СТРОЦИ-РУЖИЧКА Марија – в. РУЖИЧКА-СТРОЦИ Марија

СТУЛАР Душан – пијанист и композитор (Трст, 6. IV 1901 – Нови Сад, 21. I 1992). Студирао је музику на Конзерваторијуму у Трсту (код професора А. Сколека, који је био ученик Франца Листа), где је дипломирао 1924, а магистрирао 1926. По завршетку студија добио је место доцента на Конзерваторијуму у Трсту и на том месту је радио све до 1943, када је морао да напусти Италију због свог напредног, антифашистичког става. По доласку у Суботицу постао је наставник музичке школе и диригент синдикалног хора (до 1946). Од 1947. до 1953. био је наставник клавира и директор Музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду. Од 1. IV 1954. до пензионисања, 31. VIII 1967, био је запослен у СНП: најпре као корепетитор а касније диригент и композитор сценске музике. Као пијанист концертирао је у многим местима Италије, Аустрије и Југославије: у Трсту, Напуљу, Милану, Риму, Грацу, Ријеци, Згбу, Суботици, Нишу, Скопљу и НСаду. Једно време бавио се и музичком критиком („Дневник“ и „Наша сцена“). Као композитор показао је изразите склоности ка клавирској, дечјој, сценској и џез музици, те је својом дечјом опером Плава стрела освојио награду на музичком конкурсу у Трсту, а Џез-симфонијом награду на конкурсу у Напуљу (1941). Од осталих композиција вредно је поменути: Концерт за клавир и оркестар Мелодије и ритам, Квартет за четири виолончела, као и многобројна клавирска дела за децу и омладину. За време свог ангажмана у СНП С. је компоновао сценску музику за више позоришних комада: Крвава свадба (Ф. Г. Лорка), Да се насмејемо (А. Салакру), Скендербег (Ј. С. Поповић), Пут око света (Б. Нушић), Оптимистичка трагедија (В. Вишњевски), Покондирена тиква (Ј. С. Поповић), Тетовирана ружа (Т. Вилијемс), Страдија (Р. Домановић), Лисистрата (Аристофан), Догађај у месту Гоги (С. Грум), Шарена лопта (И. Торкар), Да ли је овуда прошао млади човек? (П. Хануш), Смрт Смаил-аге Ченгића (И. Мажуранић) и др.

ЛИТ: А-м, Концерт Марка Стокановића и Душана Стулара, СВ, 12. V 1952; В. Дубравчић, Охрабрење за даље, Дневник, 15. I 1956; М. Кујунџић, Антика у атрактивном руху, Дневник, 8. XI 1959; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 115; С. Радујко, Нови Сад – град музике, НСад 2000.

Н. П.

СУБИЋ-ИЛИЋ Снежана в. ИЛИЋ-СУБИЋ Снежана

СУБОТА, НЕДЕЉА, ПОНЕДЕЉАК (Sabato, domenica e lunedi) – комедија у 3 чина. Написао: Едуардо де Филипо. Прво извођење у Напуљу, 1959.

Прво извођење у СНП 20. II 1979. у НСаду. Превела: Бранка Ракић. – Рд. Б. Јерковић, к. г., сц. Б. Дежелић, к. г., к. М. Стојановић-Маурич; М. Кљаић-Радаковић (Роза), М. Гардиновачки (Вирџинија), Ф. Тапавички (Пепино), В. Вртипрашки (Роко), А. Ђорђевић (Федерико), С. Шалајић (Антонио), Љ. Јовић (Ђулијанела), Д. Синовчић-Брковић (Амелија), В. Каћански (Атилио), Т. Плескоњић (Рафаеле), Т. Јовановић (Луиђи), В. Милошевић (Елена), Драгиша Шокица (Катијело), С. Гардиновачки (Микеле), С. Јосић, В. Скакун (Марија Каролина), М. Петковић (Роберто), В. Стојановић, М. Краљев (Чеферкола). – Изведено 42 пута, глед. 8158.

БИБЛ: Едуардо де Филипо, Субота, недеља, понедељак, прев. Бранка Ракић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1974.

ЛИТ: А-м, Припремају се две представе у Драми СНП, Дневник, 1. II 1979; Д. Николић, Пучки театар у најбољем смислу, Дневник, 20. II 1979; М. Кујунџић, Тужан недељни ручак, Дневник, 22. II 1979; С. Божовић, Три досадна дана, Вечерње новости, 26. II 1979.

Ј. М.

СУБОТИЋ Јован – књижевник, правник, политичар, председник и другогодишњи члан ДСНП, председник МС и уредник ЛМС (Добринци, Срем, 30. I /11. II 1817 – Земун, 16/28. I 1886). Отац Јоаким је био свештеник, мајка му је Сара. Основну школу учио је у родном месту, гимназију у Сремским Карловцима и Сегедину, а права је студирао у Пешти. На пештанском универзитету је 1836. докторирао филозофију, а 1840. права. У Пешти је радио као адвокат до 1848, а истовремено је обављао и дужност цензора за српске и румунске књиге; био је у зимском семестру 1847. и професор римскога права на пештанском универзитету. На предлог секретара МС Теодора Павловића примљен је за почасног члана ове институције, Павловић му је 1842. поверио и уређивање ЛМС, коју је дужност обављао у два маха, 1842–1847. и 1850–1853. Био је први и једини члан МС који је још 1847. подржао реформе језика Вука Стефановића Караџића. Учествовао је у и народном покрету 1848. и био на Словенском конгресу у Прагу као секретар српске делегације. После револуције живео је у Бечу, а 1853. доселио се у НСад, где се бавио адвокатуром. За првог поджупана Сремске жупаније изабран је 1861, а 1862. је именован за судију Стола седморице у Згбу, тј. члана врховног суда. За народног посланика у Хрватском сабору изабран је 1865. и до смрти је у том својству имао запажену политичку улогу. На словенску етнографску изложбу у Москву отишао је 1867. и због тога је изгубио државну службу. У НСад се вратио 1868. Изабран је за председника МС и ту дужност је обаљао четири г. Истовремено је био и председник скупштине ДСНП од 16. IX 1868. до 3. VIII 1871, као а и председник ЕО ДСНП од 1869. до 1871. У НСаду је уређивао политички лист „Народ“ (1870–1872). Био је омиљен међу Новосађанима, који су га 1872. изабрали за градоначелника, но државна власт се противила и није одобрила именовање. Адвокатску канцеларију је 1873. преселио у Осијек, а 1884. у Земун, где је остао до смрти. Писао је много и био је један од најплоднијих и најразноврснијих српских писаца свога доба, иако се активно бавио и политичким радом (био је један од најактивнијих јавних радника међу угарским Србима). У књижевности се јавио 1834. у ЛМС трима песмама. Прву збирку стихова Лира објавио је у Пешти 1837, а Босиље у Будиму 1843. Наука о србском стихотворству изишла је 1845. Tри његове песме М. Павловић је уврстио у Антологију српског песништва. Сабрана Дела у осам св. публикована су од 1858. до 1873. (једна св. лирских песама, две св. епских, четири св. драма, једна св. приповедака). Приредио је неколико школских књига, читанки и антологија, писао политичке расправе, граматичке огледе, биографије, беседе итд. Његова опширна аутобиографија, под насловом Живот Д-ра Јована Суботића, штампана је од 1901. до 1910. у НСаду, у пет св. Током боравка у Згбу од 1863. до 1867. био је председник казалишног одбора. Радио је на јачању позоришних веза између Згба и НСада. На премијери драме из хрватске историје Звонимир кћерка Људевита Гаја му је предала ловоров венац. У аутобиографији је нагласио да је са новосадским театром био у „врло блиској, тесној вези“. Волео је позориште још од младости, гледао је ревносно представе немачког театра од 1837. до 1847. Пратио је и деловање позоришног друштва Јована Кнежевића, чије су представе утицале да почне да пише драму Херцег Владислав. Сматрао је да „без позоришта не би ни једно драматично дело у свету било написано. Позориште рађа драматична дела, а ова отхрањују позориште“. Јован Скерлић је изрекао неповољно мишљење о његовом књижевном раду: сматрао је да је био „без талента, духа и оригиналности“. Овакав став је утицао и на наше касније историчаре књижевности. Но, он је један од највреднијих и најплодотворнијих српских драматичара. Објавио је драме: Херцег Владислав (1862), Немања (1863), Звонимир (1868), Прехвала (1868), Бодин (1868), трагедије: Милош Обилић (1868), Краљица Јакинта (1871), „слике из прошлости“ Сан на јави (1869), као и известан број пригодних прилога. Поменута остварења, осим Краљице Јакинте, била су на репертоару СНП, као и комад Крст и круна или Крунисање Стевана Немањића (1870). Најпопуларније дело му је била трагедија Милош Обилић. Истакао је да је СНП за време његове управе напредовало, да је „великим кораком одскочило од места, на ком сам га ја примио“. Залагао се да се глумци који имају више талента и воље пошаљу у Беч да би у царским позориштима видели „оно што је најбоље у свом роду“.  Када је 1868. дошао на чело ПО као начелник је допринео не само да се преброди криза, него и организационом и материјалном сређивању позоришта и оживљавању позоришног живота. МС је уприличила прославу поводом 50-огодишњице његовог књижевног рада и тада је од СНП добио на поклон сребрни дивит, тј. мастионицу и златно перо. У свом раду имао је свесрдну подршку младих интелектуалаца, као и С. Милетића, који је позориште сматрао ослонцем при остваривању националног програма народне странке. Настојао је да развија националну самосвест Срба. Сматрао је да позориште није ништа друго до поље за драмско стваралаштво народа, као што је држава поље за политичко стваралаштво народа. Био је политички ангажован, па је писао да једна иста сила која ствара политички живот народа то стварање репродукује и у драмској уметности. Напоменуо је да су глумци СНП били „мили гости свуда, куда су год у походе дошли. Сав наш свет сматрао је у њима носиоце народне идеје српске и будиоце народног живота“. Тодор Манојловић је уочио да је „национални репертоар“ почивао на „два доста солидна стуба: на Стерији (…) и на Јовану Суботићу“, а Зорица Несторовић да су весници националног театра Јован Ђорђевић и С. „тражили националну драму на националној сцени зарад национално-политичких интереса“. Скерлић, ипак, примећује „…његове драме су конструисане по свим правилима старе драмске естетике, родољубиве су у својим историјским мотивима, личности су врло достојанствене и говоре свечаним језиком, али речи су тешке, хладне, усиљене. Ти комади својом националном садржином и патриотским смером могли су се допадати одушевљеној публици шездесетих година и задовољавати потребе оскудног националног репертоара у позориштима у НСаду, Бгду и Згбу, али су данас сасвим заборављени.“ Био је ожењен Савком рођеном Полит, „најпознатијом Новосађанком с краја XIX и почетком XX века“, борцем за женска права. Она је записала да је њен супруг радио „врло лако и брзо, стога је и могао вршити тако силни и разгранати посао“. Имали су четири сина: Дејан је био генерал у руској војсци, Војислав чувени хирург, Бранислав дипломата, а Озрен новинар. Сахрањен је на земунском гробљу у породичној гробници. СНП је издвојило 100 фр. за његов споменик.

БИБЛ: Драматичарска уметност и светско хисторијски живот народа, ЛМС (Сербски летопис) 1867–1869, св. 112, с. 15–25; Живот дра Јована Суботића: (Автобиографија) I–V, НСад 1901, 1902, 1905, 1910; Историјско-политички и биографски списи Јована Суботића из доба Српског покрета у Војводини 1848-1849. (приредио С. Гавриловић). НСад 2003; Живот дра Јована Суботића (автобиографија), (приредио Ј. Радонић), НСад 2009.

ЛИТ: А-м. Др. Јован Суботић, Позориште, НСад 1886, бр. 13, с. 49–51; А. Сандић, На парастосу – у Новом Саду помен Д-ру. Јовану Суботићу, Позориште, НСад 1886, бр. 59, с. 233–231; А. Хаџић, У славу Јована Суботића о св. Сави 1887. године, ЛМС 1888, књ. 153, с. 84–97; С. Суботић, О Јовану Суботићу, Бранково коло, 1904, бр. 46, с. 1470–1479, бр. 47, с. 1499–1504, бр. 48, с. 1538–1540; П. Марјановић, Уметнички развој Српског народног позоришта 1861–1868, НСад 1974; З. Несторовић, Јован Суботић – драмски писац, НСад 2000.

Н. С.

СУБОТИЋ Каменко – књижевник, председник Друштва за СНП (Вуковар, 9. IX 1870 – Нови Сад, 14. X 1932). Основну школу завршио је у родном граду, класичну гимназију 1889. у Српској великој гимназији у Сремским Карловцима, а Филозофски факултет на универзитетима у Згбу, Грацу и Прагу; докторирао је у Грацу. Од 13. I 1894. до 1. IV 1895. био је асистент Свеучилишне књижнице у Згбу; у том периоду уређивао је и лист „Омладина“. Од 1. II 1896. до 6. XII 1899. радио је као суплент Реалне гимназије у Сремској Митровици, за које време је положио и професорски испит. Затим је прешао у Бгд, где је од 1. I 1900. до 31. VII 1901. био запослен као чиновник у Прес-бироу Министарства иностраних дела Краљевине Србије, а од 1. VIII 1901. до 31. XII 1902. као библиотекар Велике школе. Напустивши државну службу, посветио се новинарству: 1904. покренуо је у Прагу недељни лист на српском језику „Илустровани гласник“, који је после осам бројева пренео у НСад и 1905-1906. издавао га и уређивао као полумесечни лист; у исто време је (1905-1906) у Прагу уређивао и „Српско цвеће“, а у НСаду издавао „лист напредних људи“ „Новости“, који је потписивао као власник и директор (лист је, изгледа, после деветог броја престао да излази). После тога, 1907, покренуо је и уређивао недељни лист „Новосадске новине“, којег је изишло двадесет шест бројева. Потом се вратио у Бгд, где је 1909-1910. уређивао месечни илустровани лист „Пролеће“; убрзо се вратио у НСад, где је најпре деловао као слободни новинар и публицист, од 1. VI до 30. XI 1912. као стални новинар у дневном листу „Српство“, а од 1. XII 1912. до 31. VII 1914. у дневном листу „Браник“. Истовремено, 1912-1913, за време балканског рата, уређивао је недељни лист „Илустрована ратна хроника“, који је у НСаду издавала Књижара Светозара Ф. Огњановића, а 1913-1914. био је власник и уредник такође недељног новосадског листа „Српски свет“. По завршетку Првог светског рата вршилац дужности начелника ДСНП Милан А. Јовановић и председник ПО ДСНП и вршилац дужности управника СНП др Ђура Трифковић ангажовали су га 15. XI 1918. да им као секретар и в. д. драматурга помаже у обнови рада СНП и образовању глумачког ансамбла; ускоро ће им се у тим пословима прикључити и редитељи односно глумци Милош Хаџи-Динић и Димитрије Спасић, којима ће он доцније помагати у редитељским пословима, те и сам режирати неколико комада (1919). После обнове рада ДСНП, на седници УО ДСНП одржаној 8. II 1919. С. је и званично постављен за драматурга, а 7. III 1919. УО ДСНП га је ослободио дужности секретара Позоришта и обавезе да помаже редитељима – да би се у потпуности могао посветити драматуршким пословима. Оставком на положај драматурга, која му је усвојена 5. XI 1919, завршио се његов рад у СНП у професионалном својству, који је трајао непуну г. дана. После тога се вратио новинарском послу: од 1920. до 1922. уређивао је недељни лист „Дунав“. Затим је, 27. IV 1922, изабран за библиотекара Матице српске, с тим да на дужност ступи 15. маја. На месту библиотекара МС остао је до 1. V 1932, када је пензионисан. С. је 1920-1921. био члан УО ДСНП. На Ванредној скупштини ДСНП 23. XI 1924. изабран је за председника ДСНП и на тој функцији остао до 15. XI 1925, када је на Главној скупштини ДСНП разрешен те дужности и изабран за секретара ДСНП; 1. VII 1926. уважена му је оставка на положај секретара и отада више није имао везе с театарским активностима. С. се почео бавити позориштем још 1897, за време гостовања СНП у Сремској Митровици, када је у подлистку новосадске „Заставе“ писао о глумцима СНП у светлу њихових остварења у представама овог позоришта. Затим је, 1907-1908, био позоришни критичар „Београдских новина“, а 1914. је у „Летопису МС“ приказао новосадску сезону 1913/14. После Првог светског рата, прихвативши се дужности у самом Позоришту, обављао их је с великом амбицијом, с много добрих идеја и прилично предузимљиво. У планирању рада и преузимању обавеза понекад је прецењивао и своје снаге и могућности ДСНП; неким својим иницијативама и пренагљеним поступцима непотребно је стварао против себе нерасположење у УО ДСНП. У целини, његов рад у ДСНП био је плодотворан и користан. За време његовог председниковања ДСНП је организационо сређено, била су израђена неопходна нормативна акта Друштва; крајем 1924. учествовао је као председник у раду Комисије за измене и допуне Устава ДСНП; издат је проглас на народ ради уписа у ДСНП и пружања материјалне помоћи Друштву; децембра 1924. његовим заузимањем обележена је годишњица Илије Округића-Сремца у Сремским Карловцима; покренуо је иницијативу да се израде портрети добротвора СНП Јулијане и Јоце Ковачића и да се 1925. обележи 50-огодишњица смрти Косте Трифковића; његовим настојањима као секретара обележена је 1926. и 10-огодишњица смрти Антонија Хаџића у Суботици, а на новосадском Алмашком гробљу подигнут је споменик на гробу овог заслужног културног прегаоца. Залагао се да СНП у сезони 1925/26, после једногодишње паузе, поново образује своју трупу. С. је велик део своје активности посветио књижевном, научном и публицистичком раду. Известан број песама штампао је у Збирци (Бгд-Врање) и у листу „Српско цвеће“. Радове из политичке и културне прошлости Војводине, чланке о српским и хрватским писцима, приповетке, приказе књига и дела ликовних уметника, књижевне портрете научника, писаца и драмских стваралаца, полемичке чланке, прилоге о ондашњим проблемима друштвеног и културног живота и позоришне критике објављивао је у „Народним новинама“ (Згб), „Смотри далматинској“ (Задар), „Летопису МС“, „Бранковом колу“, календару „Србобран“ за 1901, „Бранику“, „Застави“, „Српству“, „Србобрану“ (Згб), „Трговачким новинама“, „Трговинском гласнику“ (Бгд), „Делу“ (Бгд), „Београдским новинама“, „Виделу“ (Бгд), „Вечерњим новостима“ (Бгд), „Српском листу“, „Јединству“, „Видовдану“, „Новом времену“ (Бгд), „Јутарњем листу“ (Згб), „Зборнику за пучку просвјету“ (Згб), „Јутру“ (Згб), „Правди“ (Бгд), „Новом Саду“ и у свим листовима које је издавао или уређивао. Био је и дописник листова „Lidové noviny“ (Брно), „Narodná politika“ (Праг), „Das Zeit“ (Беч), „Vossische Zeitung“ (Берлин). Уредио је календар „Свој своме!“ за г. 1906, „Српски народни календар Свети Сава“ за г. 1908. и 301. књигу „Летописа Матице српске“ (за г. 1922-1923). Од већих радова, у посебним књигама штампани су му: О Главној сеоби Срба под Арсенијем III Чарнојевићем и о првим српским привилегијама (1689-1690), Земун 1897; Цртице из лепе књижевности, науке и уметности, Земун 1898; Политичка историја Буне (1848-1849), I књига – Време из којега се развио политички идеал Буне, Бгд 1902, Шта је суштина у ствари патријарха (НСад б. г.). Још 1888. штампана му је у НСаду збирка Ковиље, венац приповедака младим пријатељима, а доцније је у Великој Кикинди, у тамошњој „Библиотеци за младеж“, објављено пет књижица-приповедака непознатих аутора у С. преради. Штампан му је и роман Морски галеб (НСад 1927). Његова драма Богови без васељене први пут је изведена у СНП 1919. Београдском НП послао је 1919. рукопис комада из војвођанског живота Ултиматум, сатиру уперену против аустроугарског ултиматума Србији 1914; пре романа, изгледа, 1919. имао је у рукопису драму Галеб с мора, која је по свој прилици изгубљена. С. је као позоришни критичар тражио од глумаца да обраћају пажњу на језик: инсистирао је на чистоти говора, правилним акцентима и неговању мелодијске линије изговорене фразе. Драмски текст, представу у целини и глумачка остварења оцењивао је без дубљих анализа, импресионистичким критичарским поступком, са прилично особеним опсервацијама.

РЕЖИЈЕ: Перчин, Јунаштво, Песник.

БИБЛ: Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 1897, бр. 157, с. 161-165; Кр. српско позориште – I Кроника двеју сезона (1899-1901), Сремски Карловци 1902; Новосадска сезона Српског народног позоришта (1913-1914), ЛМС, 1914, књ. 297, с. 100-105; О позоришном језику, НСад 1919; Богови без васељене, драма, НСад 1920; Милка Марковићка, ЛМС, 1930, књ. 324, с. 280-281; Извори за историју Српског народног позоришта, ЛМС, 1930, књ. 325, с. 296-297; Српско народно позориште, ЛМС, 1930, књ. 326, с. 169-171.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Слобода, 1918, бр. 33, с. 3; А-м, Драматургов програм, Застава, 1919. бр. 39, с. 4; А-м, Из канцеларије Српског народног позоришта, Слобода, 1919, бр. 75, с. 3; А-м, Драматургова оставка, Слобода, 1919, бр. 104, с. 3; А-м, Оставка позоришног драматурга, Застава, 1919, бр. 103, с. 2; А-м, Нова управа Друштва за Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1924, бр. 48, с. 1; А-м, A tengeri sirály, Torontál, Велики Бечкерек, 1926, бр. 110, с. 4; В., Библиографски преглед списа др Каменка Суботића, Застава, 1928, бр. 249 с. 3; бр. 250, с. 3; бр. 251, с. 3; Н. (Р. Врховац), Д-р Каменко Суботић, ЛМС, 1932, књ. 334, с. 284; Група аутора, Грађа за историју Библиотеке Матице српске, IV/1 и IV/2, НСад 1969, с. 90-92, 493-498; М. Бикицки, А. Каћански, Библиографија новосадске штампе 1824-1918, НСад 1977, с. 115, 117, 119, 134, 138.

Л. Д.

СУБОТИЋ Љубомир – глумац. Био је члан СНП 1868.

СУБОТИЋ Марко – драмски глумац (Панчево, 7. V 1834 – Панчево, 20. II 1885). Рођен је у трговачкој породици. Основну школу и четири разреда немачке реалне гимназије завршио је у родном граду, а у Пешти је похађао вишу трговачку школу. Затим је извесно време радио као рачуновођа у Бечу. После очеве смрти (1854) са братом је водио радњу у Панчеву. Када је избио аустријско-италијански рат, ступио је у добровољце, али није ратовао јер је сукоб био убрзо окончан. Ускоро је напустио трговачку струку и у јесен 1862. ступио у путујућу позоришну дружину коју је формирао С. Чекић (в) после растурања трупе Ј. Кнежевића (в). На новосадској сцени је дебитовао 31. I 1963, као гост, у улози Спахије у Вампиру и чизмару, а 17. II 1863. постао је стални члан СНП; у њему се није дуго задржао: 4. V 1863. је, заједно са Ружићима, иступио из дружине у знак протеста што је Д. Коларовић отпуштен због напада на Л. Телечког у Осијеку. Тада је отишао у дружину Позоришног одбора у Бгду под управом А. Мандровића и у њој је наступао све док она није престала да ради (29. IV 1865). Извесно време је путовао са трупом Ј. Поповића Бечкеречанина. Од 15. IX 1866. до априла 1867. глумио је у загребачком ХНК, без уговора, у хонорарном својству, и то под псеудонимом Недељко. Потом се вратио у ангажман у СНП и у њему остао до 24. IX 1874, када му је уважена оставка ради преласка у НП Бгд. У међувремену је почео да поболева на плућима и цео јануар 1874. провео је на лечењу у Бечу. У београдско НП примљен је тек пошто је 1. XI 1874. као гост одиграо улогу Оргона у Тартифу. Као глумац београдског Позоришта учествовао је 1876. у српско-турском рату на дужности војног комесара, у чину почасног мајора. Г. 1882, увређен неким поступцима позоришне управе, иступио је из НП Бгд и формирао сопствену путујућу позоришну дружину, а од 15. IV 1883. поново је постао члан СНП. Крајем 1884. туберкулоза га је потпуно сломила; напустио је позоришну сцену и вратио се у родни град, где је ускоро и умро баш кад се трупа СНП налазила на гостовању у Панчеву. С. је био један од наших образованијих глумаца 60-их и 70-их г. XIX века; много је читао и посебно се интересовао за литературу о позоришту и глумачкој уметности. За време ферија 1869. био је у Бечу да се упозна са радом тамошњих театара и, нарочито, са глумом тадашњих великана бечке сцене А. Зонентала и Ф. Левинског. После невештих почетничких наступа на старту каријере, С. је успео да се временом изгради у веома доброг представљача негативних ликова у романтичарском периоду нашега глумаштва. Савремени критичари су истицали да је био „вешт приказивач интригантских улога“; њему су, уопште, највише одговарале роле негативних јунака – смутљиваца, варалица и покварењака – и у њима је имао највише успеха. Његов Франц Мор у Шилеровим Разбојницима, остварен у СНП, дуго се памтио. Играо је, међутим, са доста успеха и драмске, па и трагичне улоге.

УЛОГЕ: Надан (Максим Црнојевић), Сава Чујић (Граничари), Петровић (Школски надзорник), Вујо (Јелисавета, кнегиња црногорска), Спахија (Вампир и чизмар), Сретић (Љубоморна жена), Борли (Марија Стјуартова), Цар Петар (Цар Петар Велики као лађар), Јусуф-паша (Милош Обилић, Суботић), Абер (Адријена Лекуврерова), Апијани (Маријана), Фрања Мор (Разбојници), Геслер (Виљем Тел), Мурат (Ђурађ Бранковић), Вурм (Сплетка и љубав), Вилбрун (Париска сиротиња), Неситовић (Војнички бегунац), Лир (Краљ Лир).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Даница, 1863, бр. 6, с. 96; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865–1866, бр. 25, с. 597; Λ, Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 31, с. 730–731; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 3-4, с. 3, бр. 5, с. 3, бр. 30, с. 123; С., У недељу 17. децембра даван је комад „Цар Петар Велики као лађар“, Народ, НСад 1872, бр. 147, с. 4; Н., „Разбојници“, Позориште, НСад 1874, бр. 36, с. 143; (Ј.) Г(рчић), „Виљем Тел“, Позориште, НСад 1884, бр. 14, с. 54-55; #, „Удадба по морању“, драма од Косте Радуловића, Српско коло, НСад 1884, бр. 20, с. 3-4; А-м, † Марко Суботић, Позориште, НСад 1885, бр. 12, с. 48; -о-, (Српско народно позориште у Панчеву), Стражилово, 1885, бр. 8, с. 254–255; А-м, Из Панчева нам јављају тужну вест да је тамо преминуо Марко Суботић, Застава, 1885, бр. 22, с. 3; А-м, Пре педесет година, Comoedia, 1923, бр. 1, с. 28.

Л. Д.

СУБОТИЋ Озрен – новинар, позоришни критичар (Нови Сад, 7. XII 1873 – Београд, 12. V 1951). Био је син др Јована Суботића (в) и Савке (Јелисавете) рођ. Полит. Основну школу учио је у Осијеку, реалку у Земуну, а у Сремским Карловцима Српску велику гимназију. Правне науке студирао је у Згбу и Бечу, одакле је 1896. отишао у Одесу, где је завршио нижи курс Војне академије. Као официр руске војске завршио је и цео курс Института за источне језике у Владивостоку, а затим се вратио у свој пук у Одеси. Учествовао је као поручник у руско-јапанском рату (1904/05), у Манџурији. Када је између зараћених страна био потписан уговор о миру, у повратку је путовао преко Јапана, Пацифика и САД у Канаду, а потом преко Лондона и неколико европских држава у Одесу. За време боравка на Далеком истоку пропутовао је пустињу Гоби и био у Тибету. Пошто је у међувремену његов најстарији брат Дејан (1850-1920), генерал и главни губернатор Туркестана, био отпуштен из руске војске због својих слободоумних идеја за време револуције 1905-1906, после извесног времена и С. је поднео оставку на војну службу. Вративши се у Угарску, радио је као приватни доцент на Трговачкој академији у Будимпешти. За време Првог светског рата био је интерниран. По завршетку рата, до 1927. је радио у НСаду као професионални новинар у „Застави“, а затим је отишао у Бгд, где је боравио до смрти: радио је, најпре, извесно време као чиновник Министарства саобраћаја, па као лектор у Централном прес-бироу Председништва Министарског савета. У Бгду се 28. VII 1930. венчао са Јеленом-Лелом Пауновић (рођ. 1894), концертном пијанисткињом и наставницом музике, сестром композитора Миленка Пауновића. Окупацију су обоје провели у врло тешким околностима. На сахрани се од њега опростио академик др Иван Ђаја, професор Београдског универзитета. С. је био полиглота, свестрано радознале природе; у школи и у животу стекао је многа и разноврсна знања која је обогаћивао својим путовањима по свету и дугим боравком на Далеком истоку. Немиран и несталан дух, уз то веома склон боемском начину живота, није имао ни постојану вољу ни истрајност за систематичан и континуиран рад да би у публицистици створио дела трајнијег значаја, што је по своме образовању и својим способностима могао. Први свој рад, песму Цветак и девојка, објавио је 1885. као дванаестогодишњи дечак у Змајевом „Невену“. Пре Првог светског рата штампао је песме, приче, чланке о српским и хрватским писцима, српским политичарима и историјским личностима, и приказе књига у „Бранковом колу“, „Сриемским новинама“ (Вуковар) и „Застави“, после рата песме у „Радикалском гласнику“ (Велики Бечкерек), „Жени“ (НСад), „Застави“ и „Недељним илустрацијама“, приказе ликовних изложаба у „Застави“ и „Правди“, а сарађивао је и у „Новостима“ и „Политици“. У том периоду је извесно време био и уредник „Заставе“. Од септембра 1923. до краја априла 1927. потписивао је у „Застави“ и позоришне критике. Овом врстом рецензентског посла бавио се поред других новинарских обавеза; повремено се јављао чланцима о позоришту и у београдској театарској ревији „Comoedia“. У својим позоришним рецензијама С. је импресиониста: уме да се нескривено одушевљава успелом глумачком креацијом, да „завије у обланде“ неуспеле улоге, да објективно и добронамерно укаже и на добре и слабије моменте у представи. Пратећи рад СНП од краја осамдесетих г. XIX века и познавајући све његове великане, неретко се у својим приказима, поређења ради, позивао на њихова остварења. Умешно је анализирао драмски текст и оцењивао и декорску и костимску опрему представе. Није много држао до нових праваца у режији, али је тражио да представа у целини буде добра, поклањајући нарочиту пажњу дикцијској чистоти сценског говора. Са успехом и разумевањем писао је рецензије и о концертима, оперским и оперетским представама. Иако његове критике данас не би могле издржати строжије књижевне критеријуме, оне су у своме времену корисно послужиле популарисању позоришта и биле леп знак пажње коју је С. поклањао залагању, напорима и уметничким резултатима наших тадашњих сценских стваралаца. Пре Првог светског рата засебно је објавио неколико мањих радова, прича и цртица са Далеког истока, углавном прештампаних из листова у којима су се први пут појавили: Sinphonia pastorale – Владивосток – Вампир (НСад 1911), Прича о том како се Кинез Ли Чао Суј заљубио у малу лепотицу (НСад б. г.), Аматерасу О О Микали (НСад 1912). У књизи Из жутог царства (НСад 1921) сабрао је више занимљивих текстова о људима и из живота онога дела света, дотле мало познатог нашој јавности. Са руског је превео Човјека М. Горког (Вуковар 1905). У рукопису су му остали збирка песама, приче и путописи. Одликован је Орденом Светог Саве IV реда.

ЛИТ: Р. Веснић, Новосадска позоришта између два рата, у: Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 321.

Л. Д.

СУВАЧАР-КАЈТЕЗ Илинка – драмска глумица (Лок, код Титела, 2. VIII 1949 – Нови Сад, 16. XI 2005). Основну и Економску школу – комерцијални одсек завршила је у НСаду 1967, а после тога и Драмски студио СНП (1970). Од 1. IX 1970. до смрти била је чланица Драме СНП. Образована и интелигентна карактерна глумица, у репертоару широке амплитуде остварила је велик број солидних улога. У два маха је награђена Наградом Удружења драмских уметника Србије: 1973. за улогу Анчице у Покондиреној тикви и 1981. за улогу Магдалене у Дому Бернарде Албе.

УЛОГЕ: Тања Пубић (Ружичасти педигре), Софија Александровна (Ујка Вања), Ани Жаке (Кад наиђу деца), Анђе (Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња), xxx (Женски разговори), Ежени (Буба у уху), Ева (Вучјак), Марица (Награжденије и наказаније), Анка (Госпођа министарка), Анча (Покондирена тиква), Марица (Др), Василиса Карповна (На дну), Францка (Краљ Бетајнове), Петра (Непријатељ народа), Магдалена (Дом Бернарде Албе), Милка (Светислав и Милева).

ЛИТ: М. Кујунџић, Срећно неверство, Дневник, 5. XII 1970; М. Кујунџић, Идеја о Фушеу, Дневник, 18. X 1973; Д. Поповић, „Покондирена тиква“ или живот комедије, Сцена, 1973, бр. 3-4, с. 117-127; Д. Николић, Лептирица у кавезу, Дневник, 20. XI 1981.

П. М.