БОТИЋ Славко А. – хонорарни глумац (Панчево, 4. XI 1904 – Смедерево, 13. II 1971). Син је старог новосадског глумца, кројача и гардеробера Андрије Б. (в) и мајке Данице рођ. Куновић. Завршио је четири разреда основне школе и три разреда гимназије у Панчеву, а затим изучио трговину стакларске струке. Имао је лепу сопствену стакларску радњу у Панчеву, али ју је убрзо напустио и отишао у чиновнике, но ни ту се није скрасио: постао је члан многих малих путујућих позоришних трупа, а највише се задржао у Зотовићевој дружини. Чак су имали и чувену заједничку продукцију: „ЗОТА И БОТА“ (Зотовић и Ботић). Био је толико заљубљен у позориште да је, кад год би СНП гостовало у Панчеву, стално статирао или играо мање улоге често и без икаквог хонорара. Од 1925. до 1937. он је – док је СНП било у Панчеву – играо или статирао било као волонтер или хонорарни глумац.

УЛОГЕ: Г. Поповић и Други новинар (Београд некад и сад), Доктор (Јазавац пред судом), Асан (Коштана).

ЛИТ: В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 187, с. 2.

С. Ј. Д.

БОТИЋ, Лука – књижевник (Сплит, 28. I 1830 – Ђаково, 22. VIII 1863). Отац му је био надничар а мати праља и имали су деветоро деце. Б. се школовао на италијанском језику: у Сплиту је завршио основно и средње образовање, а у Задру је студирао теологију. У јесен 1851. код Метковића је прешао у Херцеговину, а одатле пешке у Сарајево. Потом је у Бгду неко време боравио у дому Матије Бана, одакле је 1852. прешао у Згб, где је радио у Гајевој штампарији „Народних новина“. Уз помоћ Игњата и Андрије Брлића постао је 1853. чиновник на бискупском властелинству у Ђакову, а крајем 1854, у знак признања за спев Побратимство, „архивар и актуар“. Одбио је Штросмајеров захтев да се сви његови чиновници закуну да ће бити цару верни, да неће припадати тајном друштву и да ће се уздржати од политичке агитације и дао оставку на службу крајем децембра 1860. У зиму 1860/61. обрео се у родном Сплиту, а онда је изабран за заступника у хрватском Сабору (1861), где је био члан школског и административног одбора. После двогодишњег боловања умро је од туберкулозе. Највише је сарађивао са часописом „Невен“, у којем је објавио готово сва своја књижевна дела (приповетке и песме, 1854), али и са „Господарским листом“ (1860), који му је доделио прву награду (за најбољи прилог на основу гласова читалаца) за приповетку у стиховима Побратимство. На Марјану код Сплита подигнут му је споменик (рад Ивана Мештровића, 1905), а на кућама у Ђакову (1908) и у Сплиту (1930) постављене су спомен-плоче. Његову „хисторичку приповиест из народног живота у Далмацији у другој половици шеснаестога виека“ Биедна Мара драматизовао је (у 4 чина) Нико Бартуловић (праизведба у Сплиту 1922, у СНП приказана 1934). Према тој драматизацији Бранко Радица написао је либрето за музичку драму Адел и Мара, коју је компоновао Јосип Хаце и која је у Н-Оп изведена 1933.

БИБЛ: Биједна Мара, Згб 1861, Сплит 1918, Беч 1921; Петар Бачић, Осијек 1862; Пјесме, Згб 1885; Побратимство и Биједна Мара, Згб 1921; Дилбер-Хасан, Сплит 1930; Дјела (целокупна), Згб 1949; Изабрана дјела, Згб 1949.

ЛИТ: М. Павлиновић, О животу и пјесмах Луке Ботића, предговор у: Пјесме, Згб 1885, с. III-XXI; (М.) П(олит) Д(есанчић), Лука Ботић, Браник, 1905, бр. 244; Г. Тартаља, Прослава Луке Ботића, Нови лист, 1923, бр. 446, с. 1; Н. Бартуловић, О 100-годишњици Луке Ботића, Српски књижевни гласник, 1930, бр. 8, с. 589-599; М. Ујевић, Хрватски пјесник Лука Ботић, календар „Даница“, 1931, с. 86-89.

В. В.

БОШКОВ Живојин – књижевник и преводилац (Врањево, данас Нови Бечеј, 29. XI 1909 – Нови Сад, 3. III 2002). Гимназију је завршио у Новом Бечеју, а југословенску и руску књижевност студирао на београдском Филозофском факултету, где је дипломирао 1934. Деловао је у револуционарном студентском покрету и 1934. изведен је пред Суд за заштиту државе, али је ослобођен оптужбе. Није могао да се запосли све до 1939, када је у Новом Бечеју у тамошњој гимназији добио суплентско место. За време окупације био је без запослења. Од 1943. је учествовао у ослободилачком покрету. После Другог светског рата радио је у управи у НСаду као руководилац Сектора за културу и просвету, а 1946. је изабран за професора прве више школе у Војводини: на Вишој педагошкој школи у НСаду предавао је књижевност, а од 1947. до 1952. био је и ректор. Кад је Школа укинута, 1963, прешао је у Матицу српску за управника Рукописног одељења и са тог места 1980. отишао у пензију. У МС је био секретар Књижевног одељења (1952-1963), дугогодишњи члан УО  и Савета и један од уредника ЛМС (1946-1951. и 1953-1957). С великом акрибијом и познавањем материје писао је књижевне студије, расправе, есеје, приказе и белешке о нашим и руским писцима. Неоспорно је био најбољи познавалац живота и дела Јакова Игњатовића, а као такав је добио и признање Игњатовићеве задужбине у Сентандреји. Запажене су му књиге Чланци из књижевности (НСад 1949) и Јаков Игњатовић (НСад 1988). Написао је велик број предговора и поговора за књиге које је приредио за штампу или превео. За студију Млади Игњатовић (Зборник МС за књижевност и језик, 1-2, 1966) добио је Октобарску награду НСада (1968). Добитник је и Вукове награде. За СНП је са руског превео драму Максима Горког Варвари, која је извођена 1945/46, а била је и на репертоару Југословенског драмског позоришта. Превео је и Гогољевог Ревизора, који је игран на сцени београдског НП (1962/63). Редитељи СНП су се приликом постављања драматизација Јакова Игњатовића на сцену користили мемоарима и делима које је Б. сакупио и приредио за штампу. Писао је приказе представа СНП, обраћајући посебну пажњу на редитељско тумачење духа појединих књижевних дела.

БИБЛ: „Варвари“ Максима Горког, СВ, 18. IV 1946; „Дундо Мароје“, комедија Марина Држића, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 182; Драматизована „Сеоска учитељица“, НС, 1951, бр. 6, с. 2; Стеријин „Лажа и паралажа“, ЛМС, 1951, књ. 367, с. 230; Озлојеђени Стерија , НС, 1956, бр. 112-113, с.3-4; „Адам и берберин“, Позориште, НСад 1969, бр. 2, с. 1 и 13.

Д. П-в

БОШКОВИЋ Богић– драмски глумац (Призрен, 22. XII 1930 – Београд, 26. V 1991). Школовао се у Призрену и Пожаревцу. Студирао је глуму на Академији за позоришну уметност у Бгду од 1950. до 1954. и дипломирао 1962. Био је аматер-глумац у Пожаревцу од 1945. до 1949. Затим је био члан НП на Цетињу 1954/55, СНП у НСаду од 1. IX 1955. до 15. VIII 1960. и НП у Бгду од 1960. На сцени СНП остварио је са успехом већи број епизодних карактерних улога у комичном и драмском репертоару.

УЛОГЕ: Мушки глас (Догађај у месту Гоги), Ели Либер (Филип и Јона), Лоуренц Петковшек (Шарена лопта), Ашил Белорсон (Да се насмејемо), Лепршић (Родољупци), Мирко (Кула Вавилонска), Јеро (Машкарате испод купља), Вожонен (Оптимистичка трагедија), Клиф Луис (Осврни се у бесу), Џими Кари (Чаробњак који доноси кишу), xxx (Страдија), Аљоша (Понижени и увређени), Рака (Песма), Жак Жиро Жоби (Матуранти), Јово (Женидба председника кућног савета), Портир (Иза затворених врата), Први часник (Пера Сегединац).

ЛИТ: Д. Поповић, Ервин Шо: „Филип и Јона“, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 50; Д. Поповић, Арман Салакру: „Да се насмејемо“, ЛМС, књ. 377,  с. 392; О. Новаковић, Две предфестивалске премијере у Н. Саду, НС, 1956, бр. 114-115, с. 6; Ј. Виловац, „Машкарате испод купља“, Дневник, 11. X 1957; О. Новаковић, Антиџентлменска драма, НС, 1958, бр. 130, с. 10; М. Б(абинк)а, „Осврни се у бесу“ Џона Озборна, Дневник, 15. II 1958; О. Новаковић, „Чаробњак који доноси кишу“, НС, 1958, бр. 136, с. 11; Ј. Виловац, Од мирног бола до трагичног патоса, Дневник, 22. III 1959; Д. Поповић, Игор Торкар: „Шарена лопта“ – отварање мале сцене Српског народног позоришта, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 81-85; М. Кујунџић, Успела обнова „Песме“, Дневник, 21. IV 1959; Д. Поповић, Арман Салакру: „Да се насмејемо“, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 144-147; Л. Павловић, Без излаза, Ослобођење, Сарајево 27. III 1960.

С. Ј.

БОШКОВИЋ Бошко Ђ. – преводилац.  У НП у НСаду је 1919. изведен његов превод комада Нада (Op Hoop von Zegen) Хермана Хејерманса (в).

БОШКОВИЋ Јован-Јошка – функционер ДСНП, позоришни критичар (Нови Сад, 19. II / 3. III 1834 – Београд,  25. XII 1892 /  6. I 1893). Основну школу и пет разреда гимназије завршио  је у НСаду. Друг је из клупе Ј. Јовановића, потоњег Змаја. После 1848/49. наставио је школовање у Сремским Карловцима, Модри и Братислави. Студирао је права у Бечу, а упоредо је слушао и предавања на славистичкој катедри Ф. Миклошића. Спадао је у круг младих Вукових сарадника, другујући са Даничићем. Завршивши права, краће време је био писар код Ј. Суботића (в) у НСаду, а 1859. прелази у Бгд за приватног учитеља у кући капетана Мише Атанасијевића. Постављен је 1861. за професора гимназије у Бгду, 1862. био је крагујевачки професор, да би се убрзо вратио у Бгд. Професор Велике школе је од 1865. до 1871, када је отпуштен под оптужбом да негативно утиче на великошколце. Враћа се у НСад за библиотекара Матице српске и уредника њеног Летописа. За члана Књижевног одељења МС изабран је 1871. Неколико месеци 1872. био је, уз Милетића, у „Застави“ као одговорни уредник новина. У току 1872. и 1874. биран је за посланика Народног црквеног сабора у Сремским Карловцима. У Бгд се сели заувек 1875: тамо је библиотекар Народне библиотеке и кустос Народног музеја. Од 1872. до смрти поново је професор Велике школе, једно време и њен ректор. Васпитач је на двору Обреновића, прво принца Милана, а доцније Александра. Г. 1883. изабран је за члана и секретара Српског ученог друштва и уредника „Гласника“, којег је, до 1891, издао 22 књиге. Био је члан Главног просветног савета Србије, а 1892. је биран за члана САНУ. Исте г. постао је министар просвете у либералној влади и одмах започео акцију за хуманистичко уређење гимназија и за прерастање Велике школе у универзитет. Умро је напрасно, неколико месеци доцније. Бавио се научним радом. Био је један од врсних лингвиста, више практичар но теоретичар (О српском језику, I-II, Бгд 1887-1888), од почетка изразито вуковски оријентисан. Националистички настројен, схватајући позориште као инструмент народног освешћивања и напретка, као „лађу оклопницу“ у одбрани националног бића, веома много се бавио театром. Управитељ је (1863) Литерарног одсека тзв. Другог позоришног одбора у Бгду. Од тада је члан свих позоришних одбора у Бгду, 1868. потпредседник, 1869. председник, 1869-1870. поново потпредседник. Док је у Бгду радила позоришна школа био јој је највреднији професор. Од априла 1875. до октобра 1881. члан је Књижевно-уметничког одбора НП. Од 11. IX до 30. X 1878. замењује драматурга НП, од Ђорђевићевог одласка до Змајевог доласка. Од априла 1879. до почетка 1880. замењивао је управника НП М. А. Симића, који је био на боловању. У два маха 1863. пише у име београдског одбора писма Ј. Ђорђевићу залажући се за тешњу повезаност СНП са београдским позоришним животом. На састанку Уједињене омладине српске 1866. полемише са Л. Телечким око репертоара СНП. У тренутку када је у Бгду гостовала немачка Ремаијева позоришна дружина, он алармантно пише Ђорђевићу да СНП прекине гостовање у Банату и хитно дође у Бгд, како би се сузбио страни театар. Исте г. изабран је за почасног члана ДСНП. За време боравка у НСаду био је члан ПО Управљајућег одбора ДСНП, изабран 9. IX 1872. То је време када се Б. интензивно бавио позоришном критиком. Писао је у београдском „Видовдану“, а у новосадском „Позоришту“ 1872-1874. објавио четрдесетак критика, а и доцније ће се повремено јављати. Доста конзервативних књижевних назора (Писма о књижевности српској и хрватској, НСад 1892), у младости је чак фаворизовао М. Бана и Ј. Суботића на рачун Стерије. У позоришној критици, и поред велике оданости театру, није био спреман да често гледа кроз прсте глумцима – био је један од ретких критичара који је знао да напише и опору реч. Од позоришта је тражио првенствено залагање за националне и моралне вредности. Мада припада београдском кругу позоришних посленика, и то његовом најужем, најангажованијем делу, Б. је много задужио и СНП – са Ј. Ђорђевићем је био у сталној, веома садржајној кореспонденцији, помагао му и око СНП, понекад у сасвим практичним питањима. Тако је, на пример, на Ђорђевићеву молбу слао 1866. акцентоване речи за наставу дикције у позоришној школи СНП.

ЛИТ: Ј. Ђорђевић, У спомен Јовану Бошковићу, ЛМС, 1894, књ. 177, с. 90-106; Ј. Грчић, Портрети с писама, Згб 1924, с. 158-160; В. Стајић, Новосадске биографије, I, НСад 1936, с. 92-94: Р. Ковијанић, Јован Бошковић у младости, Зборник МС за друштвене науке, IV, 1952, с. 24-55.

Б. Кв.

БОШКОВИЋ Сретен – драмски глумац (рођен 1853). Први пут је ступио на сцену у путујућој дружини Ђорђа Пелеша 1875. и ту играо још непуну 1876, затим успешно наставио у СНП у НСаду до 1877. Играо је, потом, у неколико путујућих дружина у којима се истицао у већим улогама: од 1878. до 1883. поново је у трупи Ђорђа Пелеша, од 1884. до 1888. код Лазе Поповића, од 1888. до 1890. код Фотија Иличића и од 1890. код Михаила Лазића Стрица. У почетку је тумачио младе љубавнике, а доцније карактерне улоге.

УЛОГЕ: Барон Станијел (У сну и на јави), Албин (Девојачки завет), Ђорђе (Максим Црнојевић), Светозар (Нашла врећа закрпу), Павле (Последње љубавно писмо), Лаћман Едмунд (Госпође и хусари), Никола Славнић (Еј, људи, што се не жените).

ЛИТ: (Ј) Г(рчић), „Девојачки завет“, Позориште, НСад 1877, бр. 6, с. 22-23; С., „Максим Црнојевић“, Позориште, НСад 1877, бр. 14, с. 54-55; С., „Госпође и хусари“, Позориште, НСад, 1877, бр. 21, с. 82-83.

Б. С. С.

БОШКОВИЋ-ВРАЧАРЕВИЋ Бошко – глумац и певач у хору (Сурдук, 1903 – ?). Био је ожењен глумицом Дарјом Берн. Члан СНП је био од 1926. до 1928. Играо је епизодне улоге.

УЛОГЕ: Батић (Лажа и паралажа), Први младић (Еквиноцио), Бартолини (Господин Полишинел), Лазар (Потера), Дидије (Лепа пустоловина), Владимир (Ана Карењина), Ловел (Каботени), Фореску (Циганска љубав), Фред (Орлов), Расолин (Клокло), Рене (Жан и Нели).

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Лажа и паралажа“, Застава, 1926, бр. 182, с. 4; К. Николић, „Ана Карењина“, драма по роману Л. Толстоја, премијера, Нови Сад, 1927, бр. 8, с. 6-7; А-м, „Жан и Нели“ од Ж. Сармана, Застава, 1927, бр. 211, с. 3.

В. В.

БОШЊАКОВИЋ Милева-Милица – драмска глумица и певачица (Невесиње, 25. V 1894 – ?). Ћерка је глумца и значајног позоришног организатора Младена Б. (в) и сестра капелника Љубомира Б. Уз Теодору Арсеновић (в), једна је од најзначајнијих певачица у НП Бгд у времену између два рата. Завршила је два разреда гимназије и у школској 1909/10. похађала Глумачку школу при НП у Бгду. Први пут је ступила на сцену 31. I 1910. као приправница у НП Бгд. Као стипендист овог позоришта до рата је учила певање у Музичкој школи „Станковић“ у Бгду. После 1918. наставила је усавршавање у том правцу код истакнутог београдског музичког педагога Фриде Бинички, спремајући се да постане оперска певачица. Г. 1919. члан је СНП у НСаду, а затим прелази у НП Бгд, где се задржала до краја уметничке делатности. Пензионисана је после Другог светског рата. Учествовала је у прослави шездесетогодишњице СНП јуна 1921. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославила је у Бгду 20. V 1938. као Чучук Стана у истоименом комаду Милорада Петровића. Одликована је Орденом Светог Саве V степена. У певачким улогама била је и одлична певачица и добра, изразито реалистична глумица, једноставна и непосредна у уметничкој евокацији. Њен сопран је деловао широким изражајним дијапазоном, врло милозвучно и топло, изврстан нарочито у народном мелосу. Она је убедљиво потврђивала своје стваралачке способности тумачећи младе, несташне, полетне девојке, заљубљене жене, сеоске и паланачке намигуше, удовице и распуштенице, са шармом и смислом за типично.

УЛОГЕ: Босиљка (Сеоска лола), Хуан (Песник), Слободан (Хеј, Словени), Фемија (Чергашки живот).

ЛИТ: А-м, „Чергашки живот“, Застава, 8. III 1919; А-м, „Песник“, Застава, 18. IV 1919; Др. М. Стојков, Прослава шездесетогодишњице Српског народног позоришта, Јединство, 2. VI 1921.

Б. С. С.

БОШЊАКОВИЋ Младен – глумац, шаптач и преводилац (Београд, 1845 – Београд, 1911). Завршио је гимназију у Бгду, по неким изворима и учитељску школу у Сомбору. У СНП је ступио 1. IV 1864. као суфлер (играо је и епизодне улоге, певао у хору и по потреби свирао виолину), а 26. IX 1868. је примљен у београдско НП за привременог шаптача. У Бгду се 1870. оженио глумицом Живаном рођ. Поповић. И ћерка Милева је била глумица а син Љубомир музичар. Када га је СНП 11/23. VII 1879. телеграфски позвало да замени оболеле – глумца Васу Марковића и шаптача Пају Степића није се одазвао. Радије је отишао у ХНК у Згбу да би се убрзо потом нудио новосадском театру, али до ангажмана није дошло. Од 1883. до 1885. је у путујућој трупи Лазе Поповића, потом у дружини Фотија Иличића (1885), од августа 1885. у Тузли (тада се поново нудио да пређе у СНП), па у Сарајеву код Ђуре Протића до јесени 1888, када га је, на гостовању, мостарско Српско пјевачко друштво „Гусле“ наговорило да остане у Мостару и прихвати место хоровође „Гусала“. Марта 1892. прешао је за хоровођу Пјевачког друштва „Застава“ у Невесињу. Од 1896. до 1898. водио је сопствену позоришну трупу. Поново се настанио у Бгду, али више није наступао на сцени него је радио као учитељ музике. Поводом 40-огодишњице београдског НП одликован је Орденом Светог Саве V степена (1909). Са немачког је превео позоришне комаде: Младенци или Брак по енглески (Die Vermählten) А. Вилбранта (1875), драматизацију Игоових Јадника Терезе Мегерле, заједно са Драгутином Николићем (1878), и Дијаманти краља Духовског Ф. Рајмунда (1880). Сва три превода извело је НП у Бгду.

ЛИТ: Лешић, Град опсједнут позориштем, Позориште, Тузла 1966, бр. 6, с. 675.

В. В.