СОКОЛОВИЋ Ђорђе – драмски глумац (Панчево, 1846 – ?). Као питомац СНП провео је извесно време на усавршавању глуме у Бечу и Пешти. У СНП је играо од 1868. до 1874, од 1875. до 1877. у путујућој дружини Ђорђа Пелеша, од 1878. до 1882. у трупи Лазе Поповића и од 1883. поново код Ђ. Пелеша, а затим му се губи сваки траг. Тумачио је претежно комичне и карактерне улоге.

УЛОГЕ: Никола (Демон), Арсеније (Саћурица и шубара), Ђура Кујунџић (Максим Црнојевић), Сима (Граничари), Вуксан (Јелисавета), Селаковић (Пркос), Јован (Женске сузе), Часник (Марија Стјуартова), Петко, Поп Петар (Добрила и Миленко), Панта Динарић (Шаран), Швајцер (Разбојници), Ланселот Габо (Млетачки трговац), Доктор Небригић (Тамница), Алберт (Локот), Лазар (Ђурађ Бранковић), Биров (Вампир и чизмар), Херцег Ферије (Дон Карлос), Руди (Вилхелм Тел).

ЛИТ: Л., Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 32, с. 755-758; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 2, с. 4; С., У суботу 16. децембра дават је „Пркос“, Народ, НСад, 1872, бр. 147, с. 4; К. Р., Српско народно позориште, Вршчанин, 1873. бр. 1, с. 3-4; а-ћ, У Баји, 30-ог јуна, Субатички гласник, 1874, бр. 27, с. 3.

Б. С. С.

СОКОЛОВИЋ Миливоје – преводилац. Са руског је превео комад Владимира Захаровича Маса и Михаила Абрамовича Червинског Негде у Москви, који је у СНП изведен 10. I 1946.

БИБЛ: В. Масс и М. Червински, Негде у Москви, позоришна игра у 2 чина (8 слика), с руског превео Миливој Соколовић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 166.

СОЛДАТОВИЋ Војислав – редитељ (Нови Сад, 9. XI 1945 – Футог, 22. VII 2021). Отац Сава био је новинар, мати Вера рођ. Шећеров биолог, стриц Јовар вајар. Основну школу и гимназију завршио је у НСаду, а Akademiju za gledališče, radio, film in televizijo u Ljubljani 1968. – на одсеку режије, у класи Славка Јана (дипломску представу Нисам Ајфелова кула Е. Опроју приредио је у СНП 27. XII 1968). Већ као десетогодишњак појавио се у својој првој улози на Радио-НСаду (у радио-драми Побуна у Елемиру Николе Радошевића). Г. 1958. играо је у два филма (Трагом крваве тајне Боривоја Миросављевића и Госпођа министарка Жоржа Скригина). На дечјој сцени драмске секције КУД „Светозар Марковић“ наступао је у представама Биберче Љубише Ђокића и Зека, Зрика и јагње Бранка Михаљевића а за улогу Зрике награђен је на Мајским играма у Бечеју (1960). Као дечак појавио се и на сцени СНП 1961. одигравши улоге: Ђиља у Пиранделовој комедији Човек, животиња и врлина, Јорга-Лукаса у Диренматовим Физичарима и Дечака у Лоркиној Доњи Росити. Као редитељ дебитовао је представом љубљанске Академије Слуга двају господара К. Голдонија 1967. Члан СНП био је од 15. VIII 1967. до 15. VIII 1971. у својству књижевног референта и редитеља-асистента. Од 16. VIII 1971. до 31. XII 1991. био је ангажован као редитељ у СНГ у Марибору, где је режирао врло широк репертоар – близу сто позоришних режија, од чега петнаестак праизведаба словеначких аутора. Од 1. I 1991. до 31. VIII 1999. радио је у Позоришту младих у НСаду: шест и по г. је био управник, који је успоставио Велику сцену, консолидовао ансамбл и обогатио репертоар, а истовремено је и режирао и на живој и на луткарској сцени (Хеј, дођите да причамо о љубави, Гусарске приче, Позориште у коферу, Жене, ах те жене, Жена је варљива). Као оперски редитељ дебитовао је 1991. у СНП комичном опером Г. Доницетија Viva la mamma, па је и 30. годишњицу уметничког рада прославио са Доницетијем: Љубавни напитак (1997). Од 1. IX 1999. је био редитељ у Опери СНП до пензионисања, 30. XII 2010. Боравио је на студијским путовањима у Паризу, Лондону, Прагу, Будимпешти, Вроцлаву, Стратфорду, Авињону, Мадриду и Алмагру. Као гост режирао је у многим југословенским професионалним театрима (Љубљана, Нова Горица, Цеље, Тузла, Ријека, Сарајево, НСад), а представе које је он режирао игране су на гостовањима у ЧССР, Италији, Аустрији, Мађарској и Румунији. Радознао, вредан, сналажљив, динамичан и комуникативан, често се лаћао и глумачких задатака, радио сценографије и скице костима, па чак и музику за своје представе, преводио, писао и објављивао (у новосадским листовима „Индекс“, „Дневник“, „Позориште“, „Сцена“), режирао на радију и телевизији. Током дугогодишње сарадње са радијским и телевизијским кућама у НСаду, Љубљани и Марибору реализовао је око 200 режија; између осталих је приредио и телевизијске портрете редитеља и глумаца СНП (Јелица Бјели, Стана Јатић, Боривоје Ханауска, Миленко Шуваковић, Томислав Јовановић, Ђура Папхархаји, Анђелија Веснић-Васиљевић и Велимир Животић). Активан је и на педагошком пољу: од 1994. до 2002. је на новосадској Педагошкој академији предавао предмет Сценска уметност, од 1997. држи наставу из глуме за студенте оперске уметности на Академији уметности, а неко време је са Е. Гвоздановићем водио и Оперски студио. Према сопственим речима, за свој развој и напредак захвалан је Боривоју Ханауски и Миленку Шуваковићу и „изванредној професорској гарнитури љубљанске Академије“. Награђен је на Борштниковом сречању 1971. и 1974; 1980. је добио Специјално признање града Краљева за креацију Из крви црвене, 1982. Плакету ЈНА, 1983. Награду устанка СР Словеније, 1988. два „Златна смијеха“ у Згбу, 1993. Октобарску награду града НСада, 1997. награду за режију на Сусретима позоришта Војводине, 2000. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“, 2002. „Искру културе“, 2004. награду Змајевих дечјих игара, 2016. Медаљу части Еколошког покрета НСада… Пензионисан је 30. XII 2010.

РЕЖИЈЕ: Нисам Ајфелова кула, Ветар у гранама сасафраса, Клопка за беспомоћног човека, Ноћ за Марију, Новац је у банци, Чешаљ, Светислав и Милева (Николић), Мој тата социјалистички кулак, Три жене, Viva la mamma, Барон Циганин, Виолиниста на крову, Јежева кућица, Медведова женидба, Човек од Ла Манче, Алеко, Наивна варка, Риголето, Љубавни напитак, Женски оркестар.

ЛИТ: М. Кујунџић, Од љубави до професије, Дневник, 29. XII 1968; С. Божовић, Подела звезда. Љупка сценска играрија о младости и сновима у представи „Нисам Ајфелова кула“, Вечерње новости, Бгд 30. XII 1968; М. М., Ајфелова кула на испиту, Дневник, 31. I 1969; М. Кујунџић, Каубоји и Индијанци, Дневник, 19. X 1969; А-м, Ноћ за Фишера и Солдатовића, Дневник, 8. X 1970; С. Божовић, Криминалистичка комедија, Вечерње новости, 21. XII 1970; Д. Поповић, Ђорђе Фишер: Ноћ за Марију, У позоришту, НСад 1973, с. 146-149; М. Адамов, Најновија оперска премијера рађена с љубављу и оптимизмом, Позориште, НСад бр. 6, с. 3-4; О. Панди, Прича о људском страдању, универзална и лична, Радио НСад, 19. X 1992; С. Кошничар, Тајна редитељског поступка, Дневник, 23. II 1993; Н. П., Атрактивни мјузикл, Дневник, 17. I 1995; Г. Крајачић, Дон Кихот од сенке и маште, Наша Борба, 22. III 1995; П. Самарџија, Млекаџија Тејвје у Темишвару, Политика експрес, 8. IV 1995; М. Стајић, Чудотворна комична опера, Блиц, 10-11. V 1997; П. Анагности, Еликсир суза и радости, Борба, 13. V 1997; Воја Солдатовић, редитељ, НСад 2016; А-м In memoriam, Војислав Солдатовић (1945–2021), Дневник, 24. VII 2021, с. 10.

В. В.

СОЛЕРА Темистокле (Temistocle Solera) – италијански либретиста и композитор (Ферара, 25. XII 1815 – Милано, 21. IV 1878). Отац му Антонио био је чувени родољуб и завереник против непатриотске власти, а и сам С. је имао веома авантуристички живот. Још као младић побегао је из царског интерната у Бечу, где се налазио на школовању, па га је царска полиција ухватила и депортовала у Милано. С. је у првом реду познат по својој сарадњи са Вердијем од почетка његове сјајне композиторске каријере. Сарађивао је већ на његовој првој опери Оберто, гроф од Бонифација (1839), а затим на још четири Вердијеве опере: Набукодоносор (1842), Лангобарди у Првом крсташком рату (1843), Јованка Орлеанка (1845) и Атила (1846). Ово последње дело остало је недовршено јер је С. прекинуо сарадњу прихвативши место позоришног импресарија у Мадриду иако је Верди веровао да би С. могао постати најуспешнији либретиста свог времена. Написао је још двадесетак текстова за мање познате композиторе. У СНП је 1965. изведена Вердијева опера Набукодоносор са његовим либретом.

Б. Р.

СОЛОВЈОВА Олга Михајловна (Ольга Михайловна Соловьёва) – балетска играчица (Одеса, 1900 – Цавтат, 12. XII 1974). Балетско образовање је стекла у родном граду као ученица Г. Арцибашеве. Неко време је била филмска глумица у Холивуду. Почетком двадесетих г. држала је приватну балетску школу у Сарајеву (међу њеним ученицама је била и Маргита Дебељак – в.). У сезони 1924/25. била је чланица београдског Балета, када је к. г. наступала у балетским тачкама у НП у НСаду 1925. Исте г. је са трупом Михајла Мордкина отишла на турнеју по Америци. Постала је члан Велике опере у Буенос Аиресу, али је због повреде ноге напустила играње. У Југославију се вратила 1935. и заувек се настанила у Цавтату. После рата, тачније 1950, оформила је и водила балетски одсек при Музичкој школи у Дубровнику и више од две деценије је као к-граф сарађивала са Дубровачким љетним играма. Бавила се сликањем и вајањем, а једна је од првих српских филмских глумица (1932–1933).

ЛИТ: А-м, Једно особито балетско вече, Застава, 12. III 1925; А-м, Tanzabend Olga Soloviova, Deutsches Volksblatt, 20. III 1925; (брп), Олга Соловјова, Јединство, 22. III 1925.

Љ. М.

СОМА Антонио (Antonio Somma) – италијански писац и либретист (Удине, 28. VIII 1809 – Венеција, 8. VIII 1865). По примарној вокацији био је адвокат. Од 1840. до 1847. био је директор тршћанског позоришта „Teatro Grande“. Бавио се и новинарством. Написао је либрето за Вердијеву оперу Бал под маскама, коју је СНП извело 1954.

В. В.

СОРОЧИНСКИ САЈАМ (Сорочинская ярмарка) – комична опера у 3 чина. Музика и либрето (по Н. В. Гогољу): Модест Петрович Мусоргски. Прво извођење у Москви, 8. X 1913, у нашој земљи 30. VI 1925. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 15. XII 1956. у НСаду. Превео: Велимир Живојиновић. – Рд. М. Сабљић, к. г., дир. П. Милошевић, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, к-граф Љ. Костина, пом. рд. В. Керешевић; З. Николић (Парасја), М. Врчевић (Хиврја), Р. Грујић (Грицко), М. Хаднађев (Черевик), В. Цвејић (Попче), Р. Немет (Кум), И. Кнежевић (Циганин). – Изведено 7 пута, глед. 2149.

ЛИТ: М. Б(абинк)а, Мусоргски: „Сорочински сајам“, Дневник, 14. XII 1956; Б. Драгутиновић, Мусоргски: „Сорочински сајам“, Дневник, 27. XII 1956.

В. П.

СОТИРОВИЋ Драгољуб – глумац, редитељ и управник (Београд, 21. III 1878 – Београд, 1944). Напустио је гимназију у Бгду 1898. да би постао глумац у путујућим позориштима – најпре Михаила Мике Стојковића, па Владе Петровића и Петра Ћирића. Затим је изучио Артиљеријску подофицирску школу, а 15. IX 1902. ступио је у НП у Бгду, у којем је остао скоро три деценије са прекидима током ратова и ангажмана у НП за Далмацију у Сплиту и у три маха у СНП у НСаду (1919–1921, 1930–1932. и 1934–1936). Истицао се талентом и наступао у веома разноврсном репертоару; од већих улога одиграо је: Карла Мора, Јага, Војводу Албу, Милоша Обилића, Краљевића Марка, Хајдук-Вељка, Срету у Народном посланику, Стојана Марића у Пљуску и друге. Као редитељ претежно националног репертоара испољио је добро познавање људи и атмосфере домаћег поднебља. Био је активан у сталешким удружењима радећи на решавању социјалног положаја глумаца. Од 1. IX 1934. до новембра 1936. и поново у сезонама 1939/40. и 1940/41. обављао је дужност управника СНП, углавном само одржавајући ред и дисциплину у ансамблу и одвијање текућег репертоара.

РЕЖИЈЕ: Лилиом, Пљусак, Карађорђе, Шокица, Ђидо, Јазавац пред судом.

УЛОГЕ: Стојан Марић (Пљусак), Тезеј (Сан летње ноћи), Маркиз од Неста (Загонетка), Јоца (Наши сељани), Колин Табрет (Свети пламен), Хаџи Тома (Коштана), Срета Нумера (Народни посланик), Лорд Стонберн (Фаун), Граф Шарнторф (Три девојчице), Маркиз Бујабез (Барун Тренк), Ђулио Бернини (Скамполо), Кулин капетан (Кнез Иво од Семберије).

ЛИТ: А-м, „Фаун“, Застава, 1920, бр. 129, с. 3; Ђ. П., Опера „Барон Тренк“, Застава, 1920, бр. 220, с. 3; Ђ. П., „Хеда Габлер“, драма у 4 чина од Х. Ибзена, Република, Бгд, 1920, бр. 99, с. 3; Б. П., Позориште, Јединство, 1920, бр. 385, с. 2; А-м, „Барон Тренк“, Јединство, 1920, бр. 406, с. 1-2; А-м, „Народни посланик“, Застава, 1920, бр. 260, с. 3; Т., „Коштана“ од Боре Станковића, Јединство, 1920, бр. 436, с. 2;  Х-ћ, „Пљусак“, Застава, 1921, бр. 37, с. 3; А-м, Шекспир: „Сан летње ноћи“, Застава, 1921, бр. 46, с. 2; А-м, „Пљусак“ од П. Петровића, Застава, 1923, бр. 99, с. 2; А-м, Глумачки јубилеј, Застава, 1926, бр. 40, с. 2; А-м, Народни посланик, Југословенски дневник, 1930, бр. 281, с. 5-6; А-м, „Пут око света“, Југословенски дневник, 1931, бр. 3, с. 4; А-м, „Риђокоса“, Југословенски дневник, 1931, бр. 3, с. 4.

С. Ј.

СОТИРОВИЋ-ТУЦАКОВИЋ-МАТЕЈИЋ Даница в. МАТЕЈИЋ-СОТИРОВИЋ-ТУЦАКОВИЋ Даница

СОФОКЛЕ (Σοφοκλής) – старогрчки писац трагедија (Колон код Атине, 496 п. н. е. – Атина, 406. п. н. е.). С. је други велики класичар античке трагедије, можда чак и најзначајнији. Отац му је био имућан и савесно се постарао за његово васпитање, нарочито у музици и гимнастици. У трагичкој уметности узор му је, а ваљда и учитељ, био сâм Есхил. Поред великог и плодног песничког рада, С. је служио у држави и у њој заузимао високе положаје, а повераване су му и дипломатске мисије. Док су друга два велика трагичара Есхил и Еурипид оставили отаџбину и пошли у туђину, да живе на дворовима страних владара, он је остао у својој Атини, коју је толико волео да је одолео многим позивима разних владара који су га желели у својим земљама. Прву победу на трагичарским надметањима у Атини однео је још врло млад, кад је имао 28 г., и то против Есхила. Укупно је 24 пута победио, више него иједан други хеленски трагичар. Био је свештеник Амина и Хелона, демона исцељења, са чијим је именом повезано увођење Асклепијевог култа. У Александријској библиотеци налазило се 130 С. драма, од којих нам је 114 познато по имену. Од целокупног његовог дела остало је сачувано само седам драма, које у рукописима иду овим редом: Ајант, Електра, Цар Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке и Филоктет. Као трагичар углавном је продужио Есхилову традицију: мит и Хомер и њему су неисцрпан рудник из којег његов многострани таленат вади градиво за своје драме, а језгро мита мења и преудешава утолико уколико и он у мит уноси схватања свога времена. Знатно је допринео развоју грчког позоришта: увео је трећег глумца, ослободио драму трилогијске стеге, поставио је индивидуалног човека за носиоца драмског догађаја, а трагичку анализу уздигао је до драматуршког принципа. У СНП су изведени његови комади: Антигона (1924. и 1945) и Едип (1932).

БИБЛ: Антигона, прев. Папакостопулос, Бгд 1873; Краљ Едип, прев. Никола Јовановић, Пожаревац 1895; Антигона, Згб 1907; Трагедије, прев. Коломан Рац, Згб 1913;  Антигона, прев. Милош Ђурић, Бгд 1922. и 1956; Одабране трагедије, прев. М. Ђурић, Бгд 1926; Ајас, Згб 1933; Одабране трагедије, прев. М. Ђурић и Н. Т. Ђурић, Бгд 1948;  Антигона, прев. М. Н. Ђурић, Сарајево 1955, Бгд 1968. и 1974; Тебанске трагедије – Цар Едип, Едип Колонски и Антигона, прев. М. Н. Ђурић, Цетиње 1955; Краљ Едип. Антигона, прев. Братољуб Клаић, Згб 1960; Цар Едип. Антигона, прев. М. Н. Ђурић, Бгд 1964, 1969. и 1974; Едип на Колону, прев. Братољуб Клаић, Форум, Згб 1974, бр. 1–2; Трахињанке, прев. Братољуб Клаић, Форум, Згб 1975, бр. 1–2; Краљ Едип, прев. Луко Зоре, Панчево б. г.

ЛИТ: К. Атанасијевић, Жене у Есхиловим и Софокловим трагедијама, Мисао, 1924, књ. XIV, с. 273–280; М. Н. Ђурић, Етика у Софоклову Ајанту, Српски књижевни гласник, 1935, књ. XLVI, с. 279–286; М. Н. Ђурић, Софокле и Хорације, Алманах Савеза књижевника Југославије, 1956, с. 58–61; М. Н. Ђурић, Из хеленских ризница, Бгд 1959, с. 99–125; Љ. Црепајац, Порекло трагедије, у: Есхил-Софокле-Еурипид, Трагедије, Бгд 1968; Страни писци, Згб 1968, с. 677–679; М. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Бгд 1972, с. 285–305.

Д. Р.