ВЕРНОН Хари (Harry M. Vernon) – амерички драмски писац (Лексингтон, Кентаки, САД, 11. VII 1878. или 1880 – Лос Анђелес, САД, 11. XI 1942). Иако је рођен у Америци, британског је порекла. Завршио је Војни  институт у Кентакију. Као поручник служио је у шпанско-америчком рату, а истовремено је био специјални дописник „Чикашких вечерњих новости“ („Chicago Evening News“) и „Њујоршког гласника“ („New York Herald“). Написао је велик број врло успелих комада, међу којима су: Сребрна медаља (The Silver Medal, 1909), Стара, прастара прича (The Old, Old Story, 1911), Невада (Nevada, 1913), Алиби госпође Мејсон (Mrs Mason’s Alibi, 1915), Двоструко бекство (The Double Escape, 1917), Фабриканти новца (The Money Makers, 1925), Прва љубав (The First Love, 1928), Принцеза и играч (The Princess and Dancer, 1929). Имао је више сарадника. Са Харолдом Овеном (Harold Owen) написао је врло успели комад Мистер Ву (Mr Wu, 1913), који је у СНП приказан 1924. под насловом Мандарин. Аутор је великог броја филмских сценарија.

С. А. Ј.

ВЕРОН ВОЛКОНСКИ Михаил – оперски певач, руског порекла. Члан НП у НСаду био је од 1920. до марта 1922, када је отишао у Љубљану.

УЛОГЕ: Алберт (Вертер), Скарпија (Тоска), Гроф Луна (Трубадур), Леви (Никола Шубић Зрињски), Шарплес (Мадам Батерфлај), Валентин (Фауст).                                                          ЛИТ: А-м, Свечано вече у позоришту, Јединство, 29. X 1920; Р. П., „Трубадур“ (премијера), Застава, 20. II 1921; Ђ. П., Мадам Батерфлај, Застава, 25. III 1921; О. С(уботи)ћ, Фауст (премијера), Застава, 11. XI 1921; П. Г. Дидски, Тоска, Јединство, 20. X 1921; О. С(уботи)ћ, Опроштајна представа, Застава, 15. III 1922.

В. В.

ВЕРТАЧНИК Тилда – глумица и певачица. Члан НП у НСаду била је кратко у сезони 1920/21.

УЛОГЕ: Кета (Вертер), Клерет (Граф Луксембург).

ВЕРТЕП – Сама реч, са значењем пећина, налази се у српским писаним изворима почевши од XIII века, али изгледа да је тек доласком руских учитеља у Бгд и у Сремске Карловце уведен руско-украјински обичај да се о Божићу представља. „Још тридесетих година XVIII века у Београду и Карловцима ученици су о Божићу носили вертеп својим старијима и самоме митрополиту и архиепископу београдском Вићентију Јовановићу“ – каже М. Павић. Има потврда о вертепу у Карловцима 1740, а митрополит Павле Ненадовић је између 1749. и 1769. давао дарове за вертеп. Хоповски манастирски старешина је 1758. даровао ђаке који су му донели вертеп. Ђаци су у Карловцима 1761. певали уз вертеп песму свога учитеља Јована Рајића, који је и доцније писао пригодне стихове уз вертеп. У књизи Песни различнија на господскија празники (издање новосадског књижара Дамјана Каулиција, 1790) објављене су, уз остало, и песме певане уз вертеп. Први, истина непотпун, дијалошки текст сачуван је такође из XVIII века. У г. 1799. и 1800. знамо да се вертеп носио у Сегедину, а у XIX веку је масовна појава у данашњој Војводини и у Србији, па вертепски стихови често улазе и у грађанске песмарице. Као народни обичај сачувао се до наших  дана. Текст вертепа, различит од онога који се изводио у Русији и Украјини, мање-више је устаљен. Аутор му се не зна. Вертепаши, маскирани ђаци, носе макету цркве или пећине (најчешће са два торња и звонима на њима), овећи сандук, богато украшен и обојен, без једне од дужих бочних страна, тако да потпуно подсећа на модел бине. Унутрашњост кутије је осветљена и представља витлејемску пећину – скровиште за овце и козе, са ликовима библијске приче о рођењу Исуса Христа. Пред том покретном сценографијом игра се у две фазе. Прво наступају три цара, мудраци са истока (Гашпар, Мелхиор и Валтазар), који су вођени звездом репатицом дошли на поклоњење новорођеном Христу, донели му дарове, па представљајући се причају о томе. С њима у препирку ступа цар Ирод јудејски, чијом се орацијом завршава први део вертепа, са библијском тематиком и сакралног карактера. Други део је профане садржине, сачувани рани текстови показују чак извесну војвођанску локалну боју. Наступају, огрнути у опаклије, Чобанин и три „губе“ – чича-Ђука, чича-Тодор и чича-Петар (ово су најчешћа, али не и једина имена). Оригиналног текста, са доста импровизација, овај део има хумористичко-сатиричну интонацију. Вертепаши су у прво време обилазили само угледне личности, доцније су ишли од куће до куће.

ЛИТ: Вертеп и звезда о Божићу. Како се носи, шта се говори и поје и приказује. Из старинских записа састављено, НСад, б. г. (више издања из XIX и XX века), с. 33; С. Матић, Белешке о српској црквеној драми, Гласник Историског друштва, НСад 1931, књ. IV; М. Кићовић, Вертепска драма код Срба у вези са сличним страним драмама, Међународни славистички састанак, Бгд 1957 (зборник), с. 619-622; М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба, Бгд 1970, с. 274-278.

Б. Кв.

ВЕРТЕР (Werther) – лирска драма у 4 чина. Музика: Жил Масне. Либрето (по Гетеу): Едуар Бло, Пол Милије и Жорж Хартман. Прво извођење у Бечу, 16. II 1892, у нашој земљи 29. X 1901. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 30. X 1920. у НСаду. Прев.: Милан Димовић. – Рд. И. Армиди, дир. Х. Маржинец; И. Армиди (Вертер), М. Верон (Алберт), Б. Дубска (Лота), К. Дубска (Софија), В. Ширај (Кмет), П. Фигуровски (Шмит), А. Барањиков (Јохан), С. Дружинић (Брилман), Т. Вертачник (Кети), Ј. Савић (Сељак). – Изведено 14 пута.

Премијера у СНП 30. V 1952. у НСаду. – Рд. М. Фотез к. г., дир. В. Тополковић, Д. Жупанић, сц. Ђ. Табаковић к. г., ас. рд. В. Керешевић; Д. Бурић (Вертер), В. Поповић (Алберт), М. Хаднађев (Начелник), В. Цвејић (Шмит), В. Нецков (Јохан), М. Секулић (Брилман), М. Врчевић,  Н. Крушлин (Шарлота), М. Мирчов, З. Николић (Софија), В. Опанчаревић (Кетхен). – Изведено 16 пута, глед. 5089.

Премијера у СНП 5. II 1968. у НСаду. – Рд. А. Радошевић к. г., дир. М. Јагушт, И. Топлак, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, ас. рд. Ђ. Молдовановић; В. Куцуловић, Л. Манцин (Вертер), Ф. Пухар (Алберт), С. Дракулић (Управитељ имања), Ф. Кнебл (Шмит), Ј. Фејк, С. Матановић (Јохан), А. Херћан-Бодрич (Лота), И. Давосир-Матановић, З. Николић (Софија) – Изведено 9 пута, глед. 3704.

БИБЛ: Вертер, лирска драма у четири чина (пет слика). По Гетеу написали Е. Бло, П. Милије и Ж. Хартман. Музика од Жила Маснеа. Превео Милан Димовић, Бгд 1914.

ЛИТ: А-м, Вертер, Јединство, 20. X 1920; О. С(уботи)ћ, „Вертер“ (реприза), Застава, 23. X 1921; Н. Грба, Жил Масне: „Вертер“ на сцени Новосадске опере, СВ, 7. VI 1952; Н. Петин, Поводом премијере у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 6; А-м, Опера Српског народног позоришта, Сцена, НСад 1968,  књ. 1, бр. 2, с. 220; Г. Д(ивљак)-А(рок), Као у магли, Дневник, 5. II 1968; Б. Рушкуц, Искрени доживљај, Дневник, 7. II 1968; И. Врсајков, Нови Сад: 20 година Опере. Лудвиг Минкус: Дон Кихот. Жил Масне: Вертер, Борба, 10. II 1968.

В. П.

ВЕСЕЛА ЗАБУНА – комедија у 3 чина. Написао: Паул Херц.

Прво извођење у нашој земљи у београдском НП – Секција за Дб 23. II 1935. у НСаду. Прев.: Јован Јеремић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: – рд. В. Богић; С. Репак, М. Микићка, Ј. Пејновићева, О. Репак, П. Богатинчевић, С. Душановић, Р. Алмажановић. – Изведено око 10 пута.

ЛИТ: А-м, „Весела забуна“ – премијера, Југословенски дневник, 1935, бр. 41-42, с. 6.

В. В.

ВЕСЕЛА УДОВИЦА (Die lustige Witwe) – оперета у 3 чина. Музика:  Франц Лехар. Либрето: Виктор Леон и Лео Штајн. Прво извођење у Бечу, 28. XII 1905, у нашој земљи 20. II 1907. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 27. XI 1966. у НСаду, прев. и ад. Марко Фотез. – Дир. И. Топлак, рд. М. Васиљевић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, к-граф  И. Отрин, ас. рд. М. Марцикић, ас. к-графа С. Васиљев: Д. Балтић (Педро), И. Давосир-Матановић (Валансјен), А. Мандић (Дијего), З. Николић (Хана), В. Куцуловић (Росијон), Ф. Пухар (Сен Бриош),  Ф. Кнебл  (Каскада), Б. Грубач, Д. Цветковић (Алонзо), А. Чепе (Силвана),  М. Хаднађев, Ј. Фејк (Кромов), Ј. Јечменица (Олга), К. Марцикић (Себастијан), А. Херћан  (Клара), Н. Митић (Пепито), М. Темуновић, А. Марушевић, М. Топлак, Ј. Тапавички, Д. Новаковић, М. Пелхе, А. Мезеи, М. Марцикић, Г. Нићин (Даме), М. Тодоровић, С. Цвејић,  П. Микалачки, С. Матановић,  Ј. Фејк, Б. Гргинчевић, Д. Секулић, С. Фаркаш (Каваљери), Ј. Прокић, Ј. Хајек, С. Васиљев, Д. Ђурашевић, М. Ползовић, О. Димитријевић, Ж. Миленковић, С. Балаћ, А. Пундов (Гопак), Т. Мошински, Н. Гарај, С. Стојадиновић, И. Златановић, М. Јанковић, М. Лазаревић (Гризете), Ј. Прокић, Ј. Хајек, С. Васиљев, Д. Ђурашевић, М. Ползовић, О. Димитријевић, Ж. Миленковић, С. Балаћ, В. Поповић,  П. Јерант, М. Радојчић, Ж. Новков (Валцер). – Изведено 33 пута, глед. 10.013.

ЛИТ: Ј. Шулхоф, Само уз корекције, Дневник, 4. XII 1966; А-м, На сцени Веселог театра Бен Акиба…, Сцена,  1967, бр. 1, с. 138-139.

В. П.

ВЕСЕЛЕ ЖЕНЕ ВИНДЗОРСКЕ (Die lustigen Weiber von Windsor) – комична опера у 3 чина. Музика: Ото Николај. Либрето: Херман Заломон Мозентал, према истоименом делу Виљема Шекспира. Прво извођење у Берлину, 9. III 1849, у нашој земљи 12. II 1876. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 25. X 1979. у НСаду. Превео: Александар Бинички. – Рд. Д. Миладиновић, дир. М. Јаноски, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић к. г., к-граф Ж. Миленковић, хорове спремио Б. Черногубов; С. Дракулић (Фалстаф), Ф. Пухар (Флут), В. Ковач-Виткаи (Госпођа Флут), Б. Јатић (Рајх), З. Николова (Госпођа Рајх), Г. Којадиновић (Ана), В. Куцуловић (Фентон), А. Манојловић (Шперлих), Д. Балтић (Др Кајус). – Изведено 14 пута, глед. 4.268.

БИБЛ: Веселе жене виндзорске, комична опера у 3 чина. Оперски текст по Шекспиру од Х. С. Мозентала. Музика од Ота Николаја. Превео Александар Бинички, Бгд 1922.

ЛИТ: И. Бешевић, „Веселе жене виндзорске“ и домаћа дела, Политика, 25. X 1979; М. Адамов, Допадљива музика – духовита представа. „Веселе жене виндзорске“ Ота Николаја, Дневник, 30. X 1979; М. Хаднађев, „Веселе жене виндзорске“ Ота Николаја на сцени новосадске Опере. Заокрет у репертоарској политици, Мисао, НСад, 5. XI 1979;  Б. Радовић, Представа запажених домета. „Веселе жене виндзорске“ у извођењу Опере Српског народног позоришта из Новог Сада, Политика, 12. XI 1979.

Ј. М.

ВЕСЕЛЕ ЖЕНЕ ИЗ ВИНДЗОРА (The Merry Wives of Windsor) – комедија у 5 чинова. Написао: Виљем Шекспир. Прво извођење вероватно 1601. у Лондону, у нашој земљи 20. V 1876. у ХНК Згб.                                                                                                                                      Премијера у СНП 4. X 1966. у НСаду. Превео: Боривоје Недић. – Рд. Д. Мијач, сц. В. Маренић к. г., к. Б. Јовановић к. г., комп. В. Костић, лектор Ж. Ружић; И. Хајтл (Фалстаф), М. Петковић (Фентон), П. Петковић (Плиткоумић), Д. Колесар (Мршавко), С. Шалајић (Форд), С. Душановић (Пеџ), Р. Којадиновић (Поп Хју Еванс), Ф. Живни (Доктор Кајус), В. Љубичић (Гостионичар „Код подвезице“), Т. Плескоњић (Бардолф), В. Животић (Пистол), Драгиша Шокица (Ним), С. Утјешановић (Паж Робин), Л. Богдановић (Безазленко), В. Матић (Рагби), Ј. Бјели (Госпођа Форд), Добрила Шокица (Госпођа Пеџ), М. Адамовић (Ана Пеџ), Љ. Раваси (Госпођа Журна), слушаоци Драмског студија СНП (Слуге, Виле, Виљенаци). – Изведено 12 пута, глед. 5173.

БИБЛ: Веселе жене из Виндзора, превели Живојин Симић, Сима Пандуровић и Боривоје Недић, Бгд 1962; Веселе жене виндзорске, превели Живојин Симић и Трифун Ђукић, Бгд 1963.

ЛИТ: Ј. Грчић, Шекспир на новосадској српској сцени у раздобљу од 1864 –1914, Гласник историјског друштва, НСад 1935, књ. VIII, св. 3, с. 466-471; М. Кујунџић, Колаж троме духовитости, Дневник, 6. X 1966; А-м, Драмски ансамбл Српског народног позоришта, Сцена, НСад 1966, књ. II, бр. 6, с. 403.

А. К.

ВЕСЕЛИ ДВОРИ (L’Hôtel Godelot) – шаљива игра у 3 чина. Написали: Викторијен Сарду и Алфред Анкен. Прво извођење у Паризу, 13. V 1876.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 4. I 1879. у НСаду. За српску позорницу прерадио: Бранко Јовановић Муша. – С. Рајковић (Лука Загорица), Ј. Поповићева (Савка), М. Рајковићка (Цвета), Љ. Зорићева (Ката), Д. Ружић (Милутин Спасић), А. Лукић (Иван Костић), Б. Јовановић (Смиљанић), В. Марковић (Бабић), М. Рајчевић (Ћира), Д. Ћирић (Спира), П. Добриновић (Срета), Б. Хаџићева (Стана), Р. Поповић (Истражни судац). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: К. Р., „Весели двори“, Позориште, НСад 1879, бр. 8, с. 31; К. Р., „Весели двори“, шаљива игра у три чина од Сардуа и Хенекена, прерадио Бранко М. Јовановић, Јавор, 1879, бр. 5, с. 157-158; А-м, Велика Кикинда – Српско народно позориште, Застава, 1879,  бр. 122 и 128, с. 3; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 196, с. 2; Ј. Грчић, Сарду у нас, Браник, 1908,  бр. 246, с. 1.

В. В.