ВЕЈИН Ваља – драмска глумица (Нови Сад, 29. I 1949 – Нови Сад, Институт у Сремској Каменици, 20. VIII 2012). Наступала је најпре под девојачким презименом Скакун а потом и под презименом првог мужа – Томчањи. Завршила је 3 разреда гимназије и двогодишњи Драмски студио при СНП (1970). Као полазник Драмског студија наступала је у представама Драме 1968/69. Први професионални ангажман остварила је у сомборском НП (1. VIII 1970 – 31. VIII 1972), где је дебитовала као Ања у Вишњику; затим је прешла у београдско дечје позориште  „Бошко Буха“, у којем је била члан од 15. IX 1972. до 15. III 1976. са запаженим успехом. У СНП је била члан Драме од 16. XII 1976. до смрти. Носилац је глумачке награде на Сусрету војвођанских позоришта (Суботица, 1982) за улоге у Сликама жалосних доживљаја.

УЛОГЕ: Јуца (Кир Јања), Родна Собакоска (Пасквелија), Каћа Лазаревић и Анка Баторова (Слике жалосних доживљаја), Брзоговорећа жена (Капетан Џон Пиплфокс).

ЛИТ: Д. Николић, Борба је глумцу неопходна, Позориште, НСад 1976, бр. 4, с. 7; Д. Николић, Црвене зоре пасквелске, Дневник, 11. X 1979; К. Савић, Мењам два за једно, у: Глумцима с љубављу, Ириг 1980, с. 92-94.

Д. В.

ВЕЈЛЕР Бајар (Bayard Veiller) – амерички драмски писац (Бруклин, Њујорк, 20. I 1869 – Њујорк, 16. VI 1943). Писао је успешне мелодраме. Једна од њих је Суђење Мери Даган (The Trial of Mary Dugan, 1927). Приказана је на филму, у пишчевој режији. Норма Ширер је била носилац главне улоге. СНП је овај комад извело 1931.

ЛИТ: Др Р. М(ладеновић), Један судски процес на позорници, Српски књижевни гласник, 1929, књ. XXVI, св. 3, с. 238-239.

С. А. Ј.

ВЕЈНБЕРГ Пјотр Исајевич (Пётр Исаевич Вейнберг) – руски драмски писац, драматизатор, песник, критичар и преводилац (Николајев, Русија, 16/28. VI 1830/1831? – Петербург, 3/16. VIII 1908). Школовао се у родном граду и на тамошњем универзитету дипломирао на одсеку за историју и филологију. У књижевности се појавио доста рано (1851) и то преводима класика: Шекспира, Молијера, Ибзена, Лесинга, Карла Гуцкова. Потом је дуже време био професор на Универзитету у Варшави. Написао је већи број критика, два значајна драмска пролога (о Грибоједову и Фонвизину), као и либрето за оперу Гласник 1886. Едуарда Францевича Направника. Поред осталих, драматизовао је и роман Ивана С. Тургењева Племићко гнездо – ову драматизацију СНП је извело 1929.

ЛИТ: Ю. Веселовский, П. И. Вейнберг, История русской литературы, том 5, Москва 1911.

Д. М.

ВЕЛ Теодор (Theodor Well) – немачки драмски писац. Његова једночинка Седи с миром (Man soll den Teufel nicht an die Wand malen) изведена је у СНП 8. IV 1876, у преводу Бранка Рајића.

ВЕЛЕГРАДСКЕ ВАРИЈАЦИЈЕ – балет у једном чину. Музика и либрето: Љубомир Бранђолица. Праизведба 16. IV 1959. у МНТ у Скопљу.

Прво извођење у СНП 17. V 1959. (заједно са балетима Фантастични дућан и Шпански капричо). – Дир. М. Фајдига, к-граф и рд. Ј. Вајс-Беложански, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић; М. Тапавица (Девојка), С. Балаћ (Младић у радном комбинезону), А. Вујин, Б. Ковачевић, О. Радоњић (Студенткиње, Буги-вуги), В. Сремачки (Студенткиња, Стјуардеса, Буги-вуги), Б. Сибер (Студенткиња), М. Матић, Ј. Палашти (Стјуардесе, Буги-вуги), Б. Тителац (Друштво „Хула-хуп“, Други љубавни пар), Ј. Прокић (Друштво „Хула-хуп“), Р. Бозо, Н. Маринковић (Девојке у боји, Буги-вуги), Ј. Михајловић, Ф. Хајек (Први љубавни пар, Буги-вуги), В. Јелкић (Други љубавни пар, Буги-вуги), Ж. Новков, В. Чебски, Ж. Миленковић, И. Игњатовић, А. Пундов, Б. Талевски, М. Плавшић, Б. Николај (Буги-вуги).– Изведено 15 пута, глед. 5416.

ЛИТ: Др А. М., Оперски циклус код нас, Зрењанин, 6. VI 1959.

Љ. М.

ВЕЛИКА КАТАРИНА (Great Catherine) – комедија у једном чину. Написао: Бернард Шо. Прво извођење 18. XI 1913. у Водвиљ-театру у Лондону.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 16. X 1955. у НСаду (заједно са: Наполеон човек судбине). Превео: Томислав Танхофер. – Рд. Ј. Коњовић, ас. рд. М. Јовановић, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, к-граф М. Олењина, муз. Р. Бручи; Љ. Раваси (Катарина), С. Миња (Потемкин), Д. Чаленић (Варинка), В. Матић (Идстон), Б. Душановић (Клер), С. Перић-Нешић (Кнегиња Дашков), Н. Митић (Наришкин), Л. Богдановић (Наредник), М. Онешћук, Д. Поповић, Д. Николић, К. Доротић, К. Танкосић (Војници), П. Златар (Лакеј, Племић), Ф. Кристић, П. Микалачки, Д. Цветковић (Официри), П. Јерант, В. Јелкић, С. Балаћ (Племићи), Д. Шатрић (Патријарх), Х. Татић, М. Марковић, Ј. Драгаш, Х. Михајловић, Ј. Црњански, В. Сремачки, А. Херетек, Н. Маринковић (Даме). – Изведено 9 пута, глед. 3112.

БИБЛ: Велика Катарина, скица у 4 призора из петроградског живота у XVIII столећу, превео Томислав Танхофер, ркп. у Библиотеци СНП, сигн 366.

ЛИТ: В. Дубравчић, Не о царевима, Дневник, 18. X 1955; Д. Поповић, Две једночинке – Човек судбине и Велика Катарина, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 155-161.

А. К.

ВЕЛИКАНОВИЋ Исо – књижевник и преводилац (Шид, 29. III 1869 – Загреб, 21. VIII 1940). Полазио је гимназију и матурирао у Винковцима, студирао у Бечу филозофију и медицину, но студије није завршио. Рано објављује књижевне радове у алманаху „Звонимир“ (1889) и часописима „Виенац“ и „Нада“. Војску је одслужио 1894. Од 1904. до 1906. издавао је у Сремској Митровици сатирички часопис „Кнут“; од 1918. до 1922. је тајник Матице хрватске у Згбу. Живио је и дјеловао као слободан књижевник. Писао је пјесме, лирске и епске, цртице и приповијетке, хумореске, фељтоне и комедије, често под псеудонимом Николај Воскресенски. У ХНК приказивана је 1896. његова шала Просци, а1900. шала Посватовци. Као преводилац књижевних дјела у прози и стиховима са славенских и неколико свјетских језика заузима значајно мјесто у тој књижевној грани. Ремек су дјела његови пријеводи Сервантеса (Дон Кихот), Сабраних дјела Достојевскога, те Гогоља, Пушкина и Толстоја. У ХНК извођена су, у његовим пријеводима, драмска дјела Калдерона, Молијера, Дикенса, Островског, Тургењева, Андрејева, Шенхера, Шоа, Пањола и др. У НП у НСаду приказивани су његови пријеводи Онај што добија шамаре (Л. Н. Андрејев, 1922) и Муж на лутрију (Р. Ј. Џонсон, 1924) а у Н-Оп Квадратура круга (В. Катајев, 1931).

БИБЛ: Отмица, комични еп, Згб 1901; Кнез од Лудије, Хрватско коло, Згб, 1908, с. 382-400; Сријемске приче, Згб 1919; Гете, Фауст, пријевод, Згб 1919; Весели циркуски живот, Згб 1923; Жене и враг и друге приче, Згб 1924; Шта је шта, стварни хрватски рјечник у сликама, у сурадњи с Николом Андрићем, Згб 1938.

ЛИТ: П. С(кок), Don Quijote у хрватском пријеводу, Хрватска њива, Згб 1918, бр. 51-52; Н. Шкргић, Исо Великановић, Правда, Бгд 1939, бр. 12.418; Б. К(овачевић), Смрт Исе Великановића, СКГ, 1940, књ. 61, бр. 2; А-м, Хрватски књижевници о Иси Великановићу, Новости, Згб 1940, бр. 241; А-м, Смрт Исе Великановића, Хрватска ревија, Згб 1940, бр. 10; И. Есих, Исо Великановић, Обзор, Згб 1940, бр. 194; Х. П(етрис), Животно дјело Исе Великановића, Хрватски дневник, Згб 1940, бр. 1550; Ј. Бенешић, Великановић је умро, Новости, Згб 1940, бр. 241.

С. Б.

ВЕЛИКИ ГАЛЕОТО (El gran galeoto) – драма у 3 чина с предигром. Написао: Хосе Ечегарај. Прво извођење у Мадриду, 19. III 1881, у нашој земљи 22. V 1888. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 20. VI 1895. у Руми. Са немачке прераде Паула Линдауа превео: Милутин Миљковић. – Рд. А. Лукић; А. Лукић (Дон Мануел), Т. Лукићка (Хулија), М. Николић (Дон Северо), Д. Васиљевићка (Доња Мерседа), В. Марковић (Мигел), Д. Спасић (Ернесто), К. Жикићка (Газдарица), Ј. Тодосић (Лекар), Д. Барјактаровић (Први господин), ?. Милинковић (Други господин), Т. Илић (Слуга). – Изведено 19 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Галеото, драма у три чина, с предигром, написао Хозе Ечегареј, превео М. Миљковић, Позориште, НСад 1896, бр. 2, с. 6-7; А-м, Српско народно позориште – „Галеото“, Застава, 1896, бр. 4, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 42, с. 1-2; А-м, Из позоришта, Ново време, Земун 1897, бр. 21, с. 4.

В. В.

ВЕЛИКИ МАК – сценска парабола у 2 дела. Написао: Ерих Кош. Драматизација: Дејан Мијач.

Прво извођење 19. XI 1968. у СНП у НСаду. – Рд. Д. Мијач, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, муз. Д. Стулар, пом. рд. Д. Јанковић Макс; С. Шалајић (Раде Деспић). Остале улоге тумаче: Добрила Шокица, А. Веснић, З. Ђуришић, С. Перић-Нешић, Р. Којадиновић, Ф. Живни, С. Ђорђевић, М. Милићевић, Д. Јанковић Макс, Д. Колесар, Драгиша Шокица, В. Матић, С. Јовановић, М. Анђелковић, Р. Леваи, Љ. Томић, Д. Срећков, З. Панић, А. Трипковић, Т. Колесар. – Изведено 20 пута, глед. 8191.

БИБЛ: Ерих Кош, Чудновата повест о киту великоме такође званом Велики Мак, НСад 1956; Велики Мак, сценска парабола у 2 дела. Према сатиричној причи Ериха Коша драматизовао Дејан Мијач, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1594.

ЛИТ: В. М(иросављевић), Поверење сатири, Дневник, 19. XI 1968; М. Кујунџић, Хистерија звана родољубље, Дневник, 21. XI 1968; Д. Мијач, „Велики Мак“ као сценска парабола, Позориште, НСад 15. X 1968, бр. 1,  с. 14; Ј. Дамњановић, Мијач „прекраја“ Коша, Политика експрес, 26. X 1968; Л. Геролд, Példabeszéd a modern bálvanyimádókról, Magyar Szó, 21. XI 1968; Д. Клаић, Повест о киту, Index, НСад 26. XI 1968; Д. Поповић, Ерих Кош: „Велики Мак“, ЛМС, 1969, књ. 403, с. 127-131; М. Кујунџић, Без „Мака“, Дневник, 8. IV 1969; Р. Поповић, „Велики Мак“ – Шта је то?, Позориште, НСад 1970, бр. 4, с. 4.

М. Р.

ВЕЛИКО И МАЛО (Gross und klein) – драма. Написао: Бото Штраус. Прво извођење 8. XII 1978. у Schaubühne am Halleschen Ufer у Западном Берлину.
Први пут у нашој земљи у СНП 5. X 1985. у НСаду. Превео: Слободан Глумац. – Рд. и изб. муз: Н. Јевтић, ас. рд. А. Трипковић, сц. М. Ејдус, к. Н. Перовић, драматург: Ј. Њаради, лектор: Ж. Ружић; К. Мартинов-Павловић (Лота), М. Петковић (Паул), Ђ. Фејеш (Старац, Вилхелм, Лекар), Б. Комненић (Човек, Асистент, Алберт), Д. Шокица (Морфинисткиња, Меги, Циганка), А. Плескоњић-Илић (Жена, Јозефина), В. Каћански (Гитариста, Бернд), А. Царић (Инге), М. Кљаић-Радаковић (Старица), Л. Стевановић (Асистенткиња), Д. Шокица (Циганин), А. Трипковић (Шатор), С. Шалајић, Ј. Бјели, З. Ђуришић, М. Петроње (Гласови), Ј. Сурови, Д. Батић, С. Бугарски, В. Рајић (Статисти). – Изведено 12 пута, глед 1961.                                           БИБЛ:  Бото Штраус, Велико и мало, ркп. у Библиотеци СНП сигн. 2112.
ЛИТ:  М. Кујунџић, Свако против сваког, Дневник, 8. X 1985; Б. Габријела, Бото Штраус – разумљиво, Мађар Со, 9. X 1985; Ј. Њаради, Велико и мало, Позориште, НСад 1985, бр. 2-3.

J. M.