СТРАХ ОД РАДОСТИ (La joie fait peur) – глума у 1 чину. Написала: Емилија Жирарден. Прерадио: Хајнрих Лаубе. Прво извођење у Паризу, 24. II 1854, у нашој земљи 12. XI 1868. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 4. III 1899. у Панчеву. Превео са немачког: Милан Петровић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Мадам Емилија Жирарден, Страх од радости, прев. Милан Петровић, Велика Кикинда 1888.

В. В.

СТРАШАН ДАН – лакрдија у 3 чина. Написао: Лазар Марковић-Мргуд.

Праизвођење у СНП 23. I 1907. у Белој Цркви. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да је у представи учествовао П. Добриновић. Остали учесници представе нису познати. – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Белој Цркви, Родољуб, Вршац, 1907, бр. 5, с. 37.

В. В.

СТРЕЛАН (Wildfeuer) – драмски спев у 5 чинова. Написао: Фридрих Халм. Прво извођење у Бечу, 1864.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 14. III 1885. у Панчеву. Превео: Јован Грчић. – Т. Лукићка (Ренеј Ломенијевић), Д. Ружићка (Адела), М. Хаџи-Динић (Бертран), А. Милосављевић (Ренар), М. Марковић (Етјен), А. Лукић (Пјер Ванел), Д. Ружић (Марсел де При), И. Станојевић (Пињрол), С. Ђурђевић (Лаклов), Б. Рашић (Рипај), Љ. Станојевић (Жером), Љ. Динићка (Маргота). – Изведено 1 пут.

Обновљено као премијера у СНП 2. I 1886. у НСаду. – М. Максимовићева (Ренеј од Ломенија), Д. Ружићка (Адела), М. Банић (Бертран), К. Васиљевић (Ренар), А. Десимировић (Етјен), А. Милојевић (Пјер Ванел), Д. Ружић (Марсел де При), М. Петровић (Пињрол), С. Ђурђевић (Лаклов), С. Кестерчанек (Рипај), В. Димитријевић (Жером), Д. Бандобранска (Маргота). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Фридрих Халм, Стрелан, прев. Јован Грчић, НСад 1879.

ЛИТ: -О-, (Српско народно позориште у Панчеву), Стражилово, 1885, бр. 11, с. 349-350; М. С-ћ, „Стрелан“, драма у пет чинова, написао Фридрих Халм, превео Ј. Грчић, Браник, 1886, бр. 3, с. 4; З., Стрелан, Позориште, НСад, 1886, бр. 4, с. 14-15, бр. 5, с. 18-19; М. Ш. М., „Стрелан“, драмски спев Фридриха Халма, превео Јован Грчић, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91.

В. В.

СТРЕХА Карел – музичар, чешког порекла. У НП у НСаду је као капелник у оперетама и драмским комадима с певањем био ангажован у сезони 1922/23.

ДИРИГОВАЊА: Мамзел Нитуш, Граф Луксембург, Саћурица и шубара, Чар валцера, Разведена жена, Женски рај, Коштана, Лутка.

ЛИТ: (Ј.) Хр(аниловић), „Лутка“ од Едмонда Одрана, Јединство, 5. XII 1922; Memphis, „Чар валцера“, Застава, 11. I 1923; (m), Ein Walzertraum, Deutsches Volksblatt, 13. I 1923.

СТРИНДБЕРГ Аугуст (August Strindberg) – шведски драматичар, песник и приповедач (Стокхолм, 22. I 1849 – Стокхолм, 14. V 1912). С. је један од најзначајнијих европских драматичара друге половине 19. века, који је својим драмским делом знатно утицао на развој европске и светске драматургије и позоришта. Рођен је у трговачкој кући у којој му је мати радила као служавка. У младости је мењао позиве (учитељ, глумац, новинар, библиотекар). Студирао је медицину и филозофију, а после првих књижевних успеха сасвим се определио за писање. Прву значајнију драму, Мајстор Олаф (Mäster Olof), објавио је 1872; у њој је обрадио тему сукобљавања идеје и стварности у време шведске реформације. У приповеткама је критиковао негативне појаве у шведском грађанском друштву. Његов роман Црвена соба (Röda rummet, 1879) омогућио је продор књижевног натурализма у Шведску. Напустивши домовину 1884. настанио се најпре у Швајцарској; затим је путовао по Француској, Данској, Немачкој (Берлин), поново по Француској (Париз), да би се 1899. вратио у Стокхолм и у њему остао до смрти. То је било време његовог најплоднијег стварања. Свој натуралистички драмски опус отпочео је трагедијом из савременог живота Отац (Fadren, 1887), у којој веома отворено говори о борби за превласт у браку између мужа и жене из које жена излази као победник захваљујући својој безобзирности и лукавости. Најсавршеније дело С. натуралистичке драме је његова Госпођица Јулија (Fröken Julie, 1888). У време великог позоришног успеха у Берлину С. је запао у депресију и беду, а такво стање се задржало и док је боравио у Паризу. Но, то је изгледа био само тренутак – фаза у душевном сазревању после које следе велика дела: У Дамаск (Till Damaskus, 1899), Опијеност (Brott och brott, 1899), Игра снова (Ett drömspel, 1902) и др. По повратку у Стокхолм основао је, заједно са пријатељем Аугустом Флаком, позориште „Интимни театар“, за које је написао четири „камерне игре“, међу којима је најпознатија Сабласна соната (Spöksonaten, 1907), у којој је на експресионистичко-симболичан начин изнео свој презир према људима и животу, а своју општеживотну тугу описао је у свом последњем комаду – Велики пут (Stora landsvägen, 1909). У СНП су изведени његови комади: 1934. Отац, 1977. Госпођица Јулија и 1985. Пријатељи (Kamraterna, 1888).

БИБЛ: Исповести једног луђака (прев. Ђ. Пејановић), Сарајево 1918; Инферно (прев. М. Парежанин), Згб 1920; Госпођица Јулија – Игра снова (прев. М. Стојановић), Бгд 1953; Госпођица Јулија – Отац (прев. М. Стојановић), Бгд 1964.

ЛИТ: М. Крлежа, Отац од Аугуста Штриндберга, Књижевна република, 1924, II, с. 67-74;  С. Бајић, поговор књизи: Отац. Госпођица Јулија, Бгд 1960, с. 173-178; М. Нехајев, Ђела, Згб 1964, с. 228-240; В. Петрић, предговор књизи Служавкин син, Бгд 1964, с. 7-23; Ј. Видмар, Драматуршки записи, НСад 1968, с. 97-101; М. Кујунџић, Трагедија о дугодневици, Дневник, 7. VI 1977; И. Секулић, Из страних књижевности, I, Бгд 1977, с. 580; М. Кујунџић, Смена стране, Дневник, 12. II 1985.

Д. Р.

СТРИПТИЗ (Strip-Taez) – драма. Написао: Славомир Мрожек. Прво извођење у Театру Вибжеже у Гдањску у Пољској 31. XII 1961.

Прво извођење у нашој земљи у НП у Нишу 8. V 1970. Први пут у СНП 1. X 1985. у НСаду. Превео: Борис Мркшић. – Рд., сц., к. и избор музике: Р. Миленковић, драматург Љ. Миленковић; М. Петровић (Господин I, Јозеф К.), П. Момчиловић (Господин II, Свештеник). – Изведено 33 пута, глед 4035.

БИБЛ: Славомир Мрожек, Стриптиз, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2189.

ЛИТ: М. Кујунџић, Рука без кулиса, Дневник, 4. X 1985; Р. Нишовић, Врата су отворена – врата су затворена, Позориште, Нови Сад 1985, бр. 2–3; Д. Пејовић, Иронични стриптиз, Позориште, Нови Сад 1985, бр. 2–3; В. Ждрња, Склад несклада несавршених људи, Позориште, Нови Сад 1985, бр. 2–3; Б. Габријела, Стриптиз, Мађар Со, 6. II 1986; Ј. Скурвик, Затворена ситуација, Позориште, Нови Сад– 1985/86, бр. 4–5; С. Алексић, Редитељска истраживања, Позориште, Нови Сад 1985, бр. 2–3; С. Божовић, Два глумца…, Позориште, Нови Сад 1985, бр. 2–3; С. Милетић, Мрожекова камерна једночинка, Позориште, Нови Сад 1985, бр. 2–3.

Ј. М.

СТРИТАР-ВИДМАР Нада – в. ВИДМАР-СТРИТАР Нада

СТРИЦ (Der Oheim) – позоришна игра у 5 чинова. Написала: принцеза Амалија Хајтер Саксонска. Прво извођење у Дрездену 1836, у нашој земљи 26. II 1876. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 16. V 1876. у НСаду. Превео: Јован Ђорђевић. – А. Лукић (Барон Јулије Левенберг), Д. Ружић (Доктор Леве), Л. Ружичка (Штирмерова), Ј. Сајевићка (Ана), А. Сајевић (Раднер), Б. Хаџићева (Катарина), В. Јуришић (Мартин), Љ. Зорићева (Хенријета), Ј. Бунић (Кристијан), Ј. Божовић (Бележник). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, „Стриц“, Позориште, НСад, 1876, бр. 30, с. 119; С. М., „Стриц“, Позориште, НСад, 1899, бр. 36, с. 143.

В. В.

СТРНАД Јосиф – музичар. Током Другог светског рата је у ДНП у Панчеву у својству корепетитора радио на свим представама са певањем и играњем.

СТРОЦИ Тито (Tito Strozzi) – глумац, редатељ и књижевник (Загреб, 14. I 1892 – Загреб, 23. III 1970). Студирао је хисторију умјетности на Филозофском факултету у Бечу, а дипломирао хисторију на Филозофском факултету у Згбу. Син је и уједно ученик трагеткиње Марије Ружичке-Строци. У ХНК је интерпретирао, почевши од 1919, преко 300 улога најприје љубавника у класици и салонском репертоару, а затим ликова јунака и оштрих карактера (Шекспирови Рикард III и Хамлет, те Гетеови Фауст и Мефисто). У сувременом репертоару био је истакнути тумач ликова Крлеже (Урбан, Крижовец, Леоне Глембај) и Цесарца (Кватерник). Од 1922, као редатељ, остварује драме Ибзена, Шоа и Ленормана, а напосе Шекспира (Магбет, Краљ Лир, Сан љетне ноћи, Јулије Цезар, Отело), па Гетеовог Фауста и руских реалиста (Островски, Достојевски, Толстој). Музички наображен, дао је велик број редатељских остварења и у опери (Бетовен, Верди, Вагнер, Мусоргски, Лисински, Зајц). Опере је режирао у Бечу и Ници, а као глумац и редатељ наступао је у Њемачкој. Био је 1936/37. директор Драме у ХНК у Згбу; исту дужност је обављао и много касније – 1963/64. у НК у Сплиту. У Згбу је наступао као глумац и редатељ у ХНК и у Градском казалишту „Комедија“. Глумио је у првим хрватским нијемим филмовима, оснивао слободне умјетничке позорнице, гостовао по цијелој земљи, дјеловао као педагог. Обиман је и његов књижевни рад. Покренуо је 1913. часопис „Крик“, а 1919. часопис „Рампа“. Писао је новеле, романе, либрета, сценарије и многобројне казалишне комаде с тематиком из хисторије и сувременог друштвеног и политичког живота. Као преводилац дао је први потпуни хрватски пријевод I и II дијела Гетеовог Фауста; преводио је драмска дјела Верфла, Цвајга и Клабунда, те либрета за опере Бетовена, Вердија, Ђордана, Маснеа и Моњушка. У загребачком ХНК су му изведена дјела: Аланку, 1919; Источни гријех, 1922; Зрински, 1924; Ecce homo, 1925; Комедија на стубишту, 1930; Чувај се сењске руке (по роману А. Шеное), 1931; Чудновате згоде шегрта Хлапића (по причи И. Брлић-Мажуранић), 1934; Како се освајају жене, 1934; Браћа Карамазови (по роману Ф. М. Достојевског), 1938; Просјак Лука (по роману А. Шеное), 1938; Камелеони, 1940; Томислав, 1944; Утвара, 1952; Madame Bovary (по роману Г. Флобера), 1953; Игра у двоје, 1957; Људи у ракети, 1958; Бунидух Керемпух, 1970. У СНП је 1931. приказивана његова драма Зрински, у НПДб 1938. драматизација Браће Карамазових по Ф. М. Достојевском, а у Н-Оп његови пријеводи комада: 1928. Довер-Кале Ј. Бертла, 1931. Посао са Америком Б. Франка и Л. Хиршфелда и 1933. Која је била А. Бибескоа.

БИБЛ: Die trauernde Cascade und anderes, Згб 1913; Павлов, приповијетке, Згб 1915; Разговор с душом Смијсеити, Згб 1918. Ecce homo, драма, Згб 1924; Зрински, драма, Згб 1935; Источни гријех, драма, Згб 1935; Гај, драма, Згб 1936.

ЛИТ: А-м, Тито Строци, Комедија, Згб, 1934, бр. 2; К. М(есарић), Тито Строци као глумац и редатељ, Хрватска позорница, Згб, 1943/44, бр. 17; С. Батушић, Јубилеј Тита Строција, Казалишне вијести, Згб, 1952, бр. 6; Д. Јелчић, Драмска дјела Тита Строција, Позориште, Тузла, 1965, бр. 4-5; В. Мађаревић, Свестрани умјетник сцене, Позориште, Тузла, 1970, бр. 2-3; С. Батушић, Тито Строци, Позориште, НСад, 1970, бр. 8-9.

С. Б.