ВИТКАИ-КОВАЧ Вера – оперска солисткиња, сопран (Београд, 23. XI 1932 – ). Основно музичко образовање стекла је у Бечеју, а Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ завршила је у НСаду. На Музичкој академији у Бгду дипломирала је у класи Злате Ђунђенац-Гавела 1964, а звање магистра стекла на истој академији 1971. у класи Аните Мезетове. У музичкој школи „Петар Коњовић“ у Бечеју радила је као педагог од 1955. до 1961, а у Радио НСаду била је сарадник за озбиљну музику од 1. IX 1961. до 15. VIII 1972. Од 1951. је наступала на РТВ НСад интерпретирајући камерна дела, оперску и оперетску музику, староградске и мађарске народне песме. На оперској сцени СНП дебитовала је 1964. улогом Неде у Пајацима, а стални члан постала је 16. VIII 1972. и у њему остала до пензионисања, 31. VIII 1992, наставивши повремено да наступа на оперској сцени СНП. Током солистичке каријере остварила је велик број улога, а сматрана је најбољим тумачем Вердија и Пучинија на овим просторима. Солистичку каријеру напустила је 2001. Предавала је соло певање у Музичкој школи „Исидор Бајић“ и на Академији уметности у НСаду од 1992. до 2010. Поседује сопран младодрамског интензитета и постојаности, меког тембра, уједначеног у целом опсегу. Карактеришу је богати вокални квалитети и свежина, музикалност, јасна дикција, чистоћа интонације и изузетан осећај за глуму. На сцени остварује изванредан контакт са публиком. Гостовала је у свим југословенским оперским сценама: Згб, Љубљана, Сарајево, Скопље, Ријека, Сплит, Марибор, Осијек, али и у иностранству: Италија, Египат, Бугарска, Румунија, Грчка, Русија, Мађарска, Ирак… Чланица је „Трија Ново“ са којима је, развила богату концертну активност у земљи и иностранству. Наступала је на преко 750 концерата, 680 оперских представа, снимила је преко 125 сати програма за телевизију и радио, издала седам грамофонских плоча, две касете, једну видео-касету и компакт-диск. Позната је и по извођењу мађарских народних и староградских песама. Чланица је струковних асоцијација: Удружења музичких уметника, Удружења естрадних уметника, Удружења независних композитора и певача мађарских народних и изворних песама Републике Мађарске; спољни је члан Мађарске академије наука и уметности од 2007. За свој рад добила је више награда и признања: Естрадна награда 1978, Годишња награда „Исидор Бајић“ Удружења уметника музичких уметника Војводине 1979, Октобарска награда НСада 1981, Награда СНП за најбоље остварење у години за улогу Аиде 1982, Награда Искре културе 1982, Награда СИЗ-а културе Војводине за извођење дела југословенских аутора „Трио Ново“ 1986, Златна медаља „Јован Ђорђевић“ 1987, Златна значка КПЗ Србије 1996, Новембарска повеља града НСада 1997, Вукова награда КПЗ Србије 2001, Орден Вука Караџића 2002, Pro cultura hungarica Мађарска 2003, а СНП јој је приредио две пригодне монографске књижице. Ћерка Агота такође је оперска певачица и вокални педагог.

УЛОГЕ: Дездемона (Отело), Аида (Аида), Леонора (Трубадур), Елизабета (Дон Карлос), Виолета (Травијата), Амелија (Бал под маскама), Ћо-Ћо-Сан (Мадам Батерфлај), Тоска (Тоска), Лиу (Турандот), Мими (Боеми), Норма (Норма), Неда (Пајаци), Маргарета (Фауст), Ђула (Еро с онога свијета), Марженка (Продана невеста), Госпођа Флут (Веселе жене Виндзорске), Лиза (Пикова дама), Иштар (Гилгамеш), Мајка (Кнез Иво од Семберије), Марица (Грофица Марица), Сафи (Барон Циганин), Розалинда (Слепи миш), Абигаила (Набуко), Илуска (Јанош витез).

ЛИТ:  М. Хаднађев, Вера Ковач-Виткаи, Позориште, НСад 1972, бр. 1, 14; О. Панди, Складна целина, Дневник, 31. I 1974; О. Панди, Похвале вредним достигнућима, Дневник, 16. III 1975; М. Вукдраговић, „Боеми“ с гостима, Политика експрес, 31. III 1978; С. Турлаков, Корисно упознавање, Борба, 6. IV 1978; М. Адамов, Оперска партитура као концерт, Дневник, 20. IV 1980; Б. Радовић, Успех у свим детаљима, Политика, 12. V 1981; Д. Перван, Дах свјежине, Ослобођење, Сарајево 23. V 1983; Е. Гвоздановић, Добри, стари Верди, Дневник, 8. IV 1984; Д. Плавша, Велики уметнички догађај, Политика, 7. XI 1985; Р. Чангаловић, Беспрекорна „Турандот“, Политика, 25. VIII 1986; I. Grazio, „Турандот“ на Држићевој пољани, Слободна Далмација, 22. VIII 1986.

М. Л.