СТОЈИЋЕВИЋ Милан – драмски глумац (Владимирци, Србија, 17. IX 1876 – Београд, 28. X 1901). Праунук је прослављеног војводе Милоша од Поцерја, легендарног јунака из Првог српског устанка. Основну школу и гимназију учио је у Бгду. Први пут је ступио на позорницу 15. IV 1894. у Шапцу, у путујућој позоришној дружини Милоша Хаџи-Динића. У јесен исте г. кратко време је био члан СНП, а затим, од краја 1894. до 20. VIII 1895, члан нишког позоришта „Синђелић“; после тога је, до смрти, непрекидно био ангажован у НП у Бгду. Играо је карактерне и комичне улоге, у СНП искључиво епизодне. Био је симпатична појава, омиљен међу друговима. Док је био у српској народној позоришној дружини наступао је само на гостовањима тако да није имао прилике да се појави пред новосадском публиком. Због тога није позната ни једна његова улога коју је остварио док је био у ангажману у СНП.

ЛИТ: А-м, † Милан Стојићевић, Позориште, НСад, 1901, бр. 16, с. 119.

Л. Д.

СТОЈКОВИЋ Александар – драмски глумац и редитељ (Младеновац, 22. IX 1915 – Београд, 28. XI 1972). После гимназије завршио је Глумачку школу при НП у Бгду, наступајући повремено на његовој сцени од 1936. до 1939. Затим је био члан НПДб у НСаду (од 1. VIII 1939. до 31. VII 1940), Уметничког позоришта у Бгду (1940-1942), те НП у Бгду (1942-1944); од јануара 1945. поново је у НСаду – у СНП, одакле са супругом глумицом Рахелом Ферари (в) 1947. одлази у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Од 1950. је наступао у београдском Хумористичком позоришту (Београдској комедији), да би се под крај каријере, као слободан уметник (међу првима у Србији), посветио филму (Општинско дете, Сан, Први грађанин мале вароши, Срећа у торби, Човек из храстове шуме, Мртвацима улаз забрањен, Глинени голуб). Један је од оснивача Удружења филмских глумаца Србије. Остварио је и знатан број улога на београдској телевизији на самим њеним почецима (играо је у свим серијама Радивоја-Лоле Ђукића). Врстан карактерни глумац, живописан и уверљив, особито у комадима са нашег поднебља, креирао је многе ликове и типове у делима Стерије, Нушића, Ј. Веселиновића, М. Глишића, као и у комедијама новијих домаћих и страних драматичара.

РЕЖИЈЕ: Свињарка, Ђидо, Госпођа министарка, Свет без мржње, Сумњиво лице.

УЛОГЕ: Јован (Вечна младост), Петар (Моји ђетићи), Теча Јаков, Ујка Васа (Госпођа министарка), Алтман (Господа Глембајеви), Колесников (Најезда), Петар (Мати), Ћата (Вода са планине), Жан (Виноградари из Шартреа), Кочкарјов (Женидба), Калем (Сан летње ноћи), Управник позоришта (Мамзел Нитуш), Алмавива (Фигарова женидба или Луди дан), Максим (Ђидо), Смук (Ивкова слава), Земљаника (Ревизор), Димба (Свадба), Мића (Два цванцика), Први рибар (Оклопни воз), Спасоје Благојевић (Покојник).

ЛИТ: К. Георгијевић, Премијера „Најезде“, СВ, 19. III 1945; Б. Петровић, Плаовић-Ђоковић: Вода са планине, СВ, 22. V 1945; А., Позориште: „Госпођа министарка“ од Б. Ђ. Нушића, СВ, 16. XI 1945; Б. Чиплић, „Свет без мржње“, СВ, 18. II 1946; Б. Чиплић, Две домаће премијере: Нушићево „Сумњиво лице“ и Станковићева „Коштана“, СВ, 1. III 1946; (Л. Дотлић), Биографије војвођанских позоришних трудбеника. Александар Стојковић, ВС, 1946, бр. 6, с. 91; М. Рајковић, Премијера Нушићевог „Покојника“, СВ, 17. XII 1946; А-м, Умро Александар Стојковић, Вечерње новости, 1. XII 1972; А-м, In memoriam. Александар Стојковић, ТВ новости, 15. XII 1972.

С. Ј.

СТОЈКОВИЋ Боривоје С. – историчар позоришта (Забрежје, негдашњи Ваљевски округ, 14. XII 1909 – Дубровник, 23. I 1984). Основну школу и гимназију завршио је у Ваљеву 1927, а Филозофски факултет (Група за југословенску књижевност и теорију књижевности) у Бгду 1931. Аматерски се бавио глумом као гимназијалац и студент; 1932. је као државни стипендист боравио у Паризу, где је гледао позоришне представе и проучавао историју и организацију позоришта. У периоду пре Другог светског рата, као познати позоришни посленик, био је управник, драматург и главни редитељ НП Моравске бановине у Нишу (1. XI 1934 – 1. XI 1936. и поново 1939-1941) и допринео подизању његовог уметничког нивоа. Од 1936. до 1939. радио је као уредник суботњег књижевног додатка дневног листа „Правда“ под називом „Писци и књиге“. У току рата био је у заробљеништву у Нирнбергу и Хамелбургу (1941-1944), где је био активни позоришни посленик у логорашком позоришту. После рата посветио се педагошком раду, као професор у гимназији (VI мушка) и у учитељској и графичкој школи у Бгду, као предавач на стручним семинарима и курсевима, а бавио се и књижевном критиком и историјом позоришта. Књижевну и позоришну делатност почео је као гимназијалац расправом Бол у народној поезији и демократски обзири у уметности („Време“, 1926), у којој, поред осталог, даје критичку анализу неких драматизација народних песама. Г. 1928. објавио је социјално-психолошку драму Јуда, а затим је скренуо на себе пажњу радовима из области театрологије. За студентски рад Историјски преглед српске позоришне критике на конкурсу за најбољи светосавски темат 1931. му је додељена прва награда Филозофског факултета у Бгду. Његов пионирски рад (за који сем Кириловићеве синтезе из 1931. није имао другог полазишта) Историјски преглед српског позоришта (Ниш 1936) наградила је Српска академија наука, а за своје најзначајније дело, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), у издању Музеја позоришне уметности Србије (Бгд 1979), добио је Октобарску награду града Бгда. У „Гласу Матице српске“ објавио је чланак Наши велики глумци у прошлости. Приказе, студије, есеје, расправе и портрете објављивао је у листовима и часописима: „Живот и рад“ (1927-1929, 1931-1937), „Књижевна критика“ (1927-1928), „Српски књижевни гласник“ (1928), „Воља“ (1928), „Венац“ (1929), „Правда“ (1929, 1936-1939), „Летопис Матице српске“ (1930, 1933-1934, 1938-1939), „Јужни преглед“ (1930), „Стожер“ (1931), „Књижевна крајина“ (1931-1932), „Записи“ (1932), „Преглед (1933), „Глас Матице српске“ (1935, 1938-1939); у послератном периоду, поглавито седамдесетих г., најзначајнија је његова сарадња са „Театроном“, у којем му је штампан и већи рад Српска путујућа позоришта од краја 19. века до Првог светског рата (1975, бр. 4, 1976, бр. 5), као и последње његово – животно дело Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), која је, на скоро 1000 страница, објављена у целих пет бројева овог часописа. Ову књигу, која представља драгоцен темељ и извор за проучавање историје српског (и југословенског) глумаштва, и која би логично подразумевала ангажман читаве екипе театролога, историчара књижевности, социолога и других стручњака, урадио је потпуно сам.

БИБЛ: Јуда, социјално-психолошка драма, Земун 1928; Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1933; О духу и смеру у нашој књижевности, 1933; Позоришни рад Јоакима Вујића у НСаду, ЛМС, 1933, мај, књ. 336; Дражи преко рампе, Сарајево 1934; Утицај војвођанског позоришта на београдско, Годишњак Матице српске, 1935; Историјски преглед српског позоришта, Ниш 1936; Сведочанство о позоришној делатности у Војводини, Борба, 18. XII 1960; Два великана новосадске сцене, у: Споменица СНП у НСаду (1861-1961), НСад 1961; Руководиоци НП у Београду у току једног века, Годишњак града Београда, 1967, књ. XIV, с. 270-315; Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бгд 1979, поновљено издање 2014. и 2015.

ЛИТ: Semper idem (Д. Живаљевић), Боривоје Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Живот и рад, 1932, св. 79, с. 1706-1707; К. Н. Милутиновић, Боривоје С. Стојковић: Историјски преглед српске позоришне критике, ЛМС, 1932, књ. 336, с. 86-87; Г. Берић, Боривоје Стојковић: „Историја српског позоришта“ 1833-1936, Живот и рад, 1936, св.  156, с. 246-248; С. Станојевић, Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта 1833-1936, Југословенски историјски часопис, 1937, св. LIV, с. 499-500; Ј. Христић, Подвиг једног професора, Политика, 12. X 1978; Д. Милачић, Плодови велике синтезе, Политика, 28. VII 1979; Б. Ковачевић, О прошлости позоришта, Позориште, НСад, 5. II 1980; Ш. Јуришић, Процват наше театрологије, Дневник, 14. VIII 1980; Л. Дотлић, In memoriam. Боривоје С. Стојковић, Позориште, НСад, 1984, бр. 5-6, с. 22.

Л. Д.

СТОЈКОВИЋ Миливоје–Мика – драмски глумац (Београд, 9. III 1861 – Загреб, 31. V 1925). Завршио је четири разреда гимназије у Бгду. У петом разреду, 1871, одушевљен глумом, статирао је у НП у Бгду, где му је славни Алекса Бачвански, запазивши га, 1874. доделио улогу у Кнезу Добросаву и отада почиње његова професионална глумачка делатност. Боемска природа и немиран дух, тешко се дуже задржавао у једном позоришту. Тако је наступао: 1875. у путујућој трупи Михаила Димића, од 15. II 1882. до септембра 1883. у НП у Бгду, од 1884. до 1894. у ХНК у Згбу, где је на њега знатно утицао Адам Мандровић. Од 1. VIII 1894. до 1895. поново је у НП у Бгду, ангажован да тумачи велик и сложен драмски репертоар Тоше Јовановића. У СНП је гостовао у два маха из НП Бгд: 30. XII 1895. у насловној улози у драми Х. Ечегареја Галеото и 20. I 1896. у улози Демида у Деруледовом Хетману. Крајем јануара 1896. био је ангажован у СНП и у њему је остао скоро до краја 1897, када се накратко вратио у НП у Бгду. Од 1898. до 1911. водио је, с прекидима, своју путујућу дружину, а од 1911. до 1912. био је члан Филијале ХЗК из Згба; у сезони 1912/13. био је у НК у Осијеку, а 1913. је поново био на челу сопствене трупе. За време рата живео је у Осијеку, где је, као српски глумац и родољуб, убрзо бачен у тамницу (12. VIII 1914). Заузимањем родољуба и пријатеља ослобођен је 1915, када је пребегао у Швајцарску. У избеглиштву је образовао глумачку трупу и давао представе у Женеви, Паризу, Марсељу, на Корзици и у Солуну. После рата, од 1919, водио је своју путујућу трупу. Био је глумац великих стваралачких и уметничких способности, које је убедљиво изражавао у сложеном драмском и карактерном фаху и у улогама љубавника. У њега су полагане наде да достојно замени великог уметника Тошу Јовановића. А. Г. Матош га је хвалио као даровитог уметника способног да носи фах љубавника на београдској сцени. Имао је јак темперамент, силан полет и одушевљење, ве­лику емоционалност и узорно лепу и правилну дикцију. Неуредан боемски живот уништио је све те високе и лепе уметничке квалитете.

УЛОГЕ: Ернесто, к. г. (Галеото), Демид, к. г. (Хетман), Константин (За круну), Казмир Ланицки (Чанколизи), Ријан (Женски пријатељ), Глумац (Хамлет), Карл Мор (Разбојници), Гроф Монти (Војнички бегунац), Ханс Валдау (Позоришно дело), Мортимер (Марија Стјуартова).

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Галеото, Позориште, НСад, 1896, бр. 2, с. 6-7; Ј. Г(рчић), „Галеот“, драма у три чина, написао Хосе Ечегареј, превео М. Миљковић, Браник, 1896, бр. 3, с. 1; Ј. Г(рчић), „Хетман“, драма у 5 чинова од Пола Деруледа, Браник, 1896, бр. 14, с. 1; Ј. Хр(аниловић), Војнички бегунац, Позориште, НСад, 1896, бр. 3, с. 10-11; С., Српско народно позориште – „Разбојници“, Застава, 14. I 1896; М., „Разбојници“, Позориште, НСад, 1896, бр. 7, с. 26; О., За круну, Позориште, НСад, 1896, бр. 12, с. 47; Ј. Хр(аниловић), Позоришно дело, Позориште, НСад, 1896, бр. 24, с. 94-95; (Ј.) Г(рчић), Чанколизи, Позориште, НСад, 1896, бр. 41, с. 162-163; Ј. Г(рчић), „Чанколизи“, комедија у 5 чинова, написао Едвард Љубовски, превео с пољског: Рајко, Браник, 1896, бр. 35, с. 1; Ј. Хр(аниловић), Женски пријатељ, Позориште, НСад, 1896, бр. 42, с. 166-167; О., Марија Стјуартова, Позориште, НСад, 1896, бр. 40, с. 158-159; Аноним, СНП у Суботици, Суботичке новине, 31. V 1896.

Б. С. С.

СТОЈКОВИЋ Тоша – драмски глумац (Београд, 4. IV 1872 – Осијек, 24. VI 1947). Право име му је Тодор, али су га звали углавном – Тошица. У родном граду завршио је основну школу и два разреда гимназије. Љубав према позоришту није му, од најраније младости, давала мира, тако да се до пунолетства није могао скрасити ни у једној професији. Почетком 1890. примио је место машинисте (декоратера) у СНП да би био ближе позорници, с потајном надом да ће на њој и наступати као представљач. Не остваривши у НСаду ту своју жељу, почетком јануара 1893. ступио је као глумац у позоришну дружину Адолфа Фемена у Вараждину, а после тога у путујуће позориште Михаила Лазића. За време гостовања у Даљу прешао је у трупу Петра Ћирића, а од 22. X 1893. до 1. VIII 1894. био је члан позоришне дружине Николе Симића. Потом је наступао у путујућим позориштима Михаила С. Пешића, поново Петра Ћирића (1897), Љубомира Рајичића Чврге (1899), затим у Хрватском драматичном друштву у Вараждину под управом Драгутина Фрајденрајха (1900) и опет у путујућим позоришним дружинама Драгутина Вуковића (1904), Петра Ћирића (1904-1906), Мише Милошевића (крајем 1906. и почетком 1907) и у Шабачком позоришту Милоша Хаџи-Динића (у лето 1907). Од 16. X 1907. био је члан првог глумачког ансамбла тада основаног ХНК у Осијеку. Од краја 1911. до јуна 1912. седам месеци је радио у филијалној трупи ХНК Згб, која је, под управом Михаила Марковића (в), путовала по Хрватској, Далмацији и Босни, а у лето 1912. вратио се путујућем позоришту. Од краја 1912. до 28. VI 1914. био је редован члан СНП. Почетком јула 1914. требало је да пређе у Земаљско народно позориште у Сарајеву, тада у оснивању, које због видовданског атентата није ни почело са приређивањем представа. За време Првог светског рата, као члан ХНК Осијек, провео је скоро г. дана као талац у логору у Араду. Од 1917. је поново био ангажован у ХНК у Осијеку, у којем је 1927. пензионисан, али је и даље, у хонорарном својству, у Н-Оп наступао на сцени. С. је 4. XII 1918. прославио 25-огодишњицу уметничког рада; 5. XI 1923. прославио је 30-огодишњицу улогом Томе у Нушићевом Свету, а 45-огодишњицу 3. IV 1936. улогом Аргана у Молијеровом Умишљеном болеснику. Одликован је Орденом Светог Саве V и IV реда. Био је омањег раста, глумац несумњиве обдарености и знатних креативних могућности, предодређен за комичне и карактерне улоге. У сваку ролу коју је тумачио уносио је понешто од урођеног смисла за елементаран и здрав хумор, с подједнаким успехом уверљиво градећи ликове и спољним и унутарњим изражајним средствима. Сценској игри предавао се свим својим бићем: живим, немирним очима, маркантним и покретљивим лицем и увек добро погођеним и у складу са ликом и ситуацијом мотивисаним гестовима. Већ у СНП имао је истакнуто место у глумачком ансамблу, а доцније, у Осијеку, развио се у значајног сценског уметника и једног од најпопуларнијих наших комичара. У СНП је, у оперети, наступао и у певачким улогама.

УЛОГЕ: Фердинанд (Веверица), Игуман (Лутка), Гласник (Ричард III), Фрош (Слепи миш), Кир Јања (Тврдица), Лорио (Нитуш), Скроп (Разведена жена), Пуњо (У балчаку мача), Тома (Свет), Лаврентије (Ромео и Јулија), Ду­шан (У запари), Калман Жупан (Цигански барон), Спира Грабић (Честитам), Менгасод (Мала чоколадарка), Сабо, Луцо (Дубровачка трилогија), Шчербацки (Ана Карењина), Кузине (Наш попа код богатих), Полицијски инспектор (Процес Мери Даган), Доктор Фијамант (Фани и њена послуга), Шкањца (Матија Губец), Антун Ласта (Насилно уконачивање), Херберт Вернеке (Рај на земљи), Муше (Топаз), Бела Ковач (Антонија), Ралф Бенингтон (Лечник у недоумици), Грга (Златарево злато), Рогоња (Врзино коло), Ујка Васа (Госпођа министарка), Фабрициј Глембај (Господа Глембајеви).

ЛИТ: А-м, „Наши сељани“ од Мите Поповића, Браник, 1913, бр. 213, с. 2-3; А-м, „Веверица“ од Леона Ленца, Браник, 1913, бр. 216, с. 2; Извештај о раду и стању Српског народног позоришта за пословну годину 1912-1913, НСад 1913, с. 34; А-м, Evetke, Bácskai Napló, 9. V 1914; А-м, Szinházi levél, Bácskai Napló, 17. V 1914; А-м, Ideges nő, Bácskai Napló, 21. V 1913; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осечко позориште у Сомбору, Застава, 19. IV 1928, 10. V 1928, 19. V 1928; А-м, „Сумњиво лице“ од Б. Нушића – последња представа, Застава, 10. I 1929; A. W., Tolsztoj: Anna Karenina – a noviszádi-oszijéki drámai egyűttes vendég szereplése Szuboticán, Bácsmegyei Napló, 1. V 1929; А-м, Plébanos úr gazdageknol, Hiradó, 19. V 1932; А-м, A noviszádi-oszijéki Nemzeti Szinház műsora, Reggeli Ujság, 6. X 1932; А-м, „Лилиом“, Југословенски дневник, 1932, бр. 235, с. 5, бр. 236, с. 5, бр. 238, с. 5; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Новом Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 283, с. 5, бр. 287, с. 5; А-м, Прослава г. Тоше Стојковића у Осијеку, Време, 2. IV 1936; Спомен-књига о педесетој годишњици Народног казалишта у Осијеку, 1907-1957, Осијек 1957, с. 120; Д. Муцић, Хрватско народно казалиште у Осијеку, 1907, Осијек 1967, с. 70, 113; Н. Батушић, Повијест хрватскога казалишта, Згб 1978, с. 449, 452.

Л. Д.

СТОЈЧЕВА Нина – бугарска књижевница. Заједно са Румуном Тудором Мушатескуом (в) написала је либрето за оперу Корнела Траилескуа (в) Мачак у чизмама, која је у СНП изведена 1973.

СТОЈЧЕВИЋ Злата – драмска глумица (Смедерево, 1. I 1915 – умрла на броду, на путу у Смедерево, 1953). Девојачко презиме јој је било Тодоровић; супруг јој је био глумац Љубиша Стојчевић (в). Завршила је шест разреда гимназије. Први пут је ступила на сцену 2. II 1932. у Градском позоришту у Пожаревцу. Од 1932. до 1933. била је у путујућој дружини Милоша Милошевића, од 1933. до 1935. у путујућем позоришту Душана Животића, од 1. VIII 1936. до 31. VII 1938. у НПДб, од 1938. до 1939. у НП на Цетињу и од 1939. до 1941. у НП Моравске бановине у Нишу. Била је првенствено одлична певачица и као таква тумачила је све значајније улоге у комадима с певањем, али је често врло успешно играла и младе љубавнице, младе жене и кокоте. Врло лепа лика и складног стаса, необично динамичне, надахнуте природе, осећајно топла и искрена у изразу, правилне дикције и, изнад свега, са доста снажним, високим, милозвучним сопраном, могла је да буде један од најпријатнијих уметничких доживљаја на сцени. Њена певачка и глумачка интерпретација Станковићеве Коштане сигурно је једна од најлепших и најефектнијих која се чула на српским сценама између два рата, јер је спајала лепоту, младост, даровиту игру, диван глас и музикалност.

УЛОГЕ: Катица (Кир Јања), Вукица (Покојник), Људмила (Васа Железнова), Босиљка (Сеоска лола), Коштана (Коштана), Љубица (Ђидо), Ана Ивановна (Дани нашег живота).

ЛИТ: А-м, Народно позориште Дунавске бановине гостује са успехом у Крагујевцу, Дан, 1936, бр. 249, с. 3; А-м, Народно позориште Дунавске бановине на позорници новосадског театра, Покрет, НСад 1936, бр. 27, с. 2.

Б. С. С.

СТОЈЧЕВИЋ Јелисавета Савка – драмска глумица (Сомбор, 20. V 1876 – Ниш, 6. X 1950). Супруга глумца Јована Стојчевића (в). Први пут је ступила на сцену 1889. у трупи Фотија Иличића. Од 1890. до 1895. била је у СНП, 1893. у дружини Ђуре Протића, од 1894. до 1897. у „Синђелићу“ у Нишу са малим прекидом 1895, када је кратко била у Градском позоришту у Шапцу. Од 1899. до 1900. наступала је у Тимочком позоришту „Хајдук Вељко“ Мирка Хаџића, од 1900. до 1903. код Драгутина Крсмановића, 1904. у трупи свога мужа Јована, од 1905. до 1908. опет у нишком „Синђелићу“, од 1908. до 1909. у Српском позоришном друштву Димитрија Гинића, од 1910. до 1911. и, поново, 1914. у Јагодини код Драгутина Крсмановића – у међувремену, од 1912. до 1913. у „Трифковићу“. После рата, од 1918. до 1925, најпре је била ангажована у СНП, а затим у НП у НСаду. Г. 1925. је одликована Орденом Светог Саве V степена за заслуге стечене на националном и културном пољу и исте г. је и пензионисана. У младости је играла љубавнице, а доцније карактерне и комичне улоге, нарочито успешно разне брбљивице. Највише се истакла као певачица, мецосопраном изражајно јаким и мелодијски пријатним и топлим.

УЛОГЕ: Магда, Салче (Коштана), Павка (Народни посланик), Смиљанићка, Јелка Чизмићева (Сеоска лола), Стана (Свет), Кева (Ивкова слава), Кума (Царство мрака), Маргарита (Женски рај), Бабета (Прави се светац), Марта (Чика Лебонар).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у г. 1893., Позориште, НСад 1894, бр. 8, с. 38; К. Барјактаровић, „Коштана“, Застава, 1920, бр. 5, с. 3; А-м, „Народни посланик“, Застава, 1920, бр. 260, с. 3; Б. П., „Ивкова слава“, Јединство, 2. VI 1923; А-м, Одликовани чланови Народног позоришта, Нови Сад, 1925, бр. 6, с. 6; А-м, Признање нашим новосадским глумцима, Застава, 1925, бр. 96, с. 3.

Б. С. С.

СТОЈЧЕВИЋ Јован – драмски глумац (Београд, 29. X 1867 – Београд, 1928). Завршио је четири разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену фебруара 1883. у путујућој дружини Михаила Димића и у њој остао до 1885; 1886. је наступао у СНП у НСаду, од 1887. до 1889. у путујућим трупама Драгутина-Гуте Јовановића и Миливоја Барбарића, од 1890. до 1891. кратко код Ђуре Протића, од 1891. до 1892. опет у СНП у НСаду, крајем 1892. код Михаила Лазића Стрица, од 1893. до 1894. по трећи пут у СНП у НСаду, од 1895. до 1903. у нишком позоришту „Синђелић“, 1904. је водио своју трупу, од 1905. до 1909. поново је био у „Синђелићу“, од 1909. до 1911. је са Димитријем Гинићем водио путујућу дружину „Заједница“, од 1911. до 1912. био је у Повлашћеном позоришту „Стерија“, од 1912. до 1914. у Повлашћеном позоришту „Трифковић“ (обновљени „Синђелић“). Од 1915. до краја Првог светског рата био је у заробљеништву у Нађмеђеру у Мађарској, где је играо у заробљеничком позоришту. Од 1919. до пензионисања, 1925, био је стално ангажован у СНП у НСаду. У Бгду је 1927. хонорарно наступао у Бранином позоришту. Четрдесетогодишњицу глумачког рада прославио је 6. VI 1923. у СНП у НСаду као Гвозден у Девојачкој клетви. С. је у младости играо љубавнике и драмске улоге, а затим је, у зрелом добу, тумачио карактерне и комичне роле до краја уметничке делатности. Високе интелигенције, врло даровит, занимљив и разноврстан у уметничком изразу, нарочито у карактеризацији ликова, природан у игри и говору, живахне, динамичне природе, С. је био глумац већих стваралачких и уметничких изражајних способности. Његове комичне евокације имале су лепог духа, укуса и изворности, а у стварању комичних ликова био је самосталан.

УЛОГЕ: Козински (Разбојници), Коморник кнежев (Очарани кнез), Вукан (Добрила и Миленко), Лукас Мулграв (Монтроз), Дионис (Штромфајеви), Путник (Лионски улак), Звонимир (Љубав их измирила), Томе (Буњевка), Губаш (Риђокоса), Господин Б (Наш пријатељ Некљужев), Кнез од Корнвала (Краљ Лир), Арса (Кобан спомен), Драгош Соколовић (Вукашин), Барон Траутенбах (Барон Тренк), Кокардје (Диран и Диран), Петар (Царство мрака), Лаћман (Шокица), Станојло (Ђидо), Арсеније (Саћурица и шубара), Ариф-ага (Зулумћар), Арса (Коштана), Сер Франсис Чесни (Карлова тетка), Владикин (Државни стан), Петар Берније (Париска сиротиња).

ЛИТ: А-м, Гледали смо „Саћурицу и шубару“, Наше доба, НСад 1886, бр. 11, с. 2-3; М. С-ћ, „Разбојници“, драма у пет чинова од Ф. Шилера, превели Ж. А. Шокорац и М. В. Вујић, Браник, 1886, бр. 11, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 11, с. 3; А-м, Добро нам дошли, Ново време, Земун, 1892, бр. 88, с. 4; А-м, 40-годишњица Ј. Стојчевића, Застава, 17. V 1924; А-м, Четрдесетогодишњица Јоце Стојчевића, Јединство, 18. V 1924; А-м, Четрдесетогодишњица Јована Стојчевића, Comoedia, 1924, бр. 22, с. 11-12; А-м, 40-годишњица глумачког рада Јована Стојчевића, Слобода, НСад 1924, бр. 23, с. 4; Брана, 40-годишњица глумачког рада Ј. Стојчевића, Застава, 5. VI 1924; Ст., До виђења, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 23, с. 1.

Б. С. С.

СТОЈЧЕВИЋ Љубиша – драмски глумац и редитељ (Крагујевац, 23. III 1904 – село Врба код Краљева, 7. XI 1971). Син је глумаца Јелисавете и Јована Стојчевића (в). Завршио је четири разреда гимназије са малом матуром. Први пут је ступио на сцену марта 1923. у СНП у НСаду. После одслуженог војног рока наставио је у истом позоришту 1925. и у њему остао до 1927; 1928. је у НП у Сарајеву, од 1929. до 31. VIII 1931. је поново у СНП, од 1931. до 1934. поново у Сарајеву, од 1934. до 1937. у НП у Скопљу, од 1. X 1937. до 31. VI 1938. у НПДб у НСаду, од 1938. до 1939. у НП на Цетињу, од 1939. до 1941. у НП Моравске бановине у Нишу. За време Другог светског рата био је у заробљеништву у Сталагу IV Б у Милбергу у Немачкој. Од 1944. до 1951. био је ангажован у НП у Нишу, од 1951. до 1954. у НП на Цетињу, од 1954. до 1955. у НП у Зеници, од 1955. до 1956. у НП у Бијелом Пољу и од 1956. до пензионисања, 1. IX 1959, у НП у Титограду. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је у НП у Нишу 4. V 1950. као Митке у Коштани. С. је био добар драмски и карактерни глумац префињеног, разноврсног и чак у извесном смислу дискретног уметничког израза, топао, складан, одмерен, непосредан и дубок у доживљавању, устрепталих нерава, сав у сложеним психолошким анализама, занимљив и самосталан у карактеризацији ликова. По јаком дару и по стваралачким способностима спадао је међу најбоље српске глумце свога времена. Нарочито се истицао у уметничкој евокацији болесних душа, неуропата и психопата, када је откривао разноврсну осећајност и смисао за изражавање неуротичних стања. На другој страни, међутим, тумачио је с лепим заносом помало бујне романтичне љубавнике или ентузијасте. Све то показује да је његова изражајна скала била разноврсна.

РЕЖИЈЕ: Сеоска лола.

УЛОГЕ: Заметов (Злочин и казна), Коте (Зона Замфирова), Трибалдо (Ромео и Јулија), Фреди (Пигмалион), Лондинер (Једна жена лаже), Вираг (Делила), Ранко (Подвала), Милан Новаковић (Покојник), Доктор Гален (Бела болест), Пјер (Пјер и Жан), Здравко (Ђидо), Максим Црнојевић (Максим Црнојевић).

ЛИТ: А-м, „Зона Замфирова“, Застава, 5. IV 1924; С. Зубац, Трагично, али дидактично, Видовдан, НСад, 1925, бр. 6, с. 3; А-м, Гостовање СНП у Сомбору, Глас народа, Сомбор, 1931, бр. 7, с. 2; П. Радивојевић, Новосадско позориште у Вршцу, Југословенски нови лист, Вршац, 1931, бр. 16, с. 2; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине Кнеза намесника Павла у Сенти, Дан, 1937, бр. 256, с. 4.

Б. С. С.