БУРИДАНОВ МАГАРАЦ (L´âne de Buridan) – комедија у 3 чина. Написали: Робер де Флер и Гастон-Арман Кајаве. Прво извођење у Паризу, 1909, у нашој земљи 19. IV 1910. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 1. IV 1921. Превео: Миодраг Ибровац. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Б. Николић, к. г. (Жорж од Болена), Д. Сотировић (Лисијен), П. Рајчићка (Одета), Р. Кранчевићка (Фернанда Сантал), В. Јовановићка (Вивета), Б. Утварић (Слуга), М. Душановић, М. Верешчагина, М. Филиповићка, О. Сифниос, М. Авировићева, В. Виловац. – Изведено око 10 пута.

Прво извођење у СНП 20. V 1926. у Великом Бечкереку. Превела: Станка Копач. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Б. Николић, к. г. (Жорж од Болена), А. Рашковић (Лисијен), Р. Алмажановић, М. Динићка, М. Авировићева, М. Душановић, П. Алмажановићка, З. Душановићка, Ј. Силајџић, Ђ. Козомара, С. Савић. – Изведено 6 пута.

ЛИТ: А-м, „Буриданов магарац“, Застава, 1921, бр. 79, с. 2; Др К. Суботић, За музичност језика, Застава, 1921, бр. 90, с. 5; А-м, Позориште, Застава, 1921, бр. 121, с. 2; А-м, Asinus Buridani, Јединство, 1921, бр. 596, с. 2; А-м, Из позоришта, Јединство, 1921, бр. 699, с. 3; А-м, Новосадска позоришна дружина под управом Петра Крстоношића, Панчевац, 1922, бр. 35, с. 1; А-м, Féltékenység Buridán szamara, Torontal, Велики Бечкерек 1926, бр. 113, с. 4; А-м, „Buridán szamara“, Torontal, Велики Бечкерек 1926, бр. 116, с. 4; Ст., „Буриданов магарац“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 21, с. 4; А-м, Гостовање новосадског С.Н.П. у Банату, Застава, 1929, бр. 43, с. 4.

В. В.

БУРИЋ Драгутин – оперски певач (Загреб, 16. X 1907 – Нови Сад, 29. VI 1984). У родном месту је завршио основну школу, а потом изучио трговину мануфактурне струке. Међутим, рано, на време, заволео је оперско певање и одлучио да му се посвети, спреман на сваки напор и на сваку жртву. Сиромашан, могао је да студира само уз свакодневни двократни рад у трговини. Биле су то мукотрпне студије, на срећу код добрих загребачких педагога. „Трчао сам из радње на часове и са часова у радњу“, говорио је касније, весело и задовољно, као човек који је упорном вољом савладао све препреке и победнички стигао до циља. Певачку каријеру започео је у сезони 1939/40. као члан Хора Опере ХНК у Згбу. Убрзо је запажен његов глас, па су му повераване и сложеније солистичке улоге као што су Јуранић у Зајчевој опери Никола Шубић Зрињски и Пинкертон у Пучинијевој Мадам Батерфлај. Жељан већег броја улога и чешћих солистичких наступа у представама, што није било лако остварити у великом солистичком ансамблу загребачке Опере, примио је ангажман у НП у Суботици, где је у сезони 1946/47. тумачио главне тенорске улоге у оперетама. Најзад, од 1. IX 1947. до пензионисања, 31. XII 1963, припадао је солистичком ансамблу Опере СНП и ту су његове вредности дошле до најпотпунијег изражаја. У првој деценији после дугог времена обновљене (скоро пре би се могло рећи новоосноване) Опере СНП, Б. је био њен први лирски тенор, пожртвовани и успешни носилац већине главних тенорских улога у њеном репертоару, чиме је дао леп допринос њеној уметничкој афирмацији. Имао је здрав и звонак тенор сребрнастог тембра, технички добро постављен, гибак и поуздан у целом регистру. Певао је полетно и осећајно, с лепим смислом за вајање певачких фраза. Његова глума, без много артистичких преокупација, одликовала се искреношћу и непосредношћу у доношењу ликова које је тумачио. Био је симпатичне сценске појаве и омиљен код публике.

УЛОГЕ: Алфред (Травијата), Војвода од Мантове (Риголето), Родолфо (Боеми), Алмавива (Севиљски берберин), Мића (Еро с онога свијета), Јењик (Продана невеста), Пинкертон (Мадам Батерфлај), Бепо (Пајаци), Каварадоси (Тоска), Вертер (Вертер), Бојан (Морана), Алфред (Слепи миш), Витез де Грије (Манон Леско), Ернесто (Дон Пасквале), Инкредибиле (Андре Шеније), Фауст (Фауст), Кулин (Кнез Иво од Семберије), Грицко (Сорочински сајам), Енглез (Анжелика), Ленски (Евгеније Оњегин).

ЛИТ: А-м, Састав Опере Војвођанског народног позоришта, ВС, 1947, бр. 10, с. 3-4; А-м, „Риголето“, ВС, 1948, бр. 14, с. 35; А-м, „Еро с онога свијета“, ВС, 1948, бр. 15, с. 38; Н. Петин, Пучини: „Боеми“, СВ, 16. I 1951; Н. Петин, Пучини: „Мадам Батерфлај“, СВ, 7. VI 1951; Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; Н. Грба, „Вертер“ на сцени Новосадске опере, СВ, 7. VI 1952; Н. Грба, „Манон Леско“ на новосадској сцени, Дневник, 27. III 1953; М. Ивановић, Оперска премијера, НС, 1953, бр. 61-62, с. 3; Н. Петин, Пролећна премијера Новосадске опере – Евгеније Оњегин, НС, 1955, бр. 98-99, с. 4; Св. С., Десет година у својој кући, Дневник, 28. XI 1957; Е. Фрелих, „Пајаци“ и „Шехерезада“, Дневник, 5. XII 1958; М. Антић, И дође тзв. јесен…, Дневник, 17. XI 1971; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 54; В. Поповић, Имао је здрав и звонак тенор, Позориште, НСад 1984, бр. 1, с. 8-9.

В. П.

БУРЈА Станко-Стане – драмски глумац (Сухор, код Метлике, 1. IX 1903 – Задар, 9. III 1967). Отац му се звао Алојзије. Завршио је гимназију у Љубљани и започео студије права у Бгду. Почео је да глуми у НГ у Марибору 1926. Затим је био у многим путујућим трупама, да би се од 1932. скрасио у НП у Бгду, одакле је 1. IX 1934. премештен у Секцију НП Бгд за Дунавску бановину са седиштем у НСаду. У њој је остао све до 31. VIII 1935. Од 4. IX 1936. био је члан НПДб и њене Секције са једним прекидом од г. дана када је радио у Бањој Луци. Дакле, од 1. VIII 1936. до 31. VII 1938. и од 1. VIII 1939. до 6. IV 1941. био је ангажован у новосадском позоришту. Био је члан позоришта у Бањој Луци, Задру, Осијеку, Вршцу, Пули. Своју 25-огодишњицу уметничког рада прославио је у Вршцу 29. IV 1954. у улози Терцова у комаду Сиротиња није грех А. Н. Островског. Пензионисан је у НК у Задру. Играо је карактерне роле.

УЛОГЕ: Теча Јаков (Госпођа министарка), Четврти племић (Урошева женидба), Трифун, лиферант (Ивкова слава), Енгелбрехт (Стари Хајделберг), Др Поштић, начелник  министарства (Јубилеј), Турист (Код белог коња), Други ђетић (Еквиноцијо), Један снажан човек (Балтазар), Богдан, брат Станојлов, Кмет Радосав (Ђидо), Маестро Вињола (Мала Бираги), Грегориј, слуга Капулетов (Ромео и Јулија), Фортинбрас (Хамлет), Господин Ђурић (Покојник), Салвадор (Кокосов орах), Стјепан Иљич Уховертов (Ревизор), Агент за некретнине (Делила), Први господин (Шта је истина?), Патингер (Признање), Дебели господин (Госпођа полаже матуру), Мортмар и Бригот (Мадам Сан-Жен), Деспотовић (Силе), Професор Милош Јура (Нови људи), Леоне (Волпоне), Доктор Естермарк (Отац).

ЛИТ: С. Динчић, Класично извођење комедије „Волпоне“ од Бен Џонсона, Дан, 1936, бр. 289, с. 6; А-м, Стриндбергов „Отац“ на новосадској сцени, Дан, 1937, бр. 3, с. 6; А-м, Вернер „Људи на санти“, Дан, 1937, бр. 57, с. 8; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд 1939, бр. 6388, с. 9; М. Николић, Франтишек Лангер: „Периферија“, Нови Сад, 1940, бр. 899-900, с. 5; А-м, In memoriаm – Станко Бурја, Позориште, Тузла 1967, бр. 3, с. 373.

С. Ј. Д.

БУТА Лазар – диригент (Бачинци, код Шида, 23. I 1915 – Нови Сад, 16. XI 1984). Како су сва четворица старије браће свирали неки инструмент, од детињства се сродио са музиком па је већ у основној школи у Бешки певао у ђачком хору. Класичну гимназију је похађао у Сремским Карловцима (1926-1933), где је такође био активан у школском хору, а професор музике Душан Котур повремено му је поверавао дириговање овим хором. После гимназије уписао се на Правни факултет у Бгду (дипломирао 1939) и паралелно похађао Средњу музичку школу. Г. 1938. уписао се на Музичку академију (одсек за дириговање и композицију) код Михаила Вукдраговића, Стевана Христића и Миховила Логара – дипломирао је 1946. Диригентску делатност започиње практично уз студије (1938) у Панчевачком певачком друштву као помоћник првог диригента овог друштва Јована Бандура. Од 1943. је, уз Хинка Маржинеца, диригент Војвођанског народног позоришта, тада стационираног у Панчеву, које је на репертоару имало углавном комаде са певањем и оперете, што је младом диригенту обезбедило стицање искуства и рутине. После рата запослен је у КУД „Абрашевић“, затим у Радио Бгду од 1. II 1947. до 24. VI 1948, а од 1. VIII 1948. до пензионисања, 31. VIII 1979. је диригент Опере СНП. Све то време је сарађивао са Новосадском филхармонијом, са којом је извео преко седамдесет симфонијских дела (Бах, Барановић, Берса, Бетовен, Брамс, Вагнер, Вебер, Вјењавски, Григ, Глук, Глинка, Дворжак, Корсаков, Коњовић, Лист, Моцарт, Менделсон, Мусоргски, Петин, Рајчић, Рахмањинов, Сметана, Хајдн, Чајковски, Шостакович, Шуман…). Предавао је дириговање у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“, а са хором новосадског КУД „Светозар Марковић“ остварио је дугогодишњу веома плодну сарадњу  која је крунисана освајањем првог места на светском фестивалу хорова у Ланголену (1971). Носилац је многих награда и признања: Главног одбора Јединствених синдиката Србије (1948), управе КУД „Бранко Радичевић“ (1949), управе СНП за изграђивање, успех и формирање физиономије Опере (1957), I и II место на такмичењу хорова АПВ (1958), Орден рада са сребрним венцем (1961), награда Републичког одбора за обележавање 50-огодишњице смрти Стевана Мокрањца (1964), Покрајинског одбора Музичких педагога Војводине (1966), Југословенских хорских свечаности у Нишу (1968), Октобарска награда НСада (1969), Златна медаља „Јован Ђорђевић“ (1974), Награда ослобођења Војводине (1979). Био је члан многих струковних организација и друштвено активан у СНП и ван њега. Неколико пута је био помоћник и в. д. директора Опере, члан Оперског већа и члан Савета СНП. Супруга му је била Мира Врчевић-Бута (в), мецосопран, солисткиња Опере СНП. „Обдарен исконском музикалношћу, ретким смислом за откривање најскривенијих порука партитуре, изразитом сугестивношћу, меком и пластичном мануелном техником, наоружан неисцрпном радном енергијом и младалачким одушевљењем, неуобичајеним стрпљењем и упорношћу у стремљењу ка жељеном циљу, у матичној кући, Опери СНП, израстао је у уметника који је годинама представљао ударну снагу на којој почива репертоар, снагу на коју се са поуздањем може ослонити и у најкритичнијим тренуцима“ (16. III 1974, у СНП – на прослави 35. годишњице Б. уметничког рада).

ДИРИГОВАЊА: Кнез Игор, Кармен, Трубадур, Травијата, Еро с онога свијета, Морана, Фауст, Лучија од Ламермура, Фаворита, Вилин вео, Еквиноцијо, Пајаци, Кавалерија рустикана, Борис Годунов, Дорица плеше, Фра Дијаволо, Мудра девојка, Кармина бурана, Тоска, Продана невеста, Мачак у чизмама, Евгеније Оњегин, Пикова дама, Бахчисарајска фонтана, Каваљер с ружом, Рајмонда, Дон Хуан, Поподне једног фауна, Силвија, Шехерезада, Мефисто, Ђаво у селу, Дон Кихот, Ромео и Јулија, Гајана, Охридска легенда, Франческа да Римини, Шчелкунчик, Лабудово језеро, Бал у Савоју, Мала Флорами, Слепи миш.

ЛИТ: А-м, Војвођанско народно позориште извршило припреме за нову сезону, СВ, 14. IX 1948; Н. Петин, „Тоска“ у Војвођанском народном позоришту, СВ, 19. III 1949; Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; А-м, Диригент Лазар Бута у Загребу, НС, 1952, бр. 37, с. 4; Н. Петин, Последња балетска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 5; М. Ивановић, Последња оперска премијера у Н. Саду, НС, 1953, бр. 55-56, с. 2; Н. Грба, „Кавалерија рустикана“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 7. I 1953; А-м, Бескомпромисна борба за квалитет, НС, бр. 65, с. 2; Н. Петин, „Фауст“ у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67, с. 4; М. Б(абинка), Освежење у репертоару, Дневник, 23. X 1956; Др А. М., Опера и балет код нас, Зрењанин, 1957, бр. 248, с. 5; Е. Фрелих, „Пајаци“ и „Шехерезада“, Дневник, 5. XII 1958; С. Ст(анић), „Пикова дама“, Дневник, 3. II 1959; В. С. М., Гостовање Опере и балета СНП-а из Новог Сада, Сомборске новине, 22. I 1960; Ј. Б., Вести из Српског народног позоришта – Нови Сад, Позоришни живот, Бгд 1963, бр, 22, с. 44; Б. Рушкуц, Премијера „Мале Флорами“. Од успеха до успеха, Дневник, 19. XI 1968; В. П(оповић), Лазар Бута, Позориште, НСад 1969, бр. 2, с. 3-4; М. Антић, Збиља један диригент, Дневник, 11. VII 1970; И. Рацков, „Травијата“ Ђ. Вердија – диригент Л. Бута, Руковет, Суботица децембар 1970, с. 682-683; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 55; М. Хаднађев, „Мачак у чизмама“, Позориште, НСад 1973, бр. 7, с. 5; М. Хаднађев, Тридесет пет година уметничког рада Лазара Буте, Позориште, НСад 1974, бр. 8, с. 9; М. Хаднађев, Лазару Бути – Златна медаља „Јован Ђорђевић“, Позориште, НСад 1974, бр. 9, с. 2; Д. Михалек, Скица за портрет – Лазар Бута, Позориште, НСад 1979, бр. 1-2, с. 9; М. К(ујунџић), Заљубљен у песму и певача, Дневник, 16. XI 1984; А-м, Умро диригент Лазар Бута, Политика, 18. XI 1984.

В. В.

БУТА-ВРЧЕВИЋ Мирјана — в. ВРЧЕВИЋ-БУТА Мирјана

БУХАНАЦ Станко – драмски глумац (Шишатовац, код Сремске Митровице, 27. II 1914 – Београд, 3. I 1964 ). Завршио је основну школу и један разред гимназије. Први пут је  ангажован на сцени НП у Нишу 1933. као власуљар-фризер, повремено и као глумац; затим је био члан Београдске комедије под управом Добривоја Раденковића и Повлашћеног путничког позоришта Душана Животића 1935/36. Од 1936. до 1938. наступао је у НПДб, 1939/40. у НП на Цетињу, а од 1941. до 1944. у позоришту „Србозар“ и у Позоришту удружених глумаца у Бгду. По ослобођењу је био члан НП у Панчеву 1945/46, НП у Бањој Луци 1947/48, НП у Сарајеву од 1949. до 1951. и у НП у Бгду од 1951. до 1964. Самоук у глуми, вредан и амбициозан, испољио се као живописни карактерни комичар-епизодиста, са посебним слухом и смислом за типове у домаћој комедији, али и у страном репертоару, нарочито у Молијеровим комадима.

УЛОГЕ: Миле (Београд некад и сад), Професор Зантен (Слепи прозор), Заре (Ујеж), Тамиз (Топаз).

ЛИТ: В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937,  бр. 187,  с. 2.

С. Ј.

БУХБИНДЕР Лудвиг Бернхард (Ludwig Bernhard Buchbinder, псеудоним: Gustav Klinger) – аустријски и мађарски новинар, глумац, либретист и драмски писац (Будимпешта, 6. VI 1854 – Беч, 30. VI 1922). Оставши у 11. г. без оца, одрастао је у сиромаштву и као најстарије дете доприносио издржавању млађе браће и сестара. У двадесетој г. постао је за извесно време глумац, али се после успеха његовог комада На дан избора (Am Wahltag) предао писању приповедака, романа, текстова за опере и драма. У Пешти је био сарадник немачких листова „Neues Pester Jornal“ и „Politisches Volksblatt“, а сам издавао хумористичко-белетристички недељни лист „Das kleine Journal“. Када се преселио у Беч (1887) радио је у редакцији листа „Neues Wiener Journal“; драмама Huearenliebe, Heirat auf Probe, као и онима које су игране у нашем позоришту, стекао је велике симпатије публике. Међу музичарима за које је писао текстове најпознатији су Ј. Штраус, Ј. Бајер, Г. Јарно и Л. Ашер. О њему иначе нема већих и значајнијих студија. У СНП су изведени: Шумарева Криста, оперета (Die Förster-Christl, 1908), 4. I 1913, прев. Д. Вуковић, и Писмоноша и његова сестра (Er und seine Schvester, 1902), 7. III 1913, прев. Жарко Савић.

С. К. K.

БУЦОВ (L´Amant) – комедија у 3 чина. Написао: Жан де Летраз. Прво извођење у Паризу, 1929, у нашој земљи 19. V 1938. у НП Бгд.

Прво извођење у НПДб 15. XI 1938. у НСаду. Превео: Милан Стојановић. Подела узета са плаката представе одржане 7. IX 1939. у НСаду. – Рд. А. Штимац, к. г., сц. М. Шербан; Ј. Петричић (Едмонд Фонтанж), С. Душановић (Огистен), В. Савић (Гамбие), С. Пашалић (Жак), Р. Ферари (Тетка Полина), Р. Кранчевићка (Анријета Фонтанж), И. Танхофер (Кристијана), М. Петровићка (Лулу),  Б. Андоновићка (Маријета). – Изведено 16 пута.

Прво извођење у НПДбС 3. I 1939. у Крагујевцу. – Рд. М. Стојановић, к. г., сц. М. Шербан; С. Колашинац (Едмонд Фонтанж), Н. Ворни (Анријета Фонтанж), Р. Гојкић (Жак), З. Андрић (Кристијана), С. Беатовић (Тетка Полина), М. Томић (Огистен), В. Милин (Гамбие), З. Чокановић (Лулу), А. Миросављевић (Маријета). – Изведено 6 пута.

Прво извођење у ДНП 19. IX 1943. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; Р. Гојкић (Огистен), М. Мирковић (Ермон Фонтанж), А. Верешчагин (Гамбије), Ж. Мишчевић (Жак), М. Верешчагина (Тетка Полина), Р. Кранчевићка (Арниста Фонтанж), Р. Петровићева (Кристијана), И. Душановићка (Лулу), Љ. Животићева (Маријета). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: m, A kölyök, Napló, Суботица 1939, бр. 91, с. 11; В., Позориште, Невен, Суботица 1939, бр. 244, с. 4.

В. В.

БУШ Вилхелм (Wilhelm Busch) – немачки писац и сликар (Бидензал/Wiedensahl, код Хановера, Немачка, 15. IV 1832 – Мехтсхаузен/Mechtshausen, у Харцу, Немачка, 9. I 1908). Спада у веома познате немачке писце; његово књижевно дело је обимно, а и о њему је писано заиста много – све до у наше дане. Данас он као писац изгледа шаљивџија, али испод те маске скрива се резигнирани филозоф чије су понеке животне истине, изражене језгровитим стиховима, постале чешће употребљаване фразе на немачком језичком подручју. Понекад је навлачио на себе конзервативну критику. Нарочито много прашине подигло се када се појавило његово дело Der heilige Antonius von Padua(1870), које је због изразитих антиклерикалних тенденција у Баварској било забрањено све до 1895, а у Аустрији до после 1900. Б. дела су много издавана, појединачно и сабрана, а приређиване су и изложбе његових сликарских радова; о његовом раду има више библиографија. Превођен је код нас: његов Макс и Мориц (Max und Moritz) штампан је у три маха – Копривница (б. г.), Згб (1921) и Згб (1938, прев. Исо Великановић). Но, за нас је Б. овде занимљив само утолико што је са Битонгом (в) радио на комедији која је приказана у СНП – Брбљуша (Die Plaudertasche, 1883), у преводу Милана Димовића: премијера 1898. у Вуковару.

С. К. К.

БУШ-ФЕКЕТЕ Ласло (László Bús-Fekete) – мађарски писац (Кечкемет, Мађарска, 29. I 1896 – негде у САД, 1971). Гимназију је завршио у Солноку, а студије у Будимпешти. Као младић доспео је у редакцију позоришног листа „Szinházi élet“. Пред Други светски рат преселио се у Америку. Књижевну каријеру започео је песмама и приповедном прозом, али се већ од 1921. посветио највише драми и оперети, понесен успехом свога комада Buzavirág (Различак). Писао је без великих уметничких претензија, с првенственом намером да забави публику. СНП је 29. I 1933. извело његову драму Трафика њене екселенције  (A méltóságos asszony trafikja) у преводу Жарка Васиљевића, а НПДб 25. II 1938. даје први пут драму Из љубави недовољно  (Szeremből elégtelen), такође у Васиљевићевом преводу. Обе драме имале су веома добар успех. Г. 1927. припремана је оперета Сироче (Az árvacska), али нема података да је изведена, мада је премијеру штампа најавила.

БИБЛ: Трафика њене екселенције, превод Небојше Ћосића, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 373; Из љубави недовољно, превод Ж. Васиљевића, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 375.

Б. Кв.