ШИЛОВСКИ Константин – либретист (рођ. у Русији 1849 – 1893). Заједно са Модестом Иљичем Чајковским написао је либрето за оперу Петра Иљича Чајковског Евгеније Оњегин, која је у НП у НСаду изведена 1924, а у СНП 1955. и 1969.

ШИЛХАНОВА Марија – глумица и оперетска певачица, пореклом Чехиња. Девојачко презиме јој је било Кшиж, а право име Марженка. Била је члан путујуће трупе Петра Ћирића и Опере Жарка Савића. У СНП је била ангажована од 1. III 1913. до 28. VI 1914. Била је и чланица осјечког казалишта.

УЛОГЕ: Дениза (Мамзел Нитуш), Розалинда (Слепи миш), Принцеза Јелена (Чар валцера), Гонда (Разведена жена), Алезија (Лутка).

ЛИТ: А-м, Опера Жарка Савића у Новом Саду, Трговачке новине, 23. I 1911; А-м, У суботу је приказана оперета „Разведена жена“, Застава, 25. XI 1913; А-м, „Лутка“, Браник, 1913, бр. 196, с. 2; -Л-, „Чар валцера“, Браник, 1913, бр. 225, с. 3, А-м, Представе Српског народног позоришта, Невен, Суботица, 1914, бр. 23, с. 2.

В. В.

ШИМЕНЦ Марио – оперски певач, тенор (Горица, 23. I 1896 – Загреб, 26. XI 1958). У раној младости наступао је као члан хора и солист у словеначким певачким друштвима у Трсту. Од 1919. био је стални члан Мариборског позоришта – најпре у драми и оперети, а на оперској сцени је дебитовао 1922. као Јанко у Проданој невести. Од 1922. до 1924. био је ангажован у Љубљанској опери, а од 1924. до 1941. у Загребачког опери, са кратким прекидима – када је био у Бгду и Осијеку. После рата је поново био члан ХНК у Згбу. По гласовној обдарености спадао је међу најистакнутије југословенске оперске теноре. У СНП је гостовао као Педро у опери У долини 19. I 1952. и као Канио у Пајацима 24. I 1952.

ЛИТ: Н. Г(рба), Гостовање Марија Шименца у операма „Пајаци“ и „У долини“, СВ, 1. II 1952; В. Поповић, Гости Новосадске опере (Сећања уз јубилеј), Позориште, НСад, 1973, бр. 7, с. 8-9.

В. П. и В. В.

ШИМИЋ Макс – преводилац. Његов превод комада Сеоски свештеник (непознатог писца) изведен је у Н-Оп 1928. По неким изворима ради се о драмском аутору по имену Макс Шмит (?).

ШИМИЋ Милан Јустин – преводилац (Баја,  ? 1833 – Мол, ? 1899). Школовао се у родном граду, а када је наумио да студира права спречила га је Буна 1848. Од 1854. до 1857. радио је као привремени, а до 1870. као стални бележник у старобечејској општини. Потом је краће време радио као привремени благајник МС, да би 6. V 1871. био изабран за првог поткапетана полиције у НСаду. Паралелно је приватно студирао права, али не постоји податак да ли их је завршио. Крајем новембра 1875. изабра н је за градског капетана у Земуну. Од 1874. до 1875. био је члан ПО ДСНП. Касније је једно време био чиновник у Србији, а од 1893. до краја живота живео је у Молу. Важио је за моралног, марљивог и способног чиновника. Бавио се превођењем, а у СНП су игране представе у његовом преводу: Циганин (1873), Три брачне заповести (1874), Воденичарева ћерка (1876), Злочинчева марама (1879) и Риђокоса (1928).

ЛИТ: Ф. Ваничек, Историја Војничке крајине или Историја васцелог српског народа са ове и оне стране Дунава, Саве, Уне, Врбаса тако и приморја, НСад 1880; В. Стајић, Новосадске биографије, с. V, НСад 1940, с. 293.

М. Л.

ШИНКО-ГУБАНИЋ Славица – в. ГУБАНИЋ-ШИНКО Славица

ШИРАЈ Василије – оперетски и оперски певач, руског порекла, бас-баритон. Члан Опере НП у НСаду био је од 1920. до 1923.

УЛОГЕ: Ала Вуња (Барон Тренк), Црквењак (Тоска), Алфио (Кавалерија рустикана), Миха (Продана невеста), Ферандо (Трубадур), Марс (Орфеј у паклу), Јамадори (Мадам Бaтерфлај), Кмет (Вертер), Монтероне (Риголето).

ЛИТ: А-м, Свечано вече у позоришту, Јединство, 29. X 1920; Ђ. П., „Кавалерија рустикана“, Застава, 30. XI 1920; А-м, Српско народно позориште, Слобода, НСад, 1920, бр. 213, с. 3; Ђ. П., „Трубадур“ (премијера), Застава, 20. II 1921; Хр., „Трубадур“, Јединство, 10. IX 1921; Ђ. П., „Риголето“, Застава, 9. II 1923.

В. В.

ШИРОЛА Божидар – композитор, музиколог, етнолог (Жакање, 20. XII 1889 – Загреб, 20. IV 1956). Основно школовање завршио је у Карловцу, где је паралелно похађао и музичку школу. У Згбу је завршио реалну гимназију и учио виолину код Ладислава Миранова. Математику и физику дипломирао је у Згбу, а композицију је учио код Ивана Зајца.  Музичко образовање је наставио на Институту за музичке науке Универзитета у Бечу, где је и дипломирао и докторирао 1921. У Згбу је радио као средњошколски професор, кустос-музиколог и директор Етнографског музеја, а затим као административни директор Музичке академије (1935-1940). Био је и хоровођа Академског глазбеног друштва „Младост“ са којим је наступао и по Аустрији, Мађарској и Немачкој. Поред педагошког, композиторског и научног рада, писао је и музичку критику. Компоновао је пет опера: Странац (1915), Цитра и бубањ (1929), Грабанцијаш (1935), Млади господин (1940) и Камени сватови (1954), балете Сјене (1917) и Идилички интермецо (1929), неколико оркестарских дела, 13 гудачких квартета, три клавирска трија, шест ораторијума и др. „Присталица националног смјера у музици, он је као свестрано образован и профињен музичар прилазио народном стваралишту с интуицијом правог умјетника. Понирући у бит нашега фолклора и откривајући скривене законитости у народним напјевима, он је не само у изврсним обрадама него и у изворним композицијама знао погодити специфичности народног изражаја. Код тога се није ограничавао само на одређена фолклорна подручја, него је с једнаким успјехом примјењивао и музичка обиљежја из различитих крајева“ (Крешимир Ковачевић). Приредио је музику Ивана Зајца и Фрање Покорног за представу Граничари, која је у НПДб изведена 1938.

ЛИТ: К. К(овачевић), Широла Младен, Енциклопедија ХНК у Загребу, Згб 1969, с. 640.

М. Л.

ШИРОЛА Младен – писац, позоришни посленик и филмски аутор (Карловац, 18. I 1894 – Загреб, 22. I 1967). Један је од оснивача и водитељ Казалишта лутака у Згбу, где је био од 1920. до 1945. Такође је основао 1941. и водио до 1945. дечју Уметничку школу у Згбу. Писао је игроказе за децу (Дугоња, Трбоња и Видоња), оснивао је и водио дечје позоришне дружине, уређивао часопис „Причало“ и водио радијске емисије за децу (Хрватско дјечје царство). Једно време (1929-1935) је радио као кустос у Музеју Хигијенског завода и Школе народног здравља. Снимио је прве филмове за децу у хрватској кинематографији: Цампек неваљалац и Спас мале Зорице (1929), Запуштено дијете (1930), Помоћ у прави час и Пошаст (1931). Прерађивао је по властитом нахођењу многе познате игре за децу. Преузимао је појединачне сцене и стварао нове драмске целине. Сва његова дела заснована су на мотивима из бајки, где је добро супротстављено злу. Његови текстови играни су у многим дечјим позориштима: Петрица Керемпух, Принцезино срдашце, Цвилидрета, три девојчице, У царству патуљка, Краљица лутака, Уклети краљевић, Трбоња, Дугоња и Видоња, Мали Птичар, Бисерка и сестрице, Себична девојка, као и његове адаптације познатих бајки: Трнова Ружица, Аладин и чаробна лампа, Русалка и др. У СНП је пре рата изведена његова бајка Дугоња Видоња и Трбоња, а после рат играна је под називом Три угурсуза и у Н-Оп дечја игра Петрица Керемпух.
БИБЛ: Петрица Керемпух, Згб 1933; Сретан Божић, Згб 193; Долазак св. Николе, Згб 1934; Мудрији од мудрога, Згб 1935; На мајчин дан, Згб 1935; У раду је спас, Згб 1935; Дугоња, Трбоња и Видоња, Згб 1936; Брацо и сека, Згб 1936.
ЛИТ: К. К(овачевић), Широла, Младен, у: Хрватско народно казалиште, Згб 1969, с. 640.

М. Л.

ШКВАРКИН Василиј Васиљевич (Василий Васильевич Шкваркин) – руски-совјетски драмски писац (Твер, 4. V 1894 – Москва, 14. XI 1967). Отац му је био фабрикант. Студирао је на московском Филолошком факултету. Променио је много професија. Драмском књижевношћу је почео да се бави средином двадесетих г. XX века. Огледао се у писању револуционарно-историјских драма, комедија и сатира, те драма о свакодневном животу совјетске интелигенције. Најпознатије и највише играно дело му је Туђе дете (Чужой ребёнок, 1933). Ова комедија је на новосадској сцени извођена 1935. и 1945.

Б. Кс