ТИТО И СНП. У жељи да заједнички обележе 100-годишњице свога постојања и рада, представници наших двају најстаријих позоришта – СНП и ХНК из Згба – обратили су се председнику Републике Јосипу Брозу Титу молбом да се прихвати покровитељства овог јубилеја. Т.  је 28. X 1960. у Бгду примио делегације оба братска позоришта и са задовољством прихватио да буде покровитељ прославе. Делегације су предводили управник СНП Милош Хаџић и интендант ХНК Душан Роксандић. Том приликом договорено је да Т. присуствује представама ових двају позоришта током њиховог гостовања, организованог у поводу јубилеја, у Бгду. Тако је 7. II 1961. у НП у Бгду председник присуствовао представи Избирачице Косте Трифковића, у режији Боривоја Ханауске и Димитрија Ђурковића. Први пут у НСаду, у СНП, у дворани Дома културе у којој  је Позориште тада радило, Т.  је 30. V 1970. присуствовао представи Село Сакуле, а у Банату Зорана Петровића, у драматизацији и режији Димитрија Ђурковића, изведеној у оквиру програма XV Југословенских позоришних игара. Најзад, 14. XI 1975. Т.  је у СНП присуствовао извођењу сценског ораторијума Јама Николе Херцигоње, према истоименој поеми Ивана Горана Ковачића, у режији Дејана Миладиновића. Тада му је управник Хаџић уручио највише одличје СНП – Златну медаљу „Јован Ђорђевић“. У поводу 100-годишњице постојања и рада СНП је Указом председника Републике одликовано Орденом заслуга за народ са златном звездом. Орден је на свечаној академији, одржаној 18. XI 1961. у НСаду, у име председника Т. уручио Крсте Црвенковски, члан Савезног извршног већа. Поводом Т. смрти, у СНП је, у Дому културе, 5. V 1980. одржана комеморација на којој је говорио бивши управник Милош Хаџић.

М. Р.

ТИЦ Фр. (Fr. Titz) – немачки драмски писац. По француском оригиналу прерадио је једночини комад Излечен је, који је у СНП премијерно изведен 1884, а игран је и под називом Он је излечен.

ТИШИНА ШУМА – драма у три чина. Написао: Жика Гавриловић.

Праизвођење у СНП 15. III 1958. у НСаду. – Рд. Д. Ђурковић, пом. рд. Б. Веснић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; Љ. Ковачевић (Радоје), Д. Синовчић-Брковић (Милена), Д. Колесар (Грешник), В. Љубичић (Лука), Ђ. Јелисић (Жилавко), М. Тошић (Чобанин). – Изведено 1 пут, глед. 519 (после „затвореног“ извођења, које је требало да буде претпремијера, представа је из политичких разлога скинута са репертоара).

БИБЛ: Жика Гавриловић, Тишина шума, драма у три чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 795.

М. Р.

ТОВАРИШЧ (Tovaritch) – комедија у 4 чина. Написао: Жак Дивал. Прво извођење у Паризу, 13. X 1933, у нашој земљи 5. II 1934. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 20. IX 1934. у НСаду. Превео: Јован Јеремић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. М. Рајчевић, сц. А. Кумрић; М. Андрић (Кнез Уратијев), К. Рајчевићка (Кнегиња Уратијева), Н. Стојановић (Банкар), Р. Ферари (Фернанда), Р. Петровићева (Хелена), Г. Николић (Жорж), М. Рајчевић (Гороченко), Б. Костићева (Леди Кериган), З. Николићка (Аугустина), Е. Казазовић (Мартло), Р. Павићевић (Портир). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у НПДб 30. V 1936. у Петровграду. – Рд. Р. Динуловић; Б. Ђорђевић (Кнез Уратијев), Л. Ђорђевићка (Кнегиња Уратијева), С. Колашинац (Шарл), И. Петри (Фернанда), С. Јанићијевић (Жорж), Милена Петровићева (Хелена), М. Вујновић (Гороченко), М. Живковић (Господин Дибијев), М. Јовановићева (Госпођица Дибијев), Ј. Краснићева (Леди Кериган), М. Мирковић (Џими), Мица Петровићева (Лујза), О. Спиридоновићева (Млада девојчица од „Каролине“), Л. Јовановић (Мартло). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: Сведин (С. Динчић), Премијера „Товаришч“-а од Жака Дивала, Југословенски дневник, 1934, бр. 176, с. 4; th, „Towarischtsch“ von Jacques Deval, Deutsches Volksblatt, 1934, бр. 4466, с. 6; С. Фишлер, „Товаришч“ у извођењу Бановинског позоришта (у Петровграду), Дан, 1936, бр. 130, с. 7.

В. В.

ТОДОРОВ Милан – писац (Банатско Аранђелово, 9. IX 1951 –). Дипломирао је 1976. југословенску са светском књижевношћу на Филозофском факултету у НСаду. Писао је и уређивао рубрике сатире у студентским и омладинским листовима. Пре окончања студија, запослио се као новинар, а касније је био уредник, директор Радио НСада, директор Телевизије НСад, а затим и генерални директор Радио телевизије НСад. Оставши без посла због својих пропалих политичких уверења, опробао се као менаџер за продају. Пише сатиричне приче, афоризме и класичне приповетке. Превођен је на многе светске језике и заступљен у релевантним српским и светским антологијама сатире. Објављује афоризме, прозу, поезију и књижевне критике у београдским и новосадским књижевним часописима. Заступљен је у многим антологијама сатире од националног значаја на српском, енглеском, пољском, руском, румунском, италијанском, грчком, француском, словеначком, македонском, бугарском и немачком језику. Био је члан критичарског жирија Вечерњих новости за награду „Меша Селимовић“ 2018, коаутор је ТВ кабареа приказане на ТВ НСад Тикваријум 1985. и косценариста за тв филм приказан на ТВ НСад На лепом плавом Дунаву 2000. Члан је Удружења књижевника Србије. Добитник је многих признања: награда „Радоје Домановић“ листа ЈЕЖ са сатиричну причу 1978; награда „Радоје Домановић“ за књигу афоризама Острво без блага 2003; награда „Ђорђе Фишер“ Друштва књижевника Војводине 2007; награда „Чивијаде“ у Шабцу за најбољу сатиричну причу 2009; награда Фестивала сатире „Бијели Павле“ у Даниловграду за најбољи афоризам 2009; награда „Вуко Безаревић“ у Пљевљима за најбољу необјављену сатиричну причу 2009; награда у Панчеву за најбољи еколошки афоризам 2010; награда на Златибору за најбоље еротске афоризме 2010; награда Сатира феста у Бгду за најбољу сатиричну причу 2010; награда „Вук Глигоријевић“ Сатира феста У Бгду за најбољи афризам 2011; награда ТИПАР на Данима хумора и сатире у Пљевљима за најбољу књигу хумористичко сатиричког садржаја на просторима бивше СФРЈ 2012; награда у Чајетини за афоризам посвећен Олимпијади у Лондону 2012; Међународна награда за књижевност „Хаџи Најман“ у Либану 2014; награда за најбољу кратку причу на Фестивалу кратке сатиричне приче у Београду, 2018. У СНП изведено Кунинско лето 1985.

БИБЛ: књиге прича: Ухом за крухом, МС, НСад 1976; Безброј наших живота, Бак, Београд 2011; Не могу овде да дочекам јутро, Архипелаг, Бгд 2014; романи: Лек против смрти, Чаробна књига, Бгд 2016; Редослед једноставних ствари, Чаробна књига, Бгд 2017; драма: Кунинско лето, Српско народно позориште, НСад 1985/86; збирке песама: Боца под притиском, 1980; Претакани Срби 2009; књиге афоризама: Црвени и плави, 1981, Сиротињска забава, 1990, Острво без блага, 2003; Покори се и почни која је проглашена најбољом књигом афоризама која је објављена на српском говорном подручју 2013; ТВ драма: Шпански ветар са сиром, ТВ НСад 1979; Радио драме: Поздрав из Аустралије, 1981; Кунинско лето, 1984; Принц од монокла, 1982.

М. Л.

ТОДОРОВИЋ Владета – драмски глумац (Гривац, Шумадија, 21. IX 1919 – Смедерево, 5. VI 1941). Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију 1938. у Крагујевцу, где је матурирао 1939, када је постао ванредни студент Правног факултета у Бгду. Глумом се, аматерски, почео бавити као ученик виших разреда гимназије наступајући са крагујевачким дилетантима. Професионални глумац (почетник) постао је 1. I 1939, за време гостовања НПДбС у Крагујевцу, и у овој трупи је остао до 6. IV 1941. Живахне природе, даровит, сналажљив и веома симпатичне сценске појаве, играо је низ епизодних улога којима је требало да прокрчи себи пут у истакнутији, значајнији репертоар. У томе га је прекинула трагична погибија приликом експлозије муниције у Смедереву.

УЛОГЕ: Први официр (Бела гарда), Ордонанс (Каплар Милоје), Кемницер (Последњи плес), Један господин (На шестом спрату),  Сценариста (Уметници), Други фотограф (Јунак).

ЛИТ: А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4; М. Вулетић, Експлозија муниције у Смедеревској тврђави, Смедерево 1971.

Л. Д.

ТОДОРОВИЋ Пера – политичар, публициста и књижевник, преводилац са руског и француског (Водице код Смедерева, 2. V 1852 – Београд, 24. X 1907). Учио је гимназију у Бгду и трговачку школу у Пешти. У Цириху, где је студирао педагогију, упознао се са руском револуционарном емиграцијом, па је друговао и са Бакуњиним. Вративши се у Србију, постао је следбеник идеја Светозара Марковића и упустио се у сарадњу са његовим листовима. Уређивао је први социјалистички часопис код нас – „Рад“. У Крагујевцу је 15. II 1876. организовао манифестацију поводом победе социјалиста на општинским изборима – тзв. „Црвени барјак“. Као добровољац храбро се борио против Турака. Накнадно осуђен због „Црвеног барјака“, побегао је у НСад, где је издавао социјалистички оријентисан часопис „Стража“, што га је приморало да поново бежи, овог пута у Париз. Када је помилован (1881) вратио у Србију, где је одмах прионуо да организује Радикалну странку. Г. 1883. био је затворен због Тимочке буне; 1886. краљ Милан Обреновић га је ослободио и понудио му савез са Напредњачком странком. Радикали су тај савез одбили а Т., који га је прихватио, сматрали за отпадника. Једно време је радио као комесар Народне банке, па као начелник Министарства привреде. Потом се посветио искључиво публицистици и књижевном раду. Сем поменутих, издавао је и листове „Радикал“, „Мале новине“ и „Огледало“. Важио је за једног од најбољих српских новинара свога доба; био је вешт и оштар полемичар и памфлетист. На пољу књижевности – писао је историјске романе и чланке о руским реалистима. Борећи се против романтизма, а за реализам у српској књижевности, страсно је пропагирао естетичку мисао руских револуционарних демократа – Чернишевског, Доброљубова и Писарева, а у Њекрасову, Шчедрину и Михајловском видео је њихове наследнике. Стваралаштво Гогоља, Тургењева и Шчедрина препоручивао је као парадигму за српску књижевност. У том циљу је и сам преводио Гогоља и Тургењева. Гогољев Ревизор је у Т. преводу први пут изведен у СНП 6. III 1904. у Сомбору. У овом, незнатно коригованом, преводу Ревизор је извођен и после Другог светског рата.

БИБЛ: Никола Гогољ, Ревизор, прев. П. Т., НСад 1880; И. С. Тургењев, Новина, прев. П. Т., НСад 1878; Дневник једног добровољца, Бгд 1881; Уништење естетике (по Чернишевском и Писареву), Бгд 1882; Живот и трулеж, Бгд 1882; Силазак с престола, Бгд 1889; Смрт Карађорђева, Бгд 1928.

ЛИТ: Х. О. (Л. Пачу), Ревизор, шаљива игра у пет чинова, Стража, фебруар 1879, с. 315-319; М. Иванић, Помен Гогољу о педесетогодишњици његове смрти, Нова искра, 1902, бр. 4, с. 151-155; С. Јовановић, Пера Тодоровић, Бгд 1908; Д. Николајевић, предговор роману Смрт Карађорђева, Бгд 1928; В. Нинчић, Пера Тодоровић, Бгд 1956; В. Вулетић, Светозар Марковић и руски револуционарни демократи, НСад 1964; В. Калезић, Негаторски дух Пере Тодоровића, у: Критички спорови, НСад 1969, с. 15-31; В. Вулетић, Н. В. Гогољ и српска књижевна оријентација пре једног века, Зборник Матице српске за славистику, 1976, бр. 10, с. 27-61; Л. Перовић, Пера Тодоровић, Бгд 1983.

Б. Кс

ТОДОРОВСКА Радмила – оперска певачица, сопран (Битољ, 2. II 1936 – ). Завршила је Музичку академију у Бгду у класи Николе Цвејића. На сцени је дебитовала 1960. као Краљица ноћи у Чаробној фрули у Сарајевској опери; отада је непрекидно члан сарајевског НП, са прекидом од 1963. до 1965, када је била ангажована у Београдској опери. Гостовала је широм Југославије, у Бугарској, Румунији, СССР и Аустрији. У СНП је наступила као Ђилда у Риголету 20. IV 1969, Абигаила у Набуку 23. X 1970, Виолета у Травијати 27. XII 1970. и као Норма у истоименој опери 22. XII 1973. и 21. III 1974. Сопран великог опсега, мек али продоран и гибак, Т. је са успехом тумачила изузетно широк круг улога од лирско-колоратурних (Ђилда, Розина, Виолета, Лучија ди Ламермур) до изразито драмских (Турандот, Тоска, Леонора у Трубадуру и друге).

ЛИТ: В. П(оповић), Две одличне гошће на сцени СНП-а, Позориште, НСад, 1974, бр. 5, с. 19.

В. П.

ТОДОСИЋ Зорка – глумица (НСад, 31. III 1863 – Београд, 28. XII 1936). Родитељи су јој били глумци Љубица (в) и Димитрије Коларовић (в), те је и она, под девојачким презименом, наступала на сцени СНП још као дете (од 1871. до 1875). Од марта 1878. била је чланица НП у Бгду до 1880, када се удала за благајника Штедионице у Земуну Милана Теодосијевића, који се убрзо тешко разболео и Т. га је до 1886. дворила једва покретног. Позоришту се вратила 1886, после мужевљеве смрти, и (под мало модификованим презименом) на сцени НП у Бгду остварила блиставу глумачку и певачку каријеру. Г. 1913. принудно је пензионисана јер су се код ње неизбежно примећивали знаци тешког душевног обољења, које је затим толико узело маха да је остатак живота провела без икакве свести о себи и потпуно заборављена од публике. 25-годишњицу глумовања је прославила 7. II 1908. у Бгду као Игуманија у комаду Мамзел Нитуш. Као чланица НП у Бгду често је гостовала у СНП.

УЛОГЕ: Ката Горопад (Риђокоса), Босиљка (Сеоска лола), Клементина (Цезаров тестамент), Биорка (Врачара), Аделина (Наше жене), Гђа Бонивар (Дупла пуница), Марта (Луда посла), Павлија (Ђидо), Шебовица (Фромон и Рислер), Игуманија (Мамзел Нитуш).

ЛИТ: Побратим (Д. Петровић), Српско народно позориште у Суботици, Браник, 1892, бр. 51, с. 3; Ј. Хр(аниловић), „Цезаров тестаменат“, Браник, 1896, бр. 28, с. 1; А-м, Театар – Гостовање једне пјевачице на нашој позорници, Slavonische Presse, Осијек, 28. XII 1899; А-м, У петак је приказана „Дупла пуница“, Застава, 5. III 1900; -а, У недељу 16. дец. приказан је „Нитуш“, Застава, 20. XII 1901; А-м, Прослава 25-годишњице Зорке Теодосијевићке, Застава, 4. II 1908; М. Грол, Зорка Тодосић (1864–1936), Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 123-136; Л. Дотлић, 17 чланова славне глумачке династије, Позориште, НСад, 1971, бр. 6, с. 13; Л. Дотлић, Успутне белешке из позоришне прошлости. – Када је рођена Зорка Тодосић?, Позориште, НСад 1972, бр. 4, с. 17.

В. В.

ТОДОСИЋ Јанко – глумац (Брђани, чачански округ, 1855 – Београд, 14/27. VIII 1902). Први пут је, по свој прилици, на сцену ступио у путујућој дружини Ђорђа Пелеша 1879, а затим је био члан путујућих позоришта Фотија Иличића (1880-1882) и Ђуре Протића (1882-1893). Новембра 1893. ангажован је у СНП у НСаду, у којем је остао до смрти, последње две сезоне све више одсуствујући са сцене због болести. Обдарен природним преимућствима – појавом и звучним музикалним гласом, интелигентан, озбиљан и радан, он се у путујућем периоду бавио режијом и играо најистакнутије улоге љубавника и хероја у сентименталним грађанским комадима и романтичарској историјској драми, наступајући упоредо и у музичком репертоару. Доласком у СНП усмерио се на карактерне, често епизодне ликове, показујући нарочити смисао за салонске сметењаке и бонвиване. Његова глума се одликовала обиљем живописних и пластичних детаља у оквиру умереног, реалистичког сценског израза. Г. 1901. је тешко оболео и после две операције у Будимпешти преминуо је у београдској Државној болници. Из брака са глумицом Мартом Т. (в) имао је четворо деце, од којих је кћи Милена такође била глумица.

УЛОГЕ: Лауш (Вечити закон), Де Сен Реол (Досадан свет), Осман беј (Краљевић Марко и Арапин), Стева (Јабука), Соланио (Млетачки трговац), Андрија Попради (Господска сиротиња), Ивица (Балканска царица), Оскар Шаплу (Нервозне жене), Лекар (Галеото), Макса Јовић (Женска влада), Пол Бодар (Булинарови), Бевалан (Роман сиромашног младића), Розенкранц (Хамлет), Батрић (Слободарка), Барон Обертал (Психе), Влахо (Завет), Макса (Циганин), Кмет цигански (Врачара), Канонви (Мадам Сан Жен), Дон Лоренсо Тристан (Мрља која чисти), Мартин Дембелић (Женидба на пробу), Тривун (Девојачка клетва), Петар Марић (Ретка срећа), Херберт (Крив), Анри Дивал (Дупла пуница), Сељак (Јованчини сватови), Лекар (Јеврејин из Пољске), Ханс Вернер (Задушне жене), Ернесто (Сестре), Јов (Лажни цар Димитрије), Ђурђе Дејанов (Дојчин Петар), Стева Грабић (Честитам), Риста (Саћурица и шубара), Јаснић (Рат у мирно доба), Флотвел (Распикућа), Козински (Разбојници), Едгар (Краљ Лир), Виње (Присни пријатељи), Свистунов (Чикина кућа), Исидор (Цезаров тестамент), Чавлић (Јасмина и Ирена), Шантрен (Женски прилатељ).

ЛИТ: А-м, О приказаном комаду, први пут, „Господска сиротиња“, Стража, НСад, 1895, бр. 23, с. 2; Ј. Грчић, Балканска царица, Позориште, НСад, 1895, бр. 38, с. 149-151; С., Српско народно позориште – „Женска влада“, Застава, 1896, бр. 9, с. 3; С., Нервозне жене, Позориште, НСад, 1896, бр. 26, с. 102-103; Ј. Хр(аниловић), „Булинарови“, комедија водвиљ у три чина, написали Морис Ордоно, Албен Валабрег и Анри Керул, Браник, 1896, бр. 12, с. 2; Ј. Хр(аниловић), Завет, Позориште, НСад, 1898, бр. 12, с. 58-59; А-м, „Присни пријатељи“, шаљива игра од Викторијена Сардуа, Браник, 1898, бр. 62, с. 3; А-м, „Лажни цар Димитрије“, историјска трагедија у 5 чинова од Ф. Шилера коју је допунио Хајнрих Лаубе, Браник, 1898, бр. 69, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Сестре, Позориште, НСад, 1898, бр. 40, с. 176; А-м, У уторак 17. о. м. гледали смо „Психе“, Србадија, Велика Кикинда, 1898, бр. 64, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Мрља која чисти“, Позориште, НСад, 1900, бр. 18, с. 70-71; С., Краљ Лир, Позориште, НСад, 1900, бр. 38, с. 151; А-м, Вест о смрти Јанка Тодосића, Застава, 1902, бр. 182, с. 3; А-м, Јанко Тодосић, Позориште, НСад, 1902, бр. 28, с. 194.

С. Ј.