ВАЉЕВСКА ПОДВАЛА — в. ПОДВАЛА

ВАЉИНА Валентина – балетска играчица, педагог, кореограф. Руска емигранткиња. Пре револуције је била ангажована у московском позоришту, а једно време је играла у Одеси. У НСаду је од 1921. до 1923, односно у оперети Бајадера (премијера 6. XII 1923) наступала као гост у свим извођењима. У Сарајеву 1924. покушава да добије ангажман у НП и да отвори балетску школу, али нема поузданог доказа да је у томе успела. Забележен је концерт њене балетске школе 1925. у Бгду. У НП у НСаду ангажована је као једина балерина, примабалерина, и игра соло, у пару са К. Клеменчићем (в), уз мали „збор“, у драмским, оперским и оперетским представама, у балетским умецима, балетским дивертисманима и др. у кореографији партнера Клеменчића или својој. Балетни уметак Страст Пиерота (Рубинштајн, Ноћ) у оперети Гроф Луксембург – 1920. може се сматрати првим балетским покушајем у НСаду. Почетком 1921. отвара приватну балетску школу која је почела да ради 4. II 1921, на Житној пијаци (потом у Темеринској улици) у основној школи. Исте г. на репертоару су први Балетски дивертисман, прво Балетско вече уз учешће десет ученица њене школе, Концерат са балетом у оперети Слепи миш, Велики балетски дивертисман уз Кавалерију рустикану, Велики балет у опери Фауст. Кореограф је за Балетно вече, за јавни испит 45 ученика своје школе крајем 1922, као и првог целовечерњег програма под називом Балет-пантомима Копелија (са дивертисманом) 1923. Играла је на приредбама и забавама организованим у граду на којима се појављују и ученице њене школе, па и с њом на челу (Руска чајанка, 1922). Деловање у НСаду било је веома значајно у времену у којем се у Србији затиче само дилетантска делатност кад је у питању уметничка игра. У НСаду и Бгду се чине први професионални кораци. Донела је знање и искуство стечено у Русији, била је лепа и лепо грађена балерина, те добар представник класичне школе игре. Њена игра је примана са одобравањем па и одушевљењем. У репертоару НП балет је почео да заузима значајно место. Отварање балетске школе, у циљу школовања играчког кадра, било је пионирски подухват.

ИГРАЧКЕ НУМЕРЕ: Страст Пиерота (Балетни уметак са оперетом Граф Луксембург), Страст Пиерота, Источна игра, Pizzicato (Балетски дивертисман пре опере Кавалерија рустикана, II Балетски дивертисман после драме Намерник), Американска игра (Балетни уметак уз оперету Доларска принцеза), Валс, Данс Макабр (Балетни уметак уз оперу Кавалерија рустикана), Валс, Јапанска игра, Страст Пиерота (Балетно вече); Директор, Валс, Ватрена игра (Балетно вече), Сванилда, Копелија (Копелија – Балет пантомима), Циганска игра (опера Кармен), Индијска игра (Бајадера); у оперети Слепи миш (Концерат са балетом); у операма: Кавалерија рустикана (Велики балетни дивертисман), Фауст (Велики балет), Пајаци (Балетни дивертисман), Никола Шубић Зрињски, уз оперу Ђамиле; у балетским сценама (Сан летње ноћи, Продана невеста, 1922), у мимичком скечу Рука, у мимичкој сцени Свирач и играчица и др.

КОРЕОГРАФИЈЕ: Копелија – балет-пантомима; нумере: Лептири (Ф. Шопен – Балетно вече); Лабудова смрт, Лутка а ла Помпадур, Цврчак, Пјерете, Валс (Балетни дивертисман уз Копелију); Игра цветова, Мачкице, Кресница, Полка, Циганска игра, Јапанска игра, Валс, Бајацо, Гавот, Сеоска игра, Ватрена игра, Лабудово језеро (Балетно вече – испит 45 ученика).

РЕЖИЈЕ: Копелија – балет-пантомима.

ЛИТ: А-м, Позориште, Јединство, 15. IV 1920; А-м, Из позоришта, Јединство, 29. XII 1920; А-м, Позориште, Јединство, 3. II 1921; А-м, Позориште, Застава, 4. II 1921; А-м, Позориште, Застава, 8. II 1921; А-м, Балетни дивертисман, Застава, 15. II 1921; А-м, Позоришна недеља, Јединство, 16. II 1921; А-м, Балет у нашем позоришту, Застава, 18. II 1921; А-м, Костимована новинарска забава, Јединство, 9. II 1922; А-м, Репертоар Српског народног позоришта, Јединство, 22. II 1921; А-м, Из Позоришта, Јединство, 23. II 1921; А-м, Шекспиров „Сан летње ноћи“, Застава, 2. и 3. III 1921; А-м, Премијера у Позоришту, Јединство, 2. III 1921; А-м, Из позоришта, Застава, 20. III 1921; А-м, Прослава 25-огодишњице Виловчеве, Јединство, 15. VI 1921; А-м, Позориште, Застава, 2. VII 1921; Homo Novus, Авијатичарски концерт, Јединство, 9. VIII 1921; А-м, Почетак позоришне сезоне, Јединство, 4. IX 1921; О. С(уботи)ћ, Гроф Луксембург, Застава, 21. IX 1921; А-м, Из позоришта, Јединство, 27. IX 1921; А-м, Позориште, Застава, 27. IX 1921; А-м, Из позоришта, Јединство, 21. X 1921; А-м, Позориште, Застава, 11. X 1921; А-м, Из позоришта, Јединство, 12. X 1921; А-м, Позориште, Застава, 3. XI 1921; А-м, Из позоришта, Јединство, 4. XI 1921; А-м, Позориште, Застава, 6. XI 1921; А-м, Наше Позориште, Јединство, 9. II 1922; А-м, Позориште, Јединство, 1, 5, 7. и 11. III 1922; А-м, Балетно вече, Јединство, 30. XI и 27. XII 1922; А-м, Балет Копелија, Застава, 18. XII 1923; А-м, Позоришни репертоар, Јединство, 19. и 21. XII 1923; Руска емиграција у српској култури XX века, зборник радова, Бгд 1984, I, с. 81, 82, II, с. 237; С. Грбић-Софтић, Освајање игре, Сарајево 1986, с. 82, 83, 133.

Љ. М.

ВАМПИЛОВ Александар Валентинович (Александр Валентинович Вампилов) – руски совјетски драмски писац (Кутуљик, 19. VIII 1937 – језеро Бајкал, 17. VIII 1972). Студирао је на Филолошком факултету у Иркутску и на Књижевном институту „Горки“ у Москви. Почео је са хумористичким приповеткама, 1961, али је постао познат по драмама, које је писао од 1964. Најпознатије драме су му: Опроштај у јуну (1966), Предграђе (1968; II варијанта Старији син 1970), једночинке Двадесет минута са анђелом (1970)  и Догађај са метером (1971) – које су затим обједињене у Провинцијске шале (1974), Лов на дивље патке (1970) и Прошлог лета у Чулимску (1972). Књижевна критика га истиче као једног од најзначајнијих драмских стваралаца новије совјетске књижевности. Његове драме писане су у духу најбољих традиција Гогоља, Сухово-Кобиљина, Чехова, Најдјонова, Булгакова и Ердмана, са једне стране, и новаторских сижејно-жанровских решења, са друге. В. своје јунаке-савременике доводи у оштре конфликтне ситуације и моралне дилеме. Његови позоришни комади грађени су на синтези разнородних уметничких поступака – лирских и драмских, трагичних и комичних елемената. Морални сукоби и провинцијска свакодневица су предмет најпознатије В. драме – Лов на дивље патке. Главни јунак, Зилов, покушава да нађе излаз из опште атмосфере духовне пустоши, егоизма, моралне деградације. Његов лов на дивље патке – у ствари бекство у природу – показује да он није у стању да промени постојећи ред ствари, којем не може да се прилагоди. Ова В. драма је на сцени СНП изведена 8. II 1980.

БИБЛ: Лов на дивље патке, позоришни комад у три чина, прев. са руског Миливоје Јовановић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2024.

ЛИТ: Д. Николић, Сувишни човек данашњице, Дневник, 15. I 1980; В. Мићуновић, Лов на дивље патке, Политика, 8. II 1980; Д. Николић, О узалудном трајању, Дневник, 8. II 1980; З. Милојчић, Изазови за глумца и за редитеља, Сомборске новине, 8. II 1980; П. Мирковић, Почиње „Лов на дивље патке“, Политика експрес, 8. II 1980; Д. Николић, Корак до Траволте. Александар Вампилов: „Лов на дивље патке“. Режија Стево Жигон, Дневник, 11. II 1980; С. Станојевић, „Лов“ без правог улова, Борба, 13. II 1980; С. Божовић, Писац спречио редитеља, Вечерње новости, 19. II 1980; Р. Путник, „Лов на дивље патке“ у Београду, Позориште, НСад 22. IV 1980; С. Св. Милетић, Отуђени „Лов на дивље патке“ Вампилова у режији Стеве Жигона, ЛМС, март-април 1980, с. 688-699; М. Јовановић, Александар Вампилов, у: Поглед на руску совјетску књижевност, Бгд 1980, с. 341-342; Б. Косановић, Лењинградска „Звезда“ о Цветајевој, Вампилову и Ањенском, ЛМС, март 1982, с. 579-530.

Б. К-ћ

ВАМПИР И ЧИЗМАР (Csizmádia mint kisértet) – позоришна игра у 3 чина. Написао: Јожеф Сигети. Прво извођење 1856. у Пешти.

Прво извођење у нашој земљи 13. I 1863. у СНП у НСаду. Превео и посрбио Јован Ђорђевић. – Рд. Ј. Ђорђевић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: П. Маринковић (Мајстор Ћира), А. Савић (Шегрт), Љ.  Коларовићка (Грк), Ј. Кирковићева  (Анка), Д. Димитријевићева (Чизмарка), М. Суботић (Спахија) – Изведено 31 пут.

Премијера у СНП 11. II 1873. у НСаду. – Рд. А. Хаџић; Н. Зорић (Спахија), В.  Марковић (Доктор), Ђ. Пелеш к. г. (Мајстор Ћира), Ј. Поповићка (Перса), М. Недељковићка (Анка), Љ. Петровић (Миша), Н. Рашић (Ставра), А. Лукић (Влајко), Ђ. Соколовић (Биров), Г. Пешић (Први сељак), Ј. Божовић (Други сељак), М. Станчић (Трећи сељак), Л. Маринковићева (Прва жена), Л. Хаџићева (Друга жена), Ј. Бунић (Шпицер), П. Степић (Пандур), Г. Пешић (Ставрин калфа). – Изведено 1 пут.

Обновљено као премијера у СНП 25. II 1879. у НСаду. – Рд. А. Хаџић; Н. Зорић (Спахија), В. Марковић (Доктор), С. Рајковић (Мајстор Ћира), Ј. Поповићка (Перса), Л. Хаџићева (Анка), П. Добриновић (Миша), М. Рајчевић (Ставра), Ђ. Јовановић (Влајко), Д. Ћирић (Биров), А. Десимировић (Први сељак), Л. Поповић (Други сељак), Б. Хаџићева (Перса), А. Лукић (Шпицер), П. Ћирић (Пандуровић). – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 2. III 1886. у СНП у НСаду. – Рд. П. Добриновић; А. Милојевић (Спахија), Св. Ђурђевић (Доктор), В. Миљковић (Мајстор Ћира), Ј. Добриновићка (Перса), Д. Бандобранска (Анка), П. Добриновић (Миша), М. Банић (Ставра), К. Васиљевић (Влајко), С. Лазић (Биров), М. Петровић (Први сељак), М. Димитријевић (Други сељак), С. Миљковићка (Прва жена), Д. Николићка (Друга жена), М. Марковић (Шпицер), С. Кестерчанек  (Пандур). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, Вампир и чизмар, Даница, 1863, бр. 3, с. 6; Кеста, Српско позориште у Вршцу, Застава, 1879,  бр. 176,  с. 2; С. М., „Вампир и чизмар“, Позориште, НСад 1879,  бр. 34, с. 135; А-м, Једно пријатно вече, Наше доба, НСад 1886, бр. 30, с. 3; М. Ш. М., „Вампир и чизмар“, Позориште, НСад 1886, бр. 40, с. 158-159.

М. М.

ВАНДЕРБИРШ Емил-Луј (Emil-Louis Vanderburch) – француски драмски писац (Париз, 30. IX 1794 – Риеј, Малмезон, 30. III 1862). У Француској је у своје време био познат и признат писац мелодрама, драма и водвиља, али му је слава брзо потамнела и данас се нигде не приказује. Сем тога, писао је романе, песме и историјске расправе (углавном компилације). Гаскоњска коцка или Један од тројице (1816), комедија у стиховима, обележава његове почетке у позоришту за које ће доцније написати преко тристо комада. На југословенским сценама В. ни у прошлости није привлачио пажњу као драматичар. Извођена су само три-четири његова комада, а међу њима је најпопуларнији био Париски колотер, у преводу Лазе Телечког са немачке верзије Теодора Дункла. Једну његову комедију (Наредник Фридрих) превео је за НП у Бгду Милован Ђ. Глишић (1885). Као ни толики други његови савременици, ни В. није радио сам. Његову разгранату мрежу сарадника чинили су многи тада познати драматичари: Е. Скриб, В. Сарду, А. Буржоа, Ф. Диманоар, Ф. де Вилнев, Ф. Симон, Ж. Бајар, М. Екар, де Форж, Мелвил, де Левен, Бразије, Р. Перен, Димерсан, А. Бони итд. Треба рећи да је у већем броју случајева он помагао другима, али је и сам волео да тражи сараднике и за једночине комедије, а њих има понајвише. Међутим, те му се комедије ничим не издвајају од сличних творевина његових савременика. „Лепе ситуације, пластични карактери и ваљана дикција, поред крепке борбе с друштвеним заблудама, које се одржаше у аристократији насупрот нашем веку – све је то пријатно забавило публику“ – хвали Ђ. Малетић представу Париског колотера у Бгду, на гостовању СНП 13. I 1868. Навешћемо, примера ради, нека његова позоришна дела: Гаскоњска коцка или Један од тројице (1816), Париски берберин (1827, по роману П. де Кока), Младост Марије Стјуартове (1829, као сарадник Ф. де Вилнева), Луј XV код Госпође Дибари (1831, са А. Буржоаом), Жак II (1835), Париски колотер (1836, као сарадник Ж. Бајара), Клермон или Уметникова жена (1838, као сарадник Е. Скриба), Магарећа кожа (1838, с Лорансеном), Фраголета (1839, као сарадник Ж. Бајара), Министрови другови (1839, у стиховима), Свадба парискога колотера (1843, с Лорансеном), Дивљи вепар из Ардена (1854), Наредник Фридрих (1855). СНП је извело његов и Бајаров комад Париски колотер.

ЛИТ: Ђ. Малетић, „Париски колотер“, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 273-274.

Ж. П.

ВАЊЕК Франтишек-Фрања – капелник, чешког порекла. Члан је СНП од 1911. до 1913 (дошао је на место отишавшег Антонија-Туне Освалда). Са СНП је био на турнеји по Босни и Херцеговини 1912. У НК у Осијеку је био у сезони 1913/14. Пред избијање Првог светског рата био је ангажован за хоровођу Земаљског народног позоришта у Сарајеву (у оснивању), које због рата није ни почело да ради.

ДИРИГОВАЊА: Мамзел Нитуш, Сеоска лола, Барон Тренк, Продана невеста, На уранку, Дротар.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 3-4, с. 2-3; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912,  бр. 37, с. 3; А-м, Четвртак је био радостан дан за све који искрено воле музику и који су пријатељи праве уметности, Слога, Сомбор 1912, бр. 8, с. 4.

В. В.

ВАЊУШИНОВА ДЕЦА (Дети Ванюшина) – драма у 4 чина. Написао: Сергеј Александрович Најдјонов. Прво извођење у Петрограду 10. XII 1901, у нашој земљи 28. II 1905. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 9. X 1906. у Великој Кикинди. Превео: Јован Максимовић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: – А. Лукић (Вањушин), Т. Лукићка (Арина Ивановна), Љ. Иличић (Алексеј), М. Матејић (Константин), Д. Спасићка (Клавдија), С. Бакаловићка (Људмила), М. Козловићева (Ана), Д. Матејићка (Каћа), А. Стојановић (Павле Сергејевич), К. Васиљевић (Стјепа Фјодорович). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: М., Једно писмо о нашем позоришту, Браник, 1906, бр. 246, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1906, бр. 250, с. 4; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 26. X 1907; А-м, Српско народно позориште гостује у Земуну, Новосадске новине, 1907, бр. 13, с. 2; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Вањушинова деца“, драма у четири чина, написао С. Најђенов, с руског превео Ј. Максимовић, Браник, 1908, бр. 1, с. 9; Ст., У вторник 1. априла приказана су „Вањушинова деца“, драма у 4 чина од С. Најђенова, Слога, Сомбор 1908, бр. 13, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1908, бр. 80, с. 3; Јосин (Шандор Рајчић), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1908, бр. 6, с. 44; А-м, Српска народна позоришна дружина у Вуковару, Браник, 1909, бр. 205, с. 3.

В. В.

ВАРАДИ-СТЕФАНОВИЋ Бранко – глумац (рођен у Земуну – умро у Земуну, марта или априла 1872). Бавио се књижевношћу и преводио.  Штампани су му радови Појезија и проза (Панчево 1871) и Беседа на парастосу српским мучеником и борцем, што су пали 1848. бранећи право и народност своју (Бгд 1871). У рукопису му је остала изворна шаљива игра Два дуда и преводи шаљивих игара: Готован или Вештина како се до среће долази Фр. Милера и Увода у кући С. Шлезингера. Члан СНП био је од краја 1868. до 10. IX 1871, када се тешко разболео и вратио се у родно место. Играо је карактерне улоге и интриганте.

УЛОГЕ: Надан (Максим Црнојевић).

ЛИТ: -С, Српско народно позориште у Н. Саду, Подлистак Заставе, 14. XI 1869; ов, Српско народно позориште, Матица, 1896, бр. 33, с. 779-781; А-м, † Бранко Стефановић-Варади, Позориште, НСад 1872, бр. 57, с. 231.

В. В.

ВАРАЂАН Богобој – драмски глумац (Ниш, 15. VI 1920 – Смедерево, 5. VI 1941). Глумачку каријеру је започео 1939. у НП у Нишу. Затим је био члан НПДб од 1. VIII 1940. до смрти (погинуо је са осталим члановима трупе у експлозији на смедеревској жељезничкој станици). Имао је лепу појаву и јасну, пријатну дикцију. Његова игра је била једноставна и природна.

УЛОГЕ: Армалдо (Хенрик IV), Бернан Гасен (Срећни дани), Разносач (Милион мука), Фратар (Пера Сегединац), Петар (Чикина кућа), Други жандар (Периферија).

ЛИТ: А-м, Пошто је завршено ангажовање чланова у Бановинском позоришту почело је спремање репертоара, Дан, 2. VIII 1940; Л. Дотлић, Луиђи Пирандело: Хенрик IV, Дан, 4. XI 1940; Л. Дотлић, Срећни дани, Дан, 10. XII 1940; Л. Дотлић, „Чикина кућа“ од И. И. Мјасницког, Дан, 7. II 1941; А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942,  бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951,  бр. 10, с. 4.

Б. С. С.

ВАРАЛИЦА У БЕЧЕЈУ – комедија у 7 слика. Написао: Богдан Чиплић.

Праизведба у СНП 24. XI 1961. у НСаду. – Рд. Д. Ђурковић, сц. арх. С. Јовановић, к. г., к. С. Јатић; С. Шалајић (Јелић), М. Бањац (Јелићка), Л. Богдановић (Џиџа), М. Радаковић (Трубецкаја), Драгиша Шокица (Владица), Д. Колесар (Радица), И. Хајтл (Савица), Т. Јовановић (Јаника), З. Вуковић (Ирма), С. Јовановић (Полицајац), П. Вртипрашки (Варалица), Љ. Раваси (Дара Попов), уз суделовање чланова хора Опере СНП и Тамбурашког оркестра Радио НСада. – Изведено 2 пута, глед. 827.

ЛИТ: Ј. Виловац, Опет промашај – „Варалица у Бечеју“ Богдана Чиплића, у режији Димитрија Ђурковића, Дневник, 26. XII 1961; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад 1968, бр. 1, с. 8.

М. Р.