је да сними и изда једну грамофонску плочу још 1904. Заједно са Ернеом Кулињијем (в) прерадио је либрето Брамера (в) и Гринвалда (в) Љубичица са Монмартра (музика И. Калмана), која је у СНП изведена 1960.

В. В.

ВИРАГ Арпад – шеф мушке кројачке радионице, висококвалификовани радник (Темерин, 8. IV 1911 – Нови Сад,  9. I 1972). Као кројачки радник радио је код приватних послодаваца  у Темерину и  НСаду, а затим и као наставник стручног предмета Кројење у Школи ученика у привреди у НСаду, одакле је дошао за кројача у СНП 1. VIII 1948. и радио у њему до пензионисања, 15. VIII 1971. Кроз свој дугогодишњи рад оспособио се за врсног позоришног кројача, па је одлуком УO СНП 1967. постављен прво за руководиоца, а затим за шефа мушке кројачке радионице, у којој је, захваљујући свом кројачком али и педагошком искуству, обучио знатан број позоришних кројача.

Р. Б.

ВИРАГ Михаљ (Mihály Virág) – позоришни редитељ (Јерменовци код Вршца, 20. VI 1919 – Суботица, 7. IV 1999). Гимназију је завршио у Суботици. Четири г. је студирао медицину у Сегедину и у Бгду. Радећи у студентским културно-уметничким друштвима, определио се за позориште и 1949. постао члан новооснованог Мађарског народног позоришта у Суботици, прво као глумац, а касније као редитељ. Позоришну академију је завршио у Згбу 1956, одсек режије, у класи др Бранка Гавеле. Све до 1977. био је стални редитељ у Суботици, а обављао је и дужности директора Драме, директора Мађарске драме и професора Драмског студија. Од 1977. је ванредни, а од 1982. редовни професор глуме на мађарском језику на Академији уметности у НСаду, не прекидајући уметничку делатност. Поред Суботице, режирао је и у НСаду, Сомбору, Приштини, Сегедину, Тиргу Мурешу. Своју студиозност и уметнички таленат доказао је највише сталним трагалаштвом у домену домаће драме на српскохрватском и мађарском језику. С подједнаком пажњом пратио је и збивања у светском позоришту режирајући читав низ страних драма. Дао је и неколико режија за ТВ НСад. Три пута су његове режије приказиване на Стеријином позорју, седам пута је награђиван на Сусретима војвођанских позоришта, у два маха добитник је награде Удружења драмских уметника Србије, има Октобарску награду Суботице и Орден рада са сребрним венцем. У СНП је режирао представу Развод на мађарски начин Ласла Табија, чија премијера је била фебруара 1968. Био је и члан Савета СНП.

ЛИТ: Ј. Буљовчић, Михаљ Вираг (1919-1999), Алманах позоришта Војводине, 2000, бр. 33, с. 107-108.

Б. Кв.

ВИРТУОЗНИ БАЛЕТИ – одломци из балета Петра Иљича Чајковског: Spectre de la Rose (Каваљер с ружом, в.),  Le pas de quatre, Плава птица, Grand pas de deux из балета Успавана лепотица, Импресије покрета.                                                                                                                                         Праизвођење (овакве комбинације одломака из балета) у СНП 1. XI 1959. у НСаду. – К-граф и рд. Г. Македонски, дир. В. Тополковић, к. С. Јатић; Ј. Михајловић, М. Матић-Миленковић, М. Тапавица, Ј. Прокић, Д. Рекалић-Израиловски, С. Израиловски.– Изведено 14 пута, глед. 4048.

Љ. М.

ВИТЕЗ ЧЕП (Stöpsel) – лакрдија у 3 чина. Написали: Ернст Бах и Франц Арнолд. Прво извођење у Берлину, 1926, у нашој земљи 23. XI 1926. у НК у Осијеку.

Прво извођење у Н-Оп 30. V 1929. у Сомбору. Превео: Томислав Танхофер. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 3 пута.

В. В.

ВИТЕЗОВИЋ Милован – књижевник (Витезовићи код Косјерића, 11. IX 1944 – Београд, 22. III 2022). После школовања у Косјерићу и Ужицу, у Бгду је на Филолошком факултету завршио општу књижевност а на Факултету драмских уметности – драматургију. Радио је као уредник часописа „Сусрети“, „Чивија“, „Јеж“ и „Сатирикон“, као дугогодишњи уредник играног и уметничког програма РТС, те професор на предмету Филмски и тв сценарио на ФДУ у Бгду. Објавио је више од четрдесет књига врло различитих жанрова (песме, романи, афоризми, есеји, књиге за децу, драме, сценарија за филм и телевизију…) Критички и сатирички ангажован однос према актуелној друштвеној стварности испољио је још у првој стваралачкој фази сажетим афористичким исказима о разноврсним областима савременог живота. Теме његових књижевних и драмских дела врло често су историјске личности чији животи су дати кроз анегдотску нарацију и развијену фабулу. Најчешће полази од документарне грађе, од чињеница и познатих догађаја, а обликујући их једноставним књижевним средствима, долази до ширих књижевних представа и општијих значења.Код нас запостављену романсирану биографију обновио је романима Шешир професора Косте Вујића (Бгд 1983), Симфонија Винавер (Бгд 1994), Госпођица Десанка (Бгд 2007), Хајдук Вељко Петровић (Бгд 1997), Чарапе краља Петра (Бгд 1994), а у форми радио- и телевизијских драма и серија обрадио је личности Светог Јована Владимира, Растка Немањића (Принц Растко – монах Савa, 1993), В. С. Караџића (Вук Караџић, 1987), Р. Домановића (Приповедање Радоја Домановића, 1979), Змаја, Д. Туцовића (Димитрије Туцовић, 1974), Душка Радовића и др. Такође се значајно огледао у књижевности за децу: Ја и клинци ко песници, Бгд 1971; Ђачко доба Шумарица, Крагујевац 1972; Изабрано детињство, Ваљево 1981; Песме које расту, Бгд 1982. Саставио је Антологију савремене српске сатиричне приче (Бгд 1979) и коаутор је Антологије југословенске поезије и прозе за децу (Бгд 1980). Осим Вукове, Октобарске и Кочићеве награде, за серију Вук Караџић заслужио је и Европску награду. СНП је 1982. извело његов (у сарадњи са Матијом Бећковићем) Хајд у парк кабаре.

БИБЛ: Срце ме је откуцало, Бгд 1968; Лајање на звезде, Бгд 1978; Мождане капи, Бгд 1980; Луди драгикамен, НСад 1982;Човече, наљути се, Горњи Милановац 1990; Бурлеска у Паризу, Бгд 2002; Где цвета лимун жут, 2007.

ЛИТ: М. Недић, Ширина значења афоризама Милована Витезовића, Међај, 1994, бр. 33; М. Пантић, Књижевни шлагери Милована Витезовића, ЛМС,1995, књ. 456, с. 5-6; В. Марјановић, Портрети српских писаца за децу, Горњи Милановац 1998; В. Хамовић, Витезовић, Милован, у: Српскa енциклопедија, том II, књ. 1, НСад-Бгд 2013, с. 454.

В. Х.

ВИТКАИ-КОВАЧ Вера – оперска солисткиња, сопран (Београд, 23. XI 1932 – ). Основно музичко образовање стекла је у Бечеју, а Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ завршила је у НСаду. На Музичкој академији у Бгду дипломирала је у класи Злате Ђунђенац-Гавела 1964, а звање магистра стекла на истој академији 1971. у класи Аните Мезетове. У музичкој школи „Петар Коњовић“ у Бечеју радила је као педагог од 1955. до 1961, а у Радио НСаду била је сарадник за озбиљну музику од 1. IX 1961. до 15. VIII 1972. Од 1951. је наступала на РТВ НСад интерпретирајући камерна дела, оперску и оперетску музику, староградске и мађарске народне песме. На оперској сцени СНП дебитовала је 1964. улогом Неде у Пајацима, а стални члан постала је 16. VIII 1972. и у њему остала до пензионисања, 31. VIII 1992, наставивши повремено да наступа на оперској сцени СНП. Током солистичке каријере остварила је велик број улога, а сматрана је најбољим тумачем Вердија и Пучинија на овим просторима. Солистичку каријеру напустила је 2001. Предавала је соло певање у Музичкој школи „Исидор Бајић“ и на Академији уметности у НСаду од 1992. до 2010. Поседује сопран младодрамског интензитета и постојаности, меког тембра, уједначеног у целом опсегу. Карактеришу је богати вокални квалитети и свежина, музикалност, јасна дикција, чистоћа интонације и изузетан осећај за глуму. На сцени остварује изванредан контакт са публиком. Гостовала је у свим југословенским оперским сценама: Згб, Љубљана, Сарајево, Скопље, Ријека, Сплит, Марибор, Осијек, али и у иностранству: Италија, Египат, Бугарска, Румунија, Грчка, Русија, Мађарска, Ирак… Чланица је „Трија Ново“ са којима је, развила богату концертну активност у земљи и иностранству. Наступала је на преко 750 концерата, 680 оперских представа, снимила је преко 125 сати програма за телевизију и радио, издала седам грамофонских плоча, две касете, једну видео-касету и компакт-диск. Позната је и по извођењу мађарских народних и староградских песама. Чланица је струковних асоцијација: Удружења музичких уметника, Удружења естрадних уметника, Удружења независних композитора и певача мађарских народних и изворних песама Републике Мађарске; спољни је члан Мађарске академије наука и уметности од 2007. За свој рад добила је више награда и признања: Естрадна награда 1978, Годишња награда „Исидор Бајић“ Удружења уметника музичких уметника Војводине 1979, Октобарска награда НСада 1981, Награда СНП за најбоље остварење у години за улогу Аиде 1982, Награда Искре културе 1982, Награда СИЗ-а културе Војводине за извођење дела југословенских аутора „Трио Ново“ 1986, Златна медаља „Јован Ђорђевић“ 1987, Златна значка КПЗ Србије 1996, Новембарска повеља града НСада 1997, Вукова награда КПЗ Србије 2001, Орден Вука Караџића 2002, Pro cultura hungarica Мађарска 2003, а СНП јој је приредио две пригодне монографске књижице. Ћерка Агота такође је оперска певачица и вокални педагог.

УЛОГЕ: Дездемона (Отело), Аида (Аида), Леонора (Трубадур), Елизабета (Дон Карлос), Виолета (Травијата), Амелија (Бал под маскама), Ћо-Ћо-Сан (Мадам Батерфлај), Тоска (Тоска), Лиу (Турандот), Мими (Боеми), Норма (Норма), Неда (Пајаци), Маргарета (Фауст), Ђула (Еро с онога свијета), Марженка (Продана невеста), Госпођа Флут (Веселе жене Виндзорске), Лиза (Пикова дама), Иштар (Гилгамеш), Мајка (Кнез Иво од Семберије), Марица (Грофица Марица), Сафи (Барон Циганин), Розалинда (Слепи миш), Абигаила (Набуко), Илуска (Јанош витез).

ЛИТ:  М. Хаднађев, Вера Ковач-Виткаи, Позориште, НСад 1972, бр. 1, 14; О. Панди, Складна целина, Дневник, 31. I 1974; О. Панди, Похвале вредним достигнућима, Дневник, 16. III 1975; М. Вукдраговић, „Боеми“ с гостима, Политика експрес, 31. III 1978; С. Турлаков, Корисно упознавање, Борба, 6. IV 1978; М. Адамов, Оперска партитура као концерт, Дневник, 20. IV 1980; Б. Радовић, Успех у свим детаљима, Политика, 12. V 1981; Д. Перван, Дах свјежине, Ослобођење, Сарајево 23. V 1983; Е. Гвоздановић, Добри, стари Верди, Дневник, 8. IV 1984; Д. Плавша, Велики уметнички догађај, Политика, 7. XI 1985; Р. Чангаловић, Беспрекорна „Турандот“, Политика, 25. VIII 1986; I. Grazio, „Турандот“ на Држићевој пољани, Слободна Далмација, 22. VIII 1986.

М. Л.

ВИТКОВИЋ Отон – драмски писац. Заједно са Јанком Царем (в) написао је драму Црногорци или Крвна освета, која је у СНП изведена 1876.