ТАМАЈО И БАУС Мануел (Manuel Tamayo y Baus) – шпански драмски писац (Мадрид, 15. IX 1829 – Мадрид, 20. VI 1898). Поред Ајале (Ayala) главни је представник прелаза из романтизма у реализам у шпанској драмској књижевности. Потиче из угледне позоришне породице. Мати му је била изврсна глумица, а отац уважени глумац који је имао сопствену трупу (његово презиме је комбинација очевог и мајчиног презимена). Имао је и два брата: Андреса, који је постао драмски писац, и Викторина, који је био писац и глумац. Сва тројица су одрасли у атмосфери путујућих глумачких дружина. Т. и Б. је почео је да пише врло рано, као једанаестогодишњак – адаптирао је комад Брабантска Хеновева (Genoveva da Brabante, 1841) француског писца Огиста Анисе-Буржоаа (Auguste Anicet-Bourgeois). Комад је први пут изведен у Гранади, а насловну улогу је тумачила његова мати. Шест г. касније адаптирао је Шилерову Орлеанску девицу (Die Jungfrau von Orleans, 1801). Прва његова оригинална драма, са којом није имао успеха, носи наслов Пети август (El 5 de agosto, 1848). Прави успех је дошао тек са трагедијом Вирхинија (Virginia, 1853) и са драмом Лудило љубави (La locura de amor, 1855). Као аутор Т. и Б. потписује осамнаест драмских дела: три су адаптације, два су написана у сарадњи, а тринаест су индивидуалне оригиналне творевине. Романтичарском, односно постромантичарском, надахнућу припадају две адаптације, једна историјска драма у стиху написана у сарадњи и шест оригиналних дела. Међу последње, наујспелије, сврстава се већ поменута трагедија у стиху Вирхинија, надахнута делом Алфијерија, са тематиком из старог Рима. Реалистичком смеру припада осталих девет дела, међу којима је једна адаптација. То су комади са друштвеним и морализаторским тежњама. Први међу њима је драма Мати и кћи (Hija i madre, 1855). У Грудви снега (La bola de nieve, 1856), врло успелој социјалној дра­ми, износе се последице неосноване љубоморе. У адаптацији Материјализам (Lo positivo, 1862) устаје се против бракова из рачуна, у Питању части (Lances de honor, 1865) против двобоја, а у Честитим људима (Los hombres de bien, 1870) против равнодушности према страдању људи из најближег окружења. Нова драма (Un drama nuevo, 1867), написана једноставном и снажном прозом, ужива углед његовог ремек-дела. Узимајући у помоћ Шекспира и Јорика, Т. и Б. је у њој, пре Пирандела, применио технику „комада у комаду“. Ово дело је СНП приказало 1897. под насловом Нови комад. После неуспеха Честитих људи, Т. и Б. се повукао из књижевног живота. Последње три деценије посветио је Шпанској краљевској академији, чији је доживотни секретар постао 1874. (за члана је изабран 1878) и Шпанској националној библиотеци, за чијег је управника постављен 1884.

С. А. Ј.