ШЕВЧЕНКО Марија – члан хора (Јекатеринослав, Дњепропетровск, 1896 – Нови Сад, ?). У СНП је била у ангажману од 1921. до 1928. Често је наступала у епизодним солистичким улогама у оперети и опери.

УЛОГЕ: Анина (Травијата), Циганка (Грофица Марица), Соколица (Никола Шубић Зрински), Арлекин (Грађанин племић), Зобеида (Стамболска ружа).

В. П.

ШЕКСПИР Виљем (William Shakespeare) – енглески песник и драмски писац (Стратфорд на Ејвону, 23. IV 1564 – Стратфорд на Ејвону, 23. IV 1616). Отац Џон (John) био је трговац и занатлија и члан Општинског већа (1571. изабран за градоначелника), довољно имућан да је 1596. могао платити породични грб (са копљем и соколом); мати му се звала Мери, рођ. Арден (Mary Arden). Школовао се у родном граду (учио је латински и читао старе римске писце) до 1578, када је због финансијских проблема у које је породица запала прекинуо школовање. Као осамнаестогодишњака оженили су га осам г. старијом Ен Хатавеј (Anne Hathaway) из оближњег места, са којом је имао троје деце и вероватно није био у срећној вези јер је често писао против раних младалачких бракова. У Лондону је 1592. постављен за глумца и драмског писца; био је члан дворске трупе основане 1594, која је 1603. постала краљевска трупа. Обогативши се, 1597. је купио New Place, највећу зграду у Стратфорду и постао сувласник лондонског театра „Глоб“ („Globe“), који је изгорео 1613. Иако је у родном месту поседовао знатну имовину, наставио је, све до 1610, да живи поглавито у Лондону: и када се дефинитивно преселио у Стратфорд често је, по потреби, посећивао енглеску престоницу. Умро је на свој рођендан у 52. г., у Стратфорду на Ејвону, где је и сахрањен у цркви Светог Тројства у близини олтара. Изнад гроба је 1623. постављена спомен-биста са латинским натписом: „По мудрости Нестор, по генијалности Сократ, по уметности Вергилије. Земља покрива, народ плаче, а Олимп га има“. Посљедњи непосредни потомак, његова унука Елизабет Хол, умрла је 1670. и лоза се угасила. У Лондону је 1923. први пут објављено издање сабраних Ш. дела. Поред збирки песама:  Венера и Адонис (Venus and Adonis, 1593), Напаствовање Лукреције (The Rape of Lucrece, 1594), Плаховити ходочасник (The Passionate Pilgrim, 1599) и Сонети (Sonnets, 1609), наводимо и позоришна дела по хронологији настајања са подацима о праизведби, штампању (к. = четвртина табака; ф = половина табака), преводима и извођењима у Југославији и у СНП:
Хенри VI (Henry VI): 2. део 1590/91, изведен почетком 1592, штампан к. 1594, прев. 1963; 3. део 1520–1592, изведен после 1660, штампан к. 1599; 1. део 1591/92, изведен 3. III 1592, штампан ф. 1623; сва три дела прев. на српски и штампана 1963; новосадска публика је ово дело видела само 1. XI 1976, на румунском – на гостовању НП из Темишвара у СНП.
Ричард III (Richard III): 1592–93, изведен 16. XI 1633, штампан к. 1597, прев. 1860–1864 (одломци), 1898 (цео), превод штампан 1904, југословенска премијера 29. XII 1896. у ХНК у Згбу (на немачком), у СНП 17/24. I 1912; одломци изведени у СНП 30. IV / 12. V 1864. поводом 300. годишњице Ш. рођења.
Комедија забуна (Comedy of Errors) 1591/92, изведена 28. XII 1594, штампана ф. 1623, прев. на српски 1897, превод штампан 1963, југословенска премијера 14. XI 1897.
Тит Андроник (Titus Andronicus) 1593, изведен пре 1600, штампан к. 1594, прев. у Згбу на немачки 1867, када је и изведен у Згбу; београдска публика га је видела 2. VI 1957. са Лоренсом Оливијеом у насловној улози.
Укроћена горопад (Taming of the Shrew), 1593/94, изведено јуна 1594, штампано к. 1594, прев. на немачки 1869. и изведено 3/15. IX 1869. у НСаду, па 1922, штампано 1882.
Два витеза из Вероне (Two Gentlemen of Verona), 1594/95, изведено 22. XII 1672, штампано ф. 1623, прев. на српски и штампано 1963, први пут у нашој земљи у Љубљани 19. X 1960, први пут у Бгду 2. IV 1969, у СНП одломци 1989.
Узалудни љубавни труд (Love’s Labour’s Lost), 1594–95, изведено 22. XII 1597, штампано к. 1598, прев. на српски и штампано 1963, југословенска праизведба у Бгду 28. IV 1964.
Краљ Џон (King John), 1594, изведен 26. II 1737, штампан ф. 1623, прев. на српски и штампан 1952, први пут у нашој земљи 4. XI 1969. у Суботици.
Ромео и Јулија (Romeo and Juliet), 1594/95, изведено пре 1597, штампано 1597, у Згбу прев. на немачки 1870. и изведено 22. I 1870,  штампано 1876, у СНП изведено 19. IV / 1. V 1875, 1921, 1972, 2005.
Ричард II (Richard II), 1595, изведен 7. I 1601, штампан к. 1597, прев. на српски и штампан 1953, југословенска премијера 19. IV 1961. у Цељу, у Бгду 8. V 1965.
Сан летње ноћи (A Midsummer Night’s Dream), 1595, изведено 1595, штампано к. 1600, прев. на немачки 1895. и изведено у Згбу 9. XI 1895; у СНП 2. II 1921, 1933, 1945, 1957, 1983, 2003.
Млетачки трговац (Merchant of Venice), 1596, изведено 10. II 1605, штампано к. 1600, прев. на немачки 1863. и изведено у Згбу, 19. III 1867, штампано 1883, у НСаду прев. с немачког 13/25. II 1869, 1823, 1950, прев. са енглеског у Бгду 17/30. IX 1905.
Хенри IV (Henry IV), I део 1597, изведен 1597, штампан к. 1598, прев. 1896. и изведено у Згбу 15. IX 1896, штампано 1922, II део 1598, изведен 19. II 1613, штампан к. 1600, прев. 1897. и изведен у Згбу 29. IV 1897, штампан 1952, у СНП одломци 1989.
Много вике ни око чега (Much Ado about Nothing), 1598–99, изведено маја 1613, штампано к. 1600, прев. на немачки 1868. изведен у Згбу 19. XII 1868, штампан 1906, прев. са енглеског изведен у Згбу 20. III 1926.
Хенри V (Henry V), 1599, изведен 7. I 1601, штампан к. 1600, прев. на словеначки из 1959. изведен 28. III 1959. у Љубљани, штампан 1963; на српском у Бгду 1967. изведени одломци.
Јулије Цезар (Julius Caesar), 1599, приказано 21. IX 1599, штампано ф. 1623, прев. на немачки из 1853. штампан у Згбу 1860. а изведен у Бгду 30. XI / 12. XII 1891, у Бгду изведен превод са енглеског 17. V 1925, у СНП 18. I 1864.
Како вам драго (As You Like It), 1599–1600, изведено 4. VIII 1600, штампано ф. 1623, прев. 1934, југословенска премијера 24. XII 1834. у Скопљу, штампано 1938, у СНП 1932, под насловом На три краља.
Веселе жене виндзорске (Merry Wives of Windsor), 1597–1602, изведено 23. IV 1597, штампано к. 1602, прев. на немачки из 1876. изведен у Згбу 20. V 1876, прев. са енглеског штампан 1948, изведен у Згбу 14. IV 1954, у СНП 1. X 1966. и одломци 1989.
Хамлет (Hamlet), 1600–1601, изведен 1599?, 5. IX 1607, штампан к. 1603, прев. на немачки из 1878. изведен у Бгду 29. XII 1884, штампан 1887, у СНП 19/31. III 1896, 1921, 1961.
Богојављенска ноћ (Twelfth Night), 1601, изведено 2. II 1602, штампано ф. 1623, прев. на немачки из 1897. изведен у Згбу 10. I 1897. и штампан 1922, прев. са енглеског изведен у Бгду 24. III 1923, у СНП 20. III 1925, 1969.
Троил и Кресида (Troilus and Cressida), 1602, изведено 1602, штампано к. 1609, прев. на руски штампан 1897. у Бгду, прев. на немачки изведен у Згбу 12. XII 1903, прев. са енглеског изведен у Згбу 8. IV 1963.
Све је добро што се добро сврши (All’s Well That Ends Well), 1602, изведено после 1660, штампано ф. 1623, прев. на српски из 1963. штампан 1963. и изведен 23. II 1964. у Крагујевцу.
Отело (Othello), 1603, изведено 1. XI 1603, штампано к. 1622, прев. на немачки из 1875. изведен у Згбу 19. III 1875. и штампан у Згбу 1883; у НСаду на немачком 1/13. III 1886, на српском 1919, 1954, прев. са енглеског у Бгду 29. I 1921.
Мера за меру (Measure for Measure), 1604, изведено 26. XII 1604, штампано ф. 1623, прев. на српски штампан 1882, југословенска премијера у Сплиту 20. VI 1955, у СНП 1998.
Краљ Лир (King Lear), 1605/06, изведено 26. XII 1606, штампано к. 1607, прев. у рукопису 1844. у Дубровнику, штампано 1880, у СНП 15/27. IV 1873, 1928, 1990.
Макбет (Macbeth), 1605/06), изведено 7. VIII 1606, штампано ф. 1623, са рукописа на немачком изведено у Згбу 30. XII 1971, штампано 1903, прев. са енглеског у Бгду 27. I / 9. II 1912.
Антоније и Клеопатра (Antony and Cleopatra), 1607, изведено јануара 1669, штампано ф. 1623, са немачког превода у рукопису из 1906. изведено у Згбу 11. I 1906, штампано 1939, прев. са енглеског у Згбу изведен 30. III 1931.
Кориолан (Coriolanus), 1607/08, изведено 1671, штампано ф. 1623, са рукописа прев. на немачки из 1882. изведено у Бгду 30. X / 11. XI 1882, штампано 1928, прев. са енглеског у Бгду 15. II 1936.
Тимон Атињанин (Timon of Athens), 1607/08, изведено 28. X 1816, штампано ф. 1623, прев. штампан 1957, југословенска премијера 3. X 1970. у Лесковцу.
Перикле (Pericles), 1608/09, изведен 2. II 1610, штампан к. 1609, по рукопису прев. на немачки из 1899. изведен у Згбу 2. V 1899, штампано 1957.
Симбелин (Cymbeline), 1610, изведено 1611, штампано ф. 1623, прев. на српски штампан 1957, југословенска премијера 14. X 1975. у Бањој Луци.
Зимска бајка (A Winter’s Tale), 1610/11, изведена 15. V 1611, штампана ф. 1623, по рукопису прев. на немачки из 1895. изведена у Згбу 22. XII 1895, прев. са енглеског изведен у Згбу 3. VI 1939.
Бура (The Tempest), 1611, изведена 1. XI 1611, штампана ф. 1623, прев. на српски штампан 1924, југословенска премијера 30. XI 1926.
Хенри VIII (Henry VIII), 1612-13. у сарадњи са Џоном Флечером, изведено 20. II 1613, штампано к. 1934, превод из 1976. изведен на Радио-Бгду 6. VI 1976. а штампан 1978. у 9. бр. часописа „Градина“.
Два племенита рођака (The Two Noble Kinsmen), 1612. у сарадњи са Џоном Флечером, изведено 20. II 1613, штампано к. 1934, превод из 1976. изведен на Радио-Бгду 6. VI 1976. а штампан 1978. у 3. бр. часописа „Градина“.
Сер Томас Мор (Sir Thomas More), почетак XVII века, Ш. је написао само почетак (147 стихова) а остало још петорица аутора, штампано 1844. и 1911, прев. из 1978. штампан 1981. у 3. бр. часописа „Градина“.
Карденио (Cardenio), 1613, у сарадњи са Џоном Флечером, рукопис изгубљен 1727.

Д. М.

ШЕКУЛИН Марија Мица – драмска глумица (Винковци, 20. X 1902 – ?). Запослила се као чиновница у Осијеку, учећи приватно глуму код Драгутина Вуковића. Након положене аудиције започела је глумити у осјечком ХНК, гдје је играла до 1924. и поново 1929/30. Затим је наступала у многобројним југославенским казалиштима. У НПДб је била ангажирана од 1935. до 1937. За вријеме Другог свјетског рата придружила се партизанским јединицама и постала је чланица Казалишта народног ослобођења Хрватске, а 1945. је прешла у загребачки ХНК, у којем је дјеловала дуже од једног десетљећа. Глумила је у психолошким драмама, али је с успјехом тумачила и младе кокете у салонским комедијама.
УЛОГЕ: Наредниковица (Кад то не сме нико знати), Вера (Путем цвећа), Илијева (Големанов), Спасићка (Ујеж), Другарица (Ура, синчић!).
ЛИТ: Ј. С. Т., Валентин Катајев: Путем цвећа, Дан, 1935, бр. 115, с. 4; А-м, Мица Шекулин, Нови Сад, 1935, бр. 44–46, с. 8.

Ш. Ј.

ШЕЛЕРОВ ПАНСИОНАТ (Pension Schöller) – комедија у 3 чина. Написали: Карл Лауфс и Вилхелм Јакоби. Прво извођење у Немачкој, 1889, у нашој земљи 24. XI 1898. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 21. IV 1905. у Панчеву. Превео: Михаило Р. Поповић. Подела узета са плаката представе одржане 11. XI 1905. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; П. Добриновић (Филип Клапрот), М. Тодосићка (Улрика Шпросер), Д. Матејићка (Ида), М. Козловићева (Францишка), А. Стојановић (Алфред Клапрот), М. Матејић (Ернест Кислинг), К. Васиљевић (Фриц Бернарди), Д. Николићка (Јозефина Кригер), Ј. Душановић (Шелер), Д. Васиљевићка (Амалија Пфајфер), М. Филиповићка (Фридерика), Ђ. Бакаловић (Евгеније Римпел), М. Николић (Гребер), Ђ. Маџарић (Жан), Р. Спиридоновић (Јозеф), Д. Кранчевић (Први гост), С. Лијанка (Други гост), Ј. Стојановићка (Продавачица цвећа). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1905, бр. 22, с. 701; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар, 1905, бр. 71, с. 4; А-м, У уторак 28. фебр. давала се шаљива игра „Шелеров пансионат“, Слога, Сомбор, 1906, бр. 11, с. 4.

В. В.

ШЕН Пјер (Pierre Chaine) – француски писац (Тенеј, 26. V 1882 – Париз, 22. XI 1963). Отац му је био бележник. Средњу школу је похађао у Лиону, а на Сорбони је студирао филозофију. Књижевну каријеру је почео 1905. збирком стихова, али се бавио и прозним радом. Основао је часопис „La Revue du temps présent“ („Савремени преглед“). Друштвено је био врло активан: био је члан Удружења француских писаца, члан Академије хумора и члан Удружења писаца-ратника. Бавио се и драматизацијама. Са Андреом де Лордом адаптирао је за позориште роман Клемана Вотела Наш попа код богатих (Mon curé chez les riches, 1925). Уз донекле измењен основни текст, драматизација је постигла невероватан успех: у Паризу је играна преко 2000 пута. СНП је ову драматизацију приказало 1931.

ЛИТ: А-м, Наш попа код богатих, Позоришни лист, НСад, 1931, бр. 5, с. 3-4; А-м, „Наш попа код богатих“, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1931, б2. 22, с. 3; Ј. С. Т., К. Вотел: „Наш попа код богатих“, Дан, 1935, бр. 165, с. 4.

С. А. Ј.

ШЕНБЕРГЕР Геза – оперски и концертни певач, баритон (Нови Сад, 25. IX 1908 – негде у Совјетском савезу, где је у Другом светском рату, као Јеврејин, био на присилном раду). Гимназију је завршио у НСаду, а певање је студирао у Берлину, у Лозани и на Новом бечком конзерваторијуму. Вративши се у НСад радио је као приватни професор клавира и певања. У НПДб је био ангажован од 1. IX 1940. до избијања рата, 6. IV 1941. Био је музикалан и образован певач, лепог и технички култивираног гласа. Наступао је и под псеудонимом Сташа Грегор.

УЛОГЕ: Шуберт (Три девојчице), Шамплатре (Мамзел Нитуш), Семпронио (Апотекар).

ЛИТ: Ђ. Игњатовић, Мамзел Нитуш од Мелака и Мијоа са музиком од Хервеа, Дан, 9. XI 1940; Ђ. Игњатовић, Двема оперским премијерама Бановинско позориште обнавља оперу у Н. Саду, Дан, 13. II 1941.

В. П.

ШЕНБЕРГЕР-ГЛИГИЋ Мира в. ГЛИГИЋ-ШЕНБЕРГЕР Мира

ШЕНОА Аугуст – књижевник и казалишни посленик (Загреб, 14. XI 1838 – Загреб, 13. XII 1881). По оцу чешкога, а по мајци словачкога подријетла, школовао се у Згбу, у који му је отац дошао службом, и то у гимназији која је, успркос тешком притиску германизаторског апсолутизма, знала пробудити хрватски национални дух својих ђака. Студије је започео у Бечу, али се убрзо преселио у Праг, гдје је студирао право и већ од свог доласка интензивно сурађивао са загребачким „Позором“, те се бавио и књижевношћу и публицистиком. Због литерарне дјелатности није завршио студије него је преузео уређивање бечких листова „Гласоноша“ и „Die slawische Blätter“, а вративши се 1866. у Згб почео је интензивно писати казалишне критике за „Позор“, у којем је започео објављивати своје знамените фељтоне „Загребуље“, које је наставио тискати у „Вијенцу“. Г. 1868. постао је градски биљежник, а при крају исте г. артистички равнатељ загребачког казалишта након што је због његових полемичких примједаба с тог мјеста морао одступити Д. Деметер. Г. 1870. постао је драматург, а након што је 1873. именован за градског сенатора напустио је мјесто у казалишту и наставио казалишно-критичку дјелатност у „Вијенцу“, који је од 1874. до смрти и уређивао. Премда је умро размјерно врло млад, Ш. је написао читаву библиотеку књига и окушао се у најразноврснијим књижевним родовима, од фељтонистике и публицистике до драме, критике и антологичарских покушаја. Као пјесник значајан је по својим „повјестицама“, гдје кроз епски и дескриптивни карактер изриче на темељу хисторијске теме многе актуалне политичке примисли. Особито су значајне његове многобројне приповијести из сувременог живота као што су Пријан Ловро, Илијина опорука, Млади господин, Просјак Лука, Карамфил с пјесникова гроба и Канаринчева љубовца, којима је наговијестио најзначајнија реалистичка струјања у хрватској књижевности. У хисторијским романима Златарово злато (1871), Сељачка буна (1877), Диогенес (1878) и Клетва (1881), Ш. је на темељу брижно проучене повијесне грађе успио створити такве фабуле гдје је вјештим преплитањем легенде, повијесне истине и особне имагинације поставио темеље романескном фабулирању код нас, давши смјернице читавом једном књижевном жанру. Истодобно је голема популаност ових романа изванредно утјецала на стварање нове читалачке публике. У својим фељтонима Ш. је као кроничар друштвеног и културног живота Згба показао изниман дар запажања и примјетну дозу јетке сатире, што је понајвише дошло до изражаја у његовим казалишним критикама. Писане у континуитету од готово двије деценије, оне су израз младеначког полета и зрелости  истодобно, а Ш. оријентација према славенској и француској, те уопће романској, књижевности као репертоарном усмјерењу значила је коначни раскид с преживјелим утјецајем бечког Бургтеатра у загребачком глумишном животу. Реалист у својој књижевности, Ш. је био и заточник реалистичке глуме на загребачкој позорници, а његова полемика са Деметром заправо је начелна борба нове генерације културних дјелатника која се сучељава са остацима импровизаторске прошлости и једноличности. Бритке и полемичке, изванредно аналитичне у оцјени глумчевог удјела у представи, писане са големим познавањем драмске књижевности, његове критике још и данас могу служити као узор. Као артистички равнатељ није могао провести све намисли које је заступао као критичар. Изведба његове комедије Љубица (1868) оцијењена је лоше јер су критичари замјерили фељтонску разину проблема, занемаривши успјелу Ш. карикатуру загребачког друштва. Битку са загребачком казалишном публиком није успио извојштити, јер је и успркос својим пријашњим наканама морао изводити забављачки репертоар, не успјевши донијети на позорницу ни један значајнији хрватски драмски новитет. Но, његов казалишни рад је успркос тим компромисима огроман. Заслужан је и за оснивање сталне хрватске опере (1870), покренуо је едицију „Hrvatski repertoire“ (1872–1873), организирао је и уредио казалишну библиотеку и архив, а многа је дјела преводио за потребе дневног програма – са чешког, њемачког и француског (Расинову Федру, нпр.). Превео је такођер и нека Шекспирова дјела. СНП је 1869. приказало његов пријевод Магелоне Ј. Колара, а 1931. његов роман Златарево злато у драматизацији М. Дежмана.
БИБЛ: Сабране приповијести, у 8 књига, Згб  1883–1900; Сабрана дјела, у 16 књига, приредио И. Великановић, Згб 1919–1932; Изабрана дјела, у 20 књига, Згб 1931–1934; Дјела, у 12 књига, приредио С. Јежић, Згб 1932–1935; Изабрана дјела, приредио Т. Чолак, Бгд 1961; Дјела, у 4 књиге, приредио Ш. Вучетић, Згб 1962, 1964; Сабрана дјела, у 12 књига, приредио С. Јежић, Згб 1963–1964; Дјела Аугуста Шеное, у 13 књига, приредили Д. Јелчић и К. Шпољар, Згб 1978.
ЛИТ: И. П(ерковац), Љубица. Весела игра од Аугуста Шеное, Нови позор, Згб 1868, бр. 168-170; Ф. Марковић, Аугуст Шеноа, Згб 1892; А. Г. Матош, Аугуст Шеноа, Хрватска смотра, Згб 1907, бр. 35-36; А. Барац, Аугуст Шеноа, Згб 1926; М. Цихлар Нехајев, Чим да прославимо Аугуста Шеноу?, Хрватска ревија, Згб 1929, бр. 10; М. Шеноа, Мој отац, Згб 1933; О. Кершовани, О Шенои, Република, Згб 1945, бр. 3; З. Шкреб, Шеноа, Карамфил са пјесникова гроба, Умјетност ријечи, Згб 1957, бр. 1; Д. Јелчић, Аугуст Шеноа њим самим, Бгд 1966; И. Франгеш, Шеноина баштина у дјелима хрватских реалиста, Згб 1971; Н. Батушић, Хрватска казалишна критика, Згб 1971; Б. Клаић, Шеноа и наш казалишни језик, у: Између језикословља и књижевности, Згб 1972; Н. Батушић, Хрватска драма од Деметра до Шеное, Згб 1976.

Н. Б.

ШЕНТАН Паул (Paul von Edler von Pernwald Schönthan) – аустријски журналист, драматичар и приповедач (Беч, 19. III 1853 – Беч, 4. V 1905). Брат и у књижевној делатности сарадник Франца Ш. (в). У Берлину је био сарадник листа „Lustige Blätter“, а у Бечу листова „Neues Wiener Tagblatt“ и „Wiener Zeitung“. Заједно са братом Францом објавио је, у седам свезака, Kleine Humoresken (1882-1887), од којих је једна – Отмица Сабињанака (Der Raub der Sabinerinnen, 1885) у преводу Михаила Р. Поповића изведена у СНП 1899.

С. К. К.

ШЕНТАН Франц (Franz von Edler von Pernwald Schönthan) – аустријски драматичар (Беч, 20. VI 1849 – Беч, 2. XII 1913). Почео је службовање у аустријској ратној морнарици, али је после успеха својих комада на сцени напустио војну службу (1879). Био је позоришни песник, редитељ и  слободан писац, а живео је у Берлину, Бечу, Дрездену и на крају поново у Бечу. Почетком XX века његове ведре и веселе игре биле су веома омиљене по целом немачком језичком подручју, а неке се и данас приказују. У посебно популарне комаде, који и данас изазивају буре смеха, спадају Das Mädchen aus der Fremde (1879) и Der Raub der Sabinerinnen (1885), који је писан заједно са братом Паулом (в). Сарађивао је и са другим писцима (Г. Каделбург, П. фон Цобелриц, Р. Презбер, Г. Мозер). Од његових комада СНП је извело: 1882. Рат у мирно доба (Krieg im Frieden, 1880, са Г. Мозером), у посрби Бранка М. Јовановића; 1888. Златан паук (Die goldene Spinne, 1886), у преводу Јована Максимовића; 1899. Отмица Сабињанака (Der Raub der Sabinerinnen, 1885, са братом Паулом), у преводу Михајла Р. Поповића; 1900. Луда посла (Der Schwabenstreich, 1883) у посрби Милана А. Јовановића.

С. К. К.