СТАКЛЕНЦЕ (La fiole) – комедија у 1 чину. Написао: Макс Мореј. Прво извођење у Паризу, 1902.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 23. VI 1924. (заједно са једночинкама Кожа и Литература). Превео: Владета Драгутиновић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

СТАМБУЛСКА РУЖА (Die Rose von Stambul) – оперета у 3 чина. Музика: Лео Фал. Текст: Јулиус Брамер и Алфред Гринвалд. Прво извођење у Берлину, 1916.

Прво извођење у НП у НСаду 25. I 1927. Преводилац либрета непознат. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Ј. Рајхенић-Раха; Д. Кранчевић (Камек Паша), М. Краљ (Конђа Гил), М. Михлова (Мидили Ханум), К. Муравцева (Ђузела), Феменова (Фатме), А. Трегубова (Дурлан), Морисова (Емина), М. Шевченкова (Собеида), И. Хорак (Ахмед бег), М. Васић (Милер), К. Клеменчић (Фридолин), Б. Катићка (Дезире), М. Вебле (Хотелијер), Н. Замфировићева (Лифт-бој). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Стамбулска ружа“, Застава, 27. I 1927; К. Николић, „Стамбулска ружа“, Нови Сад, 1927, бр. 11, с. 6; А-м, Sztambul rozsaja, Délbácska, 27. I 1927; A. Miklautz, „Die Rose von Stambul“, Deutsches Volksblatt, 28. I 1927; А-м, Покрајинско позориште у Панчеву, Панчевац, 13. III 1927.

В. П.

СТАМЕНА – балет у 3 чина с прологом. Музика: Лео Пераки. Либрето: Јован Ђурић.

Праизвођење у СНП 7. V 1976. у НСаду. – Рд. и к-граф Ф. Хорват, к. г., дир. М. Јаноски, сц. А. Аугустинчић, к. г. к. Х. Ухлик-Хорват, к. г.; Б. Максић (Стамена), Ј. Сремац (Стамена, Девојка), М. Рушкуц (Стамена, Аскер, Харемска жена), Р. Вучић, к. г., Т. Русу (Ћерим Абдул-ага), Е. Марјаш-Брзић (Мерима), Н. Бикицки (Мерима, Аскер, Циганка), Ж. Новков (Зафир, Вукан), А. Христидис (Зафир, Момци, Аскер, Циганин), С. Стојадиновић (Ханка), И. Грња (Ханка, Аскер, Харемска жена, Циганка), Ј. Сувачаревић, к. г. (Илија, Стаменин брат, Пеливан), В. Јелкић (Стојан, Стаменин брат), Д. Новков, А. Узелац (Васка), В. Чебски (Вукан, Момак, Аскер, Циганин), Н. Узелац (Ћора, Трговац, Човек), И. Игњатовић (Ћора, Трговац), В. Поповић (Пеливан, Момак, Човек, Циганин), Д. Јеринкић (Фрулаш, Аскер, Момак, Циганин), Б. Курунци (Момак, Аскер, Циганин), И. Фетаховић (Коловођа, Момак, Аскер, Човек, Циганин), Н. Антић (Девојка, Харемска жена, Аскер, Циганка), М. Гиковски, Ђ. Горец, М. Игњатовић, Е. Курунци, Љ. Марковић, М. Суботички, Т. Чебски (Девојке, Одалиске, Циганке), С. Балаћ (Момак, Аскер, Циганин), Л. Милер, Т. Пандуровић, И. Урошевић (Аскери, Харемске жене, Жене, Циганке), А. Пундов (Циганин), Д. Томан (Циганин, Свирач), Ж. Гајић, С. Алимпић, В. Марковић, Н. Миладинов (Свирачи). – Изведено 16 пута, глед. 5808.

ЛИТ: Љ. Мишић, Национални балет „Стамена“, Позориште, НСад, 1976, бр. 6, с. 3; Д. Н(иколић), Ромео и Јулија на бразилско-врањански начин, Дневник, 6. V 1976; С. Савић, Полетно, свеже, узбудљиво, Дневник, 11. V 1976; Љ. Мишић, Диригент Јаноски о музици „Стамене“, Позориште, НСад, 1976, бр. 9, с. 6; Љ. Мишић, Представљамо вам протагонисте „Стамене“, Позориште, НСад, 1976, бр. 9, с. 6; М. Хаднађев, Стамена Леа Перакија, Позориште, НСад, 1976, бр. 9, с. 7; А. Таубер, S „Stamena“ se ne vse posrećilo, Дело, 30. VI 1976; М. Шпот, Razgiban večer z gosti iz Novog Sada, Дневник, Љубљана, 1. VII 1976.

Љ. М.

СТАМЕНКОВИЋ Владимир – позоришни критичар (Београд,  26. XII 1928 – Београд, 8. VI 2018). У Бгду је завршио основну школу 1939, средњу школу 1947, а Правни факултет 1953. Као правник је радио до 1955, када је постао драматург и уредник радио-драмског програма Радио-Бгда и на том месту се задржао до 1966. Упоредо с тим послом, од почетка 1956. објављивао је, у континуитету, позоришну критику, најпре у „Књижевним новинама“ до 1961, а потом у београдском „НИН“-у, у којем је писао позоришну хронику. Од 1968. је предавао на Катедри за драматургију Факултета драмских уметности, где је стекао звање редовног професора. Четири деценије је био стални позоришни критичар „НИН“-а, а у његовим критикама осећају се сигурност, ауторитет и познавање зрелог критичара у чији суд се може имати пуно поверење. Од новембра 1976. до 1981. био је уметнички директор и главни селектор Стеријиног позорја. Припадао је групи ретких позоришних критичара који су од самих почетака БИТЕФ-а подржавали овај фестивал, што не значи да је безрезервно подржавао све представе које су у Београд позивали Мира Траиловић и Јован Ћирилов. Као професор ФДУ и као постојани позоришни критичар чврстих уверења и снажних аргумената, стекао је изузетан углед и велико поверење својих студената, али и млађих критичара. Почасни је члан Удружења позоришних критичара и театролога Србије (Националне секције AICT-а). О представама СНП је писао приликом гостовања СНП у Бгду или извођења представа на ЈПИ у НСаду. Добитник је Танјугове награде за најбољу позоришну критику о представама БИТЕФ-а (2006).

БИБЛ: Патријархална утопија, НИН, 1970, бр. 1016; Бродвејски образац, НИН, 1983, бр. 1693; 1987; Краљевство експеримента – 20 година БИТЕФ-а, Бгд 1987; Позориште у драматизованом друштву, Бгд 1987; Крај утопије и позориште (1985-2000), Бгд 2000,  Дијалог с традицијом – БИТЕФ 1967-2006, Бгд 2007, И. Меденица, In memoriam, Поетичар романтизма, НИН, 14. VI 2018.

З. Т. Ј. и А. М.

СТАНИСАВЉЕВИЋ Живадин-Жика – драмски глумац и редитељ (Крушевац, 22. VIII 1893 – Ниш, 1947). Завршио је четири разреда гимназије. Први пут се појавио на сцени 18. X 1912. у Повлашћеном путујућем позоришту „Трифковић“, у којем је остао до избијања Првог светског рата. Од 1919. до 1922. је наступао у путујућем позоришту „Гундулић“ код „Такова“ под управом Љубомира Рајичића-Чврге у Бгду, у сезони 1923/24. је био члан СНП у НСаду, а затим, увек кратко, у неколико путујућих дружина, јер се, живећи неодмереним боемским животом, тешко смиривао дуже у једној трупи. Од 1946. до смрти био је члан НП у Бањој Луци. Био је веома способан реалистични глумац који се најбоље уметнички потврђивао у карактерним улогама.

РЕЖИЈЕ: Ђидо.

УЛОГЕ: Данијел (Перишонов пут), Стојан (Коштана), Потап (На поселу), Фјодор Иванович (Трули дом), Мане (Зона Замфирова), Вића (Сумњиво лице), Неко (Ивкова слава), Хљестаков (Ревизор), Ђорђе (Циганин).

ЛИТ: А-м, Војвођанско позориште, Comoedia, 1923, бр. 4, с. 20-21; А. Штрбић, У уторак је давана комедија „Перишонов пут“, Радикалски гласник, Велики Бечкерек, 1924, бр. 28, с. 2; В., У петак на Сретеније давана је „Коштана“, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 8, с. 2; В., У прошли четвртак приказана је Сремчева „Зона Замфирова“, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 9, с. 3; В., У четвртак 28. фебруара давана је Сремчева „Ивкова слава“, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 10, с. 2.

Б. С. С.

СТАНИСАВЉЕВИЋ-КРСТОНОШИЋ Марија-Мања в. КРСТОНОШИЋ-СТАНИСАВЉЕВИЋ Марија-Мања

СТАНИЋ Тихомир – глумац (Шешковци код Лакташа, 17. XI 1960 – ). Детињство је провео у Козарској Дубици, где му је отац био учитељ. На Академији уметности у НСаду, одсек глуме, дипломирао је 15. XI 1983. у класи Дејана Мијача. У представама СНП играо је и током студија, а на одређено време примљен је 1. VII 1984. Стални члан Драме био је од 1. XI 1985. до 31. I 1987, када је отишао у Атеље 212. Од 1995, када је самостално напустио Атеље, ради као слободан уметник. Две сезоне (2005/06. и 2006/07) био је уметнички директор НП Републике српске у Бањој Луци. Прославио се улогом у тв-серији Крај династије Обреновић, у којој је играо краља Александра Обреновића. Остварио је велик број улога на филму и телевизији: Свињски отац, База на Дунаву, Прогон, Роман о Лондону, Вук Караџић, Јастук гроба мог, Последњи валцер у Сарајеву, Симпатија и антипатија, Отворена врата, Очеви и оци, Лајање на звезде, Чорба од канаринца, Зона Замфирова, Казнени простор, Пљачка Трећег рајха, Буђење из мртвих, Турнеја, Мој рођак са села, Заувјек млад, Мој ујак, Непријатељ, Фасификатор и др. Добитник је награде за најбољег глумца на Бразилском фестивалу филма „Фантаспоа“ за улогу у филму Непријатељ.

УЛОГЕ: Сеп (Кућа страве), Господин IV (Венчање), ххх (Хајд᾿ у парк кабаре), Теодор Рум (Капетан Џон Пиплфокс), Јаков (Платонов), Коста Милин (Раванград 1900), Лисандер (Сан летње ноћи), Човек са омчом (Чекајући кабаре), Дон Јере (Глорија), Дон Карлос (Дон Жуан), XIII Ерл од Гернија, XIV Ерл од Гернија (Владајућа класа), Младен Јурковић, Хераклид (Археолошка искапања код села Диљ), Лепршић (Родољупци), Октав (Живот провинцијског плејбоја после Другог светског рата или Туђе хоћемо – своје не дамо), Виконт де Валмон (Опасне везе).

ЛИТ: Ј. Куловић, Животна прича – Тихомир Станић: Грешке сам скупо платио, Story, 3. IV 2011.

М. Л.

СТАНИЋЕВА Јелица – глумица и певачица. Чланица НП у НСаду била је у сезони 1921/22. Учествовала је у представама Трубадур, Слепи миш, Три девојчице, Женидба при фењерима и Дротар.

ЛИТ: А-м, Из позоришта, Јединство, 12. X 1921; (M), „Das Dreimäderlhaus“,  Deutsches Volksblatt, 29. I 1922; О. С(уботи)ћ, „Дротар“, Застава, 14. VI 1922.

В. В.

СТАНИШИЋ Исидор – декоратер, заменик бинског мајстора (Србобран, 20. X 1910 – Лединци, 15. X 1943). Завршио је основну школу у Србобрану, а 1929. се запослио као декоратер и статиста у СНП, у којем је остао до 31. VIII 1936, а од 1. IX 1936. до 6. IV 1941. радио је у НПДб. На самом почетку рата укључио се у народноослободилачки покрет. Пошто је оболео, склоњен је у базу у Лединцима коју су окупаторски војници открили, па је у окршају с њима херојски погинуо 15. X 1943.

ЛИТ: Ј. Михајловић, Лединци у пламену – у јесен 1943. године, Дневник, 17. X 1975.

Р. Б.

СТАНИШИЋ Марко – драмски глумац (Панчево, 5. IX 1835 – Београд, 22. XI 1898). Први пут је ступио на сцену 1. I 1861. као Вук Бранковић у Зидању Раванице А. Николића, у представи Дилетантске дружине панчевачког Српског црквеног певачког друштва. У тој дружини је радио као аматер целе 1861. и првих месеци 1862. За време гостовања СНП у Панчеву, 4. X 1862. са успехом је наступио у представи Новосађана као гост у улози Вука Бранковића у Стеријином Боју на Косову. У јесен 1863. примљен је у СНП за привременог, а на препоруку песника проте В. Живковића ангажован 1864. за сталног члана новосадске дружине; у њој је остао до 26. IX 1868, када је разрешен дужности по својој жељи; тада је, заједно са Ј. Ђорђевићем и једном групом новосадских глумаца, прешао у новоосновано НП у Бгду, где се јавио на дужност 1. X 1868. и у њему је остао до смрти, а од 1. XI 1883. је, поред глумачких задатака, обављао и дужност инспектора. С. је у СНП играо, као што и сам наводи у једној молби, „млађе љубавнике друге врсте и озбиљне роле у шаљивим комадима“. Био је савестан и марљив, углађеног држања. Доцније, у НП Бгд, тумачио је ликове отмене, финог понашања и лепих манира. Играо је с вољом што год му се додели; иако никада није био носилац истакнутијих улога, он је, по својим људским особинама, био један „од најодличнијих, најмарљивијих и најсавеснијих глумаца“ НП у Бгду; био је човек „који је добрим срцем, искреном, племенитом душом, благом доброћудношћу и пријатељском предусретљивошћу стекао себи лепа гласа“ („Позориште“, НСад 1898).

УЛОГЕ: Рапинијер (Ђаволови записници), Мурат (Ђурађ Бранковић), Марић (Стари кованџија), Вук Бранковић (Бој на Косову, Стерија), Вилкенс (Она је луда), Мишић (Кир Јања), Љубомир (У лажи је плитко дно), Перишић (Тамница), Теофил (Смрт краља Дечанског), Косанчић Иван (Милош Обилић, Суботић), Рајхел (Карло XII на острву Рујану), Етјен (Цврчак), Нотарош (Инкогнито), Спахија (Низ бисера), Махомет (Последња деспотица смедеревска).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 31, с. 505–506; А-м, У В. Бечкереку. У уторник, 26. окт. „Кир Јања“, Матица, 1865, бр. 5, с. 116; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 26, с. 620–621, бр. 27, с. 643–645, 642–643, бр. 31, с. 739–740; А-м, Данас је представљен у Народном позоришту „Ђурађ Бранковић“, Србобран, НСад 1866, бр. 64, с. 2; J., Sonntag, den 17. Marz: „Milosch Obility“, Grossbecskereker Wochenblatt, 1867, бр. 12, с. 137; J., Dienstag, den 2. April gab man: „Die Memoiren des Teufels“, Grossbecskereker Wochenblatt, 1867, бр. 14, с. 161; Кр., Српско народно позориште у Београду – Преглед за годину 1886, Бгд 1887, с. XL; А-м, Кр. српско народно позориште у Београду, Позориште, НСад 1887, бр. 20, с. 99; Поменик о двадесетпетогодишњици Кр. српског народног позоришта, Бгд 1894, с. 9; А-м, † Марко Станишић, Позориште, НСад 1898, бр. 48, с. 233-234; Л. Дотлић, 80-годишњица Народног позоришта у Београду, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 388.

Л. Д.