БРАДИЋЕВА Д. – глумица-волонтер; наступала је у СНП 1897. Познато је само да је одиграла улогу Кате намигуше у представи Јованчини сватови.

В. В.

БРАК ИЗ ЉУБАВИ – комад у 3 чина. Написао: Радослав Веснић.

Прво извођење у СНП 17. I 1931. у Суботици. Подела узета са плаката представе одржане 25. IV 1931. у Вршцу. – Рд. Р. Веснић; Стеван Јовановић (Др Петровић), К. Ђорђевићка (Јованка), Н. Динић (Петар), М. Јовановићева (Сојка), Љ. Стојчевић (Др Миливоје Петровић), Н. Бандићка (Зора), Ј. Харитоновић (Марко), М. Динићка (Маца), Е. Биртићева (Милица), Јовановић (Др Поповић), В. Старчић (Ервин), С. Савић (Костић), С. Добрић (Каровић), С. Душановић (Звонко), О. Илићка (Персида), Л. Јовановић (Шофер), И. Душановићка (Служавка). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: А-м, „Брак из љубави“, Југословенски дневник, 1931, бр. 16, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 29. V 1931.

В. В.

БРАКО Роберто (Roberto Bracco) – италијански драмски писац (Напуљ, 10. XI 1861 – Соренто, 20. IV 1943). Од ране младости бави се новинарством и брзо стиче популарност као новинар и хроничар, а такође и као писац новела и поезије на наполитанском дијалекту. Ради у „Јутарњем гласнику“ у Капитан Фракаси, Напуљу и Пиколу (1884), а затим је (1886) драмски и музички критичар у „Напуљском гласнику“, где подржава борбу за стварање новог ибзенијанског театра и вагнеријанске опере. И даље наставља да пише и објављује новеле са великим успехом; припрема либрето за оперу Разочаране (Le Didilluse, муз. М. Коста). У театру се први пут појављује са Једном женом (Una Donna) 1892. и одмах затим са Машкарама (Maschere), 1. IV 1893; оба комада су изванредно примљена; за њима убрзо следе: Неверник (Infedele, 1894), Тријумф (Il Trionfo, 1895), Дон Пијетро Карузо (Don Pietro Caruso, 1. IV 1895). И ови комади освајају наклоност публике и критике. У првим деценијама XX века, када веома мало ради на осталим пољима (новеле, поезија), Б. сву своју активност усмерава ка театру, афирмишући се и у иностранству као велики италијански комедиограф, све док његову славу није помрачио Пирандело. За време фашизма његова реч није могла бити слободно објављена; посланик опозиције 1923, потиснут је са политичке сцене 9. XI 1928. После његове смрти службена критика, политички спутана, није спомињала његово име. Мајстор дијалога, успешан психоаналитичар, оштар критичар лажног морала, храбро и реалистички прилазио је савременим темама. Врло еластичан, увек спреман да прихвати ново и напредно, тражио је нове начине позоришног израза и трудио се да у италијански театар унесе револуционарне идеје Ибзена и Хауптмана. Написао је тридесет и четири драмска дела. Сарађивао је и са филмским радницима и објавио неколико чланака о филму у „Комедији“ 1929. У СНП је 4. XII 1920. премијерно изведено његово драмско дело Дон Пијетро Карузо, а 30. VI 1925. једночинка Он, она и муж (Lui, lei, lui).

В. В.

БРАМЕР Јулиус (Julius Brammer) – аустријски либретист (Сехрадице, код Бемена, Чешка,  9. III 1877 – Жуан ле Пин, Француска, 18. IV 1943).  Заједно са Алфредом Гринвалдом (в) написао је мноштво оперетских либрета, између осталих и либрето за Калманову Бајадеру, коју је НП у НСаду извело 1923.

В. В.

БРАНЂОЛИЦА Љубомир – композитор (Херцегнови, 19. VIII 1932 – ). Музичко образовање добио је на Војној музичкој школи у Згбу и Ријеци. Најпре је музичар ЈНА, затим корепетитор Македонског народног театра, а од 1967. продуцент у Радио телевизији Скопље. Пише музику различитих жанрова, од забавних песама до оркестарских композиција, под утицајем џеза. На југословенским фестивалима забавне музике редовно се појављивао као приређивач аранжмана. Сем филмске и сценске музике његов опус обухвата више оркестарских и вокалних дела и 4 балета – Велеградске варијације, Аболиција, Ратна прича и Слепа девојка. У СНП је на репертоару био његов балет Велеградске варијације. Награду за животно дело „Трајко Прокопијев“ доделио му је Савез композитора Македоније (2006).

М. Х.

БРАНИ Петар – драмски глумац и преводилац (Дебело брдо, крај Бунића, Хрватска, 9. IX 1840 – Беч, 19. IX 1914). Рођен је у породици граничарског официра. Гимназију је завршио у Згбу, где је потом почео да студира права на Православној академији. Још као гимназијалац и студент истакао се на јавним приредбама одличним рецитацијама. Знајући га са тих наступа, неколицина угледних хрватских културних радника, међу њима и Мирко Боговић и Иван Кукуљевић Сакцински, наговорили су га да се определи за позориште, те је одлучио да оде у Беч ради студија глуме и поред противљења својих родитеља. Хрватска земаљска влада одобрила му је 1862. стипендију од 600 форинти, што му је обезбедило двогодишње студије. Уз помоћ директора Бургтеатра Хајнриха Лаубеа добио је за педагога познатог глумца Јулиуса Финдајзена. Истовремено је у Бечу, Грацу, Линцу и Брну наступао у мањим улогама и стечено теоријско знање допуњавао праксом. Још у току студија, 12. I 1864, први пут је ступио на хрватску позорницу у ХНК у Згбу, у улози Мортимера у Шилеровој Марији Стјуарт, а затим је, до повратка са глумачког школовања, на загребачкој сцени одиграо још две роле. Г. 1865, наступом у улози Карла Мора у Шилеровим Разбојницима, Б. постаје редован члан драмског ансамбла ХНК; две г. касније, 1867, заједно са А. Леноом конкурише за место драматурга у загребачком Казалишту, а јуна 1870, због неспоразума са казалишном управом око хонорара за један превод, прелази у СНП, у којем остаје непуне две сезоне. Из СНП се изненада враћа у Згб средином априла 1872, после једног деликатног случаја, не обавестивши никога у НСаду о своме одласку. Од маја 1872. поново је члан ХНК у Згбу, али после свега две г., јуна 1874, полаже учитељски испит и у октобру исте г. постаје учитељ у Тополовцу код Сиска. Као учитељ држи низ концерата у Хрватском приморју, Лици и Босни и Херцеговини, на којима је грађанству и ђацима рецитовао дела хрватских и српских песника. Тек у јесен 1885. вратиће се сцени ХНК и на њој остати до пензионисања, 1898. Последњи пут наступа на позорници приликом прославе 50-огодишњице уметничког рада и 70-огодишњице живота – као Вацлав у комаду Барун Хробчицки Ладислава Строупежницког. На неколико г. пред смрт настанио се у Бечу, где је повремено учествовао у приредбама студентских друштава „Просвјета“ и „Звонимир“. Б. је типичан представник романтичарско-патетичне глуме која је негована претежно шездесетих и седамдесетих г. XIX века не само у нашим него и у европским позориштима. Школован у Бечу, у крилу тада славног Бургтеатра, заувек је остао опчињен глумом великана његове сцене – понајпре Јозефа Левинског и Адолфа Зонентала – и трајно био под њиховим утицајем. У почетку његовог рада савремена критика му је често замерала претеривања у патетичној декламацији, неприродно држање и понашање на сцени и сувишно гестикулисање које није увек било у складу са ликом који је тумачио ни са радњом која се на сцени одвијала. Доцније је нашао меру за свој говорни израз и потпуно отклонио недостатке у кретању и гесту, чиме су његове несумњиве способности више и потпуније дошле до изражаја. Својим темпераментом, чистотом дикције и најчешће добро схваћеним и оствареним ликовима које је тумачио, сврстао се у своме времену међу наше истакнуте интерпретаторе драмских и карактерних улога. Б. је у глумачком ансамблу СНП имао лепо место. Играо је много, у улогама које су, све заједно, чиниле широк дијапазон људских психологија, страсти и карактера. Може се рећи да је време проведено у новосадском Позоришту за Б. било период пуног уметничког сазревања. Поред глумачких задатака, било му је поверено и да Д. Ружићу (в) помаже у редитељским пословима. Уз Л. Телечког (в) и С. Рајковића (в)  био је међу најобразованијим глумцима српске и хрватске сцене шездесетих г. XIX века. Г. 1873. био је на светској изложби у Бечу, поново похађао бечка позоришта и о томе у загребачким „Народним новинама“ објавио четири писма, која је оданде прештампало новосадско „Позориште“ (1873, бр. 48-51) под насловом Листови о позоришту. Превео је са немачког, у првом реду за потребе ХНК, већи број позоришних комада и оперских и оперетских либрета, у прози и у стиховима. Познати су сви његови извођени преводи – позоришни комади: Превртљивост, весела игра у три чина од В. Сардуа (1872); Маркиз Вилмер, позоришни комад у четири чина од Жорж Санд (1872); Моћ савјести, глума у три чина од В. Фелехнера (1873); Назови-поштењаци, шаљива игра у једном чину од Т. Баријера и Е. Капандија (1873); Медеја, трагедија у четири чина од Ф. Грилпарцера (1874); Мали враголан, весела игра у три чина од А. Бана (1874); Зли језици, глума у пет чинова од  Х. Лаубеа (1874); Отело, трагедија у пет чинова од В. Шекспира (1875); Галеото, глума у три чина с предигром од Х. Ечегареја (1888); Марија Магдалена, трагедија у три чина од Ф. Хебела (1888); Александра, глума у четири чина од Р. Фоса (1889); Данијела, глума у четири чина од Р. Фоса (1889); Наша Лорица, весела игра у четири чина од П. Линдауа (1889); Покојни Тупинел, лакрдија у три чина од А. Бисона (1891); Ева, глума у пет чинова од Р. Фоса (1891); Част и поштење, глума у четири чина од Х. Зудермана (1892); Стара пјесма, глума у три чина од Ф. Филипија (1892); Јахачица, ве­села игра у једном чину од Е. Пола (1895); оперска либрета: Стријелац-вилењак, опера К. М. Вебера у три чина, текст Ј. Ф. Кинда (1875); Манон, опера Ж. Маснеа у три чина, текст А. Мелака и Ф. Жила (1897); Орфеј у подземљу, бурлескна опера Ж. Офенбаха у три чина, текст Л. Алевија и А. Гремијеа (1897); оперетска либрета: Боасиска вјештица, оперета И. Зајца, текст Б. Јунгове (1870); Отмица Сабињанака, оперета И. Зајца у три чина, текст Б. Јунгове (1870); Убоги Јонатан, оперета К. Милекера у три чина, текст Х. Лаубеа (1894); Барун-Циганин, оперета Ј. Штрауса у три чина, текст по М. Јокаију од И. Шницлера (1895). Од ових превода у СНП је (вероватно) извођен само Маркиз Вилмер (1884).

УЛОГЕ: Демон (Демон), Максим (Максим Црнојевић), Мерсије (Партија пикета), Ђурашко (Јелисавета), Милош Обилић (Милош Обилић, Ј. Суботић), Мортимер (Марија Стјуарт), Петар Велики (Цар Петар Велики као лађар), Ангеран (Нелска кула), Кнез Доброслав (Добрила и Миленко), Гроф Монти (Војнички бегунац), Карло Мор (Разбојници), Селим (Потурица), Вукан (Крст и круна), Шајлок (Млетачки трговац), Максим (Роман сиромашног младића), Бруно (Мати и син), Едгар (Рукавица и лепеза), Морен (Париски колотер), Мита Савић (Мамица), Октав (Поштењаци).

БИБЛ: Боyсиска вјештица, шаљива романтична опера од Е. Госта, у гласбу ставио Иван пл. Зајц. Превео П. Брани, Згб 1870; Стриелац-вилењак, пучка опера у три чина од Ф. Кинда, у гласбу ставио C. M. Weber. Превео П. Брани, Згб 1873.

ЛИТ: Х., У Панчеву, 4. нов.-, Застава, 22. XII 1870; А-м, Изводи из записника позоришног отсека од 12. окт. 1870, Застава, 20. XII 1870; А-м, Изводи записника позоришног одсека од 12. окт. 1870, Народ, НСад 22. XII 1870; А-м, Из уметничког света, Млада Србадија, 1871, бр. 6, с. 95-96; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 3, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 5, с. 3; Ј., Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 6, с. 3; Ј., „Милош Обилић“, Позориште, НСад 1872, бр. 16, с. 67; А-м, „Марија Стјуартова“, Позориште, НСад 1872, бр. 19, с. 79; -З-, „Добрила и Миленко“, Позориште, НСад 1872, бр. 23, с. 94-95, бр. 25, с. 103; Ј., „Нашла врећа закрпу“, Позориште, НСад 1872, бр. 26, с. 106-107; А-м, „Маријана“, Позориште, НСад 1872, бр. 30, с. 123;  Б., „Војнички бегунац“, Позориште, НСад 1872, бр. 33, с. 135; -З-, „Млетачки трговац“, Позориште, НСад 1872, бр. 44, с. 179; А-м, „Роман сиромашног младића“, Позориште, НСад 1872, бр. 47, с. 191; Ј., „Рукавица и лепеза“, Позориште, НСад  1872, бр. 50, с. 202-203; Б., „Мамица“, „Локот“, Позориште, НСад 1872, бр. 56, с. 227; С., Марија Стјуартова, жалосна игра у 5 чинова преведена с немачког, Народ, НСад 1872, бр. 145, с. 4.

Л. Д.

БРАНИВОЈ КНЕЗ ЗАХУМСКИ – драма у 5 чинова. Написао: Михаило Полит-Десанчић. Прво извођење 9. II 1869. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 1869. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Мих. Полит-Десанчић, Бранивој, кнез захумски, НСад 1868.

В. В.

БРАНКОВИЋ Коста – глумац;  у СНП 1865. На седници УО ДСНП од 7/19. IV 1866. реферисано је да је напустио Трупу за време гостовања у Великом Бечкереку.

УЛОГЕ: Самуило (Владимир и Косара), Мурат (Милош Обилић).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Матица, 1865-66, бр. 23, с. 548-549.

В. В.

БРАНКОВИЋ Лукијан Тривунов – комедиограф и приповедач  (Темишвар, 30. X 1860 – Нови Сад, 27. III 1941). Рођен је у свештеничкој породици. Основну школу и реалну гимназију завршио је у Темишвару. Од 1881. до 1900. био је за време Аустро-угарске у државној служби као финансијски чиновник у Темишвару, Вршцу, Осијеку и Илоку; од 1900. до 1902, када је пензионисан, директор је среске финансијске управе у Земуну. После пензионисања прелази у Сремске Карловце, где је најпре рачунски ревизор у Патријаршији, а затим низ г. епархијски ревизор у Темишвару. Од 1919. до смрти живео је у НСаду. Одмах после матуре почео је да се интересује за позориште. Његова тетка по мајци, бивша глумица Јелена Маринковић, код које је често долазио у Београд, упознала га је са управником НП Бгд М. П. Шапчанином, који га подстиче да пише позоришне комаде. Радове је почео објављивати 1891, за време службовања у Осијеку. У часописима и листовима штампане су му новеле, приповетке и понека песма. Поред позоришних комада објављено му је шест збирки прича и црта и једна књига успомена. Прича Она преведена је на чешки (1913). У рукопису су остали његови позоришни комади Мати и кћи, црте из живота у 3 чина (1901), и Брак, шала у 1 чину (1901). Све његове радове карактеришу особине њиховог аутора: добронамерни су по својим морализаторским тенденцијама, наивно конструисани, писани са оскудном инвенцијом и мало духа, као плод велике љубави према позоришту и литератури једнога вредног књижевног посленика скромних могућности. У новосадским позориштима приказани су ови његови комади: Шваља (СНП 1901), Међу официрима (СНП 1902), У харему (НП 1925, СНП 1926), Помоћу тетке, који је написао „по туђој замисли“ (под насловом: Теткина мудрост, НП 1925), На угледу (НП 1925, СНП 1926) и његова прерада, по немачком, Шах-шех (СНП 1931). За време гостовања у Србобрану, 25. II 1926, СНП је обележило 35-огодишњицу његовог књижевног рада и том приликом приказало На угледу и У харему.

БИБЛ: Циганче, позоришна игра у 4 чина с предигром, Бранково коло, VIII, 1902, с. 930, 994, 1088; Мандарин, шала у 1 чину, Земун 1901; Оливера, позоришна игра у 4 чина, Бранково коло, VII, 1901, с. 1459; Међу официрима, шала у 2 чина, Земун 1901; У харему, шала у 1 чину, Земун 1902; Конзул, весела игра у 2 чина, Сремски Карловци 1902; Шеста заповест, драма у 4 чина, у „Позоришту“, бр. 23-26, НСад 1902; Помоћу тетке, шала у 1 чину, по туђој замисли написао…, Босанска вила, XIX, 1904, бр. 15-20 (и засебно, НСад б. г.); На угледу, весела игра у 3 чина, НСад 1921; Шах-шех, шала у 2 чина, прерадио по немачком Л. Т. Б., Сремски Карловци 1927; Нов комад, хумореска у 1 чину, НСад 1928; Тане, драмолет у 1 чину, НСад 1936; Шваља, позоришна игра у 4 чина, НСад б. г.

ЛИТ: Р. Врховац, (Л. Т. Бранковић: Консул, весела игра), Рад и Им. МС, 1901, II додатак, с. 53-66; -а, У суботу 17. ов. м. гледали смо нов комад „Шваља“, Позоришни лист, Бгд 1901, бр. 48, с. 376-378; А-м, „Шваља“, Браник, 1901, бр. 141, с. 2; М. Недељковић, Наша савремена лепа књижевност, ЛМС, 1901, књ. 207, с. 49; (Ј) Г(рчић), „Шваља“, Позориште, НСад 1901, бр. 26, с. 158-159; Др Вл. Николић, Знаменити земунски Срби у XIX веку, Земун 1913; М. Недељковић-Томин, Српско народно позориште („Међу официрима“), Родољуб, НСад 1923, бр. 23, с. 2; О. С(уботи)ћ, „У харему“, Застава, 7. V 1925; Кр., Теткина мудрост, Застава, 8. VII 1925; А-м, Две премијере у позоришту („У харему“), Нови Сад, 1925, бр. 2, с. 6; Славид. (Ж. Васиљевић?), Познати војвођански комедиограф Лукијан Триф. Бранковић прославио је 35 година рада, Comoedia, 1926, бр. 31, с. 18-19; М. Станојевић, Српско народно позориште („На угледу“), Банатски гласник, 1926, бр. 23, с. 1; Ђ. Мано, Симпатична позоришна трупа („На  угледу“), Народни радикалски глас, Панчево, 1928, бр. 3, с. 3; А-м, Лукијан Тривунов Бранковић, Календар „Ружица“ за 1932; М. В. И(саиловић), Српско народно позориште из Новог Сада („Шах-шех“), Панчевачка недеља, 1933, бр. 15, с. 2.

Л. Д.

БРАНОВАЧКИ Милорад – глумац-почетник (Сента, 12. III 1884 – ?). Завршио је грађанску школу и изучио трговину. Имао је леп, пријатан глас – баритон. У СНП је био на пробном ангажману (са месечном платом од 20 форината) од лета 1902. до почетка 1903.

В. В.