ЦАНКАР Иван – песник, прозаист, приповедач, драмски писац и публициста (Врхника, 10. V 1876 – Љубљана, 11. XII 1918). Основну школу је похађао у родном месту (1882-1888), а матурирао је на љубљанској реалци 1896. Још као ђак почео је да пише кратку прозу и био је члан ђачке „Задруге“, у којој су се окупљали Отон Жупанчич, Драготин Кете, Јосип Мурн и други. После матуре је отишао у Беч, где је постао члан Литерарног клуба и први пут се сусрео са модерном уметношћу. Тада су настале Бечке вечери (Dunajske večeri) и прве „вињете“. У Бечу се уписао најпре на Грађевински одсек Техничког факултета, а потом на Одсек романистике и славистике Бечког универзитета. Напустивши студије, 1897. вратио се домовину, где је написао своју прву драму – Романтичне душе (објављену и први пут изведену у Љубљани 1920). Већ у овој драми, поред религије чежње, назначена је и сатира против тадашње словеначке политике. Ову драму чине две компоненте, лирска и сатирична: главни смисао су нагон за исповедањем тајни и сањарија срца и, са друге стране, огорченост тадашњим јавним животом, односно политиком. У главном лику, политичком вођи Млакару, одвија се средишњи конфликт, борба између романтике / чежње за животном чистотом и политике уопште. Кад је почео да пише своје еротске песме, боравећи код рођака у Пуљу (1898) написао је драму Јакоб Руда (објављена и изведена у Љубљани 1900), коју одликује мајсторство у карактеризацији ликова и креирању дијалога. Борба између животне воље и жудње за правим животом само је привидна и драма зато нема средишњег конфликта. Сâм писац ју је означио као незрелу, али у поређењу са Романтичним душама она ипак представља значајан напредак и у стварању унутарњих сукоба и делања, и у уметничкој обузданости и мери, и у целовитости захваћеног живота. Прва Ц. књига Еротика, збирка песама коју је љубљански бискуп откупио и спалио цео тираж, изашла је у Љубљани 1899. Ц. се поново преселио у Беч, где је, у предграђу Отакринг код породице Лефлер, са мањим прекидима остао скоро целу деценију. Поред Јакоба Руде, 1900. је објављена његова дужа приповетка Путовање Николаја Никича (Popotovanje Nikolaja Nikiča). Исте г. је написао и своје треће драмско дело – За добро народа (Za narodov blagor), штампано у Љубљани 1901. и праизведено у Прагу 1905, док је полиција извођење у Љубљани дозволила тек 1906. То је сатира на домаћу политику. Грађу и непосредни подстицај дао му је унутрашњи сукоб у једној од тадашњих странака. Искористио је главне обрисе тог догађаја и посве прерађене пренео их на укупан политички живот у Словенији. У исто време замислио је Књигу за лакомислене људе (Knjiga za lahkomiselne ljudi) и приповетку Туђинци (Tujci). Затим је почео да пише драму Краљ Бетајнове (Kralj na Betajnovi), која је, у Љубљани, штампана 1902. а приказана 1904. Овим делом Ц. је дубоко продро у живот у Словенији и изнео снажан и трагичан поглед на социјалне појаве у њему. Те процесе је и он сам искусио на себи и кроз судбине својих ближњих, а сада их је уз помоћ социјалистичке свести, коју је формирао у Бечу, схватио и великом процесу дао правог носиоца џиновских димензија – свој најснажнији драмски лик, Кантора. Уз њега стоје представници друштва, нарочито црквене и судске власти, јер друштво штити и поспешује то злочиначко и неретко брутално крваво догађање. Овај самосилник своју против-игру има у декласираном Максу, помало бојажљивом али одлучном бунтовнику, који гине без победе и без утицаја на догађаје. Краљ Бетајнове је снажна драма, аутентични уметнички израз значајних социјалних збивања у Словенији. Потом у Ц. животу започиње раздобље вишегодишње борбе са негативним појавама у тадашњем словеначком друштву. Полемична, сатирична, борбена литература испуњава странице његових списа – од књиге У зору (Ob zori), повести Живот и смрт Петра Новљана (Življenje in smrt Petra Novljana), књигā Дом Марије Помоћнице (Hiša Marije Pomočnice), Госпођа Јудит (Gospa Judit), Крст на гори (Križ na gori), до Скитнице Марка (Potepuh Marko) и Краља Матјажа, шентфлоријанске новеле На месечини (V Mesečini) и два романа: Нина и Мартин Качур. Ц. је 1907. почео активно да се бави политиком: вративши се из Беча у Љубљану, кандидовао се на листи Социјалдемократске странке. Држао је изборне говоре на скуповима у Љубљани, Литији, Загорју, Трбовљу, а у Трсту је одржао предавање „Словеначки народ и словеначка култура“. На парламентарним изборима 14. V добио је већину гласова у радничким окрузима, али је пропао због „изборне геометрије“. У исто време настојао је да среди и свој приватни живот. Припремајући се за венчање са Штефком Лефлер, накратко се вратио у Беч, а по повратку у Љубљану објавио је књиге Слуга Јернеј и његово право (Sluga Jernej in njegova pravica) и Алеш из Разора. После седмогодишњег сазревања, најзад је написао сатиричну фарсу Саблазан у долини шентфлоријанској (Pohujšanje v dolini šentflorijanski, штампана и изведена 1907. у Љубљани). Ново сценско дело се споља потпуно разликује од претходних Ц. драма: одевено је у многе сложене симболе, али је ипак израсло из оних мисаоних основа, из отпора према односима који су у пишчевој домовини гушили живот и словеначку, пре свега његову, уметност. Зато он исмејава грађанство које у његовој уметности види само саблазан и моралну опасност, јер је у ствари сáмо саблажњено и нечиста срца. Уметника приказује у гротескној увређености због сервилне и лицемерне публике која у њему изазива бес, сумњу и презир. Трагични обрачун са лицемерјем словеначког друштва показује, најзад, како је уметник у сопственом народу заправо странац који губи поверење у смисао и значај своје уметности. О 40-огодишњици Трубаревог рођења (1908) Ц. је у Бечу одржао предавање о првом словеначком писцу, а потом у Трсту три предавања: „Трубар и Трубареви јубилеји“ („Trubar in Trubarjeve slavnosti“), „О словеначкој прози“ („O slovenski prozi“) и „О одушевљењу“ („O navdušenju“). Повремено је путовао на Блед, где се продубљивала једнострана љубав према Мици Кеслер. А у Љубљани су изашле Приче из долине шентфлоријанске (Zgodbe iz doline šentflorjanske) и Нови живот (Novo življenje). Онда је отпутовао код брата у Сарајево и тамо написао драму Слуге (Hlapci – изашла у Љубљани 1910, приказана у Трсту 1919). Подстицај за Слуге били су догађаји после парламентарних избора (1907), када је Словеначка народна странка изборила већину словеначких мандата за Бечки парламент. Испоставило се да различити родољуби могу да се „без премишљања завуку под мантију… људи за које би се заклео… ходочасте с литијом у беспринципијелност“. Ова искуства су му послужила као грађа за морално-политичку сатиру против грађанског притворства словеначке интелигенције – то је и основни садржај драме, као што нам потврђује њен наслов. Из првобитне замисли – да буде осуда прљавих односа – настала је унутра окренута драма учитеља Јермана, који се из сатиричне слике уздиже и тој слици постаје нужна надопуна и супротност. Слуге је написао изванредно снажно и с великим моралним огорчењем, не штедећи ни људе који се ту бестидно „преокрећу на главу“, ни победнички елеменат, што ће рећи политички клер који је победу извојевао помоћу људске заосталости, особито женске, и још помоћу свог „морала“ који допушта сва средства, чак и да се верско учење искористи за постизање коначног циља – а то је власт. Ц. је у свој текст уткао низ пророчких речи које је касније наша револуција прихватила као своја најподстицајнија гесла. Ц. се из Сарајева коначно вратио у Љубљану. Одмах је дошао у сукоб с руководством Социјалдемократске странке због тезе о културном и језичком сједињењу Југословена. Написао је своју најбољу полемичку књигу Бела хризантема, а изашле су му из штампе повест Курент и збирке новела За крстом (Za križem) и Прича о Шимуну Сиротнику (Zgodba o Šimnu Sirotniku). Ц. се 1910. настанио на Рожнику у Љубљани, где је с прекидима остао до јесени 1917, пошто до венчања с Бечлијком Штефком Лефлер није дошло. За време посете пријатељу др Лојзу Крајгеру у Словенским горицама Ц. је довршио Лепу Виду (објављена и приказана 1912. у Љубљани). Реч је о лирско-драмској поеми о чежњи у којој Ц. наглашава да за човека није важна срећа, још мање нешто друго, него је битан једино циљ ка којем га вуче његово чежњиво срце. Чежња је у суштини једини смисао људског живота. Лица у овој крхкој драми су стари познаници из најразличитијих Ц. дела, а као модели служили су им песници модерне који су живели и умирали у старој љубљанској „цукрарни“. Вида, обична девојка коју су сретали наши знанци, прерасла је у њиховој свести у симбол лепоте и наде у бољи живот. А онда у Ц. животу започиње раздобље предавања (у Трсту о Ашкерцу и његовом добу, у Љубљани о Словенцима и Југословенима). Због предавања о односу Словенаца према Југославији био је осуђен и од 12. до 19. IX 1913. затворен у љубљанском судском затвору. Исте г. је објавио есеј Како сам постао социјалиста (Kako sem postal socijalist) и књигу Милан и Милена (Milan in Milena). Почео је да се нада венчању са Миленом Рорман. У часопису „Словенски народ“ је 1914. излазило његово значајно дело Мој живот, а исте г. је припремио збирку Моја њива и повест Грешник Ленарт. Оба дела су изашла постхумно. Од 23. VIII до 9. X био је затворен у љубљанском „Граду“. Доцније је објављивао још само краће цртице у новинама и часописима. Од средине новембра до краја децембра 1915. био је мобилисан и живео је у Јуденбургу. Због трагичних збивања на ратиштима његова мисао је, као хипнотисана моралном драмом човечанства и човека, стварала застрте, пригушене и уједно узвишене визије о судњем дану, у које су се где-где са тихим болом уплитале слутње о скорој смрти – спаситељки и последњој страви. Од таквих крхких и осетљивих влакана исткана је прозирна материја његове последње књиге Слике из снова (Podobe iz sanj, 1917). Г. дана касније, неколико дана после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Ц. је заувек склопио очи. Својим делом оставио нам је богату ризницу, пре свега чудесну сенку своје уметничке личности и безброј свакојаких сазнања и закључака, од најопштијих, социјалних и политичких, поред покуде притворног људског слугарења, поред моралне критике свега безвредног у човеку-филистру, поред суптилне вере у чежњу, све до обзнањивања најсветије дужности човека: бити човек! Сва његова дела, која је пуне две деценије нудио запањеним Словенцима, задојена су наведеним елементима. Његова драмска литература – која расте из истих моралних и политичких основа као и његова проза и нарочито његова есејистика – мешавина је ибзеновске реалистичке драме и симболизма. По драматуршкој структури, и поред појединих слабости и застрањења, његове драме су грађене прецизно и чврсто и представљају темељни камен словеначке драмске књижевности. У СНП су извођени Ц. комади: 1932. Напаст у долини шентфлоријанској, 1937. Слуга Јернеј у драматизацији и режији Ферда Делака и 1977. Краљ Бетајнове.
БИБЛ: Zbrani spisi, I – XX, Љубљана 1925–1936; Јакоб Руда, Згб 1946, Бгд 1953; За добро народа, Бгд 1946, 1953, 1968, 1974, Згб 1968; Краљ Бетајнове, Бгд 1946, 1947, 1953, 1959, 1968, Згб 1968; Слуге, Бгд 1946, 1950, 1953, 1968, 1974, Згб 1951; Слуга Јернеј, драм. Ф. Делак, Згб 1946, Сплит 1946, Бгд 1950, 1959; Слуга Јернеј и његово право, драм. М. Митровић, НСад 1946; Слуга Јернеј и његово право, драм. М. Копач, Сарајево 1949, 1950; Саблазан у шентфлоријанској долини, Бгд 1953; Zbrano delo, I-XXX, Љубљана 1967–1976.
ЛИТ: Група аутора, Cankarjev zbornik, Љубљана 1921; Б. Водушек, Иван Цанкар, Љубљана 1937; Ф. Петре, Rod in mladost Ivana Cankarja, Љубљана 1947; L. Kraigher, Иван Цанкар, I–II, Љубљана 1954, 1958; Ф. Калан, Три претече – Бранислав Нушић, Иван Цанкар, Мирослав Крлежа, НС, 1959, бр. 142–143, с. 26–27; Ф. Добровољц, Bibliografija literature o Cankarjevi dramatiki, Љубљана 1960; Д. Пирјевец, Ivan Cankar in evropska literatura, Љубљана 1964; Cankarjev album, Марибор 1972; Ј. Видмар, Прешерн. Цанкар. Жупанчич, НСад 1972; Ј. Видмар, O Ivanu Cankarju, Љубљана 1976; М. Кујунџић, Моћник је без греха, Дневник, 24. III 1977; С. Милетић, Цанкар као изазов, Борба, 6. IV 1977; Д. Моравец, Иван Цанкар, Љубљана 1978; П. Козак, Temeljni konflikt Cankarjevih del, Љубљана 1980.
Ј. В.
