ТЕЛЕЧКИ Лаза – драмски глумац (Кумане, Банат, 4. VIII 1839 – Нови Сад, 10. V 1873). Његов отац Стеван био је општински бележник, а мати Марија домаћица. Сестра Љубица Телечки-Новаковић (в) такође је била глумица, као и супруга Анка (в); ћерка му је Даница Бандић (в), дечји и драмски писац, а унуци глумци Милан и Милица Бандић. Основну школу завршио је у родном селу, а првих пет разреда гимназије, од 1852, у Сремским Карловцима. Гимназијско школовање довршио је у Винковцима. Затим је у Будиму завршио припремну техничку школу, а после тога једну г. је студирао на Политехничком факултету у Прагу. Због сиромаштва је прекинуо студије, дошао у НСад и запослио се као писар у адвокатској канцеларији Светозара Милетића (в). Када се после 7. IV 1862. из СНП повукао дотадашњи привремени редитељ Димитрије Михајловић (в), у српску народну позоришну дружину уведен је, иницијативом Ј. Ђорђевића (в) и вероватно уз сагласност Св. Милетића, 23-огодишњи Т. Он је 10. VI 1862. први пут наступио на сцени, у НСаду, у улози Авакума у представи Боље је умети него имати. За редовног члана, међутим, ангажован је тек 15. VII 1862; већ 8. X исте г. постављен је за привременог, а 17. II 1863. за сталног редитеља, у којем својству је и руководио позоришном дружином на гостовањима у организационим и финансијско-материјалним пословима. На седници УО ДСНП, одржаној 10. I 1864, на којој је Ј. Ђорђевић изабран за управитеља, Т. је на свој захтев ослобођен дужности руководиоца дружине а потврђен у звању сталног редитеља; функцију управитељевог заменика Ђорђевић је тада био поверио П. Маринковићу (в). Почетком 1865. неки чланови ДСНП, опозиционо расположени према Ђорђевићу, намеравали су да Т. кандидују за управника СНП, али до тога ипак није дошло. Пре истека сезоне 1864/65, заједно са сестром Љубицом, напустио је СНП. Отада до поткрај 1865. био је запослен у Вуковару као жупанијски писар; на самом почетку 1866. вратио се у НСад и од Е. Чакре преузео уредништво „Комарца“ (верујући, ваљда, да ће га моћи усмерити у другом правцу од онога којим су га после Ј. Ј. Змаја водили Милетићеви противници), али је овај посао убрзо напустио и отишао у Елемир код своје родбине. Почетком августа 1866. поново се нашао у СНП и већ 16. VIII изашао пред новосадску публику као Жарковић у Старом кованџији и Панта у Шарану. Октобра 1868. није прешао са Ђорђевићем и групом новосадских глумаца у Бгд; он се на стечај (конкурс) тамошњег Позоришта није ни пријавио. Пошто А. Хаџић није могао више времена да проводи са дружином ван НСада, 12. III 1869. поверио му је редитељство за драме, Д. Ружићу за комедије и конверзационе комаде, а економске послове П. Маринковићу. Средином марта 1869. Т. је гостовао у НП у Бгду у улози Акторовића у комаду Ћушка пошто-пото, а октобра исте г. у ХНК у Згбу – као Рудолф II у Магелони, затим као Танасије у једночинки Он није љубоморан и у улози Шајлока у Млетачком трговцу. Крајем октобра 1870. прешао је у НП у Бгду; фебруара 1871. био је на челу побуњених београдских глумаца против управника Ђорђа Малетића (в) и његових драстичних „Правила за глумачко особље“ и због тога је био отпуштен, али је после седмодневног глумачког штрајка враћен у ангажман а „Правила“ су била повучена. Не желећи даље да ради под Малетићевом управом, од 17. VIII 1871. био је члан ХНК у Згбу, где је 30. XII 1871. тумачио насловну улогу у Шекспировом Магбету. УО ДСНП је, међутим, на његову молбу, 10. III 1872. одлучио да га врати у СНП, али се Т. у представама новосадског Позоришта појавио тек почетком маја, за време гостовања дружине у Вуковару, као Спира Грабић у представи Честитам. С њиме је у српску народну позоришну дружину тада као глумица дошла и његова жена Ана. Приликом договора о повратку, већ начетог здравља, тражио је од УО да не наступа у представама које се држе у „арени“, односно напољу, на отвореном простору, и да има шест недеља ферија, али му захтеви нису прихваћени. Оправданост те његове молбе убрзо се показала: с јесени 1872. туберкулоза га је оборила у постељу и он се дуго није појављивао на сцени; у новосадској сезони СНП, која је почела 10. XII 1872, а завршила се 19. IV 1873, Т. је само двапут наступио у представама – устао је из болесничке постеље да 26. I 1873. одигра улогу Камуфлеа у Шољи теја и 15. II да одигра Нону Пурила у представи Ни бригеша. Почетком марта подигао је плату за три месеца унапред и обилазио бањска лечилишта тражећи лека својој болести, а на захтев чланова дружине приређено је 8. IV 1873. и концертно вече у његову корист; ускоро је вест о Т. смрти затекла трупу на гостовању у Белој Цркви. Искрени родољуб, задојен слободарским и демократским идејама, Т. је био члан и сарадник Уједињене омладине српске и активно учествовао у њеним манифестацијама. На првој омладинској скупштини, 1866, била је запажена његова полемика са Јованом Бошковићем о репертоару СНП и избору комада које треба преводити. Између осталог, он је и један од оснивача огранка Омладине – Српске певачке заједнице, установљене у Вршцу 1869. Био је привржени Милетићев присталица и следбеник његове политике. Једном приликом је и сцену искористио да јавно истакне оданост народа овоме своме трибуну, када је, фебруара 1870, на представи Суботићевог Милоша Обилића, импровизацијом, у стиховима у којима се глорификује Обилић, име овог јунака заменио Милетићевим именом. После првог Милетићевог одвођења у затвор, 8/20. IX 1970, Т. је на једној омладинског беседи у НСаду одржао успламтели говор у метафорама о том догађају изражавајући наду да ће народни вођ ускоро поново бити на слободи. Врстан рецитатор и темпераментни беседник, Т. је често наступао на забавама омладине, певачких и занатлијских друштава рецитовањем слободарских песама и борбеним говорима у којима се залаже „за човештво и слободу“ а обара на људску неједнакост, неправду и тиранију. Крајем јануара 1871, као члан НП у Бгду, на сéлу „Побратимства“, у чијем је програму учествовао и Светозар Марковић једним предавањем у социјалистичком духу, Т. је рецитовао слободоумне песме Велшки барди и Конти у Змајевом преводу. Његов сукоб са Ђ. Малетићем настао је због тога што су „Правила за глумачко особље“, као што је тада рекао, „вређала глумачко осећање части и достојанства и понижавала их као људе“. Уметницима је у једној својој песми поручивао „да нам среће нема онде / где у ропству народ грца, / где тиранству тамјан каде“. По своме активном учешћу у прогресивним струјањима и акцијама 60-их и 70-их г. XIX века он је, заједно са С. Рајковићем (в), испред свих српских глумаца свога времена. Могло би се рећи да је Т. у позориште ушао по задатку. Када је СНП, повлачењем болешљивог Д. Михајловића, остало без редитеља и Ђорђевићевог заменика на гостовањима, требало је одмах наћи образованог млађег човека који би се тих функција могао примити и избор је пао на њега. Доцније, међутим, када је Т. упознао сценски рад и „вештину представљања“ и открио у себи смисао за стваралаштво у тој области и када је почео све више да се испољава и његов изразит глумачки таленат, заволео је позориште и више није могао без њега. „Бадава“, пише он 1866. Ђорђевићу, „ма чега се латио, ма чиме се забуњивао, позориште ми је непрестано у глави“. За њега се зна да је „као почетник био вредан, тачан, скроман“ и да се „отимао за сваку врсту позоришне радње“ (Ј. Ђорђевић). Он од првог дана свога уласка у театар ради много и учи још више; глуми, режира, води бригу о дружини док је на гостовању, пише оригиналне драме; преводи, прерађује и посрбљује комаде страних писаца и друштвено се ангажује на многим странама. Уза све то, стиже да учи и ради на своме уметничком изграђивању. У два маха је ради глумачког усавршавања боравио у Бечу: у пролеће 1868, када је имао више корисних сусрета са великаном Бургтеатра Јозефом Левинским, и за време ферија 1869. Око 1865. био је завршен процес његовог глумачког формирања и он је отада прворазредна уметничка снага СНП, заједно са Д. Ружићем и Драгињом Ружић (в) у самом врху његовог ансамбла. Т. је био осредњег раста, темељно грађен, округлог лица, живих, светлих очију; био је лепа појава, и са сцене и ван ње деловао је као личност која зна шта хоће и уме да влада ситуацијом. Његов глумачки распон био је широк: изврсно је тумачио људе из народа и у том фаху му у оно време није било премца; знао је да умешно одабраним појединостима са мером карактерише ликове које је тумачио, да уђе у њихове природе и осветли их на начин којим ће најбоље мотивисати њихове поступке. У драмским и трагичним улогама нарочито је водио бригу о поступности у грађењу ликова и разоткривању њихових психологија. Иако припада романтичарском периоду нашега глумаштва, Т. није био глумац високог патоса и „узаврелих страсти“; бављења у Бечу користила су му да се упозна са начином глуме који је баш тада преживљавао своје последње дане. Осећао је и он да долази ново време и да живот и његове истине морају бити изворишта и за сценску уметност. Отуда је његова глума била врло близу реалистичке. Ако је у њој и било нешто од „старе школе“, танушни слојеви местимичне патетике само су могли, у оно време, давати више сока и осећајније оплемењивати ликове које је креирао. „Он је био – каже за њега А. Хаџић – за позоришну уметност одушевљен, свога позива свестан глумац. Он није на позорници ни једне речи изговорио тек онако у ветар; што год је рекао, рекао је тако природно и истинито, да ниси могао приметити да је то тек научио… Као даровит глумац подигао се науком и марљивошћу до висине праве уметности. Он није само стварао карактере, него их је индивидуалисао. Особито је био велик у приказивању слика и прилика из нашег народног живота. Тим приказима морао је свакога занети и задивити верношћу, истинитошћу и природношћу своје игре. Том природном игром својом обележио је пут којим ваља да иде сваки глумац српски, који жели доћи до праве уметничке величине, до праве позоришне славе“ („Позориште“, НСад, 1873). Својом целокупном личношћу и вредностима својих уметничких резултата Т. припада једно од највиших места у историји српског позоришта. За почасног члана ДСНП изабран је 18. VIII 1867. Заузимањем његовог пријатеља, новосадског трговца Љубе Стефановића, који је организовао прикупљање добровољних прилога, на гробу Т. на Алмашком гробљу у НСаду подигнут је и 25. III 1879. откривен споменик од белог мермера на којем су урезани ови Змајеви стихови: „Овај један камен није ништа / На сваком камену српског позоришта / Урезаће Српство име сина свога / Дично име глумца Лазе Телечкога“. Т. се бавио и књижевним и преводилачким радом; колико се зна, објавио је свега три песме – једну у „Даници илирској“ (1866) и две у „Младој Србадији“ (1871). Од три његова оригинална драмска дела СНП му је изводило два: Вешту слушкињу, шаљиву игру у три чина (1863), и Последњу деспотицу смедеревску, драму у пет чинова (1867). Остала му је у рукопису, досад неизвођена, оригинална драма Никола Алтомановић (1864). Све прераде, посрбе и преводе урадио је искључиво са немачког. СНП је изводило обе његове прераде Молијерових комедија: Силом болесник, шаљиву игра у два чина (1862, по Уображеном болеснику), и Сплеткашевић, шаљива игра у једној радњи (1862, по Скапеновим подвалама). У СНП су, даље, приказиване ове његове посрбе: Помодарке, шаљива игра у једној радњи Ж. Б. П. Молијера (1862, по Смешним прециозама); Разбијена шоља, шаљива игра у једној радњи П. Вермона и П. Либиза (1863); Он није љубоморан (давано и под насловом: Он не ревнује), шаљива игра у једној радњи А. Елца (1863); После поноћи, лакрдија у једној радњи, по француском и немачкој преради А. Дикеа (1864; доцније је исти комад у СНП извођен под насловом После игранке, али у преводу М. Хрваћанина Србендића); Тамница, шаљива игра у једној радњи Р. Бенедикса (1866); После пијанке, лакрдија у једној радњи, по немачком, непознатог писца (1868); Нови племић, позоришна игра у пет чинова К. А. Гернера (1868), и Нашла врећа закрпу, шаљива игра у два чина Е. Лабиша и Е. Мартена (1871). Најзад, у његовом преводу СНП је изводило следеће комаде: Мишел Перен или Увода против своје воље, шаљива игра у два чина Ж. Мелвила (1863); Госпође и хусари, шаљива игра у три чина А. Фредра (1864); Карло XII на острву Рујану, историјска шаљива игра у четири чина Џ. Планчеа (1865); Пуковник од 18 година (давано и под насловом Обрштар од 18 година), шаљива игра у једној радњи Ж. Мелвила (1866); Париски колотер, шаљива игра у два чина Ж. Бајара и Л. Вандербирша (1868); Малвина или Удадба из наклоности Е. Скриба (1867) и Женски рат Е. Скриба и Е. Легувеа (1868). Последњу деспотицу смедеревску и већи број његових посрба и превода изводило је и НП у Бгду. Поред ових, Т. је превео још три комада које СНП није изводило: Инвалиди у браку, шаљива игра у три чина Ф. Диманоара (изведено у ХНК у Згбу 1872), Лакоумница Е. Скриба и Прави пријатељи К. Голдонија; последња два комада нису уопште приказивана. Оволики број прерада, посрба и превода настао је у почетку и као резултат његове обавезе коју је био преузео према СНП да је дужан, без накнаде, превести шест страних дела годишње. Када му је та обавеза доцније смањена, а од 1866. сасвим престала, он је и даље радио на том послу одрекавши се у корист СНП свих права на комаде којима на овај начин „умножава његову реперторију“. Оригинална Т. дела настала су као потреба репертоарске ситуације у којој се СНП тада налазило, немају књижевне вредности и бележе се само као културно-историјска појава. С њима Т. није имао успеха.
УЛОГЕ: Чича Панта (Шаран), Нона Пурило (Ни бригеша), Чича Мија (Стари бака и његов син хусар), Арса (Саћурица и шубара), Пратљача (Нови племић), Стева Грабић (Честитам), Максим (Максим Црнојевић), Шајлок (Млетачки трговац), Ђурађ (Ђурађ Бранковић), Петрукио (Укроћена горопад), Вурм (Сплетка и љубав), Маринели (Емилија Галоти), Герик (Доктор Робен), Монти (Војнички бегунац), Ларок (Роман сиромашног младића), Монришар (Женски рат), Бан Страхинић, Бајазет (Милош Обилић, Суботић), Жан Готје (Ђаволови записници), Танасије (Он није љубоморан), Леонтас (Краљева сеја), Плантроз (Париска сиротиња), Сенатор (Ајдук Вељко), Камуфле (Шоља теја), Новко (Мејрима), Слободић (Женски непријатељ), Кованџија (Стари кованџија), Петковић (Инкогнито), Мијат (Заручник и невеста у једној особи).
БИБЛ: Последња деспотица смедеревска, изворна драма у пет радња, Вуковар – НСад 1866.
ЛИТ: А-м, 10. VI 1862. г. „Боље је умети него имати“, Даница, 1862, бр. 17, с. 283; А-м, У недељу, 2. септ.: „Мејрима“, Србски дневник, 1862, бр. 71, с. 5; А-м, 30. IX 1862. г. „Сплеткашевић“, Даница, 1862, бр. 28, с. 459; А-м, 21. I 1865. „Вешта слушкиња“, Даница, 1865, бр. 6, с. 95; А-м, 7. II 1863. „Силом болесник“, Даница, 1863, бр. 6, с. 96; А-м, 7. III 1865. „Мишел Перен или Увода против воље“, Даница, 1865, бр. 10, с. 159–160; А-м, 1. VIII 1865. „Сплетка и љубав“, Даница, 1865, бр. 32, с. 512; А-м, 9. XI 1865. „Четири писмена“, Даница, 1863, бр. 46, с. 733; А-м, 28. децембра: „Шаран“ од Ј. Јовановића, Србобран, НСад 1864, бр. 54, с. 3-4; А-м, Уједињцна омладина српска – Трећи састанак, држан 17. авг. 1866, Застава, 1866, бр. 60, с. 3; J., Dienstag den 19. März, gelangten zur Aufführung, Gross-Becskereker Wochenblatt, 1867, бр. 12, с. 137; Ђ. Малетић, Критика. Београд м-ца октобра 1867, Гласник Српског ученог друштва, Бгд 1867, XXII, с. 303-356; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 20, с. 477, бр. 31, с. 742–743, бр. 25, с. 789–790, бр. 34, с. 814; А, Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 32, с. 756–758; ов (Л. Костић), Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 33, с. 779–781; С., Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 35, с. 830; А-м, Нови Сад, 21. јануара, Застава, 1870, бр. 10, с. 3; А, Српско народно позориште, Матица, 1870, бр. 4, с. 92–94; -ћ, „Ни бригеша“, Позориште, НСад 1873, бр. 24, с. 95; А-м, Српско народно позориште – Извештај привремене управе о српској народној позоришној дружини, Позориште, НСад 1873, бр. 46, с. 183–184; А-м (И. Округић Сремац), Споменик Лази Телечком – од друга му чича Панте, Позориште, НСад 1873, бр. 53, с. 209–210; П. Ј. Марковић (П. Марковић Адамов), На гробу Л. Телечког, Јавор, 1874, бр. 15, с. 457–458; Ж. (Мита Живковић), Последња представа. Успомена на † Лазу Телечког, Стражилово, 1885, бр. 7, с. 193–194; Н. Андрић, Спомен-књига Хрватског зем. казалишта, Згб 1895, с. 86, 105; Ј. Грчић, Молијер у нас, Браник, 1908, бр. 215, с. 1, бр. 216, с. 2; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност, Бгд 1925, с. 230; М. Томандл, Споменица панчевачког Српског црквеног певачког друштва 1838–1938, Панчево 1938, с. 152–154; Л. Д(отлић), О првим Молијеровим представама у Н. Саду, ВС, 1946, бр. 1, с. 6; Л. Дотлић, О првом штрајку београдских глумаца и једној тужби Матије Бана, НС, 1952, бр. 41–42, с. 7; С. Душановић, Лаза Телечки, НС, 1958, бр. 137–138, с. 18–19; Р. Ивановић, Лаза Телечки, Зборник Музеја позоришне уметности, Бгд 1962, с. 255–259; Д. Михаиловић, Заборављена драма Лазе Телечког, Позориште, НСад 1973, бр. 4, с. 18; А-м (Д. Михаиловић), „Уметник“ – заборављена песма Лазе Телечког, Позориште, НСад 1973, бр. 9, с. 15; Д. Михаиловић, Стогодишњица смрти великог глумца, Позориште, НСад 1973, бр. 10, с. 9; Д. Михаиловић, Две шекспировске драме Лазе Телечког, у: Упоредна истраживања I, Бгд 1976, с. 413–427.
Л. Д.
