СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ 1919-1944. – Живот и рад СНП између два светска рата протекли су у бурним сукобима, честим финансијским недаћама, наметнутим реорганизацијама, уметничким успонима и падовима. У исцрпном приказу тог раздобља његов судеоник свестрани позоришни радник и уметник Радослав Веснић је истакао: „Позориште је у том периоду имало више тешких криза него мирног и добро организованог рада, али је ипак одиграло важну улогу захваљујући живој снази Српског народног позоришта и његовој богатој традицији“. Ово раздобље СНП обележено је борбом две позоришне политике. Централистичка држава – преко Министарства просвете у Бгду и, касније, Дунавске бановине у НСаду – етатизује позориште, а љубитељи театра окупљени око ДСНП боре се за оживљавање и неговање позоришта с народном традицијом. Распадом аустроугарске монархије и стварањем прве југословенске државе СНП је свој национално-културни позив заменило уметничко-културном улогом. Али коренита историјска промена и нова друштвена ситуација нису били разлог за укидање позоришта које је имало јединствену мисију у целом српском народу и позоришном животу народа и народности Југославије. Пред налетом централизоване државне власти и њене политике унификације позоришног живота ДСНП је у тешким околностима током 22 г. одржало име, народну традицију и континуитет најстаријег српског позоришта. Захваљујући томе, упоредо са државним делује и СНП, односно позориште Друштва за СНП, и то од 25. I 1919. до 6. IV 1941, изузев сезоне 1924/25. и сезона 1937/38. и 1938/39, када је радило као Секција, односно друга трупа НПДб. Позоришта која је субвенционисала држава постизала су виши уметнички ниво, али је и СНП (односно драма ДСНП) имало сезоне значајних успона и успеха. Конкуренција две концепције културне политике донела је многе трзавице и неприлике, али и изразила животност и разноликост сценског стваралаштва у НСаду и Војводини. Између два светска рата ДСНП се борило за право на опстанак и континуирани живот СНП. Испреплетеност међуратног живота и рада СНП са другим позориштима у НСаду и Војводини – која су административним мерама настајала и нестајала уз учешће истих глумаца, редитеља, управника и других позоришних радника – повезала је сва та театарска збивања и стваралаштво у јединствену историју СНП. Глумци, редитељи, уметничко и стручно особље СНП чинили су окосницу и главну снагу уметничког и организационог деловања свих државних позоришта у НСаду и Војводини између два светска рата, о којем је раздобљу један од активних учесника у тим збивањима др Марко Малетин написао: „Позоришни период Војводине између два светска рата… протекао је у немирном и штетном лутању, ћудљивом експериментисању, непромишљеном залетању и недоследном прекидању… Кроз све то време у покрајини с најстаријом и најтрајнијом позоришном традицијом, позоришни проблем био је у процесу сталног превирања, а позориште у трајној кризи… Због несталности и неизвесности често није било у позоришној установи потребног мира и осећања безбедности, па ни нужне свесрдне преданости послу… Позоришни свет био је пометен и често немило изненађен експериментима недостојним његове традиционалне позоришне културе. Позоришна уметност губила је замах и често се срозавала, а културни престиж државе и друштва био је компромитован“. У историји српског позоришта, у њеном обимном делу о позоришној делатности у Војводини 1918-1941, Боривоје С. Стојковић износи да је „судбина Српског народног позоришта зависила од нових национално-политичких комбинација у духу идеје о интегралном југословенству и од доста шкрто вођене финансијске политике… Било је заиста болно и несхватљиво посматрати како се постепено свесном небригом и погрешном политиком одговорних државних и бановинских власти неизбежно гаси Позориште с најлепшом, најстаријом и у национално-политичком погледу најсадржајнијом и најзначајнијом традицијом на југословенском тлу! Упркос свему томе, оно се одржавало родољубивим залагањем првенствено великих позоришних ентузијаста и народа у Војводини који су са поносом и љубављу чували своје ’мезимче’… С правом се истицала потреба да се сачува СНП као једна од најстаријих уметничких установа у земљи, уметничко жариште и прави расадник глумаца, инспиратор и покретач позоришне делатности међу југословенским народима у XIX веку“. У раздобљу између два светска рата оцртале су се четири фазе у животу и раду СНП.
Прва фаза – сезоне 1919/20. и 1920/21. Капитулацијом Немачке 11. XI 1918. завршен је Први светски рат, а 1. XII створено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Иницијативом др Ђуре Трифковића и др Каменка Суботића, 23. XII одржан је први скуп ДСНП, на којем је одлучено да се СНП што пре обнови; за вршиоца дужности управника потврђен је дугогодишњи члан Друштва (од 1905) и његовог УО (од 1908), председник ПО (од 1909) и вршилац дужности управника од 31. XII 1913. до 1. VIII 1914, лекар Ђ. Трифковић, а за драматурга и секретара Позоришта К. Суботић, секретар ДСНП. У раду су им највише помагали глумци и редитељи Милош Хаџи-Динић и Димитрије Спасић. Ова управа је за кратко време саставила глумачку трупу, оспособила опустошену дворану Дунђерсковог позоришта и допремила позоришну гардеробу која је у Осијеку сачувана за време рата. Прва представа обновљеног СНП одржана је 25. I 1919: Аница Савић рецитовала је своју пригодну алегоријску песму Пролог, секретар Матице српске др Тихомир Остојић говорио је о Васкрсењу Српског народног позоришта истичући да „за наше Позориште почиње од данас сасвим нова ера. До сада је Позориште имало да буде, у првом реду, увек национално, а од данас има да служи оно једино уметности“; глумци су извели једночинку Ристе Одавића Хеј, Словени у режији Димитрија Спасића. СНП се издржавало од средстава фонда ДСНП, прихода од улазница и помоћи неких обновљених месних позоришних одбора у Војводини. „И поред молби и апела министру, Министарство просвете није давало субвенцију. То је откривало праве намере државних власти да угуше ово Позориште као приватну и, рекло би се, већ сада српску иницијативу у време фаворизовања декретованог југословенског курса. Градска управа није још била у стању да помогне финансијски у потребној мери“ (Б. Стојковић). Начелник Уметничког одељења Министарства просвете и бивши управник СНП комедиограф Бранислав Нушић највише се залагао за подржављење СНП. Под притиском политике подржављења позоришта и у ДСНП је дошло до поделе, на шта је утицао и политички сукоб у Великој народној скупштини у НСаду између радикала и демократа; радикали у ДСНП су тражили да СНП настави рад руководећи се традиционалним програмом чувања српске народности помоћу материнског језика, док су се демократи залагали за промену тог програма и форсирали југословенску оријентацију. Пошто је обновио рад СНП, и због његовог тешког финансијског положаја, Ђ. Трифковић је тражио да се за управника постави стручно лице; УО ДСНП разрешио га је дужности управника 15. III 1919. Оставку је поднео и драматург-секретар К. Суботић. Трифковић је био и први послератни председник ДСНП (од 16. IX 1920. до 31. XII 1922). У другој сезони, 1919/20, на предлог министра просвете Министарски савет Краљевства СХС усвојио је 1. X 1919. одлуку према којој ће даље постојати три државна (национална) позоришта – у Бгду, Згбу и Љубљани; пет обласних субвенционисаних – у Скопљу, НСаду, Сарајеву, Сплиту и Осијеку; и градска путујућа у Нишу, Крагујевцу, Вараждину и Марибору. У тој државној позоришној политици за СНП није било места. После дуге и бурне расправе, скупштина ДСНП је прихватила понуду Министарства просвете да „држава узме на се бригу о материјалном и уметничком старању за СНП“, после чега је Позориште подржављено 22. XII 1919. Том приликом Б. Нушић је изјавио да ДСНП „треба да постоји и да настави пропаганду за позориште, евентуално да створи ново покрајинско позориште за крајеве Бачке, Баната, Барање и Срема“. Супротстављајући се подржављењу СНП, радикалска „Застава“ је писала: „Кад смо га чували преко половину века, бићемо у стању да га и даље одржавамо… Та нас само пола милиона борисмо се са мађарском влашћу и боље се држасмо него друге многобројне народности, а гле, сад да не можемо одржати и унапредити своје позориште!“ И завршава: „Позоришна мисао у Војводини није умрла!“ Трећа сезона, 1920/21, завршена је свечаном прославом 60-огодишњице СНП од 2. до 9. VI 1921. Преласком са крунске на динарску валуту 1921. фонд ДСНП је сведен на безначајну вредност. Почетком те сезоне образована је први пут Опера СНП као посебан сектор делатности, с посебним уметничким ансамблима. Прва премијера, Маснеов Вертер, приказана је 13. X 1920, а две недеље раније, 29. IX 1920, и прва оперетска премијера – Албинијев Барун Тренк. Значајан допринос оснивању Опере и оперете и њиховом уметничком успону дали су диригенти Хинко Маржинец и Ловро Матачић. „Захваљујући руским и чешким уметницима, али не мање и домаћим снагама, ови ансамбли (у којима је било и прворазредних оперских уметника) извели су у току непуних пет г. импозантан оперски репертоар. У то време на сцени СНП и Балет чини прве, још нејаке кораке. Активност тадашње новосадске Опере била је веома интензивна“ (Влада Поповић). У глумачком ансамблу СНП, односно Трупи ДСНП, од 1919. до 1937. у разним периодима били су Милош и Љубица Хаџи-Динић, Димитрије Спасић, Коча и Даница Васиљевић, Војислав и Катица Виловац, Марта Тодосић, Драгомир и Ружа Кранчевић, Милан и Даница Матејић, Милка Марковић, Пера Јовановић, Божа Николић, Витомир Богић, Милорад и Загорка Душановић, Добрица Милутиновић, Милева Бошњаковић, Марија Вера, Марија Хаџић, Стефанија Ленска, Марија Верешчагин, Драгољуб Сотировић, Раденко Алмажановић, Милица Бандић, Пава Слука, Александра Лескова, Михаило Ковачевић, Ида Прегарц, Јулија Кучера, Стеван и Љубица Јовановић, Владимир Кустудић, Воја Јовановић, Лили Краус-Јовановић, Мицика Оливијери, Јован и Мила Гец, Станко Колашинац, Лаза Лазаревић, Јован, Савка и Љубиша Стојчевић, Брана и Каја Цветковић, Зора Виловац-Петровић, Димитрије Величковић, Даница Петровић, Дујам Билуш, Дејан и Маргита Дубајић, Сима Илић, Бошко и Дарја Врачаревић, Стојан Јовановић, Милош Јекнић, Милорад и Анђа Аћимовић, Радомир и Драга Павићевић, Милош и Косара Рајчевић, Марија М. Петровић, Каћа Стојадиновић, Јелена-Ленка Петровић, Лепосава Ђорђевић, Ксенија Грујић, Јован, Зорка и Цинта Харитоновић, Сима Станојевић, Роберт Матијевић, Жика Станисављевић, Иван Торђански, Марко и Вера Јелић, Момир Андрић, Љубомир и Мина Вукомановић, Миливоје Живановић, Милан Орловић, Станоје и Илинка Душановић, Милица Авировић, Љубица Драгић, Јован Силајџић, Јелка Матић, Димитрије Марковић, Србољуб Хет, Ђорђе Козомара, Олга Илић, Виктор Старчић, Александар Рашковић, Петар и Христина-Лела Христилић, Јованка Краснић, Петар Матић, Јања Матић-Јевтић, Нада Ворни, Стјепан Писек, Светолик Никачевић, Рахела Ферари, Светислав Савић, Милан Бандић, Никола и Милица Динић, Миодраг Аврамовић, Ирена Астрова, Лазар Јовановић, Милан и Нада Бандић, Стеван Добрић, Елка Биртић-Миљуш-Мацол-Петровић, Нада Бркић, Каја Ђорђевић-Гавриловић, Евица Форманек, Владимир Милин, Фрања Клокочки, Матилда Краљ, Наталија Нешовић, Вукашин Пешић, Бранко Татић, Иван Горски, Милан Миљуш, Живојин Вучковић, Милорад Мајић, Драган Балковић, Љубица Красић-Левак, Ружица Комненовић, Катарина Ђорђевић, Салко и Олга Репак, Милан Вујновић, Никола Стојановић, Реља Ђурић, Петар Милосављевић, Љубица Јовановић-Рутина, Љубица-Дада Јовановић, Душан Кременовић, Есад Казазовић, Горчило Николић, Мица Шекулин, Радмила Петровић, Милена Петровић, Злата Николић, Витомир Качаник, Анатолије Маслов, Милена Ђорђевић, Јулија Пејновић, Злата Ковачевић и други. Од 1919. до 1928. у овом Позоришту режирали су Милош Хаџи-Динић, Димитрије Спасић, Коча Васиљевић, Милан Матејић, Јаков Осипович Шувалов, Јован Гец, Радослав Веснић, Емил Надворник, Брана Цветковић, Алексанђар Верешчагин, Александра Лескова, Брана Војиновић, Жарко Васиљевић и други. Сценограф је био сликар Јован Бијелић. У солистичком саставу Опере у разним периодима од октобра 1920. до јуна 1925. били су тенори Исак Армиди, Нерцес/Нарцис Гукасов, Драгутин Врбањац, Виктор Григоријев, Драгомир Кранчевић, Стјепан Писек и Клеменс Клеменчић, баритони Николај Баранов, Братислав Чолић, Милан Оџић, Александар Трошћански и Михаил Верон-Волконски, басови Евгеније Маријашец, Сергеј Николајевић, Паја Банац, Владимир Ширај и Марко Вебле, сопрани Надежда Архипова, Јелена Ловшинска, Божена и Карола Дубска, Матилда Краљ, Мила Левова, Милица Авировић, Мицика Оливијери, Милкица Михл, Евка Микулић и Јелва Јоцић-Лукина, и алт Вера Горска. Као гости наступали су солисти београдске Опере Лиза Попова, Жика Томић, Григориј Јурењев, Александар Туцаковић, Јосип Ријавец, Ксенија Роговска, Војислав Турински, Софија Драусаљ, Рудолф Ертл, Неоњила Волевач и Драгутин Петровић. Диригенти су били Хинко Маржинец, Ловро Матачић, Фјодор Селински, Петар Колпиков, Драгутин Тришлер, Јосип Рајхенић-Раха и Јован Бандур, а опере и оперете режирали су Исак Армиди, Јаков Осипович Шувалов, Емил Надворник, Евгеније Маријашец, Драгомир Кранчевић, Клеменс Клеменчић и Александар Верешчагин. Примабалерине биле су Валенција Ваљина и Рита Менар, а Клеменс Клеменчић балетмајстор и кореограф. После Ђ. Трифковића управници Позоришта били су Милош Хаџи-Динић 28. VI 1919 – 3. IV 1920, Коста Луковић 3. IV 1920 – 1. II 1921. и Петар Коњовић 1. II 1921. до јула 1921.
Друга фаза – од 1921. до 1928. У пролеће 1921, после забране Комунистичке партије Југославије и уједињених синдиката, привременог потискивања револуционарног радничког покрета и завршених припрема за доношење устава Краљевине СХС, почиње спровођење политике централистичко-унитаристичког уређења прве југословенске државе. У првом налету етатизма, Министарство просвете доноси 24. III 1921. „унификационо решење“, према којем се у сва државна позоришта, три централна и пет обласних, уводе једнообразност у „унутрашње уређење“ и „спољна обележја“; из њихових назива бришу се националне ознаке и прописује им се подједнако име: народно позориште, уз назнаку места у којем раде. И држава и незадовољни чланови ДСНП уздржали су се од сукоба до јубилеја Позоришта. После завршене прославе 60-огодишњице СНП, држава му је одузела његово историјско име и даље ће радити под називом „Народно позориште у Новом Саду“. Пожар је уништио зграђу Дунђерсковог позоришта у ноћи између 22. и 23. I 1928, после представе Рајмундовог Распикуће. После тога се угасило и НП у НСаду 31. III 1928. Опера је рад започет у СНП наставила у НП у НСаду. Та активност је од 1921. веома интензивна. Само 1921. изведено је 11 премијера са 72 представе, 5 оперета, неколико балетских дивертисмана (уз оперске представе и самостално) и 2 симфонијска концерта. Поред репертоара из 1921, у 1922. су изведене још 3 оперске премијере, 8 оперетских и Моцартов Реквијем под диригентском палицом Ловре Матачића. У следећим сезонама мање је оперских премијера и све већа поплава нових оперета. Министар просвете укинуо је Оперу 14. X 1924, али је она још повремено давала представе и престала с радом 1925. Оперета је укинута 31. III 1927. „Но, оперска музика ипак није сасвим нестала с новосадске позоришне сцене и из концертних дворана. Позориште је, макар и у крупнијим размацима, изводило понеку оперску представу, све док 1928. позоришна зграда није изгорела“ (В. Поповић). Управници НП у НСаду, по одласку П. Коњовића, били су Радивоје Караџић од септембра 1921. до јула 1922, Брана Цветковић од 13. VII 1922. до 27. VII 1923. и Бранислав Војиновић од септембра 1923. до 31. III 1928. Укидање имена СНП, симбола његовог историјског бића и национално-културне мисије у Војводини, навело је већину незадовољних чланова ДСНП, које је одлучно подржавала радикалска „Застава“, да поново образују трупу СНП која ће гостовањем широм Војводине оживети дух старог СНП. Одлука о другој обнови СНП донета је на седници УО ДСНП 6. XI 1921. Нови драмски ансамбл, у којем је већина глумаца из вршачког позоришта, под именом Трупа ДСНП „Јован Ђорђевић“, почиње да даје представе у Вршцу марта 1922. Крајем те сезоне из назива позоришта изоставља се име Јована Ђорђевића, а остаје Трупа ДСНП. Следеће сезоне, 1922/23, Позориште је успешно деловало, а представе на многим гостовањима биле су добро посећене. Сезона 1923/24. донела је нови уметнички успон, али и заоштрила недаће око финансирања, а дошло је и до сукоба управника Милана Богдановића са председником ДСНП Миланом А. Јовановићем и секретаром Друштва Светиславом Баницом. Због зле воље власти и потпуне финансијске кризе глумачка трупа СНП је распуштена и оно није радило у сезони 1924/25. На скупштини ДСНП 15. III 1925. одлучено је да се СНП обнови и по трећи пут. Од 1925. до 1927. Позориште се организационо сређује, у успону је и доживљава нове успехе код публике. Затим долазе три уметнички веома успешне сезоне (од 1927. до 1930) под вођством Жарка Васиљевића. Од 1930. Позориште поново узима своје старо име – СНП. Управници обновљеног СНП били су Петар Крстоношић од 6. XI 1921. до септембра 1923, Милан Богдановић од септембра 1923. до маја 1924, затим в. д. управника Никола Динић од марта 1925. до краја сезоне 1925/26, у сезони 1926/27. в. д. управника је Александар Рашковић, а од почетка сезоне 1927/28. до краја сезоне 1929/30. Жарко Васиљевић је артистички управник и главни редитељ. У ДСНП председници су били: професор Милан А. Јовановић 1923/24, инж. Дака Поповић од 15. III 1925, инж. Светозар Станковић од 28. II 1926 и градоначелник НСада др Бранислав Борота од 1927. до 24. IX 1933; потпредседници: др Бранко Петровић 1925, др Јован Стајић 1927, др Петар Адамовић 1928-1933; секретар је био историчар др Димитрије Кириловић (1927-1933).
Трећа фаза – од 1928. до 1936. При крају прве деценије од њеног успостављања, у Краљевини СХС продубљене су и заоштрене друштвено-економске, националне и политичке супротности, што је довело у кризу државно уређење установљено Видовданским уставом 1921. У Народној скупштини је 20. VI 1928. дошло до физичког обрачуна и крвопролића. Краљ Александар је 6. I 1929. извршио државни удар, укинуо устав, распустио Народну скупштину и, чувајући „државно и народно јединство“, увео диктатуру. Држава је 3. X 1929. добила назив Краљевина Југославија и извршена је њена подела на девет бановина и Управу града Бгда. Терор диктаторског режима оборио се у првом реду на револуционарни раднички покрет. Избила је велика светска економска криза која је у Југославији најпре и највише погодила средње и ситно сељаштво. Због кризе обласних позоришта изазване финансијском оскудицом, на седници управника централних и обласних позоришта расправљано је већ 1925. о спајању обласних позоришта. На конференцији у Министарству просвете јула 1927. којој су присуствовали управници осијечког, сплитског, сарајевског и новосадског позоришта закључено је да је стање обласних позоришта критично због малих и несигурних државних субвенција, а управницима је остављено да се договоре о њиховом спајању. НП у НСаду је сезону 1927/28. почело без Оперете, а затим је претрпело пожар у позоришној згради. И осијечко позориште је те сезоне укинуло музичку грану. Један министар просвете је 16. XII 1927. изнео предлог о смањењу „броја позоришта у Краљевини са девет на пет, што је подразумевало спајање новосадског и осијечког позоришта, а други министар просвете је 27. III 1928. донео одлуку којом спајање НК у Осијеку и НП у НСаду ступа на снагу 1. IV 1928, при чему је за управника заједничке трупе именован Петар Коњовић, дотадашњи управник осијечког позоришта. Нова установа добила је назив „Народно позориште за северне области или Новосадско-осијечко позориште“. Образовањем овог путујућег позоришта с пространом територијом деловања, НСад и Осијек су лишени својих сталних театара. Поред државне субвенције, Н-Оп су помагали градови НСад, Осијек, Суботица и Сомбор. Уговором са Приморском бановином 8. I 1931. позориште је, уз додатну дотацију, проширило рад и на ову територију. Обезбедивши финансијску подлогу, са добрим глумачким ансамблом и стручном управом, Н-Оп је убрзо постало једно од најбољих у земљи. У оквиру Н-Оп деловала је и Оперета. Прва представа Н-Оп одржана је у Сомбору 15. IV 1928. У НСаду оно је гостовало од 2. XII 1928. до 10. I 1929, од 1. до 31. X 1931. и од 1. X до 31. XII 1932, а представе су извођене у дворани хотела „Слобода“. Гостовало је такође у Осијеку, Сплиту, Суботици, Сенти, Великом Бечкереку, Вуковару, Винковцима, Вараждину, Сушаку, Шибенику и, краће, у низу мањих места. Током једне сезоне припремало је око 25 премијера и изводило око 300 представа. Позориште и Приморска бановина раскинули су уговор 28. I 1934. Последња представа одржана је у Осијеку 30. VI 1934, после чега је Позориште расформирано и у знатно промењеном саставу наставило рад као стално осијечко позориште. У глумачком ансамблу Н-Оп били су Иво и Маргита Ракарић, Зора Вуксан-Барловић, Томислав и Ивица Танхофер, Драгомир и Ружа Кранчевић, Александар и Мица Гавриловић, Лаза Лазаревић, Милорад и Анђа Аћимовић, Тоша Стојковић, Васа и Ивка Веселиновић, Лепосава Јовановић, Јосип-Јозо Мартинчевић, Александра Лескова, Ватрослав Хладић, Милан Орловић, Ивица Лајтнер, Јанко Ракуша, Милан Ајваз, Божидар Дрнић, Петар Кокотовић, Лидија Мансвјетова, Љубица Драгић, Јелка Вујић, Ида Прегарц, Мица Шекулин, Славка Кос-Михаиловић, Милка Михл, Ида Комаревска, Стојан Јовановић, Томо Михољчан, Аманд Алигер, Еуген Петровић, Фрањо Клокочки и други. Редитељи су били Томислав Танхофер, Александар Верешчагин, Александар Гавриловић, Лидија Мансвјетова и Зора Вуксан-Барловић, а као гост, нарочито у сезонама 1929/30. и 1931/32, др Бранко Гавела. Најистакнутији чланови Оперете били су Драгомир Кранчевић, Милка Михл, Ида Комаревска и Фрањо Клокочки. Представе је режирао углавном Драгомир Кранчевић. Диригент је био Алфред Пордес. Сталан сценограф био је сликар Ђорђе-Ђоко Петровић и као гост Љубо Бабић. Оснивањем Дунавске бановине дошло је до промене односа између власти, овог пута нове бановинске и ДСНП. Губитком зграде Дунђерсковог позоришта, укидањем НП у НСаду и врло ретким гостовањима Н-Оп НСад је остао без позоришта. У таквим околностима УО СНП је успео да за сезону 1930/31. обезбеди велику субвенцију Дунавске бановине и новчану помоћ неколико градова и општина. За управника је постављен Радослав Веснић и ангажована је трупа од 30 чланова. У тој сезони представе су биле на завидном нивоу, добар репертоар, гледалиште пуно, критика повољна – СНП је поново заблистало. Али политичка и друштвена клима у земљи мења и расположење бановинске власти. Сезоне 1931/32. смањује се субвенција, избија нови сукоб ДСНП са бановинским властима и Министарством просвете, а 1. X 1932. Банска управа укида и иначе врло малу субвенцију. Поново је за опстанак СНП наступио критичан тренутак. „Политика интегралног југословенства диктаторског шестојануарског режима тежи да укине Српско народно позориште не само због српско у његовом називу, већ и због ’аутономаша’ у Друштву и око њега“, пише Р. Веснић. А М. Малетин: „Држава и Бановина одупирале су се навали покрајинске струје, нарочито у позоришној области… Бановина стално даје па укида, или повећава па смањује субвенцију Друштву за СНП, а обе, и држава и Бановина, у свакој прилици фаворизују државно и бановинско позориште: новосадско-осијечко, београдско, секцију београдског, крагујевачко бановинско… Поступно је постајало све очевидније да Друштво за СНП губи битку у корист државног, односно бановинског позоришта“. Према Б. С. Стојковићу СНП је тада „преживљавало критичне тренутке у сталној борби за опстанак. Имао се утисак као да се тежило и у Министарству просвете и у Банској управи да Српско народно позориште и не постоји!“ УО ДСНП био је принуђен да укине Оперету 16. III 1932. Али, упркос разним тешкоћама, те сезоне СНП је извело 225 представа, највише на гостовањима по Војводини. У дворани новосадског „Хабага“ гледаоци су топло поздрављали представе и глумце. Због огорчења у јавности и протеста у штампи Банска управа у сезони 1932/33. Позоришту враћа субвенцију. После промене у управи СНП постиже успехе у пролеће 1933. и у следећој, 1933/34, сезони, захваљујући посебно успешним режијама А. Верешчагина, који постаје и артистички управник. Оснивањем Секције београдског НП за Дунавску бановину Банска управа је поново укинула субвенцију СНП. На то је ДСНП 1. IX 1934. одговорило одлуком да се рад настави и без субвенције. Због финансијских тешкоћа у сезонама 1933/34. и 1934/35. долази до осипања глумачке трупе. Прослава 75-огодишњице СНП одржана је у дворани новосадске „Слободе“ 27. и 28. XI 1935, али ни та свечана манифестација није утицала на власти, које су припремале ликвидацију Позоришта. Од 1928. до 1936. у СНП су режирали Радослав Веснић, Жарко Васиљевић, Александар Рашковић, Стеван Добрић, Матилда Краљ, др Љубомир Петровић, Никола Динић, Петар Матић и Петар Христилић. Надежда Архипова била је главни носилац музичких аранжмана. Позориште је први пут добило сталног сценографа – сликара Миленка Шербана. У сезони 1929/30. Позориштем су управљали Жарко Васиљевић као артистички управник и Никола Динић као административно-технички управник; у сезони 1930/31. управник је био Р. Веснић; затим је, кратко време, в. д. управника Н. Динић; др Љубомир Петровић је био управник од 24. X 1931. до октобра 1932; крајем октобра 1932. привремени управник постаје А. Верешчагин до децембра исте г.; Н. Динић је в. д. управника од децембра 1932, а А. Верешчагин артистички управник до краја сезоне 1932/33; у сезони 1933/34. управник је Риста Спиридоновић, артистички управник А. Верешчагин, а драматург Ж. Васиљевић; у сезони 1934/35. управник је Ж. Васиљевић, а артистички управник Драгољуб Сотировић; у сезони 1935/36. управник је Д. Сотировић, а драматург Ж. Васиљевић. ДСНП је 24. IX 1933. изабрало за председника адвоката Радослава Илијћа, који је на том положају остао до 6. IV 1941; он је био председник у једном од најтежих раздобља у дугој историји СНП. С њиме су сарађивали потпредседник Лазар Дунђерски, архитекта, и секретар Марко Вилић, професор. Банска управа није желела да реши позоришно питање у Дунавској бановини са СНП него је у ту сврху склопила споразум са НП у Бгду. Потом је укинула и иначе веома скромну субвенцију СНП, а знатно већу доделила тада образованој Секцији НП у Бгду за Дб. Она је била самосталан театар који је деловао само у сезони 1934/35, а затим је Секција расформирана. Секција је почела са радом 15. IX 1934. у Суботици. У НСаду је гостовала у дворани „Слободе“ од 24. X 1934. до 30. IV 1935. и том приликом је извела 95 представа. Потом је отишла у Велики Бечкерек, где је остала до краја сезоне. Ансамбл овог позоришта био је велик. Поред глумаца из београдског НП, окупио је уметнике из новосадског, суботичког и пожаревачког позоришта. Његови чланови и чланице били су Станоје и Илинка Душановић, Салко и Олга Репак, Риста и Милица Спиридоновић, Петар Христилић, Реља и Загорка Ђурић, Витомир Богић, Раденко Алмажановић, Бранко Ђорђевић, Лепосава Ђорђевић, Петар Матић, Олга Илић, Љубица Јовановић-Штефи, Драгутин Левак, Љубица Красић-Левак, Зора Црногорчевић, Ивона Петри, Јања Јевтић, Милорад Величковић, Мила Микић-Величковић, Милан Вујновић, Лазар Јовановић, Душан Бурја, Власта Антоновић, Јулијана Пејновић, Мери Подхраски, Милица Јовановић-Банић, Олга Стојадиновић-Срдић, Милан Живковић, Милутин Мирковић и други. Стални гости били су чланови НП у Бгду Мара Таборска, Деса Дугалић, Нада Ризнић, Љубинка Бобић, Марица Поповић, Добрица Милутиновић, Фран Новаковић, Миливоје Живановић, Раша Плаовић, Александар Златковић, Драгољуб Гошић, Мата Милошевић, Павле Богатинчевић и други. Редитељи су били Витомир Богић, Петар Матић и као гост Радослав Веснић. Управник је био Витомир Богић. Оцењујући делатност и значај Секције београдског НП за Дб, Б. С. Стојковић је написао: „Секција је била само једна епизода и не ни нарочито лепа, ни по нечему значајна у већ дуготрајном испрекиданом историјском континуитету позоришног живота Војводине“.
Четврта фаза – од 1936. до 1941. По истеку сезоне 1934/35. на попришту позоришног живота у Војводини остало је само СНП. Тешко таворећи, упркос свим невољама, оно је настављало рад. Поводом прославе стогодишњице Књажевско-српског театра у Крагујевцу, а у оквиру решавања позоришног питања у Дунавској бановини, Банска управа је преузела субвенционисање НП града Крагујевца; позориште је у свом граду давало представе од 17. X 1935. до 30. IV 1936. Пошто је 17. III 1936. решено да у Дунавској бановини надаље остају СНП и крагујевачко позориште, бан је 4. IV 1936. одлучио „да се у року од месец дана изврше припреме за рад бановинског позоришта, да се промени име СНП према ’савременој југословенској идеологији’ и да СНП буде секција бановинског позоришта за територију Војводине“ (Р. Веснић). Следећом одлуком бана 25. IV 1936. утврђено је да стална седишта НП Дб буду НСад, Крагујевац и Суботица, а нешто касније и Петровград. За привременог управника, у својству секретара Позоришта, именован је дотадашњи управник крагујевачког позоришта Риста Спиридоновић. Потом је, 12. V 1936, за управника постављен др Марко Малетин, убрзо затим за драматурга Ж. Васиљевић и за сценографа и техничког шефа М. Шербан. До ангажовања сталне трупе за идућу сезону спојени су крагујевачки и пожаревачки театар и, под управом секретара Р. Спиридоновића, ова трупа давала је представе у Петровграду од 21. V до 28. VI 1936. У НСаду није решено питање дворане за представе, па НПДб почиње са радом у Крагујевцу 4. X 1936. У међувремену је у новој згради Спомен-дома уређена сцена, па се трупа враћа у НСад и – по одлуци Банске управе с називом „Народно позориште Дунавске бановине кнеза намесника Павла“ – даје представе од 5. XII 1936. до 14. III 1937. Дворана Спомен-дома остаће главна позорница СНП све до изградње нове позоришне зграде 1981. До краја сезоне Позориште гостује у Суботици од 18. III до 18. V и Петровграду од 20. V до 27. VI 1937. СНП почиње сезону 1936/37. у НСаду, у дворани „Слободе“ 4. IX. Публика је клицањем поздрављала глумце и протестовала против односа државе према СНП. Већ 1. X Позориште одлази на гостовања у Стари Бечеј, Панчево, Вршац, Белу Цркву, Смедерево и Пожаревац. Управник Д. Сотировић новембра напушта позориште, а дужност управника обавља Станоје Душановић. Пошто је основала своје позориште, Банска управа је у јесен 1936. приступила „испитивању могућности употребе Српског народног позоришта“ (М. Малетин) и покренула питање сарадње СНП и бановинског позоришта. На седници представника ДСНП и представника НПДб, под председништвом начелника Просветног одељења Банске управе, донета је 29. I 1937. заједничка резолуција о сарадњи два позоришта под јединственом управом и уз поделу рада. Ову резолуцију бан је већ сутрадан и формално потврдио својом одлуком. Спроводећи резолуцију њени доносиоци су уговорили да СНП привремено даје представе под именом НПДб, док се не усагласе законски прописи и нормативни акти ДСНП и бановинског Позоришта како би СНП под својим именом радило као друга трупа НПДб. Банска управа је, међутим, наставила и појачала притисак на ДСНП тиме што је укинула субвенцију СНП, а законе и нормативне акте није усаглашавала. Оставши без средстава, СНП је престало да ради маја 1937. УО ДСНП није имао куд, него је и он 25. V 1937. одобрио резолуцију о сарадњи, али је за коначно уређење целокупне сарадње било потребно одобрење скупштине ДСНП. Огорчено се одупирући притиску Банске управе, УО је одлагао сазивање скупштине. Од јесени 1937. НПДб сваке нове сезоне почиње рад у Сомбору, где игра прошлогодишњи репертоар и спрема премијере за нову сезону. Позориште даје представе у Сомбору (6. IX – 31. X 1937), НСаду (4. XI 1937 – 27. II 1938), Суботици (3. III – 30. IV 1938) и Петровграду (3. V – 30. VI 1938). На основу споразума о сарадњи између ДСНП и НПДб, трупа ДСНП – под управом А. Верешчагина – наставља рад 2. X 1937. у Старом Бечеју као Секција НПДб или Друга трупа НПДб. Секција даје представе у Старом Бечеју (до 31. X 1937), Сенти (4. XI – 20. XI 1937), затим у Новом Кнежевцу, поново у Сенти (23. XI – 1. XII 1937), Крагујевцу (7. XII 1937 – 3. IV 1938), Вршцу (7. IV – 31. V 1938) и Белој Цркви (2. VI – 1. VII 1938). У сезони 1938/39. НПДб даје представе у Сомбору (1. IX – 30. X 1938), НСаду (5. XI 1938 – 28. II 1939), Суботици (4. III – 30. IV 1939) и Петровграду (4. V – 29. VI 1939). Секција НПДб даје представе у Великој Кикинди (15. IX – 30. X 1938), Крагујевцу (5. XI 1938 – 28. II 1939), Смедереву (4. III – 16. IV 1939), Пожаревцу (20. IV – 30. V 1939) и Сремској Митровици (од 3. VI, са гостовањима у Шиду и Руми, до 30. VI 1939). У очајничкој борби да по сваку цену очува име СНП, УО ДСНП је раскинуо споразум о сарадњи 14. V 1939, затражио од Банске управе субвенцију за СНП и потом сазвао скупштину. Скупштина ДСНП је 15. X 1939. дала пуну подршку политици УО. Сукоб је на врхунцу и наступа раскид између ДСНП и Банске управе. У сезони 1939/40. НПДб даје представе у Сомбору (2. IX – 31. X 1939), НСаду (4. XI 1939 – 31. III 1940), Суботици (4. IV – 30. V 1940) и Петровграду (4. VI – 30. VI 1940). Друга трупа је у Великој Кикинди (2. IX – 31. X 1939), Сенти (4. XI – 30. XI 1939), Старом Бечеју (2. XII 1939 – 14. I 1940), Вршцу (18. I – 31. III 1940), Пожаревцу (4. IV – 14. V 1940) и у Смедереву (16. V – 30. VI 1940). У сезони 1940/41. НПДб даје представе у Сомбору (1. IX – 3. XI 1940) и НСаду (5. XI – 26. III 1941), када се Позориште припремало да отпутује у Суботицу. Друга трупа је од 1. IX 1940. у Бачкој Паланци, Кули, Старој Пазови, Крагујевцу и Пожаревцу, где 25. III 1941. приказује последњу представу. У јесен 1939. ДСНП је поново образовало ансамбл СНП који је, у врло скромном саставу и без субвенција, радио до априла 1941, тек да одржи континуитет деловања и сачува име СНП. Представе је давало у НСаду, Сремској Каменици, Петроварадину, Сремским Карловцима, Старом Бечеју и Сенти. На самом крају међуратног раздобља поново је обновљена Опера. На лепом уметничком нивоу изведене су 11. II 1941. две класичне оперске једночинке: Хајднов Апотекар и Перголезијева Служавка господарица. Дириговао је Силвио Бомбардели. Солисти су били млади, тек ангажовани певачи Марио Ђуранец, Катарина Јовановић (као гост, чланица Београдске опере), Бранислава Рудко, Сташа Грегор (Геза Шенбергер) и Бранко Пивнички. Редитељ је био А. Верешчагин, а сценограф М. Шербан. У глумачком ансамблу од 1936. до 1941, у разним периодима, били су Томислав и Ивица Танхофер, Милан Ајваз, Рахела Ферари, Салко и Олга Репак, Јосип Петричић, Љубица Драгић, Ирена Јовановић, Слава Кос, Мица Шекулин, Милена Петровић, Радмила Петровић, Злата Николић, Злата Тодоровић, Олга Стојадиновић, Бранко Јовановић, Александар Рашковић, Петар Милосављевић, Горчило Николић, Светислав Савић, Милутин Мирковић, Бранко Грубаш, Владимир Савић, Миодраг Аврамовић, Цветко Јакелић, Дујам Билуш, Драгомир и Ружа Кранчевић, Станоје и Илинка Душановић, Власта Дријак, Ивона Петри, Драга Стиплошек, Милан и Елка Миљуш, Љубица Красић, Љубиша Филиповић, Стојан Јовановић, Никола Гашић, Раденко Алмажановић, Ђорђе Козомара, Станислав Миљковић, Јован Петровић, Љубиша Иличић, Олга Животић, Јован Јеремић, Витомир Качаник, Никола Стојановић, Сафет Пашалић, Михаило Милићевић, Стефанија Барбије, Станко Бурја, Десанка Петковић, Момир Андрић, Каћа Шербан, Марија Кајтас, Бане Станојевић, Богобој Варађан, Бранка Белић, Мила Ерцеговић, Душан и Зденка Антонијевић, Александар Стојковић, Никола Митић, Иван Ђурђевић, Синиша Раваси, Љубица Лазарева-Раваси, Бранка Андоновић, Славко Лајтнер, Реља Ђурић, Борислав Дечермић, Марко Јелић, Милутин Јаснић, Радоје Гојкић, Владимир Милин, Томислав Тасић, Ранко Ковачевић и други. Редитељи НПДб били су Томислав Танхофер, Александар Вересчагин, Анђелко Штимац, Јосип Кулунџић, Славко Лајтнер, Јован Путник и др Павле Шебешћен, а као гости др Бранко Гавела, Фердо Делак, Поликарп Павлов, Вера Греч и Раша Плаовић. Сценограф је био Миленко Шербан и као гост Владимир Жедрински а костимограф Милица Бабић као гост. Управник НПДб био је од 12. V 1936. до 6. IV 1941. др Марко Малетин, Томислав Танхофер помоћник управника од 1938. до 1940, а драматург Жарко Васиљевић. У глумачком ансамблу Секције односно Друге трупе НПДб од 1937. до 1941, у разним периодима, били су Светислав Савић, Раденко Алмажановић, Станко Колашинац, Ђорђе Козомара, Васа Ивановић, Риста Спиридоновић, Јован Јеремић, Милутин Мирковић, Љубиша Стојчевић, Милутин Томић, Петар Милосављевић, Милорад Мајић, Наташа Нешовић-Мајић, Сима Јанићијевић, Никола Смедеревац, Фреди и Вукосава Фазловски, Владимир Милин, Горчило Николић, Миладин Вилић, Станислав Миљковић, Маша Перенчевић-Миљковић, Душан Беговић, Јован Ковачевић, Љубица Јовановић-Рутина, Драга Стиплошек, Љубица Красић, Милена Ђорђевић, Олга Стојадиновић, Љубица Лазарева-Раваси, Нада Ворни, Савета Беатовић, Ксенија Бабић, Злата Чокановић, Злата Андрић, Радоје Гојкић и други. Редитељи су били Александар Верешчагин, Риста Спиридоновић и Јован Јеремић. Заступник управника НПДб у Секцији и артистички шеф био је А. Верешчагин (1936-1940), а заменик управника Р. Спиридоновић (1940-1941). У СНП су од 1939. до 1941. у глумачком ансамблу били Душан Марковић, Васа Ивановић, Горчило Николић, Душан Кременовић, Јован Виловац, Марија Вилић, Олга Филиповић и други. Представе је режирао углавном Драгољуб Сотировић, који је био и управник. У раду Двеста педесет година позоришног живота у Новом Саду Лука Дотлић основано истиче да је Трупа ДСНП „радила у врло тешким условима: у неколико махова добила је више но скромну финансијску помоћ жупанија и области, а извесно време примала и веома ограничену субвенцију Банске управе Дунавске бановине, која јој је 1934. дефинитивно укинута. Према трупи, која од почетка тридесетих година поново наступа под својим старим именом – СНП – и држава и Бановина односиле су се маћехински. Иако без подршке власти, лишено у најдужим периодима свога рада материјалне помоћи, Српско народно позориште је часно испуњавало свој дуг према народу и с великим пожртвовањем вршило своју културну мисију“. Прва трупа НПДб је 1941. у Бачкој дочекала окупацију Мађара, који су јој одузели сву имовину а многе чланове провели у заробљеништво. Секција НПДб се затекла у Вршцу, па прешла у Смедерево, где је скоро цела изгинула 5. VI 1941. (в. Погибија глумаца у експлозији муниције у Смедереву). Марко Малетин је окупио преостале чланове обеју трупа у Пожаревцу, где су радили до новембра 1941, потом прешли у Ковин и одатле коначно крајем јануара 1942. у Панчево, где су као ДНП од фебруара 1942. до јула 1944. извели око 80 премијера – комаде домаћих писаца (углавном комедије, идеолошки неутралне) и од страних превасходно немачке, италијанске и мађарске ауторе. Уз управника Малетина, ДНП су водили секретар Лука Дотлић, редитељи Александар Верешчагин, Јован Јеремић, Драгомир Кранчевић и Јован Путник, капелници Стеван Шијачки, Велимир Путник, Хинко Маржинец и Лазар Бута, те члан управе и хроничар српског позоришта Миховил Томандл. Од глумаца наступали су: Виктор Старчић, Вера и Марко Јелић, Љубица Раваси, Милутин Јаснић, Миодраг Аврамовић, Ирена и Бранко Јовановић, Маша Миљковић, Олга Животић, Влада Милин, Мерима и Ђорђе Козомара, Милена и Радмила Петровић, Михаило Милићевић, Ружа Кранчевић, Милутин Мирковић, Тонка Јеремић, Анка Мајценовић, Горчило Николић, Никола Митић, Зела Деспотовић, Борислав Дечермић и многи други.
ЛИТ: Р. Веснић, Новосадска позоришта између два рата, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 279-323; М. Малетин, Сутон војвођанске позоришне традиције, 1961, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 6351; П. Јефтић, Дневник позоришних представа од 1919-61, ркп. у Позоришном музеју Војводине, сигн. 7733 и у електронском издању: www.snp.org, НСад 2015; Ј. Поповић, Дунавско народно позориште – над лешевима Дунава, у: Теме Револуције, НСад 1975, с. 195; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, НСад 1982; Љ. Томић, Организациони модели професионалног позоришног живота у Новом Саду од 1918-1941. године, ркп. Факултет драмских уметности, дипломски рад, Бгд, март 1988.
Д. П.
