БОЗДЈЕХ Емануел (Emanuel Bozdéch) – чешки драмски писац и новинар (Праг, 21. XII 1841 – неутврђено место негде у Чешкој, 10. II 1889). У Прагу је студирао право и филозофију. После великог успеха комедије Из времена котиљона (Z doby kotilionů, 1867) постао је (1869) драматург Чешког народног дивадла, али га је, због сукоба са управником, напустио посветивши се писању. Трагедија Барон Герц (Baron Goertz, 1868) и комедије Испит великог државника (Z kouška státnikova, 1874), Господар света у шлафроку (Sveta pán v županu, 1876), Генерал без војске (1889), Наруквица (Náramek, 1890) нису му донеле жељени успех. Разочаран неразумевањем публике, отишао је од куће и више се ништа није чуло о њему. Био је под утицајем Скриба и новофранцуске школе. Са успехом је приказивао људске карактере. Сматра се да је, са Коларом и Клицпером, оснивач чешке драмске књижевности. У СНП је 1900. изведен његов комад Испит великог државника под насловом Дипломате.

В. Љ.

БОИТО Ариго (Arrigo Boito, псеудоним; право име: Tobia Gorio) – италијански композитор, песник и либретиста (Падова, 24. II 1842 – Милано, 10. VI 1918). Рођен од оца сликара и минијатуристе (Силвестро) из Белуна и мајке пољске племкиње Радолинске, живео је до 1844. у Венецији, а од 1853. у Милану. Од 1861, захваљујући државној стипендији, боравио је у Паризу, где се дружио са Росинијем, Берлиозом, Обером, Гуноом и Вердијем. Ту пише текст за Вердијеву Интернационалну химну (Изложба у Лондону 1862). Његова опера Мефистофелес (1868) је у миланској Скали на премијери извиждана. Због свог интелектуализма и вагнеријанског утицаја, као и због утицаја немачке музике уопште, Б. дело је наишло на веома оштру критику, те је скинуто с репертоара. Прерађена, опера Мефистофелес је поново изведена (1875) у Болоњи и доживела огроман успех. Тек пошто је обишла највеће светске оперске сцене, опера Мефистофелес тријумфује у Скали (1881). Б. је 1893. године именован, заједно са Брухом, Чајковским и Сен-Сансом, за почасног доктора Универзитета у Кембриџу. Најпознатија његова опера је Мефистофелес, а мање позната Нерон, коју, још ближу вагнеријанским идејама, није ни завршио него су то (1924) учинили В. Томасини и А. Тосканини. Написао је либрета за опере Ђоконда Понкијелија, Симоне Боканегра, Фалстаф и Отело Ђузепа Вердија. Од опера за које је Б. написао либрета у СНП су извођене Отело, Симоне Боканегра и Ђоконда.

Б. Р.

БОЈАНОВ Јован – глумац; члан СНП од 16. XI  1913. до 1. V 1914. у звању привременог члана.

БОЈАНОВИЋ Лазар – новинар и драмски писац (Нови Сад, 16. VIII 1946 – Нови Сад, 19. I 2004). Потекао је из старе салајачке породице те му је Салајка увек остала инспирација у писању. После завршене гимназије (1965) студирао је књижевност и право. Током студија радио је као уредник у „Индексу“ (1968-1970). Од 1970. до 1974. био је новинар у Радио НСаду, од 1974. до 1978. секретар Комисије за културу омладинске организације и председник Књижевне омладине Војводине, од 1978. до 1985. директор Културно-уметничког друштва „Светозар Марковић“, а од 1985. био је запослен као репортер у „Дневнику“, где је објављивао репортаже из живота људи из равнице. Писао је и приповетке, монодраме и радио-драме. Радио-драма Крилата кобила преведена му је 1980. на пољски језик. За књигу репортажа објављених у „Дневнику“ од 1984. до 1994. добио је награду „Бранко Бајић“. У СНП је 1984. изведена његова монодрама Комуњара.

БИБЛ: Комуњара, приче, НСад 1977; Крилата кобила, радио-драма, НСад 1977; Копилан, монодрама, НСад 1977; Страшне приче из Салајке, НСад 1994.

ЛИТ: Н. Симин, „Комуњара“ монодрамски, Дневник, 12. X 1984; М. Кујунџић, Народска жена, а са Салајке, Дневник, 17. X 1984.

В. В.

БОЈИЋ Александар-Аца – драмски аматер и имитатор гласова (Стари Бановци, Срем, 1832 – манастир Крушедол, 5. XI 1899). Право име му је Јоаким. Први пут се на сцени појавио 1860. у позоришној дружини Јована Кнежевића. Истакао се нарочито као Стеријин Кир Јања врло природном и реалистичном игром и тачно погођеним цинцарским говором и нагласком. Неко време је био члан Кнежевићеве дружине, а потом се бавио трговином у Осијеку. Много је путовао. Приликом извођења комада Кир Јања у дворани „Код царице Јелисавете“ у НСаду (20. XII 1860), којом приликом је баш Б. тумачио насловну улогу, настала је у публици права паника и скоро се десила велика несрећа, јер је дошло до слегања и попуштања главног зида зграде. Б. се још истицао као вешт имитатор туђих гласова, нарочито познатих позоришних личности свога доба. Био је, иначе, доста образован. То образовање је стицао на дугим путовањима по Италији, Сицилији и Грчкој.

УЛОГЕ: Кир Јања (Кир Јања).

ЛИТ: А-м, Аца Бојић, Позориште, НСад 1900, бр. 8, с. 31.

Б. С. С.

БОЈИЋ Милутин – песник и драмски писац (Београд, 7. V 1892 – Солун, 8. IX 1917). Родитељи су му били: отац Јован, занатлија, пореклом из Босне, мајка Софија, рођена Барјактаревић, пореклом из Панчева. Имао је две  сестре – Јелицу (1894) и Даницу (1896) и два брата – Радивоја (1900) и Драгољуба (1905). Деца су расла у атмосфери хармоније и узајамне љубави. Б. је основну школу завршио 1901/02, а Другу београдску гимназију 1909/10. и био одличан ђак све време школовања; од 1910. студирао је на Филозофском факултету у Бгду филозофско-педагошку групу, на којој је апсолвирао јуна 1914. Учествовао је у балканским ратовима. Кад је избио Први светски рат ступио је у војску. У Нишу је обављао дужност војног цензора. Са српском војском одступао је преко Пећи, Црне Горе и Албаније. У Скадру је постављен за писара II класе и укључен у Дунавску дивизију. Даљи правац одступања био је: Драч, Валона и Крф, где је радио у Министарству унутрашњих дела. Б. је 1916. добио одсуство од месец дана и то време провео је у Француској, Швајцарској и Италији. Од 1. III 1916. био је на дужности у Солуну. Услед огромних тешкоћа које је преживео за време одступања, добио је милијарну туберкулозу и умро у болници у Солуну. Сахрањен је на гробљу на Зејтинлику поред Солуна, а брат Радивоје пренео је песникове кости у Бгд и покопао на Новом гробљу 1922. Б. је рано почео да пише песме и да се интересује за позоришни живот. У VI разреду средње школе писао је спев о Првом српском устанку Пробуђена раја, али га је ускоро одбацио. У VII разреду, на састанку литерарне дружине, читао је своју прву песму – Вране. Још у детињству држао је домаће позориште за своје младе суседе. Г. 1908. покренуто је омладинско позориште „Отаџбина“ (касније „Србија“), у којем је био драматург. У Панчеву је 16. III 1912, у дворани „Трубач“, приређено позоришно вече, када је изведена представа Прије поноћи, драма у 1 чину од Боже Ловрића, чији је редитељ био Б. Исти програм обухватио је шалу у 1 чину Говори човек француски Тристана Бернара, такође у његовој режији. Г. 1912. постао је председник „Слободног позоришта“, а већ тада је имао написану драмску трилогију Деспотова круна, Госпођа Олга и Ланци. Исте, 1912, НП у Бгду приказало је његову драму у 1 чину Краљева јесен. Од 1912. Б. је стални сарадник листа „Пијемонт“, у којем је објављивао књижевне и политичке радове, али је био и сарадник већег броја часописа и листова. Писао је и позоришне критике. У СНП су  игране његове драме: Краљева јесен (1920) и Урошева женидба (1934).

БИБЛ: Песме, Бгд 1914; Капи, поема, Ниш 1915; Песме бола и поноса, Солун 1917; Деспотова круна, трилогија: I Пакао, написано крајем 1907; II Слепи деспот, драмска поема у једном чину, написана јануара 1909; III Дванаести час, написано крајем 1909; Ланци, драма у три чина (написано 1910. за конкурс НП у Бгду); Краљева јесен, драма у једном чину (радни наслов Симонида), Српски књижевни гласник, 1912, бр. 8; Госпођа Олга, комедија у три чина (написана од 1914. до 1916); Сонети, Бгд 1922; Песме, Бгд 1922; Песме и драме, Бгд 1927; Стихови и драме, Суботица 1957; Сабрана дела. књ. I, поезија и драме, Бгд 1978, с. 609+(8)+737+(3).

ЛИТ: Ј. Скерлић, Милутин Бојић: Песме, Српски књижевни гласник, 1914, бр. 9, с. 714-716; С. Галогажа, Писмо из Београда, Савременик, Бгд 1914, бр. 3, с. 177-178; Б. Лазаревић, Оцене и прикази. Милутин Бојић, ЛМС, 1914, књ. 298, с. 60-66; Д. Ј. Филиповић, Милутин Бојић 1892-1917, у књизи Краљева јесен, Сарајево 1918; В. Ћоровић, Милутин Бојић, у књизи Песме и драме, Бгд 1927; Б. Новаковић, Драмски рад Милутина Бојића, Мисао, Бгд 1930, бр. 34, с. 471-480; М. Кићовић, Једна необјављена драма Милутина Бојића у Народној библиотеци, Годишњак Народне библиотеке НРС, Бгд 1960, с. 46-53; В. Вуковић, Књижевно дело Милутина Бојића, Цетиње 1969; Г. Ковијанић, Живот и књижевни рад Милутина Бојића, Бгд 1969.

Д. Н.

БОКАДОРО Вера (Véra Boccadoro) – кореограф (Ница, Француска, 10. VII 1936 – ). У Балетску школу париске Опере уписала се 1948, а у ансамбл Опере ступила 1954. На Интернационалном фестивалу младих у Москви, као члан балетског хора Опере, представљала је младе француске играче 1957, а затим, 1958, била је примљена на стаж у балетску школу Бољшог театра у Москви. Уписала се на на Позоришни институт Луначарски (Театрáльный Институт им. Луначарского) у Москви (1960-1965) и стекла диплому кореографа (Choréographe-Maître de ballet). Г. 1970. примљена је у Бољшој театар као стажиста; затим је постала сарадник, а од 1971. стални (Choréographe attitrée) кореограф-балетмајстор. Већ 1960. била је сарадник на обнови балета Лабудово језеро, односно асистент В. Бурмејстеру у париској Опери, када је радила и са првим играчима. Први самостални радови су јој балети Један дан на Монмартру (Un Jour à Montmartr) – адаптација Гершвиновог Американца у Паризу и Невеста ветра (La Fiancée du Vent) на музику Франца Листа. Ради у Музичком театру им. Станиславског и Немирович-Данченка. Сарађује са многим драмским театрима (Таганка – Час пик / L’heure de pointe), Театар им. Мајаковског –  Человек из Ламанчи / L’homme de la Manche). Балет Pro et Contra је спремљен за турнеју Бољшог театра у Паризу у Палати спортова. Свој балет Љубав за љубав (в) на музику Т. Хрењикова, за који је написала и либрето, приредила је 1976, а затим је добила позив (као једини француски кореограф у совјетском балету) из Пољске да га постави у Познању. Са истим балетом уследила је велика турнеја по Француској (27 градова) 1979. По позиву из Југославије, Љубав за љубав је пренела и на сцену СНП 1980, а своју верзију Лабудовог језера 1981. Остале кореографије су јој: Les Tcherkesses, Nocturne, Alter Ego, Моцарт и Сальери, Ввозвращение к будущему, те игре у драмској представи My Fair Lady, као и кореографија у филму 31 июня (режија Квинихидзэ, „Мосфильм“), Л’омбре и др.

Љ. М.

БОКАИ Јанош (János Bókai) – мађарски писац (Будимпешта, 10. VII 1892 – Будимпешта, 16. VII 1961). Поред новинарских послова, бавио се литературом лаког жанра, задовољавајући се површном забавом за читаоце. Тог типа је већина његових романа, од којих је најпознатији Bohémok és pillangók (Боеми и лептири) о Ђакому Пучинију. Бавио се, публицистички и критичарски, позоришним животом. У драмском раду преокупиран је комедијама, које пише рутински, а са врсним познавањем сценске технике. Приповетке, романи и драме превођени су му на више европских језика. Посебан успех имала је његова комедија Megvédtem egy asszonyt (Одбранио сам једну жену). НПДб је извело његове комедије Рђава жена, у преводу Жарка Васиљевића (премијера 28. XI 1939. у Сенти) и Супруга (Feleség) у преводу Живојина Петровића (премијера 1. X 1940. у Сомбору).

БИБЛ: Рђава жена, рукопис, у преводу Ж. Васиљевића, Библиотека СНП, сигн. 379.

Б. Кв.

БОЛЕРО (Bolero) – балет у једном делу без садржаја. Музика: Морис Равел. Први пут изведено 22. XI 1928. у Великој опери у Паризу. Прво извођење у нашој земљи 14. X 1939. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 20. XI 1978. у НСаду, у оквиру Четири балета (в). – Дир. и пијаниста С. Блек (магнетофонски снимак Лондонског оркестра), сценарио, к-граф и рд. М. Штамбук, к. г., сц. Д. Станић, к. г., к. М. Берберовић; играју: Е. Марјаш-Брзић, М. Грујић, Т. Пандуровић, Н. Бикицки, Л. Милер, С. Стојадиновић, Н. Антић, М. Прибил, И. Урошевић, А. Кетиг, А. Христидис, В. Поповић, Б. Курунци, Р. Варга, В. Чебски, Д. Јеринкић, И. Фетаховић, Н. Узелац. – Изведено 21 пут, глед. 7204.

ЛИТ: Д. Н., Класика у новој форми. Балетски ансамбл СНП извешће вечерас премијеру Четири балета: „Ромео и Јулија“ Чајковског, „Болеро“ Равела и „Американац у Паризу“ и „Рапсодија у плавом“ Гершвина, као целовечерњу представу, Дневник, 20. XI 1978; С. Савић, Четири балета, Дневник, 27. XI 1978; М. Сујић-Виторовић, Играли су пуним срцем, Политика, 11. XII 1978.

Љ. М.

БОЉЕ ЈЕ УМЕТИ НЕГО ИМАТИ – шаљива игра у 2 радње. Написао: Јован Ристић Бечкеречанин.

Прво извођење у СНП 10. VI 1862. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: С. Андријевић (Мија Недић), Д. Ружић (Авакум Тигонић), Д. Ружићка (Тина), С. Поповићева (Анка), П. Маринковић (Лука Проданов), П. Видаковић (Илија Дадић), А. Савић (Мата). – Изведено 15 пута.

Премијера у СНП 22. II 1868. у Панчеву. – П. Маринковић (Лука Проданов), А. Мишковићева (Анка), Д. Ружићка (Тина), М. Бошњаковић (Илија Дадић), Д. Коларовић (Мија Недић), Д. Ружић (Авакум Тигонић), Н. Рашић (Мата). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 10. VI 1862. г. „Боље је умети него имати“, Даница, 1862, бр. 17, с. 283; А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 15. VIII 1862. „Боље је умети него имати“, Даница, 1862, бр. 20, с. 330; А-м, Србско народно позориште. Извештај са гостовања у Панчеву, Даница, 1862, бр. 32, с. 522-523; А-м, Србско народно позориште. Извештај са гостовања у Београду и Земуну, Даница, 1862, бр. 35, с. 585; А-м, Српско народно позориште, Матица,  1865/66, бр. 26, с. 619.

В. В.