БРАНИ Петар – драмски глумац и преводилац (Дебело брдо, крај Бунића, Хрватска, 9. IX 1840 – Беч, 19. IX 1914). Рођен је у породици граничарског официра. Гимназију је завршио у Згбу, где је потом почео да студира права на Православној академији. Још као гимназијалац и студент истакао се на јавним приредбама одличним рецитацијама. Знајући га са тих наступа, неколицина угледних хрватских културних радника, међу њима и Мирко Боговић и Иван Кукуљевић Сакцински, наговорили су га да се определи за позориште, те је одлучио да оде у Беч ради студија глуме и поред противљења својих родитеља. Хрватска земаљска влада одобрила му је 1862. стипендију од 600 форинти, што му је обезбедило двогодишње студије. Уз помоћ директора Бургтеатра Хајнриха Лаубеа добио је за педагога познатог глумца Јулиуса Финдајзена. Истовремено је у Бечу, Грацу, Линцу и Брну наступао у мањим улогама и стечено теоријско знање допуњавао праксом. Још у току студија, 12. I 1864, први пут је ступио на хрватску позорницу у ХНК у Згбу, у улози Мортимера у Шилеровој Марији Стјуарт, а затим је, до повратка са глумачког школовања, на загребачкој сцени одиграо још две роле. Г. 1865, наступом у улози Карла Мора у Шилеровим Разбојницима, Б. постаје редован члан драмског ансамбла ХНК; две г. касније, 1867, заједно са А. Леноом конкурише за место драматурга у загребачком Казалишту, а јуна 1870, због неспоразума са казалишном управом око хонорара за један превод, прелази у СНП, у којем остаје непуне две сезоне. Из СНП се изненада враћа у Згб средином априла 1872, после једног деликатног случаја, не обавестивши никога у НСаду о своме одласку. Од маја 1872. поново је члан ХНК у Згбу, али после свега две г., јуна 1874, полаже учитељски испит и у октобру исте г. постаје учитељ у Тополовцу код Сиска. Као учитељ држи низ концерата у Хрватском приморју, Лици и Босни и Херцеговини, на којима је грађанству и ђацима рецитовао дела хрватских и српских песника. Тек у јесен 1885. вратиће се сцени ХНК и на њој остати до пензионисања, 1898. Последњи пут наступа на позорници приликом прославе 50-огодишњице уметничког рада и 70-огодишњице живота – као Вацлав у комаду Барун Хробчицки Ладислава Строупежницког. На неколико г. пред смрт настанио се у Бечу, где је повремено учествовао у приредбама студентских друштава „Просвјета“ и „Звонимир“. Б. је типичан представник романтичарско-патетичне глуме која је негована претежно шездесетих и седамдесетих г. XIX века не само у нашим него и у европским позориштима. Школован у Бечу, у крилу тада славног Бургтеатра, заувек је остао опчињен глумом великана његове сцене – понајпре Јозефа Левинског и Адолфа Зонентала – и трајно био под њиховим утицајем. У почетку његовог рада савремена критика му је често замерала претеривања у патетичној декламацији, неприродно држање и понашање на сцени и сувишно гестикулисање које није увек било у складу са ликом који је тумачио ни са радњом која се на сцени одвијала. Доцније је нашао меру за свој говорни израз и потпуно отклонио недостатке у кретању и гесту, чиме су његове несумњиве способности више и потпуније дошле до изражаја. Својим темпераментом, чистотом дикције и најчешће добро схваћеним и оствареним ликовима које је тумачио, сврстао се у своме времену међу наше истакнуте интерпретаторе драмских и карактерних улога. Б. је у глумачком ансамблу СНП имао лепо место. Играо је много, у улогама које су, све заједно, чиниле широк дијапазон људских психологија, страсти и карактера. Може се рећи да је време проведено у новосадском Позоришту за Б. било период пуног уметничког сазревања. Поред глумачких задатака, било му је поверено и да Д. Ружићу (в) помаже у редитељским пословима. Уз Л. Телечког (в) и С. Рајковића (в)  био је међу најобразованијим глумцима српске и хрватске сцене шездесетих г. XIX века. Г. 1873. био је на светској изложби у Бечу, поново похађао бечка позоришта и о томе у загребачким „Народним новинама“ објавио четири писма, која је оданде прештампало новосадско „Позориште“ (1873, бр. 48-51) под насловом Листови о позоришту. Превео је са немачког, у првом реду за потребе ХНК, већи број позоришних комада и оперских и оперетских либрета, у прози и у стиховима. Познати су сви његови извођени преводи – позоришни комади: Превртљивост, весела игра у три чина од В. Сардуа (1872); Маркиз Вилмер, позоришни комад у четири чина од Жорж Санд (1872); Моћ савјести, глума у три чина од В. Фелехнера (1873); Назови-поштењаци, шаљива игра у једном чину од Т. Баријера и Е. Капандија (1873); Медеја, трагедија у четири чина од Ф. Грилпарцера (1874); Мали враголан, весела игра у три чина од А. Бана (1874); Зли језици, глума у пет чинова од  Х. Лаубеа (1874); Отело, трагедија у пет чинова од В. Шекспира (1875); Галеото, глума у три чина с предигром од Х. Ечегареја (1888); Марија Магдалена, трагедија у три чина од Ф. Хебела (1888); Александра, глума у четири чина од Р. Фоса (1889); Данијела, глума у четири чина од Р. Фоса (1889); Наша Лорица, весела игра у четири чина од П. Линдауа (1889); Покојни Тупинел, лакрдија у три чина од А. Бисона (1891); Ева, глума у пет чинова од Р. Фоса (1891); Част и поштење, глума у четири чина од Х. Зудермана (1892); Стара пјесма, глума у три чина од Ф. Филипија (1892); Јахачица, ве­села игра у једном чину од Е. Пола (1895); оперска либрета: Стријелац-вилењак, опера К. М. Вебера у три чина, текст Ј. Ф. Кинда (1875); Манон, опера Ж. Маснеа у три чина, текст А. Мелака и Ф. Жила (1897); Орфеј у подземљу, бурлескна опера Ж. Офенбаха у три чина, текст Л. Алевија и А. Гремијеа (1897); оперетска либрета: Боасиска вјештица, оперета И. Зајца, текст Б. Јунгове (1870); Отмица Сабињанака, оперета И. Зајца у три чина, текст Б. Јунгове (1870); Убоги Јонатан, оперета К. Милекера у три чина, текст Х. Лаубеа (1894); Барун-Циганин, оперета Ј. Штрауса у три чина, текст по М. Јокаију од И. Шницлера (1895). Од ових превода у СНП је (вероватно) извођен само Маркиз Вилмер (1884).

УЛОГЕ: Демон (Демон), Максим (Максим Црнојевић), Мерсије (Партија пикета), Ђурашко (Јелисавета), Милош Обилић (Милош Обилић, Ј. Суботић), Мортимер (Марија Стјуарт), Петар Велики (Цар Петар Велики као лађар), Ангеран (Нелска кула), Кнез Доброслав (Добрила и Миленко), Гроф Монти (Војнички бегунац), Карло Мор (Разбојници), Селим (Потурица), Вукан (Крст и круна), Шајлок (Млетачки трговац), Максим (Роман сиромашног младића), Бруно (Мати и син), Едгар (Рукавица и лепеза), Морен (Париски колотер), Мита Савић (Мамица), Октав (Поштењаци).

БИБЛ: Боyсиска вјештица, шаљива романтична опера од Е. Госта, у гласбу ставио Иван пл. Зајц. Превео П. Брани, Згб 1870; Стриелац-вилењак, пучка опера у три чина од Ф. Кинда, у гласбу ставио C. M. Weber. Превео П. Брани, Згб 1873.

ЛИТ: Х., У Панчеву, 4. нов.-, Застава, 22. XII 1870; А-м, Изводи из записника позоришног отсека од 12. окт. 1870, Застава, 20. XII 1870; А-м, Изводи записника позоришног одсека од 12. окт. 1870, Народ, НСад 22. XII 1870; А-м, Из уметничког света, Млада Србадија, 1871, бр. 6, с. 95-96; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 3, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 5, с. 3; Ј., Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 6, с. 3; Ј., „Милош Обилић“, Позориште, НСад 1872, бр. 16, с. 67; А-м, „Марија Стјуартова“, Позориште, НСад 1872, бр. 19, с. 79; -З-, „Добрила и Миленко“, Позориште, НСад 1872, бр. 23, с. 94-95, бр. 25, с. 103; Ј., „Нашла врећа закрпу“, Позориште, НСад 1872, бр. 26, с. 106-107; А-м, „Маријана“, Позориште, НСад 1872, бр. 30, с. 123;  Б., „Војнички бегунац“, Позориште, НСад 1872, бр. 33, с. 135; -З-, „Млетачки трговац“, Позориште, НСад 1872, бр. 44, с. 179; А-м, „Роман сиромашног младића“, Позориште, НСад 1872, бр. 47, с. 191; Ј., „Рукавица и лепеза“, Позориште, НСад  1872, бр. 50, с. 202-203; Б., „Мамица“, „Локот“, Позориште, НСад 1872, бр. 56, с. 227; С., Марија Стјуартова, жалосна игра у 5 чинова преведена с немачког, Народ, НСад 1872, бр. 145, с. 4.

Л. Д.