СУПРУГА (A feleség) – комедија у 3 чина. Написао: Јанош Бокаи. Прво извођење у Будимпешти, 1939.

Прво извођење у нашој земљи у НПДб 1. X 1940. у Сомбору. Превео: Живојин Петровић. – Рд. П. Шебешћен, сц. М. Шербан; О. Животић (Ана), В. Качаник (Петар), М. Андрић (Јован), И. Јовановић, к. г. (Јелена), Р. Петровић (Марта), М. Кајтас (Марија), С. Барбије (Собарица). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у ДНП 17. III 1943. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; О. Животић (Ана), Љ. Иличић (Петар), М. Јаснић (Јован), М. Миљковић (Јелена), В. Јелић (Марта), М. Гојкић (Марија), Љ. Животић (Собарица). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: Л. Дотлић, „Супруга“, комедија у 3 чина од Ј. Бокаи-а, Дан, 23. I 1941.

А. В.

СУСРЕТ(И) ПОЗОРИШТА ВОЈВОДИНЕ – редовна годишња манифестација војвођанских професионалних позоришта која се, са мањим прекидима, одржава од 1947. До 1959. је организована под називом Фестивал позоришта Војводине. Први пут је одржана у НСаду од 12. IV до 30. V 1947. Наредне, 1948, поново је одржана у НСаду, а после тога се организује наизменично у војвођанским градовима у којима постоје стална професионална позоришта. Иницијативу за њено одржавање дало је Повереништво за просвету Главног извршног одбора Скупштине Војводине. Оно је бринуло о њеној организацији до 1951, заправо до почетка деетатизације позоришне делатности у нашој земљи. Наредних неколико г. настају прекиди у одржавању С. јер је организовање препуштено самим позориштима која тек стичу навику да плански и систематски негују међусобну сарадњу. Од 1960. бригу о организовању манифестације преузима Стално саветовање војвођанских позоришта које је те г. установљено на састанку представника позоришта одржаном у Вршцу. Од 1969. надлежност преузима Заједница професионалних позоришта Војводине, тада основана у НСаду. У току првих пет г. постојања у програму суделују искључиво војвођанска професионална позоришта, прве г. са по три, а наредне четири г. са по две представе (изузев тадашњег Војвођанског народног позоришта, које прве г. није учествовало у програму). Касније је учешће војвођанских позоришта сведено на једну представу. Упоредо с тим у програм се укључују представе позоришта изван Војводине, из земље и иностранства. Временом ова манифестација добија све изразитији такмичарски карактер. Од 1959. се на њој редовно додељују новчане награде за најбоља уметничка остварења која у оквиру њеног програма прикажу позоришта из Војводине. Смисао и циљеви С. су вишеструки: интензивирање позоришног живота средина у којима се одржавају, пропагирање и популарисање драмске уметности, омогућавање непосредне размене стваралачких искустава међу позориштима, подстицање њихове сарадње и учвршћивање међусобне повезаности и заједништва, додељивањем награда стимулисање уметничких прегнућа глумаца, редитеља, сценографа, костимографа и других уметничких сарадника у раду на представама. Путем гостујућих представа негује се сарадња и успостављају се непосредни контакти са позориштима изван Војводине. Као гости у програму манифестације учествовали су театри из Бгда, Згба, Титограда, Приштине, Осијека, Зенице, Ниша, Крагујевца, Лесковца, Титовог Ужица, Шапца и Пирота, као и театри из иностранства – из Сегедина и Кечкемета (Мађарска), Темишвара, Решице, Тиргу Муреша и Клужа (Румунија) и Бјалистока (Пољска). Опера и Балет СНП су стални гости, као и Драмски одсек Академије уметности у НСаду и аматерска позоришта словачке, румунске и русинске народности. Већ од 1953. програм је обогаћиван и другим културним и уметничким садржајима: књижевним приредбама, изложбама, концертима, стручним саветовањима, предавањима и сл. Од 1969. се публикује билтен који бележи сва важнија збивања за време трајања С. Редовно се организују јавни разговори о представама приказаним у такмичарском делу. У раду оцењивачких комисија учествовао је велик број угледних позоришних стручњака (драмских писаца, редитеља, глумаца, сценографа, критичара и др.), међу којима су били и: Младен Лесковац, Бошко Петровић, Тодор Манојловић, Мата Милошевић, Мира Ступица, Миленко Шербан, Бранко Плеша, Боро Драшковић, Ласло Патаки, Ференц Деак, Богдан Чиплић, Момчило Миланков, Ђорђе Лебовић и други. Манифестација је у НСаду одржана 1947, 1948, 1961. и 1981, у Суботици 1949, 1953, 1960, 1965, 1969, 1973, 1977. и 1982, у Зрењанину 1950, 1959, 1964, 1968, 1972, 1976, 1980. и 1986, у Сомбору 1951, 1957, 1961, 1966, 1970, 1974. и 1983, у Вршцу 1956, 1963, 1967, 1971, 1975, 1979. и 1984. и у Панчеву 1978. и 1985. Није одржана 1952, 1954, 1955. и 1958. СНП је учествовало са следећим драмским представама: 1948. Девојка без мираза, 1949. Вуци и овце, 1950. Ожалошћена породица и Вишњик, 1951. Дубровачка трилогија, 1953. Леда, 1956. Скендербег, 1957. Војводина и Коломба, 1959. Тетовирана ружа, 1960. Покондирена тиква, 1961. Иркутска прича, 1963. Интимне приче, 1964. Просјачка опера, 1965. Свет, 1966. Фамилија Софронија А. Кирића, 1967. Трактат о слушкињама, 1968. Месечина за несрећне, 1969. Зона Замфирова, 1970. Адам и берберин први људи, 1971. Наш град, 1972. Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови, 1973. Шума која хода, 1974. Вучјак, 1975. Покондирена тиква, 1976. Зли дуси, 1977. Гастарбајтер опера, 1978. Инспекторове сплетке, 1979. Коме откуцава часовник, 1980. Преноћиште (представа уврштена у програм али није приказана), 1981. Долња земља и Лов на дивље патке, 1982. Дом Бернарде Албе и Слике жалосних доживљаја, 1983. Земља и Раванград, 1984. Човек је човек, 1985. Дон Жуан и 1986. Стриптиз. Оперске и балетске представе СНП које су изведене у оквиру С.: 1948. и 1949. Еро с онога свијета, 1950. Шехерезада, Пајаци и Продана невеста, 1951. Трубадур и Охридска легенда, 1953. Кармен и Лучија од Ламермура, 1957. Тоска, Травијата и Бахчисарајска фонтана, 1959. Лучија од Ламермура, 1960. Кармен, 1961. Женидба Милошева, 1963. Жизела, 1964. Триптихон, 1966. Набуко, 1967. Продана невеста, 1970. Вердијево вече, 1971. Лучија од Ламермура, 1973. Травијата, 1975. Јама, 1976. Кармен, 1977. Лучија од Ламермура, 1978. Самсон и Далила, 1979. Ромео и Јулија, Болеро, Рапсодија у плавом и Американац у Паризу, 1981. Отело, 1982. Сви смо ми једна партија, 1983. Трубадур, 1984. Силфиде и Бал кадета.

ЛИТ: 20 сусрета позоришта Војводине, НСад 1970; 30 сусрета позоришта Војводине, НСад 1980; Д. Пенчић-Пољански, 55 (сусрета) фестивала позоришта Војводине, НСад 2005.

М. Кш.

СУХОВО-КОБИЛИН Александар Васиљевич (Александр Васильевич Сухово-Кобылин) – руски драмски писац (Москва, 17. IX 1817 – Блио, Француска, 11. III 1903). Рођен је у старој племићској породици и стекао изузетно образовање. Студирао је математику и физику у Москви и филозофију у Хајделбергу и Берлину. Дружио се са Херценом и Огарјовим, обожавао филозофију Хегела. Позориште је заволео још као студент. Његова прва комедија – Свадба Кречинског (Свадьба Кречинского, 1852-1854) говори о моралном пропадању руских племићских гнезда. Неки ликови из ове комедије прешли су и у драму Предмет („Дело“, 1861), која аутобиографски третира самовољу бирократског апарата у судском процесу (сам писац је био оптужен за убиство своје љубавнице, али оно никад није доказано). Његову драмску трилогију завршава Тарелкинова смрт (1869) – где се тежиште са исмевања корумпираног чиновништва преноси на сатиричко шибање полицијског апарата. Његова Свадба Кречинског је, у преводу Михаила О. Глушчевића, у НП у Бгду извођена 1907, а у СНП 1927.

ЛИТ: У., Сухово-Кобилин А. – „Свадба Кречинског“, Политика, 1907, бр. 1310; У., Поводом гласа из публике о „Свадби Кречинског“, Политика, 1907, бр. 1314; П., „Свадба Кречинског“. Глас из публике, Политика, 1907, бр. 1311; О. С(уботи)ћ, „Свадба Кречинског“, премијера 18. III о. г., Застава, 20. III 1927.

Б. Кс

СУХОДОЛСКИ Владимир Алексејевич (Владимир Алексеевич Суходольский) – совјетски (украјински) драмски писац (Полтавска губернија, 4. VI 1889 – Кијев, 20. XI 1962). Рођен је у лекарској породици. Завршио је студије технике у Петрограду. Прве драме је штампао 1930. Највеће успехе је постигао у историјском жанру (драме Устим Кармаљук, Арсенал и др.). На сцени СНП је 1948. изведена С. драма Зелена грана.

Б. Кс

СУХОЊ Еуген (Eugen Suchoň) – словачки композитор (Пезинок, Словачка, 25. IX 1908 – Братислава, 5. VIII 1993). Клавир, композицију и дириговање учио је најпре у Братислави, а затим у Прагу на Мајсторској школи код В. Новака, који му је усадио дубоку љубав према словачкој народној песми и њеном мелодијском богатству; код проф. Вилима је са посебним занимањем пратио предавања из оперске драматургије а од проф. Винцоурка је учио вештину сценског постављања опере. Био је професор на Конзерваторијуму, Високој музичкој школи и на Универзитету у Братислави. Такође је дуже време био председник Удружења чехословачких композитора и председник Међународне асоцијације европских композитора. Био је првенствено инструментални композитор, али је писао и вокалне композиције. Његова дела одају дубину музичких мисли и занимање за решавање нових архитектонских проблема, за оригинално коришћење хармонских могућности које је донео развој европске музике после Првог светског рата. Важнија дела су му Баладна свита за оркестар, Псалам поткарпатске земље (Žalm zeme podkarpatskej, 1938), Соната рустика, те многобројна дела за оркестар, камерна дела, соло-песме и обраде народних песама. За музичку сцену написао је две опере и постигао значајне успехе. Његову оперу Крутњава или Вртлог (Krútňava, 1949) Словаци су прихватили као своју прву велику националну оперу. Изворна улога музике и присан однос према словачком народном мелосу и истицање потресне трагике овог дела обезбедили су јој велик одјек и на иностраним позрницама. С. спада међу највеће словачке композиторе. У СНП је, у част 85-огодишњице прашког Народног дивадла и С. 60-огодишњице, изведена његова опера Крутњава, чијој је премијери 18. X 1968. у НСаду присуствовао и сам композитор и којом је приликом објавио чланак у првом броју обновљеног листа СНП „Позориште“ (1968, бр. 1, с. 1-2) под насловом „Крутњава“. Мој однос према музичко-драмском стварању.

ЛИТ: М. Фајдига, Музичка љубав на први поглед, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 2-3; Б. Кришка, „Крутњава“ први пут у Југославији, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 3.

М. Х.

СУШЧЕВИЋ Р. М. – превео је и драматизовао Цврчка на огњишту Чарлса Дикенса, који је у НПДб изведен 1937.

ТА ВАША ПРИЧА (This Story of Yours) – драма у 3 чина. Написао: Џон Хопкинс. Прво извођење у театру „Ројал корт“ у Лондону, 1969.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 7. I 1972. у НСаду. Превела: Рената Улмански. – Рд., сц. и к. Д. Ђурковић; С. Шалајић (Џонсон), М. Кљаић-Радаковић (Морин), В. Љубичић (Картрајт), С. Гардиновачки (Бакстер), М. Плетел (Полицајац). – Изведено 17 пута, глед. 4273.

БИБЛ: Џон Хопкинс, Та ваша прича, прев. Рената Улмански, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1719.

ЛИТ: М. Петковић, Премијера „Те ваше приче“, Дневник, 5. I 1972; Х. Радивојевић, Премијера „Та ваша прича“ на новосадској сцени, Политика експрес, 5. I 1972; В. Миросављевић, Концерт глуме, Дневник, 7. I 1972; М. Кујунџић, Тајни порок једног бобија, Дневник, 9. I 1972; П. Мирковић, „Прича“ – заокрет у репертоару, Политика експрес, 10. I 1972; С. Божовић, Бизарна бајка аутентичног живота, Вечерње новости, 16. II 1972; М. Мирковић, И ваша и наша прича, Политика експрес, 4. III 1972; М. Первић, Избледело лице насиља и злочина, Политика, 7. III 1972; С. Божовић, Та његова прича, Вечерње новости, 13. VII 1972.

Ј. М.

ТАБАКОВИЋ Ђорђе – архитекта и сликар (Арад, Румунија, 3. V 1897 – Нови Сад, 1. IX 1971). Потекао је из старе угледне српске породице у којој су му и отац и стриц и рођени брат били архитекте и сликари. Тако је и он 1915. отпочео студије на Архитектонском одсеку Техничке велике школе у Будимпешти, одакле је искључен због јавно испољеног националног одушевљења после Првог светског рата. Студије је привео крају у Бгду, где је дипломирао 1922. истовремено радећи за београдску грађевинску фирму „Пионир“. После усавршавања у Паризу (1923) наставио је праксу у очевом атељеу у Араду. Пошто је породица из Румуније оптирала у Краљевину СХС и он 1927. положио државни испит, могао је да започне самосталан рад у својству овлашћеног инжењера архитектуре. Тако је са оцем подигао кућу у НСаду (у данашњој улици М. Антића бр. 5), у којој је живео до смрти и у којој је имао атеље. Од 1928. до 1941. радио је као архитект и у том периоду је пројектовао у НСаду Дом културе, Танурџићеву палату, Дом трговачке омладине, хотеле „Парк“ и „Путник“ и Клајнову палату, а у Сремскм Карловцима патријаршијску библиотеку и богословију. Извео је олтаре у црквама у Руском селу, Мошорину, Стајићеву, Војводи Степи, Крстуру, Хоргошу и Масторту (Нови Козарци). За време рата предавао је архитектуру у Средњој техничкој школи у НСаду. Од 1. IV 1945. до 31. VIII 1953. радио је као професор и шеф Архитектонског одсека новосадске Грађевинске школе, а затим је предавао историју уметности и примењену уметност на Одсеку за ликовну уметност Више педагошке школе. Његови цртежи-акварели старог НСада, објављени у виду мапе и награђени Октобарском наградом града НСада (1967), одликују се сликарским сензибилитетом, те се разликују од архитектонских цртежа. Све што је радио носи печат његове изузетне личности, врло осетљиве, естетски префињене, са смислом за својеврсни хумор. Савез архитеката Југославије прогласио га је 1968. за заслужног члана а Друштво архитеката НСада установило је 1994. награду под његовим именом. Бавио се и опремом књига а за СНП је, као гост, сценографски опремио представе: Хвалисави војник, Вертер, Покојник, Јунаци Павлове улице, Манон, Леда, На западним котама и Насловна страна.

ЛИТ: О. Радовановић, Архитекта Ђорђе Табаковић, Данс, НСад, 1982-1987, бр. 2-8; В. Митровић, Архитекта Ђорђе Табаковић, НСад 2005.

М. Нкј.

ТАБАЧКИ Миодраг – сценограф и костимограф (Кикинда, 1. V 1947 –). Отац му је био професор историје а мати учитељица. Основну школу и гимназију завршио је у Перлезу и Зрењанину. Иако је примљен на Одсек костимографије на београдској Академији, уписао се на архитектуру, где је студије завршио 1972, а на студијама сценографије на Академији за позоришну уметност дипломирао је 1974. Од 1973. до 1974. био је запослен као професор у Грађевинском школском центру у Бгду, од 1974. до 1976. у Позоришту младих у НСаду, 1976. кратко у Телевизији НСад, од 1976. до 1978. је био у статусу слободног уметника, а од 1978. је ангажован на Факултету драмских уметности у Бгду, најпре као доцент, па од 1983. ванредни и од 1988. редовни професор. Као сценограф и костимограф гостовао је широм Југославије, а скице је излагао на изложбама у НСаду, Сплиту, Сарајеву, Згбу, Паризу, Бгду, Скопљу, Будимпешти, Клермон-Ферану, Дортмунду, Њу Орлеансу, Тел Авиву, Манили, Сеулу; четири пута је учествовао на Квадријеналу сценографије и костимографије у Прагу (1979, 1983, 1987. и 1991), три пута на Тријеналу сценографије и костимографије Стеријиног позорја у НСаду (1981, 1984. и 1990) и више пута на Мајском и Октобарском салону УЛУПУДС-а у Бгду. У Драми СНП је, као гост, сценографски опремио представе Фројлан Ана (1973), Николетина (1974), Тврдица (1978, израдио и костим), Преноћиште (1979, израдио и костим и извео сликарске радове), Дон Жуан (1984), Хеда Габлер (1984), Дон Жуан у паклу (1986), Љубинко и Десанка (1986) и Cuba Libre (2001). За Балет СНП израдио је скице декора за представе Балада о месецу луталици (1985), Американац у Паризу (1985), Рапсодија у плавом (1985), Стварање света (1991), Altum silentium (1992) и Carmina burana (1992, 2010), те за једну представу новосадске Опере – Еро с онога свијета (2003). Годишњу награду УЛУПУДС-а добио је 1978, 1985, 1990, 1997 – за животно дело, 1998, 1999. и 2001, Стеријину награду четири пута (1982, 1996, 1998. и 1999), Златан ловоров вијенац на МЕС-у у Сарајеву 1982, Златну плакету на Балетском бијеналу у Љубљани 1985, Сребрну плакету на Интернационалном тријеналу сценографије и костимографије у НСаду 1990, награду „Орфеј“ НП Ужице 1995, у којем театру је од 1996. до 2004. добио и пет награда „Ардалион“.

ЛИТ: Г. Поповић-Васић и И. Суботић, Миодраг Табачки, монографија, Бгд 2004.

В. В.

ТАБИ Ласло (László Tabi) – мађарски писац, новинар, хумориста (Будимпешта, 7. X 1910 – Будимпешта, 28. IV 1989). Школовао се у Будимпешти. Био је сарадник спортског листа „Nemzeti Sport“. Од 1945. је сарађивао са сатирично-хумористичким листом „Ludas Matyi“, а од 1957. је био његов главни уредник. Објавио је мноштво хумористичких приповедака, новела и романа. Добитник је књижевне награде „József Attila“. Његова комедија Права девојка (Leány a talpán) приказана је 1942. Објављена су му дела: комедија Крај вожње, напоље из возила! (Végállomás, kiszállni!, 1949), комедија Девојка са црвеном капом (A pirossapkás lány, 1952), сатиричина игра Ваздушна кула (Kártyavár, Печуј 1955), збирка хуморески Маринирано у хумору (Humorban pácolva, 1955), комедија Пират (A kalóz, 1956), збирка разнородних списа То ми је занат (Mesterségem címere, 1958), комедија Јадни Мартин (Szegény jó Márton, 1958), збирка списа Четири искушења (A négy kisértés, 1959), комедија Необичан дан (Különleges világnap, 1960), монолози и дијалози Милост написмено (Irott malaszt, 1960), збирка хуморески Ја, ти, он… (Én, te, ö…, 1961), сабране хумореске и позоришни комади Строго поверљиво (Szigoruan bizalmas, 1963), мјузикл Жена се бави спортом (Sportol az asszony, 1963), комедија Развод на мађарски начин (Most majd elválik, 1964), комедија Олакшавајућа околност (Enyhitö körülmény, 1967), комедија За трен ока (Karikacsapás, 1971), комедија Породична драма (Családi dráma, 1973). У иностранству му је извођена комедија Развод на мађарски начин: 1968. у СНП у НСаду и 1974/75. у Прагу (Slerské divadlo zdeňka, Nejedecho v Opavé) под насловом Uvidíme, jak to dopadne.

БИБЛ: Ласло Таби, Развод на мађарски начин, комедија у три чина, прев. Иван Ивањи, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1529.

ЛИТ: Ј. Дамњановић, „Развод на мађарски начин“, Политика експрес, 2. II 1968; М. Кујунџић, Није актуелно, Дневник, 29. II 1968; П. Поповић, Голицање проблема, Борба, 16. III 1968.

М. В.