ТАЛИЈАНОВИЋ Драгослав – глумац и оперетски певач. У СНП је био од 16. V 1913. на пробном ангажману, али је већ крајем септембра отпуштен. Наступао је у епизодним улогама и као члан хора.

ТАМАЈО И БАУС Мануел (Manuel Tamayo y Baus) – шпански драмски писац (Мадрид, 15. IX 1829 – Мадрид, 20. VI 1898). Поред Ајале (Ayala) главни је представник прелаза из романтизма у реализам у шпанској драмској књижевности. Потиче из угледне позоришне породице. Мати му је била изврсна глумица, а отац уважени глумац који је имао сопствену трупу (његово презиме је комбинација очевог и мајчиног презимена). Имао је и два брата: Андреса, који је постао драмски писац, и Викторина, који је био писац и глумац. Сва тројица су одрасли у атмосфери путујућих глумачких дружина. Т. и Б. је почео је да пише врло рано, као једанаестогодишњак – адаптирао је комад Брабантска Хеновева (Genoveva da Brabante, 1841) француског писца Огиста Анисе-Буржоаа (Auguste Anicet-Bourgeois). Комад је први пут изведен у Гранади, а насловну улогу је тумачила његова мати. Шест г. касније адаптирао је Шилерову Орлеанску девицу (Die Jungfrau von Orleans, 1801). Прва његова оригинална драма, са којом није имао успеха, носи наслов Пети август (El 5 de agosto, 1848). Прави успех је дошао тек са трагедијом Вирхинија (Virginia, 1853) и са драмом Лудило љубави (La locura de amor, 1855). Као аутор Т. и Б. потписује осамнаест драмских дела: три су адаптације, два су написана у сарадњи, а тринаест су индивидуалне оригиналне творевине. Романтичарском, односно постромантичарском, надахнућу припадају две адаптације, једна историјска драма у стиху написана у сарадњи и шест оригиналних дела. Међу последње, наујспелије, сврстава се већ поменута трагедија у стиху Вирхинија, надахнута делом Алфијерија, са тематиком из старог Рима. Реалистичком смеру припада осталих девет дела, међу којима је једна адаптација. То су комади са друштвеним и морализаторским тежњама. Први међу њима је драма Мати и кћи (Hija i madre, 1855). У Грудви снега (La bola de nieve, 1856), врло успелој социјалној дра­ми, износе се последице неосноване љубоморе. У адаптацији Материјализам (Lo positivo, 1862) устаје се против бракова из рачуна, у Питању части (Lances de honor, 1865) против двобоја, а у Честитим људима (Los hombres de bien, 1870) против равнодушности према страдању људи из најближег окружења. Нова драма (Un drama nuevo, 1867), написана једноставном и снажном прозом, ужива углед његовог ремек-дела. Узимајући у помоћ Шекспира и Јорика, Т. и Б. је у њој, пре Пирандела, применио технику „комада у комаду“. Ово дело је СНП приказало 1897. под насловом Нови комад. После неуспеха Честитих људи, Т. и Б. се повукао из књижевног живота. Последње три деценије посветио је Шпанској краљевској академији, чији је доживотни секретар постао 1874. (за члана је изабран 1878) и Шпанској националној библиотеци, за чијег је управника постављен 1884.

С. А. Ј.

ТАМНИЦА (Das Gefängniss) – шаљива игра у 4 чина. Написао: Родерих Бенедикс. Прво извођење у Келну, 1859.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 16. VII 1866. у НСаду. Посрбио: Лаза Телечки. Подела узета са плаката представе одржане 19. IX 1867. у Бгду. – Л. Телечки (Доктор Небригић), Љ. Коларовићка (Марица), Д. Ружић (Семковић), М. Станишић (Перишић), Д. Ружићка (Полексија), Н. Зорић (Јеврем Кључаревић), С. Максимовићка (Милица), Ђ. Пелеш (Марко), К. Хаџић (Вратар у тамници), М. Бошњаковић (Пандур). – Изведено 13 пута.

Премијера у СНП 21. III 1872. у НСаду. – М. Суботић (Доктор Небригић), Ј. Поповићева (Марица), Н. Недељковић (Семковић), Ј. Маринковићка (Полексија), Н. Зорић (Јеврем Кључаревић), Л. Хаџићева (Милица), М. Станчић (Марко), К. Хаџић (Вратар у тамници), А. Пешић (Пандур). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Матица, 1865-1866, бр. 31, с. 739-740; К. Т., „Тамница“, Позориште, НСад, 1872, бр. 46, с. 187.

В. В.

ТАМО ГДЕ ЈЕ БИЛО СРЦЕ ДАНАС СТОЈИ СУНЦЕ / НАПРИЈЕД – сценска поема. Аутор сценарија: Звјездана Шарић.

Праизвођење у СНП 23. V 1977. у НСаду. – Рд. Д. Миладиновић, дир. И. Топлак, пом. рд. Ж. Миленковић, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич, к-граф Б. Марковић, к. г., пом. к-графа Љ. Мишић, музички сарадник Е. Гвоздановић, концертмајстор Ј. Ковач;  Ј. Бјели, М. Шијачки-Булатовић, З. Кримшамхалов, З. Ђуришић, Д. Куцуловић, К. Мартинов-Павловић, Т. Јовановић, В. Стојановић, Т. Плескоњић, Б. Јајчанин, Т. Кнежевић, А. Ђорђевић; учествују и хор, оркестар и балетски ансамбл. – Изведено 11 пута, глед. 19.307.

БИБЛ: Тамо где је било срце, данас стоји сунце, сценарио Звјездана Шарић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1987.

ЛИТ: Н. Симин, Лирски и људски о нама, Дневник, 15. V 1977; Н. Симин, Реч и песма оданости Титу, Дневник, 26. V 1977; Д. Николић, Дани театра у Суботици, Дневник, 27. V 1977; М. Кујунџић, Радовање Титовој победи, Дневник, 29. V 1977.

Ј. М.

ТАМО ДАЛЕКО – две слике ратног триптихона 1914-1919. Написао: Брана Цветковић.

Праизвођење у НП у НСаду 1. XII 1922. (са једночинкама Молитва и Истра). – Рд. Б. Цветковић; К. Цветковићка (Нада), Д. Спасић (Др Тешић), Р. Алмажановић (Ратко), Стеван Јовановић (Зоран), М. Душановић (Војин), С. Савић (Болничар). – Изведено 3 пута.

В. В.

ТАНХОФЕР Ивица – драмска глумица (Осијек, 19. III 1902 – Сплит, 22. VII 1977). Право име јој је било Иванка, а дјевојачко презиме Бранковић (отац јој се некада презивао Браун). Рођена је у чиновничкој породици. У родном граду је завршила основну и вишу дјевојачку школу, а затим је краће вријеме учила пјевање у Бечу, код професора Зоненфелда (Sonnenfeld), и истовремено похађала семинар за глумце Макса Рајнхарта. У јесен 1921. ангажирана је у НК у Осијеку, гдје је остала до 31. VII 1936. У овом казалишту је од прољећа 1928. до љета 1934. била истакнути тумач разноврсних улога у заједничком Н-Оп. На почетку каријере наступала је и у пјевачким улогама. Од 1. VIII 1936. до 31. VIII 1940, заједно са супругом Томиславом Т. (в), била је ангажирана у НПДб у НСаду, а затим је, до 30. VI 1941, припадала драмском ансамблу ХНК у Згбу. Од љета 1945. до краја јуна 1947. радила је као чланица Драме ХНК у Сплиту, а од 1. VII 1947. до 31. VII 1957. наступала је у Југословенском драмском позоришту у Бгду; од 1. VIII 1957. до јесени 1966, када је умировљена, поново је била у Драми сплитског Казалишта, гдје је 15. V 1965. улогом Барунице Кастели у Господи Глембајевима прославила 35. обљетницу умјетничког рада. Т. је била крхке појаве, њежног тена и свијетло плаве, глатко зачешљане косе, лаког хода и помало нервозних гести. У широком распону ликова које је најчешће успјешно креирала, од наивки, комичних и карактерних улога до тзв. психолошких и драмских рола, она је и по својим глумачким остварењима, и као маркантна личност у глумачком свијету, четири и по деценије представљала особену и занимљиву појаву у нашем казалишном животу, особену и по томе што се својим држањем, кретањем, гестом и начином говора прилично издвајала од ансамбла с којим је у представи судјеловала. О њеној Маргетићки Ћ. Чулић каже да је била „изнијансирана и до краја индивидуализирана са доста темперамента и уживљавања“. Гостовала је по казалиштима цијеле Југославије а са Југословенским драмским позориштем и у СССР, Француској, Мађарској и Аустрији.

УЛОГЕ: Дара (Госпођа министарка), Кристина (Allons enfants), Икс (XYZ), Госпођа Кузине (Наш попа код богатих), Девојка (Непријатељица), Тили Хазлбергер (Рај на земљи), Фани (Фани и њена послуга), Сузи Сакс (Црквени миш), Баруница Кастели (Господа Глембајеви), Мери Пирибингл (Цврчак на огњишту), Марија (Уметници),  Лула Соколовић (Вечити младожења), Госпођа Понца (Шта је истина?), Виола (Богојављенска ноћ), Кристијана (Буцов), Терика Керекеш (Госпођа полаже матуру), Брижита Тушар (Зелени фрак), Агата (Из љубави недовољно), Ханча (Људи на санти), Кети Сајдл (Матура), Тања (Нови дом), Др Јудита Корнелијус (Последњи плес), Труде Карштубер (Признање), Тони Флаг (Трипут отац), Краљица Ана (Чаша воде).

ЛИТ: А-м, Ладислав Фодор и његова „Матура“, Дан, 1937, бр. 5, с. 4; А-м, „Отац“ од Стриндберга и Фодорова и „Матура“ у режији г. Томислава Танхофера, Покрет, НСад, 14. I 1937; С. Ф(илиповић), Портрети у светлу уметности, Банатска пошта, Петровград, 1937, бр. 15, с. 4; А-м, М. Крлежа: „Господа Глембајеви“, Дан, 1937, бр. 17, с. 6; С. Динчић, Ликвидација глембајевских трансакција, Дан, 28. I 1937; А-м, Премијера „Новог дома“ од Булгакова, Дан, 4. II 1937; М. В., Позориште, Банатска пошта, Петровград, 19. VI 1937; А-м, Американска бурлеска на нашој сцени, Дан, 23. XII 1937; М. В., Народно позориате Дун. бановине ускоро ће завршити своје гостовање, Банатска пошта, Петровград, 25. VI 1938; Д. М., Фрањо Херцег: Последњи плес, Дан, 10. II 1939; Б. Чиплић, Господа Глембајеви, Дан, 11. XI 1939; А-м, Позориште, Нови Сад, 26. I 1940; Л. Дотлић, Виљем Вернер: Нови људи, Дан, 8. III 1940; М. Смоје, Јубилеј Ивице Танхофер: 35 година умјетничког рада, Слободна Далмација, Сплит, 15. V 1965; Ћ. Чулић, Казалишне вечери, у: Осврти и прикази (1945-1964), Сплит 1971; Л. Дотлић, In memoriam. Ивица Ттанхофер, Позориште, НСад, 1977, бр. 3, с. 12.

Ш. Ј.

ТАНХОФЕР Томислав – глумац, редитељ, преводилац, педагог, позоришни писац и руководилац (Антуновац, код Пакраца, 21. XII 1898 – Сплит, 21. VI 1971). У Бечу и Згбу је студирао филозофију и редовно гледао позоришне представе. Театарску делатност отпочео је у НК у Осијеку 1921, најпре у управи Казалишта, а затим као глумац и редитељ, али и покретач и уредник „Казалишног листа“ (излазио од 15. VIII 1922. до 30. V 1926). Од 1928. до 1934. био је члан Н-Оп (у сезони 1933/34. је обављао и дужност управника). Од 1934. до 1936. био је ангажован у ХНК у Згбу као секретар (тајник) и помоћник директора Драме. Од 1. IX 1936. до 31. VII 1940. радио је у НПДб као глумац и редитељ. Период од јесени 1940. до 1945. провео је углавном у Згбу, повремено радећи у руководствима позоришта у Бањој Луци, Нишу и Осијеку. Од 1. VII 1945. био је интендант и директор Драме сплитског НК – до 31. VIII 1947, када је прешао у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Истовремено је, од 1949. до 31. VII 1957, предавао на београдској Академији за позоришну уметност; затим је поново био директор Драме у Сплиту, у којем се пензионисао 1965. и живео до смрти. У сезони 1957/58. једно време је водио и дубровачко НК. „Био је интелигентан глумац, више интелектуалне снаге него емотиван, узорно студиозан, продубљен, контемплативан, у свему одмерен и складан, са дикцијом увек тачно интонираном, са правилном артикулацијом. Као свестрани редитељ посвећивао се свим елементима игре, нарочито дикцији и свим чиниоцима инсценације, односно декоративно-техничкој и костимској опреми и маскирању. То га је чинило узорно студиозним и брижљивим без претеране педантерије. Његове режије нису надахњивале глумце, али су их подстицале на озбиљан и студиозан рад“ (Д. Попов у Енциклопедији Новог Сада, књ. 27, с. 314-315). Изузетно је значајна његова грандиозна инсценација Есхилове Орестије на Сплитским летњим играма. Насупрот овом монументалном режијском стилу великих, узбудљивих потеза, крикова, помало и патетичних, али лепих ефеката, тежио је да смири глумце у узбурканости драмског текста, као у врло успелој инсценацији Шилеровог Дон Карлоса у ЈДП у Бгду. Рецензент Ели Финци је истицао да је Т. „изванредно интелигентно осетио покретне снаге Шилеровог идеалног света… Редитељ је настојао да разбарушену песникову реч, елиптичну у својој крилатој полетности, увек чврсто угнезди у психолошка стања личности, да јој увек нађе бар нијансу конкретности и предметности, да је функционално одреди у развитку збивања. Тај форсирани аналитичко-психолошки поступак дао је, у оквиру замисли и могућности, изванредно плодних резултата“. За режију Глорије Ранка Маринковића 1957. је добио Стеријину награду. Свестран и студиозан ерудита-театролог, објавио је више чланака и есеја на позоришне теме а бавио се и превођењем драмских дела. За загребачко ХНК превео је комаде Бог освете Ш. Аша и Игра смрћу А. Аверченка, као и Вилнер-Рајхертов либрето за Лехарову оперету Фраскита. Новосадски театар (Н-Оп, НПДб и СНП) је извео десетак његових превода (углавном са немачког и енглеског): Бољи господин В. Хазенклевера, Витез Чеп Ф. Арнолда и Е. Баха, Занат госпође Уорн Џ. Б. Шоа, Игра о муци Исусовој К. Шенхера, На лондонском мосту Р. Шервуда, Првак у боксању О. Шварца и М. Матерна, Ривијера Ф. Молнара, Три пута Маргарета Ф. Швиферта, Улични свирачи П. Шурека, Чудновати доживљаји малог Ђурице П. Голије (са Ј. Ракушом), Наполеон (Човек судбине) Џ. Б. Шоа и Велика Катарина и Џ. Б. Шоа.  Супруга му је била глумица Ивица Т., рођ. Бранковић (в). О стогодишњици рођења, 1998, Позоришни музеј Војводине је уприличио симпозијум о Т., а радови са тог скупа објављени су у „Зборнику Матице српске за сценске уметности и музику“ 2004, бр. 30-31: Р. В. Јовановић, Томислав Танхофер у Југословенском драмском позоришту, с. 119-126; Д. Михаиловић, Хамлет – Томислав Танхофер, с. 127-129; Ј. Буљовчић, Томислав Танхофер на суботичкој сцени, с. 131-141; Ђ. Ђурђевић, Спомен на Томислава Танхофера, с. 143-146; В. Маренић, Сликар и сценограф Томислав Танхофер, с. 147-149; А. Цвијановић-Јајчанин, Мој професор Томислав Танхофер, с. 151-163; М. Веселиновић, Томислав Танхофер свестрана позоришна личност, с. 165-167; Б. Петрић, Кад срце запишти, мисао је крива, с. 169176; А. Цвијановић-Јајчанин, Писма професора и редитеља Томислава Танхофера, с. 177-196; О. Савић, Писма Томислава Танхофера, с. 197-200.

РЕЖИЈЕ: Кројцерова соната, Др, У агонији, Чарли, Ривијера, Смрт мајке Југовића, Златарево злато, Насилно уконачивање, Квадратура круга, Фани и њена послуга, Лечник у дилеми, Непријатељица, Бољи господин, Ружна девојка, Пред заласком сунца, Напаст у долини шентфлоријанској, Волпоне, Отац, Силе, Зелени фрак, Занат госпође Уорн, Покојник, Ожалошћена породица, Сумњиво лице, Браћа Карамазови, Матура, Господа Глембајеви, Без трећег, Чаша воде, Ђидо, Кокосов орах, На леђима јежа, Уметници, Грађанска комедија, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Вечити младожења.

УЛОГЕ: Сатин (На дну), Хамлет (Хамлет), Волпоне (Волпоне), Леоне (Господа Глембајеви), Валтер (Сплетка и љубав), Мирко Барић (Без трећег), Алцест (Мизантроп), Стефан Хофнрајх (Матура), Бурмаз (Силе), Судија (Вода са планине), Г. Понца (Шта је истина), Иван (Браћа Карамазови), Исус (Игра о муци Исусовој), Карло Тахи (Госпођа полаже матуру), Др Крижовец (У агонији).

ЛИТ: С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осјечко позориште у Сомбору, Застава, 1928, бр. 102; К. Николић, „У агонији“, драма у 2 чина од Мирослава Крлеже, Нови Сад, 1928, бр. 47; К. Николић, „Чарли“, комедија у 3 чина од Јагершмита, превео Ј. Бенешић, Нови Сад, 1928, бр. 47; А-м, Премијера Беговићеве драме „Без трећега“, Нови Сад, 1931, бр. 42; А-м, Наше Народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1932, бр. 22; А-м, Gerhart Hauptmann – Feiler „Vor Sonnenuntergang“, Deutsches Volksblatt, 1932, бр. 3906; А-м, Успела премијера „Матуре“, Нови Сад, 1937, бр. 5; С. А., Гостовање позоришта Дунавске бановине, Правда, Бгд, 1938, бр. 12.085; М. Црнобори, Томислав Танхофер, Позориште, Тузла, 1971, бр. 4, с. 500; А-м, Улоге и режије Т. Танхофера у СНП-у, Позориште, НСад, 1971, бр. 2, с. 9.

В. В.

ТАПАВИЦА Мирослава в. ГРУЈИЋ ТАПАВИЦА Мирослава

ТАПАВИЧКИ Феодор – драмски глумац (Загреб, 12. II 1931 – Београд, 27. III 2011). Отац му је био трговачки путник. Основну школу је завршио у Петровграду (данашњи Зрењанин) и у Панчеву се уписао у средњу електротехничку школу, коју је 1951. напустио да би у НСаду код Јована Путника учио глуму. Још у средњој школи а затим као службеник бавио се позоришним аматеризмом и волонтерски играо у панчевачком луткарском и НП. После завршене Државне позоришне школе у НСаду (1955) постао је члан Драме НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину и њему је, са прекидом за време одслужења војног рока (22. IV 1956 – 1. VII 1957), био ангажован од 1. IX 1955. до 15. VIII 1961. У СНП је прешао 16. VIII 1961. и у њему радио до пензионисања, 7. VI 1990. У представама СНП је учествовао још као ученик Позоришне школе (Бока Јанош – Јунаци Павлове улице и у малим неименованим улогама у драмским представама: Број 72, Еквиноцио, Дон Жуан, Ђидо, Хајдук Станко, Отело). За улогу Марка (Поглед с моста) добио је Похвалу Удружења драмских уметника Србије (1970); носилац је и глумачке награде на 22. сусрету војвођанских позоришта (Зрењанин, 1972) за улогу Ћировића у Кесаровој комедији Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?. За три деценије рада у СНП остварио је око седамдесет улога у широком распону од класичне до модерне драматургије, како херојских, драмских и психолошких, тако и рола комедијског фаха; посебно успешан је био у војвођанском репертоару и у представама које захтевају певачке предиспозиције. Као пензионер са породицом се преселио у Бгд, у којем је живео до смрти.

УЛОГЕ: Милисав, Жика (Сумњиво лице), Лукач (Вучјак), Каран (Вук Бубало), Едо анђелак (Просјачка опера), Петар (Кир Јања), Милт (Љубав), Шарл (Госпођа Бовари), xxx (Село Сакуле, а у Банату), Марко (Поглед с моста), Ћировић (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?), Прохор Виргински (Зли дуси), Албрехт (Гастарбајтер опера), Нића боктер (Поп Ћира и поп Спира), Хорстер (Непријатељ народа), Пепино (Субота, недеља, понедељак), Поп Антим (Пасквелија), Симон (Афера), Достојанственик (Венчање), Ватрогасац (Бидерман и паликуће), Исповедник (Обешењак), Министар (Протекција), Наредник (Виолиниста на крову), Чиновник погребног предузећа (Роман о Лондону).

ЛИТ: М. Кујунџић, Сумњива вредност „Сумњивог лица“, Дневник, 23. XI 1961; М. Кујунџић, Као стрма поледица, Дневник, 9. I 1961; О. Новаковић, Између карикатуре и сатире, Дневник, 21. III 1965; М. Кујунџић, Ревија добрих улога, Дневник, 18. XII 1967; М. Кујунџић, Сицилијанци у Бруклину, Дневник, 5. II 1970; М. Мирковић, Вучјак није галеб, Политика експрес, 10. I 1974; С. Божовић, Између спектакла и психолошке драме, Вечерње новости, 11. I 1974; Л. Геролд, Bárany a farkasok között, Magyar Szó, 13. I 1974; М. Кујунџић, Хумор тамних тонова, Дневник, 9. X 1975; В. Мићуновић, Нова верзија „Хасанагинице“, Политика, 20. I 1976; М. Кујунџић, Враћање у зору, Дневник, 20. I 1976; М. Кујунџић, Радовање гњилом семену, Дневник, 26. I 1977; С. Божовић, На путу до резултата, Вечерње новости, 28. I 1977; Ф. Пашић, Свуда пођи кући дођи, Вечерње новости, 28. I 1977; М. Кујунџић, Тешки кораци догме, Дневник, 5. IV 1980; К. Савић, Нису сви Војвођани лале, у: Глумцима, с љубављу, Ириг 1980, с. 90-92.

Д. В.

ТАРАБУЗИ Ренцо (Renzo Tarabusi) – италијански драмски писац (Фиренца, 1. VII 1906 – Фиренца, 9. VI 1968). Дипломирао је вишу оптику и неко време је био запослен у Галилејевим лабораторијама у Фиренци. После рата, 1945, обновио је сарадњу са Ђулиом Скарничијем (в), коју је почео још као студент, и са њим остварио плодну активност пишући за радио, телевизију, позориште и филм. Њихову заједничку комедију Кавијар и сочиво (Caviale e lenticchie, 1957), у преводу М. Кујунџића, СНП је извело 23. IV 1970.

БИБЛ: Ђулио Скарничи и Ренцо Тарабузи, Кавијар и сочиво, комедија у 3 чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1559.

ЛИТ: А-м, „Кавијар и сочиво“ Скарничија и Тарабузија, Позориште, НСад 1970, бр. 7, с. 8.

В. В.