ФИНЦИ Ели – позоришни критичар (Сарајево, 28. III 1911 – Београд, 28. I 1980). Осам разреда гимназије завршио је у Сарајеву (1921–1929). Од 1929. до 1934. био је професионални новинар, а затим уредник у издавачким предузећима Геце Кона и „Космос“ (1934–1941). Учествовао је у народноослободилачком рату (1941–1945). После рата је најпре био уредник „Борбе“ (1945), па директор Државног издавачког завода Југославије (1945–1946), директор „Југословенске књиге“ (1946–1948), управник Југословенског драмског позоришта (1947–1949), директор „Нолита“ (1953), стални позоришни критичар „Политике“ (1952–1965) и поново управник Југословенског драмског позоришта у Бгду (1966–1967). Члан Удружења књижевника Југославије постао је 1945. Био је главни уредник часописа „Наша књижевност“ / „Књижевност“ (1948–1967). Позоришне и књижевне критике објављивао је у великом броју часописа и листова: „Записи“ (1929–1930), „Живот и рад“ (1930-1931), „Литературна штампа“ (1930), „Преглед“ (1930–1937), „Југословенски лист“ (1935), „Бразда“ (1936, чији је био покретач и уредник), „Наша стварност“ (1937), „Задружна застава“ (1939), а после Другог светског рата: „Борба“ (1945–1950), „Наша књижевност“ (1946), „Књижевност“ (1948-1960), „Политика“ (1953–1975), „Књижевне новине“ (1961), „Дело“ (1961), „НИН“ (1962, 1968), „Позоришни живот“ (1964), „Вјесник“ (1965), „Сцена“ (1970-1978), „Позориште“ (1971), „Одјек“ (1974-1976), „Књижевна критика“ (1975), „Комунист“ (1975)… Током своје критичарске активности, а нарочито кад је био стални позоришни рецензент „Политике“, Ф. је био најцењенији и најчешће оспоравани представник наше позоришне критике. Проницљиви опсерватор завидне снаге, логичан, одговоран, недвосмислен и строг у оцени, многе појаве у нашој драмској литератури и позоришту поставио је на право место. Његове критике, у основи марксистичке, почивале су на основном ставу да се естетика позоришта не може издвојити из друштвеног живота у којем су и писци, и редитељи, и глумци, и публика, без резерве ангажовани. Редитељима је Ф. постављао високе захтеве, полазећи од постулата литерарног позоришта. У основи тог става је његово уверење да редитељ мора да има осећање за књижевну вредност и поуздан укус. Чак и у „најзначајнијим сценским бравурама“ дужан је да своју сценску машту потчини мисаоној и емоционалној структури дела. Легендарно строг у оцени глумачких промашаја, Ф. је умео да нађе зналачке речи дивљења за врхунска глумачка остварења и срдачну реч добродошлице за младе у чији је таленат веровао. Од глумаца је захтевао налажење мере између традиционалне реалистичке глуме и савремених стилизација и неопходну стилску хармонију целине – у којој би се сви индивидуални глумачки напори уклапали у заједнички тон представе. Полазну тачку у грађењу сваког лика видео је у тражењу аутентичних животних боја и истинитих људских акцената („без трунке представљачких амбиција“) – а као главно средство глумца истиче реч, чист, јасан и природан говор. Посматран у целини, Ф. је био критичар знатне културе и свестране обавештености. Марксист, с приступањем делу којем би често пристајао квалификатив „социолошко“, он је пролазио кроз све фазе развоја које је сâм живот на нашем тлу диктирао. Кад је требало, био је критичар задатка – и то су били његови слабији тренуци. Луцидног духа, са смислом за рационалну, логичну анализу, он је умео да буде и емотиван, показујући смисао за барокно неговану поетску метафору – и тада је давао пунију меру своје критичарске личности. По самопоуздању, отворености и „дужини даха“ да истраје на незахвалном месту хроничара дневног листа – нема му премца међу нашим позоришним критичарима после рата. Пишући о представама СНП (посебно истичемо приказе Песме, Страдије, Избирачице, Халелује) показао је изузетно разумевање специфичног духа и театарског стила ових остварења. У Стеријином позорју је био активно присутан више од две деценије: од 1959. је неколико пута био члан Оцењивачке комисије, од 1961. до смрти члан његовог Главног одбора, а од 1962. Управног па Извршног одбора; 1979. Позорје га је наградило „за изванредне заслуге на унапређивању домаће драмске уметности и позоришне културе“.
БИБЛ: Дени Дидро, Бгд 1946; Више и мање од живота, Бгд, I – 1955, II – 1961, III – 1963, IV – 1965, V – 1977; После представе, НСад 1978.
ЛИТ: П. Палавестра, Судбина критике, Млада култура, 1. IX 1955; Ш. Вучетић, Више и мање од живота, Република, 1955, бр. 11-12, с. 985-987; П. Џаџић, Ели Финци. Више или мање од живота, Дело, 1955, бр. 8, с. 527-532; Х. Клајн, Утисци о Финцијевим утисцима из позоришта, Савременик, 1956, бр. 1, с. 94-99; Ј. Кулунџић, Једна књига позоришних критика, Књижевност, 1956, бр. 2, с. 154-159; З. Петровић, Ели Финци – Више и мање од живота (II), Данас, 1961, бр. 16; З. Глушчевић, Ели Финци – Више и мање од живота, Књижевне новине, 12. I 1962; Т. Ладан, Е. Финци: Више и мање од живота, Телеграм, 19. III 1962; С. Леовац, Ели Финци – Више и мање од живота, II, Израз, Сарајево 1962, бр. 6, с. 626–628; Х. Клајн, О ауторитарности и аутокритичности и позоришној критици, Савременик, 1963, бр. 2, с. 118–132; Б. Хећимовић, Ели Финци и савремена казалишна критика, Република, 1964, бр. 1, с. 48; С. Селенић, Е. Финци – Више и мање од живота, Борба, 16. I 1966; Л. Павловић, Пред дјелом критичара, Одјек, 1977, бр. 2, с. 4–5; Н. Батушић, Критичарски инструментариј, Одјек, 1977, бр. 2, с. 5–6; Б. Драшковић, Скица за похвалу критици, Одјек, 1977, бр. 3, с. 6; Џ. Карахасан, Субјективитет и критичка свијест, Одјек, 1977, бр. 5, с. 12; П. Марјановић, Ново схватање позоришта, Политика, 9. IV 1977;Д. Михајловић, Позориште – свет немогућих могућности, Сцена, 1977, бр. 4, с. 111-112; Л. Дотлић, Снага воље и истрајности, Дневник, 31. I 1980; Б. Плеша, Опроштај с Елијем Финцијем, Сцена, 1980, бр. 3–4, с. 138–139.
П. М.