ФАВОРИТА (La Favorita) – опера у 4 чина. Музика: Гаетано Доницети. Либрето, по драми Ежена Скриба: А. Ројер и Г. Ваез. Прво извођење у Паризу, 2. XII 1840, у нашој земљи 7. II 1902. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у СНП 16. II 1965. Превео: Предраг Милошевић. – Рд. Е. Фрелих, дир. Л. Бута, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, к-граф И. Отрин, хорове спремио Е. Гвоздановић; В. Поповић (Алфонзо), М. Врчевић-Бута, М. Скендеровић (Леонора), А. Планиншек (Фернандо), М. Хаднађев, Р. Немет (Балтазар), Ф. Кнебл (Гаспар), О. Бручи, И. Давосир-Матановић (Инес), Е. Маријаш, А. Баранковска, В. Чебски, В. Јелкић (солисти у балетској сцени). – Изведено 5 пута, глед. 2234.

ЛИТ: В. У(рбан), Пријатно и распевано, Дневник, 16. II 1965; Ј. Шулхоф, Уверљив утисак, Дневник, 18. II 1965.

В. П.

ФАЗЛОВСКИ Вукосава – драмска глумица (Неготин, 1. XI 1915 – ?). Била је супруга глумца Фредија Фазловског (в). По неким изворима рођена је 13. VIII 1912. Завршила је пет разреда гимназије. Први пут је ступила на сцену као девојчица 1930. у трупи Николе Јоксимовића у Крагујевцу. Од 1933. до 1934. била је ангажована у трупи Роберта Матијевића, од 1934. до 1936. у НП у Бањој Луци, од 1936. до 1937. у дружини Боре Данитија, од 1. VIII 1937. до 31. VII 1933. у НПДб, затим у трупи Душана Животића, 1942. у ДНП у Панчеву, од 1944. до 1946. у Градском позоришту у Бгду, од 1946. до 1948. у НП у Пожаревцу, од 1948. до 1955. у НП у Титовом Ужицу, од 1955. у НП у Лесковцу, да би каријеру окончала у НП у Вршцу. Лепе појаве, искрена, непосредна и емотивна у доживљају, ефектна у драмском изразу, остварила је своју најлепшу меру у драмским и карактерним улогама.

УЛОГЕ: Сојка (Др), Др Ана Матес (Матура), Клара Телеки (Једна жена лаже), Тета Мали (Људи на санти).

Б. С. С.

ФАЗЛОВСКИ Фреди – драмски глумац (Горуша, срез Бугојно, 22. XII 1905 – Вршац, 2. XII 1969). Право му је име Асим Фазлибеговић. Још у гимназији припадао је напредној омладини, због чега је искључен из школе. Први пут је ступио на сцену 1923. у НП у Сарајеву. Г. 1924. је био ангажован у трупи Душана Животића, 1925. код Вукашина Биволаревића и Драгог Петровића, од 1925. до 1926. код Петра Христилића, од 1926. до 1927. код Николе Јоксимовића, од 1927. до 1929. у Градском позоришту у Лесковцу за управе Олге Илић и Петра Христилића, од 1930. до 1933. поново код Николе Јоксимовића, од 1933. до 1934. у трупи Роберта Матијевића, од 1934. до 1936. у НП у Бањој Луци, од 1936. до 1937. у трупи Боре Данитија, од 1. VIII 1937. до 31. VII 1938. је био члан НПДб, а затим поново код Душана Животића. Од 1944. до 1946. наступао је у Градском позоришту у Бгду, од 1946. до 1948. у НП у Пожаревцу, од 1948. до 1955. у НП у Титовом Ужицу, од 1955. у НП у Лесковцу и коначно у НП у Вршцу, где је остао до краја живота. Био је добар карактерни глумац, сав у брижљивој студији и психолошкој анализи ликова, често занимљив и нов у глумачком изразу. Супруга Вукосава (в) такође је била глумица.

УЛОГЕ: Велимир Павловић (Др), Петар Телеки (Једна жена лаже), Иванов (Васкрсење), Др Пенц (Матура), Др Куделка (Људи на санти), Свештеник (Слепи прозор).

Б. С. С.

ФАЈДИГА Маријан – диригент и пијанист (Љубљана, 1. X 1930 – Љубљана, 2012). У родном граду завршио је класичну гимназију, а потом, 1957, дипломирао на Музичкој академији на Одсеку за клавир (проф. Зора Зарник) и дириговање (проф. Данило Швара). Г. 1965. провео је извесно време на допунским студијама код Алојза Климе у Прагу. Од 1. IX 1954. до 26. IX 1957. био је корепетитор Опере СНГ у Љубљани, где је 1956. дебитовао као диригент са Линдипајтнеровим балетон Данина. У Опери СНП радио је као диригент од 1. IX 1958. до 28. II 1974, а од 16. I 1964. до 30. VI 1966. је, заједно са Р. Неметом, вршио и дужност директора Опере. Од 28. II 1974. ангажован је као диригент у Опери НП у Сарајеву. До одласка из НСада био је и стални диригент Новосадског камерног оркестра. Његов концертни репертоар веома је опсежан: Хајдн, Моцарт, Бетовен, Шуберт, Брамс, Римски-Корсаков, Чајковски, Дворжак, Сук, Гершвин, Прокофјев, Шкерјанц, Бручи и др. Као диригент гостовао је, поред многих места у Војводини, у Бгду, Згбу, Љубљани, Скопљу, Сегедину (Мађарска), Братислави и Прагу (ЧССР), Ровигу, Соренту и Каприју (Италија). Често је наступао и као пратилац на клавиру. Снимао је, као диригент и као пијанист, за радио-станице у НСаду, Љубљани и Трсту. Бавио се и компоновањем, претежно за клавир. Добитник је студентске Прешернове награде (за дириговање Фигарове женидбе) и Октобарске награде НСада (дириговање Крутњаве, 1969). Ф. је оперски и концертни диригент широке музичке културе, познавалац стилова у широком распону од барокне до савремене музике, гибак и прилагодљив у тој разноврсности. Превасходно склон камерном музицирању, остварио је запажене уметничке домете као тумач дела Росинија, Моцарта, Волф-Ферарија, али је са успехом дириговао и музику изразито драмског напона каква је у Сухоњевој опери Крутњава.

ДИРИГОВАЊА: Отмица из сераја, Фигарова женидба, Дон Жуан, Дон Пасквале, Лучија ди Ламермур, Љубавни напитак, Трубадур, Моћ судбине, Мадам Батерфлај, Боеми, Севиљски берберин, Чаробна виолина, Четири грубијана, Хофманове приче, Медијум, Анжелика, Тајни брак, Крутњава, Лабудово језеро, Ромео и Јулија (Прокофјев), Копелија.

ЛИТ: М. Логар, „Хофманове приче“, Дневник, 10. IV 1959; М. К(ујунџић), Репертоарско освежење, Дневник, 9. V 1959; В. П(оповић), Маријан Фајдига, Позориште, НСад, 1969, бр. 2, с. 3; Б. Рушкуц, Премијера у новосадској опери, Дневник, 11. I 1970; И. Рацков, „Трубадур“ од Ђ. Вердија, Руковет, Суботица, 1970, св. XVI, с. 255; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 66-67.

В. П.

ФАЛ Лео (Leo Fall) – анстријски композитор (Оломуц, 2. II 1873 – Беч, 16. IX 1925). Као син војног капелника рано је добио подуке из музике. Виолину је свирао већ као петогодишњак, а у четрнаестој се уписао на Конзерваторијум Gesellschaft der Musikfreunde у Бечу, где су му учитељи били Роберт и Јохан Фуш. Каријеру је започео 1895. као позоришни диригент у Хамбургу, а затим је радио у Келну и Берлину. Од 1906. је живео у Бечу и бавио се искључиво компоновањем. Написао је 20 оперета, 3 опере, 1 музичку комедију, већи број валцера и других инструменталних композиија. У свет оперетске музике ушао је оперетом Бунтовник (Der Rebell), која је после извесног времена, темељно прерађена, добила нов нослов Драги Августин (Der liebe Augustin). Светску славу донеле су му оперете: Доларска принцеза (Die Dollarprinzessin), Разведена жена (Die geschiedene Frau), Стамбулска ружа (Die Rose von Stambul) и Мадам Помпадур (Madame Pompadour). Такође су биле познате и оперете: Сирена (Die Sirene), Царица (Die Kaiserin), Шпански славуј (Die Spanische Nachtigall), Руже са Флориде (Rosen aus Floridav) и Улична певачица (Die Strassensängerin). У његовим делима долазе до изражаја мелодијска инвенција, грациозност, укус и добра инструментација. Свежина и шарм његових мелодија, чисто и непосредно тонско изражавање и стално присутна, потцртавајућа улога оркестра дали су најбољим Ф. делима непролазну вредност. Нека од њих спадају међу најуспелија која је дала посткласична, друга епоха бечке оперете. Уз Ф. Лехара (в) и О. Штрауса (в) Ф. је својим стваралаштвом знатно допринео даљем развоју и успеху бечке оперете на почетку XX века. У СНП су на репертоару била следећа дела овог композитора: Доларска принцеза, Разведена жена, Стамбулска ружа и Мадам Помпадур.

М. Х.

ФАЛЕНА Уго (Ugo Falena) – италијански драмски писац, позоришни критичар и филмски редитељ и сценарист (Рим, 25. IV 1875 – Рим, 20. IX 1931). Од сезоне 1907/08. радио је као секретар а потом директор позоришне трупе „Stabile Romana“. Био је критичар у листу „Римски народ“ (1920-1921). Његове многобројне комедије (модерна обрада традиционалних тема) брзо су постизале успех код широке публике: Јаковљев сан (Il Sogno di Giacobbe, 1900), Јоланда из Савоје (Iolanda di Savoiav, 1900), Мртви (I Morti, 1906), Орао (L’Aquila, 1916), Дон Ђовани (Don Giovanni, 1922), Добри лопов (Il Buon ladrone, 1925 Последњи лорд (Il Piccolo Lord / L’ Ultimo Lord, 1925), Демостенова освета (La Vendetta di Demostene, 1930), Диоген без лампе (Diogene senza lanterna, 1934) и друге. Од 1909. се са успехом бавио филмском режијом и писањем филмских сценарија. У СНП је 1932. изведена његова комедија Последњи лорд.

В. В.

ФАМИЛИЈА СОФРОНИЈА А. КИРИЋА – позоришни комад у два дела (16 слика). Према текстовима романа, приповедака, мемоара, чланака и писама Јакова Игњатовића за новосадску сцену написао Димитрије Ђурковић.

Праизвођење у СНП 8. II 1966. у НСаду. – Рд. Д. Ђурковић, пом. рд. Ј. Бјели, сц. В. Маренић, к. г., к. Б. Јовановић, музички сарадник Д. Стулар, к-граф И. Отрин; П. Вртипрашки (Софра Кирић), С. Тошић (Сока), Ј. Бјели (Катица), М. Адамовић (Ленка), С. Утјешановић (Пелагија), С. Шалајић (Шамика), Ђ. Јелисић (Пера), Л. Богдановић (Чамча), С. Јовановић (Кречар), И. Хајтл (Полачек), Ф. Тапавички (Млади Полачек), Д. Синовчић-Брковић (Матилда), А. Веснић (Лујза), Љ. Раваси (Фрау Лујза Свирак), К. Мартинов (Мими), С. Перић-Нешић (Госпођа Соколовић), М. Бањац (Јуца), Н. Шалајић (Сестра Јуцина), М. Кљаић-Радаковић (Душанка Милеуснић), Б. Микоњић-Зотовић (Лепи Миливој), Д. Милосављевић Гула (Нестор Профит), П. Петковић (Молер), В. Матић (Лепи голаћ), Т. Плескоњић (Голаћ са гитаром), Д. Колесар (Милан), Драгиша Шокица (Раша), И. Душановић (Проводаџика), М. Милићевић (Сервијанац), Н. Митић (Бубњар), З. Ђуришић, З. Кримшамхалов, А. Вукајловић, Ј. Тот, А. Тот, К. Ладик (Шамикине девојке), П. Сел, Т. Јовић, Ј. Мишковић, М. Пашти, Р. Главина, В. Вртипрашки, М. Павлов, З. Симоновић, И. Андрејевић (Мађари, Слуге, Кавалири). Учествује и Октет Опере СНП (Д. Цветковић, Д. Николић,
П. Микалачки, Ј. Сремчевић, Р. Миловановић, С. Матановић, Д. Шатрић, Ђ. Молдовановић). – Изведено 22 пута, глед, 10.461.

БИБЛ: Јаков Игњатовић, Одабрана дела I-VIII, НСад 1948-1953; Јаков Игњатовић, Мемоари, НСад 1953; Јаков Игњатовић – Димитрије Ђурковић, Фамилија Софронија А. Кирића, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1217.

ЛИТ: М. Кујунџић, На недовршеном путу, Дневник, 10. II 1966; Ђ. Ђурђевић, Усковитлане сценске визије, Борба, 10. II 1966; М. Харпањ, Тражење и резултати, Индекс, 22. II 1966; Ј. Киригин, Све даље од стварности, Комунист, 19. V 1966; В. Стаменковић, Продор савремености, НИН, 22. V 1966; М. Радоњић, Горки хир уместо монотоне туге, Сцена, 1966, књ. II, с. 208-210; А. Стипчевић, Једанаесто Стеријино позорје, Република, 1966, бр. 7-8, с. 307-309.

М. Р.

ФАНИ И ЊЕНА ПОСЛУГА (Fanny and the servant problem) – комад у 3 чина. Написао: Џером Клапка Џером. Прво извођење у Лондону, 14. X 1908, у нашој земљи 15. X 1927. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп 21. I 1931. у НСаду. Превео: Иво Шрепел. – Рд. Т. Танхофер, сц. Ђ. Петровић; М. Аћимовић (Мартин Бенет), М. Ајваз (Џорџ), Б. Дрнић (Вернон), Т. Стојковић (Др Фримантл), И. Лајтнер (Ернест), И. Танхофер (Фани), Л. Јовановићка (Мис Ветрел старија), Р. Кранчевићка (Мис Ветрел млађа), А. Аћимовићка (Госпођа Бенет), И. Веселиновићка (Хонориа), В. Долинај (Енглеска герла), Ј. Вујићка (Аустралијска герла), С. Кос (Ирска герла), М. Михлова (Малајска герла). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: А-м, Џ. Џером: „Фани и њена послуга“, Југословенски дневник, 1931, бр. 276, с. 5; Др Ј., „Фани и њена послуга“, Нови Сад, 1931, бр. 43, с. 3; А-м, Фани и њена послуга, Позоришни лист, 1931, бр. 3, с. 1-2; В-ћ, Гостовање новосадско-осјечког позоришта у Сомбору, Глас народа, Сомбор, 1931, бр. 43, с. 6; А. П., Наше народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1932, бр. 27, с. 2.

В. В.

ФАНТАСТИЧНА СИМФОНИЈА (La Symphonie fantastique) – балет у 5 слика. Музика: Ектор Берлиоз. Либрето: Леонид Мјасин. Прво извођење у Лондону, у Краљевској опери Ковент Гарден, 24. VII 1936, у нашој земљи 8. IV 1944. у НП у Бгду.
Прво извођење у СНП 16. VI 1970. у НСаду (са једночиним балетом Ноћ на прузи). – Рд. и к-граф Б. Тонин, дир. М. Јагушт, сц. М. Михајловић и Б. Петровић, к. С. Јатић и Б. Тонин; Е. Марјаш-Брзић, А. Арабиен (Вољена драга), Б. Тонин (Млади музичар), Н. Бикицки, П. Сван, М. Девић, Д. Моцић, Н. Узелац, М. Жилић (Сањарења страсти, Сцена у пољу), М. Бошковић, Б. Максић, В. Јелкић, Ж. Новков, В. Поповић, И. Љубојев (Сањарења страсти), Ј. Прокић, И. Игњатовић (Сцена у пољу), ансамбл (На балу, Вештичје сéло), С. Стојадиновић и женски ансамбл (Пут на губилиште). – Изведено 14 пута, глед. 10.203.

ЛИТ: С. Илић, Фантастична симфонија, Индекс, 1970, бр. 196, с. 6.

Љ. М.

ФАНТАСТИЧНИ ДУЋАН (La Boutique fantastique) – балет у 1 чину. Музика: Ђоакино Росини, у аранжману и оркестрацији Оторина Респигија. Либрето: Леонид Фјодорович Мјасин. Прво извођење у театру „Алхамбра“ у Лондону (Руски балет Ђагиљева), 5. VI 1919, у нашој земљи 16. VI 1957. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у СНП 7. V 1959. у НСаду (са једночиним балетима Шпански капричо и Велеградске варијације). – Рд. и к-граф. Ј. Вајс-Беложански, дир. М. Фајдига, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић; П. Јерант (Продавац), А. Пундов, Б. Николај (Помоћници), О. Радоњић (Чистачица, Кан-Кан), В. Сремачки (Чистачица, Куче), Ј. Палашти (Енглескиња, Кан-Кан), Б. Ковачевић (Енглескиња), Љ. Костина (Францускиња), С. Штрасбергер, Б. Талевски, Б. Сибер (Руски пар са дететом), М. Плавшић, С. Балаћ (Шкотланђани), А. Вујичин (Сан, Кан-Кан), М. Тапавица (Балерина, Кан-Кан), С. Хатвагнер (Саобраћајац, Кан-Кан), М. Матић (Дадиља, Куче), Р. Бозо, Ж. Новков, В. Чебски (Карте), Н. Маринковић (Карте, Кан-Кан), Ј. Михајловић, Ј. Прокић, Ф. Хајек (Наполитанци), Б. Тителац (Дама у шеширу), И. Игњатовић (Беба), Ј. Андрејев, Ж. Миленковић, М. Месаровић (Руска тројка), Ј. Прокић, Ј. Михајловић, В. Јелкић (Кан-Кан, Лутке). – Изведено 15 пута, глед. 5416.

ЛИТ: Др А. М., Оперски циклус код нас, Зрењанин, 6. VI 1959; С. М., Две премијере у Позоришту – „Женидба председника кућног савета“ Драшка Шаљића и „Фантастични дућан“ Росини-Респига, Дневник, 28. XII 1959.

Љ. М.