БРИТН Едвард Бенџамин (Edward Benjamin Britten) – енглески  композитор и пијанист (Лоувстофт, Сафолк, 22. XI 1913 – Алдебур,  3. XII 1976).  Студирао је на Royal College of  Music у Лондону. Прво признање стиче 1934. у Фиренци на фестивалу Међународног друштва за савремену музику делом Fantasy Quartet. Варијације на тему Ф. Бриџа обележиле су почетак његовог светског угледа, који је особито порастао после извођења опере Питер Грајмс. Б.  је као композитор многостран, готово нема облика у којем  се  у већој или мањој мери није огледао. Сем великог броја оркестарских, камерних, клавирских и вокалних композиција, његов опус обухвата и 10 опера, 2 балета, 1 оперету и сценску музику за више позоришних дела и савремених писаца, као и музику за неколико документарних и целовечерњих филмова. Важнија дела су му: опере Питер Грејмс, Отмица Лукреције, Глоријана, Окрет вадичепа, Сан летње ноћи, Просјачка опера, вокално-инструментална дела Пролећна симфонија, Ратни реквијем, симфонијска дела Симфонија у једном ставу, Варијације на тему Ф. Бриџа, Увођење младе особе у оркестар (педагошко дело писано на једну Перселову тему), Simfonia da Requiem и др. Најзанимљивија област Б. стваралаштва су несумњиво опере, у којима изванредним сценским инстинктом и познавањем сценских принципа модерне инсценације остварује мајсторску синтезу савременог и традиционалног. Сва његова дела одликују се оригиналном инвентивношћу, формалном уравнотеженошћу, мајсторством инструментације и блиставом композиционом техником. Б. је један од најпризнатијих савремених енглеских композитора. У СНП је његова дечја игра Хајде да стварамо оперу (Мали димничар) доживела две премијере (1962. и 1971).

М. Х.

БРКИЋ Александар – обућар, висококвалификовани радник (Глушци-Богатић, 27. II 1928 – ?). Завршио је стручну школу, положио помоћнички испит 1948. у Руми, а мајсторски 1962. у НСаду. Од 1950. до 1955. радио је у фабрици обуће у Руми, обућарском предузећу у Шапцу и предузећу за израду обуће „Квалитет“ у НСаду, одакле је 5. IX 1955. прешао у СНП и у њему остао до пензионисања, 31. VI 1991. Нарочито се оспособио за израду стилске обуће и балетских патика. Органи управљања и колектив бирали су га у разне комисије.

Р. Б.

БРКИЋ Нада – драмска глумица (Пирот, 28. VIII 1911 – ?). Завршила је  седам разреда гимназије у Руском заводу у Белој Цркви. Први пут је  ступила на сцену 1. VIII 1928. у Београдској оперети под управом Радослава Веснића; сезону 1930/31. проводи у СНП у НСаду; 1931/32. је у НП у Бањој Луци, 1932/33. у НП у Нишу, од 1933. до 1935. у НП у Сарајеву и од 1935. до 1938. у НП у Бгду. Лепог лика, емоционалне природе, динамична и непосредна, тумачила је у почетку младе девојке и наивке, па успешно прелазила на карактерне улоге, у којима је остварила свој прави уметнички домет.

УЛОГЕ: Даница (Мис чоколада), Девојчица (Три девојчице), Контеса Стази (Кнегиња чардаша), Јелена (Путем искушења), Олга (Преко мртвих), Розкристина Абел (Трипут венчани), Лилијана (Центрифугални играч).

ЛИТ: А-м, „Мис чоколада“, оперета од Б. Грина – премијера, Нови Сад 1930, бр. 44, с. 3; А-м, „Три девојчице“, музика Франца Шуберта у облику оперете у преради Вертера, Нови Сад, 1930, бр. 48, с. 2; А-м, Miss Csokoládé, Reggeli Ujság, 11. XI 1930;  А-м, „Кнегиња чардаша“ од Калмана – премијера, Нови Сад, 1930, бр. 52, с. 3; А-м, Позориште: „Путем искушења“, Југословенски дневник, 1931, бр. 7, с. 4; А-м, „Кнегиња чардаша“, Југословенски дневник, 1931, бр. 13, с. 2; А-м, Гостовање СНП у Сомбору, Глас народа, 1931,  бр. 7, с. 2; А-м, Долази нам позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1931, бр. 13, с. 3; А-м, Csárdás Kiralynö,Hiradó,  19. V 1931; А-м, Ábris Rózsája, Hiradó, 21. V 1931; А-м, В. Бечкерек, 21. V 1931. „Преко мртвих“, Северна стража, Велики Бечкерек 1931, бр. 139,  с. 3; А-м, „Преко мртвих“ Душан Николајевић, Велика Кикинда и околина 1931, бр. 9, с. 3; А-м, В. Бечкерек, 2. VI 1931. Центрифугални играч, Северна стража, Велики Бечкерек 1931,  бр. 140, с. 2; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Сенти, Слога, Сента 1931, бр. 16, с. 2.

Б. С. С.

БРКИЋ Светозар – глумац (Београд, 1844 – ?). Завршио је шест разреда гимназије и две г. права у Бгду. Од 1867. до 1868. је у трупама Стевана Протића, Јована Поповића и Паје Степића. Први пут се нудио СНП 28. IX 1867. из Крагујевца. У сезони 1868/69. је у НП у Бгду у његовој првој трупи. Када је НП Бгд својим члановима одобрило годишњи одмор од 1. VIII до 1. IX 1869,  Б. је за то време наступао у представама СНП. На молбу Л. Телечког матично позориште га је пустило да у НСаду остане до 15. IX 1869. Похађао је Глумачку школу у Бгду 1870. у њеној првој генерацији; поново се нудио београдском НП, али је остао без ангажмана.

В. В.

БРКИЋЕВА Смиљка – глумица. У СНП је јуна 1884. примљена на пробни рад као почетница. Од 1. VI 1885. је стални члан СНП до августа 1887, када је због сукоба са Пером Добриновићем (в) напустила СНП.

УЛОГЕ: Ружица (Дебора), Мара (Очина маза), Грета (Наше жене), Стеван (Ђурађ Бранковић), Нела (Она је луда), Ленка (Сеоска лола), Вила (Сабља Краљевића Марка), Сузана (Господар ковница), Милица (Избирачица), Катица (Ловорика и просјачки штап), Евица (Љубавно писмо).

ЛИТ: А-м, Из позоришта, Садашњост,  Кикинда 16. IX 1884; А-м, Српско народно позориште, Die Drau, Осијек 27. IX 1884; А-м, Народно позориште, Српство, Вршац 15. XII 1884; Др Д., Рума 20. 7. „Ђурађ Бранковић“, драма у 5 чинова од К. Оберњика, Застава, 1885, бр. 120, с. 3;  А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1885, бр. 1, с. 29; М. С-ћ, „Господар ковница“, Браник, 1886, бр. 12, с. 3; А-м, (Управни одбор Друштва за Српско народно  позориште), Стражилово, 1887, бр. 40, с. 638; А-м, Главна скупштина Друштва за Српско народно позориште у Новом Саду 18 (30) јуна 1888, Позориште, 1888, бр. 12, с. 50, бр. 13, с. 54-56, бр. 14, с. 58-60.

В. В.

БРКОВИЋ Драгица рођ. Синовчић – глумица (Нови Град, Далмација, 26. X 1928 – Нови Сад, 18. VI 2009). Потиче из патријархалне земљорадничко-рибарске породице. Уз браћу се још као девојчица придружила народноослободилачкој борби. Већ 1944. повезала се са Позоришном дилетантском групом округа Задар. Када је Марко Фотез у овом граду организовао професионални театар, била је у њему члан од 1. V 1945. до 30. IV 1946. Затим је у Згбу похађала гимназију (1946/47. и 1947/48). Од 1. XI 1948. до 4. IX 1950. била је члан НК у Шибенику, а од 14. IX 1950. до 31. VII 1951. у НК „Аугуст Цесарец“ у Вараждину, где је завршила и двогодишњи Драмски студио. У СНП (тада Војвођанско народно позориште) прешла је 1. VIII 1951. и у њему остала једну сезону; од 1. VIII 1952. до 31. VIII 1954. је у НП у Сремској Митровици, затим у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину (1. IX 1954 – 30. XI 1956). Поново је ангажована у СНП од 1. XII 1956. и у њему је остала до пензионисања, 25. III 1985. Супруг јој је био помоћник управника СНП Ђорђе Брковић (в). Као активан члан Удружења драмских уметника Војводине, уз још четворо колега, била је упућена на студијско путовање у Беч, Будимпешту и Братиславу. На XXI Сусретима војвођанских позоришта (1971) похваљена је за улогу Госпође Вег у Нашем граду.

УЛОГЕ: Симка (Ивкова слава), Магдалена (Дом Бернарде Албе), Маша (Живи леш), Соја распуштеница (Госпођа министарка), Акротелеутија (Хвалисави војник), Ђиве (Машкарате испод купља), Лепосава (Власт), Милена (Тишина шума), Беси (Тетовирана ружа), Клеја (Лисица и грозд), више улога (Аутобиографија), Аница (Три луда дана), Госпођа Латур (Господин ловац), Лујза (Осам жена), Матилда (Вечити младожења), Бети (Просјачка опера), Ема Керн (Испит зрелости), Памела (Женски оркестар), Берта (Анатолове љубави), Вида (Ожалошћена породица), Гизи Гезе (Породица Тот), Валерија (Кавијар и сочиво), Лујза (Све због баште), Госпођа Веб (Наш град), Мадлена Лона (Кад наиђу деца), Загорка (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?).

ЛИТ: Ј. Виловац, Машкарате испод купља, Дневник, 11. X 1957; О. Новаковић, Атрактивни почеци, НС, 1958, бр. 136, с. 8; Ј. Виловац, „Тетовирана ружа“ Тенеси Вилијамса, Дневник, 2. XI 1958; М. Кујунџић, „Лисица и грозд“ Гиљерма Фигејреда, Дневник, 3. III 1959; А-м, Награде на XXI Сусрету, Позориште, НСад 1971, бр. 9, с. 1; А-м, Под нашим кровом, Позориште, НСад 1971, бр. 10, с. 17; К. Савић, Представа у фоајеу „Бен Акибе“, Позориште, НСад 1972, бр. 7, с. 9; К. Савић, Када хоћеш, и звезде можеш да дохватиш, Глумцима с љубављу, НСад 1980, с. 12-14.

В. В.

БРКОВИЋ Ђорђе – помоћник управника (Цетинград, срез слуњски, Хрватска, 14. VI 1917 – Нови Сад, 5. III 2007). Отац му је био учитељ, те је већ 1917. са породицом прешао у сремско село Буђановци, а затим је премештен у Винковце, у којима је Б. одрастао и завршио нижу гимназију. Учитељску школу је похађао у Вршцу, Чаковцу, Згбу (где је 3. IX 1939. рањен као учесник уличних демонстрација против рата), Петрињи и Сомбору да би је завршио 1941. у Бгду. Окупацију је провео у Бгду и Рачи Крагујевачкој као васпитач у дечјим домовима. После ослобођења водио је прву дечју колонију у Честерегу код Зрењанина. Јула 1945. запослио се у НСаду најпре као управник дома „Сајлово“ (до 1947), затим секретар градског Савеза културних друштава (до 31. X 1949), а од 1. XI 1949. до 31. VII 1952. је помоћник управника СНП. Од 1. VIII 1952. је управник позоришта у Сремској Митровици, па у Зрењанину, а од 1956. је поново у НСаду: секретар и управник Радничког универзитета до 1961, када је основао Центар за социјални рад, а 1975. је учествовао у стварању првог југословенског Дечјег села у Сремској Каменици. Као генерални секретар друштва за бригу о овој хуманитарној установи дочекао је пензију 1978. Супруга му је глумица Драгица рођ. Синовчић (в) а њихов син Војислав као композитор живи у Бечу. Дошавши у СНП пред крај мандата управника Богдана Чиплића (в), помагао је управнику Јовану Коњовићу (в) да у театру одржава нормалан и успешан рад и дочекао управницу Олгу Стокановић-Арсенијевић-Перић (в). За три г. ово троје управника је у њему имало поуздану помоћ и подршку упркос нагомиланим проблемима које је СНП имало консолидујући се у поратном времену.

В. В.

БРНИЋ Марија – глумица (Итебеј, 1857 – умрла у Београду). У СНП је од 1. X 1865. до 31. X 1866. играла улоге младих наивних девојака и певала соло и у хору пријатним алтом. Управник Ђорђевић је забележио: „Лепа спољашњост; глас за певање леп и јак, али за декламацију још нема довољно гипкости. Ако буде себи труда дала, моћи ће бити изврстна глумица јер је још млада. Као Ленка у ’Баки’ и као Вила у ’Арапину’ допала се свуда; остале роле као почетници још незнатне“. Одсуствовала је са сцене преко г. дана. Од 6. X 1868. примљена је у НП у Бгду, али се позиву није одазвала.

УЛОГЕ:  Ленка (Стари бака и његов син хусар), Друга вила (Краљевић Марко и Арапин), Владислава (Немања), Костићка (Пуница), Госпођица Серни (Ђаволови записници), Мара Бранковићка (Милош Обилић, Суботић), Лекарева кћи (У лажи је плитко дно).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865-66, бр. 8, с. 189; С. Д., У Суботици, 23. марта, Застава, 1866, бр. 15, с. 4; А-м, Извештај Јована Ђорђевића о стању у Српском народном позоришту 1865.  г., ЛМС, 1959, књ. 384, с. 364.

В. В.

БРОД Макс (Max Brod) – аустријски и јеврејски писац (Праг, 27. V 1884 – Тел Авив, Израел, 20. XII 1968). Једва се може прегледати огроман списатељски рад овог приповедача, есејисте, филозофа културе, биографа, драматичара, лиричара и преводиоца. До Првог светског рата био је у аустријској државној служби, двадесетих г. радио је у председништву министарског савета Чехословачке, а од 1939. живео је у Тел Авиву, у данашњем Израелу. Можда више него по свом оригиналном књижевном раду – чисто уметнички најуспелије му је дело Tycho Brahes Weg zu Gott (1946) – познат је по свом пријатељству са Францом Кафком (Franz Kafka, 1883-1924), чије је рукописе сачувао и постепено издавао, утичући на тај начин битно на славу коју је Кафка уживао, посебно после Другог светског рата. Заједно са Хансом Рајманом (в) драматизовао је Хашеков роман Добри војник Швејк и та драматизација је у преводу Бранка Гавеле извођена у СНП 1928. и 1972.

С. К. К.

БРОДИ Микша (Miksa Bródy) – мађарски песник, писац, оперетски либретиста (Нађварад, Мађарска, 26. IX 1875 – Будимпешта, 4. V 1924). Збирке песама и новела нису му значајне у уметничком погледу (Парестезија – Paraesthesia, 1901; Вештичји плес – Boszorkánytánc, 1902; Биоскоп без платна – Mozi váсzon nélkül, 1913; Калеидоскоп – Kaleidoszkop, 1913). Са Виктором Јакобијем написао је  неколико оперета које су постигле светски успех (Девојачки вашар – Leányvásár, Сибил – Sybill) јер су пуне ведрине и животног оптимизма и, писане без великих претензија, публици пружају разоноду. Превео је са Ференцом Мартошом (в) либрето за оперету И. Калмана Госпођица Жужи (Zsuzsi kisasszony, 1913), премијерно изведену у СНП 1973.

В. Кч.