СОЦИЈАЛНЕ ДЕМОКРАТЕ – шаљива игра у 3 чина. Према истоименој новели Ота Гирнта Die Sozialdemokraten, написао: Милан Савић.

Праизвођење у СНП 22. V 1877. у НСаду. – В. Марковић (Професор Фогт), Л. Хаџићева (Сида), М. Рајковићка, к. г. (Олга), Д. Ружићка (Удовица Хене), Н. Зорић (Шел), С. Рајковић, к. г. (Кегл), Д. Ружић (Рекс), П. Добриновић (Вајсенборн), В. Јуришић (Луј). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), „Социјалне демократе“, Позориште, НСад 1877, бр. 32, с. 126, бр. 34, с. 134–135; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, Сремска Митровица 1878, бр. 14, с. 109; (Ј.) Г(рчић), „Социјалне демократе“, Позориште, НСад 1879, бр. 33, с. 130.

В. В.

СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ ЧЛАНОВА СНП. – Када је СНП основано (1861), у Угарској није било ни једног закона из области радничког законодавства, по којем би Друштво за СНП било обавезно да чланове српске народне позоришне дружине осигура у случају болести, несреће на послу, изнемоглости, старости и смрти. У ставу 7 § 12 Устава ДСНП, међутим, Скупштини Друштва стављено је у задатак да се временом „према стању Фонда постара за начин да се стање и будућност глумаца народног позоришта стално осигура“. Средства Фонда и велике финансијске невоље које су непрекидно пратиле Друштво нису омогућавале да се трајно и на задовољавајући начин реши питање социјалног осигурања чланова дружине; стога се више пажње поклањало изналажењу могућности за решење макар и скромнијег пензијског осигурања (в. Пензиони фонд чланова СНП), док су појединачна лакша и тежа обољења чланова српске народне позоришне дружине решавана од случаја до случаја. Притом ваља имати у виду да је СНП, у сваком месту у којем је гостовало, међу члановима месног позоришног одбора и другим мештанима имало и лекара веома пријатељски расположених према Позоришту, увек спремних да глумцима бесплатно укажу лекарску помоћ и да им чак, неретко, обезбеде и бесплатне лекове. У случајевима, пак, временски краћих болничких услуга које су глумци, према потреби, користили у општинским болницама, трошкове њиховог лечења исплаћивали би месни позоришни одбори или саме општине. УО ДСНП је 15/27. I 1874, у складу са одредбама §§ 40 и 41 Правила за дружину србско-народног позоришта (1863), одлучило да се оболелим глумцима за први месец болести исплаћује цела плата, за други и трећи месец по пола плате, а у случајевима дужег боловања одлучиваће се „да ли се може давати нека помоћ“. Иако је једва опстајало, СНП је своје болесне чланове помагало колико год је могло. Тако је за нерећнога глумца Васу Марковића (в), који је био неизлечиво оболео „од тихог меланхоличног лудила“, 24. IX / 6. X 1881. будимпештанској болници платило 75 форинти за трошкове лечења, а по Марковићевом отпуштању из болнице слало за његово издржавање по 10 форинти месечно Српској православној црквеној општини у Српском Чанаду, где је овај „с ума сишавши српски народни глумац“, као што је у протоколу умрлих забележено, живео до смрти, 22. IX / 4. X 1885. После смрти Јеце Добриновић (1898) ДСНП је Пери Добриновићу исплатило њену тромесечну плату у износу од 225 форинти на име погребних трошкова. Глумац Јанко Тодосић (в) боловао је 1901/02. дуже од девет месеци, лечио се у Сремској Митровици и на клиници у Будимпешти и за то време примао плату. УО ДСНП је 26. III / 8. IV 1903. отписао његов дуг од 668 круна и 40 филера, колико је СНП било платило за његово лечење. И Пери Добриновићу је 1904. исплаћено 200 круна за лечење супруге му Зорке. На име погребних трошкова за прерано умрлог глумца Андрију Стојановића (в) ДСНП је 1908. исплатило такође тромесечну плату – 300 круна и избрисало његов дуг од 80 круна као ненаплатив: није хтело да њиме терети покојникову удовицу, глумицу Јелену Ану Стојановић (в). Међутим, ДСНП је 12/25. V 1910. одбило захтев новосадског Магистрата да за глумца Милана Николића плати 216 круна – што се пре 15 г. лечио у варошкој болници, и то зато што је дуг требало раније пријавити и што СНП није „према глумцима у односу који би га обавезивао да за њих плаћа болничке трошкове“. УО ДСНП је 28. III / 10. IV 1911. одобрио президијалну наредбу начелника А. Хаџића да се шаптачу Петру Филиповићу (в) исплати 100 круна за сахрану детета. Димитрије Ружић је 1912. сахрањен на начин достојан великана: погребне трошкове у износу од 838 круна и 14 филера исплатило је ДСНП. Слично је поступано и у многим другим случајевима болести глумаца или смрти чланове српске народне позоришне дружине. Пре Првог светског рата у Бачкој су прве окружне болесничке благајне образоване 1893, и то у Суботици, НСаду и Сомбору. Новосадска Окружна болесничка благајна имала је у својој надлежности слободни краљевски град НСад и срезове – новосадски, тителски, кулски, паланачки и бечејски. Радници нису имали поверења у ове благајне. Уместо бриге о болесним члановима, у тим организацијама завладали су бирократски односи, тако да су чланови Општег радничког друштва у НСаду тражили да не буду чланови Окружне болесничке благајне него да благајна Друштва добије статус приватноправне касе. Тек крајем 1910. Окружна благајна у Великој Кикинди, а почетком 1911. и у НСаду, позива и ДСНП да код њих осигура чланове српске народне позоришне дружине, а доприносе да уплаћује према висини њихових плата. Питање се одуговлачило више месеци, а УО ДСНП се 5/18. XII 1911. упознао са одлуком Угарског управног суда према којој су чланови СНП били обавезни да се осигурају код Окружне благајне за осигурање радника у НСаду. ДСНП је позвано да према одредби тачке 2 § 1 XIX законског чланка из 1907. Окружној благајни у НСаду пријави све чланове који су били у позоришној дружини од 1. VII 1907. а плата им не прелази износ од 2400 круна годишње. Ако СНП на основу § 10 истог законског чланка донесе Статут којим би својим члановима у случају болести гарантовало да ће најмање двадесет недеља примати пуну плату и тај Статут потврди угарска виша власт, Позориште би било ослобођено обавезе да своје чланове осигура код Окружне благајне; ако пак власт не да сагласност на такав акт – обавеза о осигурању би остала на снази. Од 1. VII 1907. до 31. XII 1912. ДСНП је требало да Окружној благајни на име заосталих доприноса за осигурање уплати 8099 круна и 26 филера, што је за Фонд ДСНП представљало изузетно велик издатак; јер, само том сумом СНП би више г. својим члановима могло да исплаћује трошкове лечења и лекова и плате док су на боловању. Стога је УО ДСНП био спреман да преузме обавезу о осигурању чланова својим правилима и истовремено је покушао да се са Окружном благајном нагоди у погледу плаћања заосталих доприноса, али у томе није успео. Фискал Друштва др Стеван Малешевић је после тога покренуо парницу против Окружне благајне, уверен да СНП не спада у друштва „која потпадају под Окружну болесничку благајну“. Благајна ДСНП је, међутим, већ почела да уплаћује доприносе Окружној благајни, што је фискалу знатно отежало рад у парничном поступку. У спор се затим умешала и Градска капетанија НСада, која је Друштву издала налог да Окружној болесничкој благајни исплати заостали допринос за све своје већ осигуране чланове. На седници УО ДСНП 9. I 1914. расправљало се и о наредби више власти да Друштво у року од три дана Окружној болесничкој благајни плати 7111 круна и 90 филера преостале разлике и та је сума по свој прилици морала бити исплаћена. СНП је у јулу 1914. било приморано да распусти дружину и за време Првог светског рата није радило, тако да су тада престале и његове обавезе према Благајни, са којом је неколико г. било у спору. У раздобљу између два светска рата – 14. V 1922. донет је Закон о осигурању радника за целу територију Краљевине СХС. Према том закону, у 24 места у држави образовани су окружни уреди за осигурање радника. Од свих Законом предвиђених облика била су спроведена само осигурања у случају болести и несреће на послу. Радницима су у случају болести преписивани лекови само са одобрене листе медикамената а не, према потреби, и специјални лекови; болничко лечење одобравано је само у изузетним, најтежим случајевима. За време проведено на боловању, у зависности од његовог трајања, радницима је у знатно смањеном проценту од њихове плате исплаћивана временски ограничена хранарина. Чланови трупе ДСНП, односно СНП, били су до 6. IV 1941. осигурани код Окружног уреда за осигурање радника у НСаду с правом да лекарске услуге и лекове користе и у местима у којима се затекну на гостовању. Поред тога, УО ДСНП је у сезони 1931/32. оболелој бившој глумици СНП Лепосави Нишлић одобрио месечну помоћ од 200 динара, једнократну помоћ од 2500 динара свом бившем шаптачу Петру Филиповићу за лечење и сахрану супруге Матилде, бивше глумице СНП, те једнократну помоћ од 200 динара за лечење своме некадашњем члану Војиславу Туринском. У сезони 1932/33. настављена је исплата помоћи Лепосави Нишлић и одобрена је једнократна помоћ од 600 динара Ђури Бакаловићу за лечење.

ЛИТ: Н. Кашанин, Радничко законодавство, Народна енциклопедија СХС, III, Згб 1928, с. 637-639; Ш. Месарош, Положај занатског и индустријског радништва Бачке до краја XIX века, Зборник Матице српске за историју, 1979, св. 19, с. 191–195.

Л. Д.

СПАЈИЋ Петар – драмски глумац (Ваљево, 11. VI 1901 – ?). Завршио је основну школу и четири разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену 1922. у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића. У сезони 1923/24. био је члан СНП у НСаду, затим поново код Д. Животића, па у путујућој трупи Милана Томића; од 1932. до 1934. је наступао у НП на Цетињу, од 1934. до 1936. у НП у Бањој Луци и од 1937. до 1941. у НП у Сарајеву, у којем је био познатији под надимком Суљо. После рата је играо у позориштима на Цетињу, у Титограду и у Котору. С. је дуго играо епизоде, а онда је прешао на веће карактерне и комичне улоге. У игри је био природан и непосредан и показивао је смисао за типично у карактеризацији ликова. У СНП је играо Ивана у драматизацији Хајдук-Станка Ј. Веселиновића и више неименованих епизодних улога, а доцније је у другим позориштима добијао и веће улоге, нарочито из Нушићевог репертоара. Остварио је и неколико улога на филму.

ЛИТ: В., У понедељак је давана јубиларна представа у корист г. Милорада Аћимовића, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 10, с. 2; А-м, Хајдук Станко, Србија, Сремска Митровица, 1924, бр. 129, с. 3.

Б. С. С.

СПАСИЋ Велислав – новинар, преводилац (Нови Сад, 12. II 1898 – Нови Сад, 27. XI 1944). У родном граду је завршио основну школу, нижу гимназију и трговачку академију. Већ као основац испољио је изразито занимање за новинарство: пошто је у панчевачком дечјем листу „Споменак“ објавио једну своју песму и неколико радова у сомборском „Голубу“, са групом гимназијалаца је 1911. покренуо ђачки лист „Пчелица“ (штампан гуменим словима из ручне штампарије), па 1912. и самостално – ручно исписиван лист „Ђачки венац“, а крајем исте г. и лист „Гласник“. Узор и учитељ му је био главни уредник либералног „Браника“ Јанко Перић. Коначно се опробао и у периодици за одрасле када је новинар Павле Татић 1917. покренуо хумористички лист „Стођаво“ и ангажовао га да пише мале забавне прилоге (хумореске, шале и цртице). Слао је дописе и загребачкој штампи – „Илустрованом листу“ и „Копривама“. Са школским другом Нандором Лустигом покренуо је 1917. спортски и друштвени лист на мађарском „Szemle“ („Смотра“), који је у пролеће 1918. престао да излази па се С. придружио Јожики Мајеру као репортер и писац фељтона у његовом информативном дневнику „Ujvideki Hirlap“. Уз помоћ Петра Коњовића запослио се у Бгду у Прес-бироу као огранку Владе нове државе; тада му је обећана и стипендија за студије на новинарској академији у Паризу, из којег се убрзо вратио јер новац никако није стизао. У НСаду је приступио обновљеној радикалској „Застави“ а затим прешао у демократски дневник „Јединство“. Био је (1920) међу новинарима-оснивачима телеграфске агенције „Војводина“, која је прикупљала вести са разних страна и телефоном и преко билтена достављала их војвођанским листовима. У јесен 1921, будући да је одлично познавао мађарски језик, прешао је у дневник „Délbácska“, где је радио на свим пословима у редакцији стичући широко новинарско искуство. Потом се, 1924, нашао међу главним сарадницима недељног градског листа „Нови Сад“ (једно време под називом „Савремени Нови Сад“). Са Золтаном Чуком, са којим је сарађивао у „Vajdaság“-у и касније у радикалском „Kis Ujság“-у, покренуо је илустровану ревију за позориште, књижевност и музику под називом „Revű“, која је излазила 1926. и 1927. у Суботици. Октобра 1927. запослио се у великом београдском листу „Правда“, где му је припао „Забавни део“, који је он успешно уређивао: између осталог увео је и рубрике за жене и за децу, те серију доживљаја чувених шпијуна. Почетком 1938. вратио се у НСад, у редакцију дневника „Дана“, успут радећи и као уредник шаљивог листа „Фигаро“. Пошто је био приморан да се лечи у санаторијуму у Бгду, пред рат се с времена на време поново оглашавао у „Правди“. За време мађарске окупације у НСаду био је запослен најпре као чиновник у Водној задрузи, а од децембра 1941. као новинар квислиншког дневног листа „Нова пошта“. Иако се није бавио политиком него је писао за забавне рубрике и уређивао поучне и књижевне листове „Бранково коло“ и 1944. „Српско коло“, после ослобођења је, због сарадње са окупатором, осуђен на смрт и стрељан. Док је радио у новосадским листовима писао је о СНП и приказивао његове представе, а новосадски театар је извео и један његов превод: веселу игру с певањем Антонија Мењхерта Ленђела (1926).

БИБЛ: Реприза „Madame Pompadour“, Јединство, 4. I 1925; Премијера „Саломе“ од Оскара Вајлда у Новом Саду, Јединство, 14. I 1925; „Израиљ“ од Анри Бернстена, Јединство, 24. I 1925; Српско народно позориште и прератна омладина. Некада су се омладинци више загревали позориштем него данас, Нови Сад, 9. XI 1940; Четврт века у служби седме силе, НСад 1943.

В. В.

СПАСИЋ Димитрије – глумац, редитељ и в. д. управника (Београд, 16. VIII 1861 – Београд, 20. XI 1942). Одрастао је у родном граду, у трговачкој породици. Док је учио папуџијско-кондурџијски занат статирао је на сцени београдског НП. Одслуживши војску у Куршумлији 1883, при повратку кући задржао се у Нишу и преко лета исте г.  суделовао је у представама приправника нишке Учитељске школе. Крајем 1883. основао је у Неготину сопствено позориште, које се убрзо угасило, па је приступио трупи Лазе Поповића, са којом је пропутовао целу Србију. Затим је, по препоруци Тоше Јовановића, кратко глумио у путујућем позоришту Фотија Иличића боравећи с њиме у Сиску и Мостару, па се вратио Л. Поповићу и са његовом дружином путовао по Војводини. Кад је Поповићево позориште престало са радом (1885) прешао је у Липик и придружио се путујућој дружини Ђуре Протића, са којом је пет г. путовао по јужнословенским крајевима. У Сремским Карловцима је 5. VII 1890. примљен у СНП, а Јован Грчић је његову појаву забележио као „велику аквизицију у новосадском ансамблу“. Г. 1898. венчао се у манастиру Раваница са глумицом СНП Драгом Стефановићевом. Као Чобанин Манелик у Ечегарејевом комаду У долини обележио је 8. II 1908. у Сомбору 25. годишњицу глумачког рада. Од 1913. до почетка Првог светског рата, заједно са М. Хаџи-Динићем, управљао је радом представљачког и административног особља. Током рата био је интерниран у заробљеничке логоре у Јазберију (Мађарска) и Ашаху (Аустрија), где је водио српско заробљеничко позориште. Вративши се после рата у СНП, после оставке управника Ђуре Трифковића, од 15. III до 28. VI 1919. обављао је дужност управника СНП. И 40-огодишњицу глумовања прославио је у НСаду: 8. IV 1924. улогом Кусовкина у Тургењевљевом комаду О туђем хлебу. 8. IV 1925. постављен је за члана НП у Бгду да би већ после три недеље, 30. IV, био пензионисан. Од тада до 1. IV 1928. радио је хонорарно у новосадском НП. Пет деценија позоришног деловања обележио је 28. VIII 1940. у Бгду у кругу пријатеља. Одликован је Орденом Светог Саве IV степена 1921. и Орденом Југословенске круне IV реда 1924. По наруџби СНП Урош Предић је 1923. насликао његов портрет у уљу. У почетку рада у СНП наступао је у улогама ватрених младих љубавника, претежно у комедијама, затим јунака у драми, а касније тумачећи и озбиљније и племенитије карактере. Био је цењен као поуздан глумац који је увек знао своје улоге, говорио течно, лепо, разговетно и толико сигурно да се ни у најнапорнијим монолозима није заустављао – тиме је подсећао на великог немачког глумца Ј. Кајнца. Према оцени Ј. Грчића, његовом сценском говору тешко је било наћи равног: „Њему кад полети снажна реч са усана никад се ни за часак не заустави на по пута, него се као бујица одрони до сврхе, а како је на поласку јасна, гласна, пуна и једра, тако одјекне и на послетку“. Према мишљењу новосадске критике, улога Капетана Јована у истоименом комаду савршено је одговарала његовом уметничком индивидуалитету и може се сматрати једном од његових најбољих креација јер је у њој уметнички, са необичном истинитошћу и верношћу, приказао читаву скалу потресних манифестација овог витеза. Фидији у Мраморним срцима издашно је позајмио своје познате и признате уметничке ватре, које ретко има у тој мери код других глумаца: „Заносећи се и сам, заноси Спасић свакога ко га гледа и слуша“ („Позориште“, НСад, 1904, с. 243). Према оцени ПО ДСНП за сезону 1909/10, нарочито добро је умео да карактерише отворене и поштене мужевне карактере као и доброћудне и помало комичне безазлене душе, чак и у старости, када је почео да га издаје глас и када се све теже кретао по сцени. Увек је био спреман и вољан да наступи и у ролама које нису сасвим одговарале његовим природним сценским преимућствима, као на пример у музичком репертоару, када је критика регистровала његове певачке недостатке. Поставши редитељ у СНП – од 1. X 1898. привремени а од 1. X 1913. главни – испољио је и педагошки таленат те стекао заслуге у васпитавању многих младих глумачких и редитељских снага.

РЕЖИЈЕ: У цивилу, Женидба на пробу, Отмица Сабињанака, Граничари, Краљ Лир, Девојачка клетва, Јасмина и Ирена, Еј, људи, што се не жените, Крајишкиња, Краљевић Марко и Арапин, Млетачки трговац, Две љубави, Марија, кћи пуковније, Крив, Луда посла, Златан паук, Задужбина цара Лазара, Епидемија, Тако је морало бити, Кнез Иво од Семберије, Шваља, Тако ти је то у свету, дете моје, Медвед, Пучина, Роман сиромашног  младића, Горски вијенац, Франсијон, Обичан човек, Милош Обилић, Црвени талар, Наши сељани, Међу официрима, Одметник, Дворска милошта, Мона Вана, Поход на север, У долини, Неисписани лист, Летовање, Доктор Робин, Суђаје, Наша деца, Где је жена, Ревизор, Капетан Јован, Гуска, Бабје лето, На починак, Четири жене под једнин кровом, Тоска, Прециоза, Отаџбина, Цар Душан Силни, Код белог коња, Отело, Под старост, Сеоска лола, Моравка, Ђула, Мраморна срца, Звонар Богородичине цркве у Паризу, Библиотекар, Кин, Царев гласник, Позоришне лудорије, Шелеров пансионат, Кавалерија рустикана, Поручник Рајф, Шоља теја, Мишел Перен, После игранке, Љубавно писмо, Зет, Флорентински шешир, Гренгоар, Мила, Распикућа, Саћурица и шубара, Повратак, Гроф Монте Христо, Пасторак, Дивљуша, Добио човек орден, Вештица, Трговина је трговина, Ракија, Свет, Лепа Марсељанка, Барон Фрањо Тренк, Голгота, Женски рат, Бакара, Мадам Монгоден, Неверни Тома, Наш човек, Лепеза, Разбојници, Пепељуга, Ксеније и Ксенија, Чикина кућа, Протекција, Част, Јелисавета, кнегиња црногорска, Под облацима, Наши сељани, Чика Лебонар, Дон Пјетро Карузо, Пљусак, Шаран, Избирачица, Господин Алфонс, Присни пријатељи, Коштана, Завичај, Нови, Вртлог, Пера Сегединац, Дух наших дедова.

УЛОГЕ: Матија (Дојчин Петар), Октав (Господар ковница), Надан Бојимир, Иво Црнојевић (Максим Црнојевић), Лаза Дражић (Љубавно писмо), Едмундо (Нови комад), Дамјанов (Као пиле у кучинама), Карелин (Епидемија), Васица Каћански (Мој џеп), Панта (Сеоска лола), Дон Пијетро (Дон Пијетро Карузо), Косад (Присни пријатељи), Герик (Доктор Робин), Барон Аксаков (Царев гласник), Џипс (Библиетокар), Сулејман (Краљевић Марко и Арапин), Димон (Распикућа), Вуле (Подвала), Жованон (Диран и Диран), Флигл (Неће варошанку), Ерик Клинг (Ђаволове стене), Раде (Врачара), Фернандо Мандего (Гроф Монте Христо), Дамњан (Задужбина цара Лазара), Првош (Немања), Здравко (Ђидо), Емил (Мајка), Роберт Хелмер (Нора), Господин Кока (Јабука), Басанио (Млетачки трговац), Пера Влаховић (Шокица), Северо Торели (Северо Торели), Ђорђе Црнојевић (Балканска царица), Максим Одијо (Роман сиромашног младића), Монтегр (Женски непријатељ), Лаерт (Хамлет), Владимир Брањевски (Психе), Џек Чесни (Карлова тетка), Иво (Завет), Кент (Краљ Лир), Владимир Недељковић (Пучина), Барон Виндељ (Шоља теја), Гроф Рајсор (Отаџбина), Кнез (Дворска милошта), Христијан (Јеврејин из Пољске), Прибислав (Прибислав и Божена), Лефевр (Мадам Сан-Жен), Франсоа Рислер (Фромон и Рислер), Јово (Девојачка клетва), Каспар (Вилењак), Помрол (Фернанда), Чарудата (Васантасена), Стеван Драгић (Сеоска лола), Проповедник (Пустињаково звоно), Вук Мићуновић (Горски вијенац), Гвидо Колона (Мона Вана), Каварадоси (Тоска, Сарду), Др Герхарт Мол (Неисписани лист), Гунар (Поход на север), Кум (Посета), Јован Дасије (Капетан Јован), Фидија (Мраморна срца), Манелик (У долини), Лорд Виндермир (Лепеза), Наполеон (Лепа Марсељанка), Мула-паша (Ајдук Вељко), Ђорђе (Тако је морало бити), Кусовкин (О туђем хлебу), Командант (Господин Алфонс), Полоније (Хамлет), Васка Пепел (На дну), Фалке (Слепи миш), Валентин (Фауст), Иван (Ракија), Брео (Веверица), Мита Грба (Дивљуша), Владимир (Идеали), Де Силва (Уријел Акоста), Роберт Хајнеке (Част), Воазен (Крадљивац), Соко (Косовска трагедија), Биглер (Камен међу камењем), Мортимер (Марија Стјуарт), Бертран (Жена из народа), Лазар (Лазарево васкрсење), Аћим Кукић (Протекција), Митке (Коштана), Лебонар (Чика Лебонар), Паскино (Романтичне душе), Анселмо (Харпагон), Спира (Народни посланик), Вукоман (Два цванцика), Кајгана (Женидба), Дужд (Млетачки трговац), Човек с ногом (Пут око света), Влахо (Еквиноцио), Прота Ташко Петровић (Војвода Брана), Пера Сегединац (Пера Сегединац), Ђука (Потера), Лантењак (Деведесет трећа), Генерал Аденау (Максимилијан Верни), Карењин (Ана Карењина).

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Радничка побуна, Позориште, НСад 1891, бр. 13, с. 54-55; =, „Диран и Диран“, Браник, 1891, бр.132, с. 4; Т. О(стојић), Разбојници, Позориште, НСад 1891, бр. 15, с. 62-63; Н., „Максим Црнојевић“, трагедија у 5 чинова од Лазе Костића, Браник, 1892, бр. 3, с. 3; М. Д., „Златан паук“, Весник, Панчево 1893, бр. 6, с. 2; Ј. Хр(аниловић), Досадан свет, Позориште, НСад 1895, бр. 6, с. 22; Ј., Ђаволови записници, Позориште, НСад 1895, бр. 11, с. 42-43; Ј. Грчић, „Млетачки трговац“ од В. Шекспира, Браник, 1895, бр. 24, с. 1; А-м, О одржаној представи „Дојчин Петар“, Стража, НСад 1895, бр. 19, с. 3; М. С(ави)ћ, Северо Торели, Позориште, НСад 1895, бр. 25, с. 98-99; А. Прерадовић, „За круну“, Застава, 1895, бр. 73, с. 3; Ж. Драговић, „Балканска царица“ у Новом Саду, Позориште, НСад 1895, бр. 45, с. 181-183; Др Л. Костић, Зимушње глумовање Српског народног позоришта у Новом Саду, Нада, Сарајево 1896, бр. 2, с. 34-35; Т. О(стојић), Јабука, Позориште, НСад 1896, бр. 16, с. 62-63; Ј. Г(рчић), „Хетман“, драма у 5 чинова од Пола Деруледа, Браник, 1896, бр. 14, с. 1; Ј. Хр(аниловић), Женски пријатељ, Позориште, НСад 1896, бр. 42, с. 166-167; А-м, Спасић Димитрије, Велики српски народни календар „Годишњица“, за 1897, с. 62; А-м, „Завет“, драма из дубровачког живота, написао Симо Матавуљ, Браник, 1898, бр. 61, с. 3; О., „Слободарка“, драма у 5 чинова с певањем, Застава, 1900, бр. 5, с. 5; А-м, „Тако је морало бити“, драма у 4 чина од Бранислава Нушића, Браник, 1901, бр. 138, с. 2-3; (Ј.) Г(рчић), Фернанда, Позориште, НСад 1901, бр. 23, с. 146-147; (Ј.) Г(рчић), Максим Црнојевић, Позориште, НСад 1902, бр. 5, с. 18-19; М. С(ави)ћ, Горски вијенац, Позориште, НСад 1902, бр. 17, с. 74-75; Ј., Нушићев „Обичан човек“, Народност, Панчево 1903, бр. 13, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Тоска“, драма у четири чина, написао В. Сарду, Браник, 1904, бр. 260, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Поход на север, Позориште, НСад 1904, бр. 39, с. 218–219; М. Недељковић, Две три о нашем Српском народном позоришту, Бранково коло, 1905, бр. 12, с. 375–379, бр. 13, с. 400–403, бр. 14, с. 435–440, бр. 15, с. 471–476; А-м, У недељу 12. феб. давана је драма „Бој на Косову“, Слога, Сомбор 1906, бр. 9, с. 2–3; Ј. Хр(аниловић), Госпођица Жозета моја жена, Позориште, НСад 1907, бр. 22, с. 142–143; Ј. Грчић, Димитрије Спасић, Браник, 1908, бр. 31, с. 2; А-м, Прослава 25-годишњице глумовања Димитрија Спасића, Застава, 1908, бр. 27, с. 3; А-м, Прослава Димитрија Спасића, Застава, 1908, бр. 30, с. 4; Ј. У(гричић), Двадесетпетогодишњица, Политика, 1908, бр. 1457, с. 3; А-м, Прослава, Трговачке новине, 1908, бр. 7, с. 56; А-м, Димитрије Спасић, Српски народни велики илустровани календар „Свети Сава“, НСад, за 1909, с. 92;  (Ј.) Г(рчић), Добросретник, Позориште, НСад 1909, бр. 6, с. 21-22; А-м, „Задужбина цара Лазара“, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 1, с. 158; М. П., Дивљуша, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 7, с. 183; К., Крадљивац, Застава, 1911, бр. 282, с. 3; А-м, Синоћ је у позоришту даван руски комад „Љубав“ од Потапенка, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 58, с. 3; А-м, „Веверица“ од Леона Ленца, Браник, 1913, бр. 216, с. 2; А-м, „Шоља теја“, Застава, 1919, бр. 17, с. 3; А-м, „О туђем хлебу“, Застава, 1919, бр. 78, с. 3; Бајле, „Нада“ (Холандски рибари), Слобода, 1919, бр. 126, с. 3-4; К. Барјактаровић, „Коштана“, Застава, 1920, бр. 5, с. 3; А-м, „Љубомора“, Застава, 1921, бр. 58, с. 2; Б. П., „Ревизор“, Јединство, 1922, бр. 767, с. 2–3; Ж. В., „Отело“, Јединство, 1922, бр. 799-800, с. 2–3; Д. П., Франсоа Копе: „За круну“, Видовдан 1922, бр. 12, с. 3; А-м, „Женидба“ од Н. В. Гогоља, Застава, 1922, бр. 290, с. 3; А-м, Премијере и гостовања у новосадском Народном позоришту, Comoedia, 1923, бр. 3, с. 9; М. Јовановић и Б. Војновић, Четрдесетогодишњица Димитрија Спасића, Јединство, 1924, бр. 1398, с. 3; А-м, 40-годишњица Димитрија Спасића, Застава, 1924, бр. 68, с. 3; А-м, Четрдесетогодишњица Димитрија Спасића, Јединство, 1924, бр. 1415, с. 3; О. С(уботи)ћ, Прослава Димитрија Спасића, Застава, 1924, бр. 77, с. 3; А-м, Један значајан јубилеј за Војводину, Comoedia, 1924, бр. 14, с. 32; А-м, Димитрије Спасић, Јединство, 1924, бр. 1426, с. 1; Сфинко, Четрдесетогодишњица, Застава, 1924, бр. 80, с. 2; А-м, Спасићева прослава, Застава, 1924, бр. 81, с. 2; А-м, Четрдесет година достојанственог и славног глумовања г. Димитрија Спасића, Време, 1924, бр. 828, с. 5; А-м, Прослава Димитрија Спасића, Јединство, 1924, бр. 1428, с. 3; А-м, „Пут око света“, Застава, 1924, бр. 102, с. 3; В. Бојски, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 1925, бр. 1, с. 30; О. С(уботи)ћ, „Еквиноцијо“, Застава, 1926, бр. 199, с. 3; К. Николић, „Ана Карењина“, драма по роману Л. Тослтоја, Нови Сад, 1927, бр. 8, с. 6–7; К. Николић, „Божји човјек“, драма у три чина са јутрењем и вечерњем од Милана Беговића, Нови Сад, 1928, бр. 4, с. 6; Д. Кириловић, Српско народно позориште (период Антонија Хаџића, 1868–1916), Југословенски дневник, 1931, бр. 194–195, с. 1–2; С. Пауновић, Херојско доба наше глуме у причи г. Д. Спасића, Политика, 5. I 1936; А-м, Димитрије Спасић, Српска сцена, 1942, бр. 7, с. 222-223; С. Ј. Душановић, Димитрије-Мита Спасић, НС, 1958, бр. 133–134, с. 18.

С. Ј.

СПАСИЋ Драга – глумица и оперска певачица (Ваљево, 11. II 1876 – Београд, 29. VII 1938). Девојачко презиме јој је било Стефановић. Основну школу и четири разреда гимназије завршила је у родном граду, а учитељску школу у Бгду. Као учитељица учествовала је на добротворним приредбама; показавши изузетне певачке способности, добила је прилику да се појави на сцени НП у Бгду. После две г. учитељског рада посветила се глуми ступивши у НП у Бгду 1896, а већ 1897. прешла је у СНП, где је наступала до 1908. Њен певачки таленат је био одмах запажен због чега јој је било омогућено да школује глас у Бечу код професора Филипа Форстена. По повратку у НСад постала је носилац репертоара у комадима са певањем и стекла славу као једна од најбољих и најомиљенијих глумица и оперских певачица у Војводини. У НП у Бгду прешла је 1908. и у њему остала до почетка Првог светског рата. Краће време је боравила у Паризу, где је усавршавала певање. Током ратних збивања радила је као добровољна болничарка у Окружној болници у Нишу, где је повремено приређивала концерте у корист рањеника. После рата вратила се у Бгд и наставила уметнички рад све до пензионисања (1925) често гостујући и у СНП. Била је прва примадона београдске Опере. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославила је улогом Коштане – том приликом јој је сам аутор Бора Станковић у знак признања уручио ловоров венац. У међуратном периоду декларисала се као присталица левичарског покрета због чега је имала проблема са полицијом, а у њиховим извештајима је окарактерисана као „прононсирана комунисткиња“. Са успехом је гостовала у Бугарској, као и у САД код српских исељеника којима је приређивала концерте народних песама. У тадашњем позоришном свету и код публике остала је упамћена као комплетна уметничка личност: даровита глумица, талентована певачица са сигурном певачком техником и чистог и јасног гласа, лепе појаве и динамичног темперамента.  За свој уметнички рад одликована је орденима Светог Саве и Југословенске круне IV реда. Мада је у НСаду боравила релативно кратко, Новосађани су је волели и прихватили као једну од најзначајнијих личности из области културе тако да су једну улицу на Лиману назвалиna по њој, а њена биста је постављена испред службеног улаза у СНП (рад Радмиле Граовац, 1981).

УЛОГЕ: Ката (Риђокоса), Јелка Чизмићева (Сеоска лола), Ружа (Девојачка клетва), Коштана (Коштана), Розалинда, Др Фалке (Слепи миш), Дениза (Мамзел Нитуш), Јованка (Проба за оперу), Ружа (Пустињаково звоно), Лола (Кавалерија Рустикана), Јулија (Присни пријатељи), Ана Демби (Кин), Евица (Циганин), Злата (Мена), Сестра Батрићева (Горски вијенац), Ела Делахеј (Карлова тетка), Алексија (Лажни цар Димитрије), Царица над вилама (Прибислав и Божана), Виорика (Врачара), Бароница де Билов (Мадам Сан-Жен), Нериса (Млетачки трговац), Агата (Вилењак), Милица (Сватови), Марија (Суђаје), Фаншета (Женидба при фењерима), Десанка (Дивљуша), Јелена (Мишоловка).

ЛИТ: А-м, Из „Позоришног прегледа“, Застава, 19. VI 1898; О., У недељу, 16. јануара гледали смо „Риђокосу“, Застава, 16. I 1900; А-м, Јубилеј Драге Спасић, Правда, Бгд 14. V 1923; А-м, Поштовање гђе Драге Спасић у Вуковару, Застава, 24. V 1923; А., Уз учешће наших најпознатијих драмских првака Срп. нар. позориште прославиће 27. и 28. о. м. свој 75-годишњи јубилеј, Дан, 1935, бр. 135, с. 3; А-м, Израђен је дефинитиван програм 75-годишњег јубилеја Српског народног позоришта, Дан, 1935, бр. 151, с. 8; Љ. Божиновић, Најславнија наша Коштана, Правда, Бгд 5. V 1935; А-м, Сахрана уметнице Драге Спасић, Време, 31. VII 1938; Д. Албуљ, Драга Спасић 1876-1938, Зборник прилога историји југословенских позоришта, НСад 1961, с. 334-341; П. Волк, Београдско глумиште, Бгд 2001, с. 853.

М. Л.

СПАСОЈЕВИЋ Милорад – драмски глумац (Беране, Црна Гора, 25. VII 1908 – Београд, 20. VIII 1988). Основну школу је завршио у Пећи, а гимназију у Нишу, где је наступао као аматер у Културно-уметничком друштву „Абрашевић“. Професионално је почео да се бави глумом у Повлашћеном позоришту под управом Душана Животића, у Врњачкој бањи 1. VIII 1928. Затим је био члан путујућих позоришта под управама Н. Бановића, Јоксимовића и поново Д. Животића од 1930. до рата. Члан НП у Нишу био је од 1935. до 1937. и Позоришта Удружења драмских глумаца од 1937. до 1939. У току рата радио је као чиновник Државног архива и Народне библиотеке у Бгду и повремено наступао као глумац на мањим београдским позорницама под управама П. Штола, И. Торђанског и др. По ослобођењу био је ангажован у Градском позоришту у Бгду (1944/45), НП у Вршцу (1945/46), НП у Титовом Ужицу (1946/47), Радио-драми Бгд (1947/48), НП у Приштини (1948/49), НП у Врању (1949/50), НП у Сарајеву (1950/51), СНП у НСаду (1951/52), НП на Цетињу (1952/53), НП у Никшићу (1953/54), НП у Бањој Луци (1954/55), НП у Тузли (од 1955. до 1960), ЦНП у Титограду (1960/61), НП у Зрењанину (1961/62) и коначно поново у НП у Тузли (од 1962. до 1964). У току дуге каријере наступао је у веома разноврсном репертоару са афинитетом за херојски драмски жанр. Са успехом је тумачио романтичне и реалистичне ликове у домаћим комадима, нарочито велик број Нушићевих типова, као и карактерне улоге у страном, претежно руском репертоару. Адаптирао је у облику монодраме Његошев Горски вијенац, снимио га на грамофонске плоче и тумачио на многобројним гостовањима широм земље. Добитник је више признања и награда за уметнички рад. Ћерка Неда Спасојевић такође је била глумица.

УЛОГЕ: Неко (Ивкова слава), Надзорник затвора, Први стражар (Број 72), Иво Црнојевић (Максим Црнојевић), Писар (Дорћолска посла), Теча Панта (Госпођа министарка), Лурцион (Хвалисави војник).

ЛИТ: А-м, Обнова „Ивкове славе“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 28, с. 4; А-м, Милорад Спасојевић, Позориште, Тузла 1964, бр. 1, с. 97–98.

С. Ј.

СПЕВАК Бела (Bella Spewack) – америчка драмска ауторка и либретисткиња (Букурешт, 25. III 1899 – Њујорк, 27. IV 1990). Девојачко презиме јој је било Коен (Cohen). Са породицом (мађарско-чешког порекла) доселила се у Сједињене америчке државе. Радила је као новинар и драмски писац. Са мужем Самјуелон С. (в), којег је упознала и са њим се 1923. венчала у Берлину, написала је, између осталих сценско-музичких предложака, комедије Момак среће девојку (Boy Meets Girl, 1936) и Препусти то мени (Leave It To Me, 1938), које су доживеле огроман успех широм Америке. У СНП је 1972. изведен мјузикл Кола Портера (в) Пољуби ме, Кети (Kiss Me, Kate) по њиховом либрету.

В. В.

СПЕВАК Самјуел (Samuel Spewack) – амерички драмски аутор и либретист (Бахмут, Јекатеринославска губернија, Украјина, 16. IX 1899 – Њујорк, 14. X 1971). Као дете се са породицом иселио у Сједињене америчке државе. Студије је завршио на њујоршком Колумбија-универзитету. Од 1918. до 1926. био је дописник њујоршког листа „Свет“ („World“) из Москве и Берлина, у којем се 1923. венчао са Белом Коен. Заједно су написали више позоришних комада, од којих су највећу популарност доживеле комедије Момак среће девојку (Boy Meets Girl, 1936) и Препусти то мени (Leave It To Me, 1938). Они су аутори и либрета за мјузикл Кола Портера (в) Пољуби ме, Кети (Kiss Me, Kate, 1956), који је СНП извело 1972.

В. В.

СПИРИДОНОВИЋ Милица – драмска глумица (Стари Бечеј, 16. IV 1884 – Београд, 14. VI 1954). Наступала је под девојачким презименом Јосић док се није удала за глумца Ристу Спиридоновића (в); њихова ћерка Олга (в) такође је била глумица. Завршила је грађанску школу и три г. учила глуму код Сидија Ракошија у Пешти. Први пут је ступила на сцену у представи Дивљуша 1. IX 1908. у СНП у НСаду и у њему остала до 1. X 1913. Пред Први светски рат, 1914, ангажована је у НП у Скопљу, где је наставила да игра после рата, од 1918. до 1921. Од 1922. до 1930. била је ангажована у НК у Сплиту, од 1931. до 1933. у НП на Цетињу, од 1933. до 1935. у СНП у НСаду и од 1. IX 1935. у НП у Крагујевцу (касније НПДб) све до 6. IV 1941. Двадесетпетогодишњицу је прославила фебруара 1934. у СНП у НСаду као Живка у Нушићевој Госпођи министарки. С. је била изразито драмска и карактерна глумица већих стваралачких способности и нарочито одлична певачица. У драмским улогама је показивала лепу изражајну снагу, топлину и разноврсност израза и особито емотивност. Захваљујући своме високом сопрану, велике изражајне снаге и широког обима, она је врло успешно певала све значајне певачке партије у комадима с певањем, а била је једна од првих и најбољих Коштана. Њене карактерне улоге су студиозне и озбиљне или чак понекад хумористички обојене.

УЛОГЕ: Госпођа Лазић (Ујеж), Теодора (Нечиста крв), Кнегиња Шчербацки (Ана Карењина), Перса (Пут око света), Дока (Зона Замфирова), Живка (Госпођа министарка), Тетка (Кад је среда петак је), Савета (Протекција), Мајка Јабланова (Породица Бло), Грофица Мадлен Петровна (У агонији), Смиља (Чучук Стана).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Старом Бечеју, Ново време, Стари Бечеј 1933, бр. 48, с. 2; А-м, Двадесетпетогодишњица гђе Мице Спиридоновић, Нови Сад, 1934, бр. 3, с. 3; А-м, Двадесетпетогодишњица гђе Милице Спиридоновић, чланице Српског народног позоришта у Новом Саду, Нови Сад, 1934, бр. 4, с.2; А-м, Јубилеј двадесетпетогодишњице гђе Спиридоновић, Нови Сад, 1934, бр. 5, с. 2.

Б. С. С.